A. Apostolovski: Nikad nedeljom

Zar da sad stanemo? Kada će ljudi da kupuju, ako ne nedeljom? Da nećemo, možda, da slušamo bajke o kongresu Britanskih sindikata koji zagovara uvođenje četiri radna dana sedmično?

Osam sati rada, osam sati sna i osam sati odmora, kulturnog uzdizanja i druženja s porodicom. Kako to danas izgleda retrogradno, neljudski i krajnje pokvareno. Mogao je svoje levičarske mudrosti Karl Marks da prosipa u divljem 19. veku, ali danas niko ne naseda na njegove ideološke subverzije. I ko ga je uopšte vaskrsao da kvari reformske zakone kojima hitamo ka svetloj budućnosti? Uzalud se vraća da obnovi svoje crvene ideje, internacionalizam i demagoški populizam. U čije li se telo samo uselio? Zna li on da je današnji srpski radnik čeličan? Za razliku od njega, Alija Sirotanović, onaj Titov supermen, bio je običan metiljavko. Alija je radio osam sati u rudniku, bio produktivniji od tri bagera, ali taj isti Alija izlazio je i na površinu zemlje. Kao robokap iz Marksovog Manifesta, klasno svestan, činio je neoprostivu jeres. Išao je kući!

Ni tu nije kraj tom komunističkom hedonizmu. Zapeo drug Sirotanović, hoće i da jede. Supica, onda kuvano, pa kolači. Pokvareni dekica Internacionale isključivi je krivac za takvu radničku dekadenciju. Posle ručka, dok spava Alija, ni glas se ne čuje. Ni tu nije kraj buržoaskim skretanjima. Predveče, on izvede porodicu u bioskop. Kakav je bio taj samoupravni menadžment koji ga posle osam sati rintanja pušta iz jame crne na svetlost dana?

Da se kojim slučajem ukaže Srbima, Marks bi saznao da današnji predstavnik srpske radničke klase poseduje čeličnu volju i nesalomiv karakter, za razliku od kolebljivaca kojima je punio mozak svojim idejama o navodnoj eksploataciji njihovog rada. Današnji radnik je mnogo ponosniji od svojih ideološki posrnulih predaka. On radi najmanje dva posla, a da bi grabio napred ponekad i tri. Mora da se od nečega živi, zar ne? Kad ga domaći tajkuni i strani investitori, sve sami humanitarni radnici, puste napolje, takav div-junak tranzicionog neoliberalizma odlazi na druga mesta. Meša malter, hobluje parket ili radi na građevini. Prođu i ti sati u trudbeničkom entuzijazmu. Nije tu kraj. Ne napušta on građevinu, nego sav srećan ostaje da stražari na gradilištu. I takav delija ćuti. Ne spava, ne buni se, ne izaziva revolucije jer je preumoran da razmišlja. Doduše, događalo se da poneki pojedinac štrajkuje i samom sebi odseče prst, ali to nije izraz bunta ili klica nekakve pobune. Takav radnički vizionar samo ugrađuje deo sebe u hram neoliberalnog i finansijskog spekulativnog sveta ka kojem hrlimo.

I kakav je to sada kontrarevolucionarni udar da se predlaže zabrana rada nedeljom? Ko izgovara „Nikad nedeljom” neka ode da pogleda istoimeni stari film, s Melinom Merkuri. Odličan je. Ali život nije film. Zar da prodavačice u tržnim centrima i šoping molovima i taj, jedan, neradni dan, provedu kod kuće? Ako se popusti, kao što su to uradili Hrvati i Crnogorci, zatražiće još. Lenčuge i lenjivice mogu pomisliti da je i subota njihov novi rođendan. I to svaka. Onda će da požele da ne rade i petkom. Zašto se ne ugledaju na Vučića? On radi svaki dan po 25 sati dnevno, nedelja se podrazumeva, čime potire i Milutina Milankovića. I ne naseda na kolebljivce koji bi da ukoče nesumnjivi privredni rast. I obećao je: ako drugima zabrane, njemu neće!

Zar da sad stanemo? Kada će ljudi da kupuju, ako ne nedeljom? Da nećemo, možda, da slušamo bajke o kongresu Britanskih sindikata koji zagovara uvođenje četiri radna dana sedmično, što je podržala i opoziciona Laburistička partija? Možda su i zato onako pukli na izborima. Argument su im bili slobodni vikendi koje su isposlovali besni radnici tokom industrijske revolucije. Današnji milijarderi nisu šonje da bi naseli na levičarenje koje su proglasili lenčarenjem! Otuda ne postoje autentične partije levice koje istinski štite prava radnika. Pokušaj s Aleksisom Ciprasom i Sirizom je propao. Čim je došao na vlast, Aleksis se predao međunarodnim kreditorima. Umesto bele zastave, istakao je belu košulju i postao omiljeni ultralevičar MMF-a, daleko kooperativniji od desničarskih vlada. Postoje, doduše, poneki kapitalistički sanjari, mora da su Marksovi agenti, kao što je izvesni Jan Šulc Hofen, osnivač softverske kompanije iz Berlina, koji je uveo četvorodnevnu radnu sedmicu. Hvali se kako su mu radnici zdraviji, a profit veći. Čudan neki Nemac, umesto religije, nudi opijum za zaposlene. Da tako razmišljaju u „be-em-veu” sledeće godine pravili bi „trabante”, rekli bi neoliberali.

Predlog zabrane rada nedeljom, zapravo, ima ideološku pozadinu. Na jednoj strani, želja za rastom profita ispiriše poslodavce da insistiraju na neprekidnom, iscrpljujućem radu, ali, s druge strane, takva eksploatacija dovela je do takozvanog zamora materijala radne snage i potrebe za njenim uvozom. Prodavačice u tržnim centrima veće su heroine od Alije Sirotanovića, jer stojeći satima na nogama ne znaju ni za praznike ni za slobodne nedelje. Slabo plaćene i iscrpljene, uglavnom bez prekovremenih i prazničnih dodataka, po povratku kući nastavljaju da rade kućne poslove.

Ali tvorci korporativnog novog doba nametnuli su mantru da samo egoizam pojedinca u racionalnom, sopstvenom interesu, u slobodnoj ekonomiji, vodi povećanju blagostanja zajednice. Kakvo je to blagostanje vidimo na sebi, dok besomučno trčimo da kupujemo jureći, zapravo, za sopstvenim repom, kao što iste poglede primećujemo na licima onih koji nam prodaju. Iz tog začaranog, hipnotičkog kruga potrošačkog društva postoji izlaz, ali je rešenje apsurdno: tvorci kapitala shvataju šta im je poručivao pisac Kapitala. Zato ga sve više pominju, sve više citiraju i preuzimaju mu neke od ideja, kako njegova osnovna ideja ne bi nikada pobedila.

 

Autor Aleksandar Apostolovski

 

Naslovna fotografija: Profimedia

 

Izvor Politika, 27. januar 2020.