Ново дефинисање национализма

Немачка теоретичарка културе поручила је да национализам није сам по себи лош, те да га не треба гурати на маргине. Њена порука покренула је дебату

Са стварањем и физичким растом ЕУ, осећај националне припадности не само што није нестао већ се ојачан вратио у центар друштва. Европска политика, већина медија и теорија национализам виде као ретроградну категорију која је европским народима блокирала пут у будућност. Немачка теоретичарка културе Алајда Асман захтева вредносно неутралну интерпретацију модерног национализма. Сам по себи, национализам није ни добар ни лош.

Светогрђе о неутралној природи национализма, Алајда Асман (Aleida Assmann) изговорила је у Бечу, крајем прошле јесени, на скупу у Институту за хуманистичке науке (IWM), иначе академском бастиону антинационализма. Све треба појаснити: бечки IWM је елитна академска адреса са интернационалним реномеом, место где теоретичари политике и друштва из читавог света размењују мишљења. Идеолошки гледано, Институт нагиње ка хуманизму левице, верује у прогрес, у зацртане циљеве, прописане вредности и доброту људске природе. Испод црте, IWM је нормативан, али истовремено довољно академски отворен и за другачија мишљења. Осим тога, Асманова и није рекла да је национализам “добар”, само да кад је већ ту, треба размишљати о могућности да се “отме” из руку десничара, шовиниста, ксенофоба, једном речју свих оних који негују сужено сећање на идентитетске моменте властите нације.

ТЕКТОНСКА ПОМЕРАЊА
Став Асманове, сада објављен под насловом Поновно откриће нације као текст у стручном часопису IWM-Post за зиму 2019/2020, може се сажети на следећи закључак: Национализам је сувише живахан за једну превазиђену категорију. Или: Национализам треба упрегнути у политичке силе добра, искористити његову снагу, емоцију, пријемчивост, атрактивност, да би се стигло тамо где је планирано. Гледано са стране, то и није прихватање национализма као феномена модерног друштва, више невољно мирење с његовом егзистенцијом. Али, с обзиром на степен нетрпељивости такозваног левог хуманистичког сектора према историјски компромитованим феноменима као што је национализам, донекле и сам појам нације, то је већ веома много.

Хуманистичка левица, свеједно политичка, медијска или академска, нема превише стрпљења за реалност кад се она не уклапа у планирано. Зато је порука Асманове – немојмо национализам гурати на границе друштва, јер га тиме само бацамо десници у крило – равна тектонским померањима у друштвеним наукама. Успут, историја је пуна “компромитованих” решења доброг здравља. На пример, стари Грци су већ негде од четвртог века пре Христа мислили да се демократија компромитовала и да је треба напустити, јер даје погрешне резултате…

Алајда Асман, рођена 1947. у Билефелду, студирала је англистику и египтологију. Од доктората “О легитимности фикције” (Хајделберг, 1977) академски се профилисала као теоретичарка културе. Као културни антрополог предавала је на универзитетима у Констанцу, Бечу, Хјустону, Чикагу, Принстону и Јејлу. Истраживачки фокус Асманове лежи на теорији сећања и улози генерација у неговању меморије великих група, на пример нација. Иако се бави конструкцијом националних меморија у европском простору, Асманова најчешће аргументује из специфично немачког искуства – шта Немци памте, како памте, шта су заборавили, шта би радо заборавили кад би могли и кад би им се допустило.

Немачка теоретичарка културе Алајда Асман током предавања (Фото: Ricarda Menn)
Немачка теоретичарка културе Алајда Асман током предавања (Фото: Ricarda Menn)

Асманова је плодна ауторка, писала је и пише доста, па овде читаоцима дајемо на увид само мали избор њених књига – Време и традиција. Културне стратегије трајања, Заборављање историје – опседнутост историјом. Однос Немаца према прошлости после 1945, Простори сећања. Форме и промене културног сећања, Дуге сенке прошлости. Култура и политика сећања. Главни терминолошки допринос Асманове теорији сећања и менталитета, онако како је ту дисципину поставио на ноге француски теоретичар Пјер Нора (Pierre Nora), јесте разликовање између културног и комуникативног сећања.

Културно сећање би било оно које се простире преко граница епоха, које преноси институционализована писана реч, тако да ствара норму, обавезује и васпитава нације у свом духу. Комуникативно сећање односи се на комуникацију унутар ужих група, на знање које се директно размењује међу генерацијама, обично три. Мисли се на усмене наративе у породичној заветрини, типа ‘шта је тата радио у рату’ или ‘како се то догодило да су деду убили Руси’.

НОВА МОНОТЕИСТИЧКА РЕЛИГИЈА
Сходно месту где је држала говор о актуелној ренесанси нације, Асманова почиње тако што набраја све оне станице у новијој историји где се политичка категорија нације показала као непоуздани, проблематични, ратоборни, ретроградни и инфантилно брутални феномен. Али, све је то нација, организована у контексту национализма, љубави према самој себи, селективног сећања и ексклузивног идентитета успела да преживи, и ето је опет, куца на широм отворена врата! Као витална друштвена величина, нација је преживела све историјске недаће, иако неки под њеном хировитости нису.

Нормативни телеолошки хуманизам је давно отписао нацију, рачуна је под ставком “ускоро изумрла”, па је сада у шоку да се она вратила, иако, истини за вољу, никада и није никуд отишла. Либерална мисао, каже Асманова, је заборавила нацију и препустила је десничарима и националистима, који се сад гласно гурају у друштвени центар доносећи са собом богато наслеђе и дуго сећање нације. Кад је већ категорија нације остала судбина друштвима на почетку 21. века, као што је била онима на крају деветнаестог, како се аранжирати с њом? Како је пацификовати, како држати у стању сећања на ратне победе и поразе, на хероје и жртве, али јој истовремено отети разлог за нове ратове, онако као што се детету отима лизалица из руке?

Јер о томе је реч у тексту Асманове, о миту рата, који опстаје унутар простора националног идентитета, некад као ватра, некад као искра. “Пре десет година је мађарски писац Ђерђ Конрад рекао да је читава европска историја заједничко добро Европљана, свима доступна у дијалогу без националног ограничења. Од тада се точак историје креће унатраг. У многим државама Европе данас поново владају стари принципи монолошке националне државе која се базира на поносу и части и самодовољно одлучује о властитој историји. Патриотизам поново постаје национална обавеза и врста религиозне припадности”, истиче Асманова.

“Монолошка национална држава”, она која разговара само са собом и само себи полаже рачуне, каже Асманова, успоставља контролу над колективним сећањем. Такво сећање све поједностављује и посматра из емоционално запоседнуте перспективе. Како није у стању да поднесе амбивалентности присутне у историји сваке нације, колективно сећање све догађаје своди на архетипове. Асманова: “Поново владају понос и част, прастари принципи ратничког друштва и националне државе. Пасти у те старе мустре, значи да се из историје више не могу извлачити нове интерпретације.” Преведено: У моментима стреса, нација не разговара. Она оплакује своје жртве, да би оправдала нове.

АМБИВАЛЕНТНА ПРИРОДА НАЦИЈЕ
Нација поседује амбивалентну природу – она је брутална и она је цивилизована. Може се по вољи одлучити за једно или за друго. “Брутализација и цивилизација су супротстављене стазе на којима се нације покрећу, на њима је за коју ће се одлучити. Не смемо заборавити с којим еланом су се све европске државе бациле у Први светски рат са циљем, свака за себе, обнове кроз насиље. Како се у тадашњој европској политичкој јавности славио улазак у рат? Преовлађујући аргуменат је био да једну заморену културу, која је доживљавана као дегенерисана и феминизована, треба обновити кроз идеал херојске мушкости. У мирним цивилним временима такве политичке и медијске кампање херојских митова брзо пропадају. Али на колико дуго?”, пита се Асманова.

Како нације успевају да сачувају свој потенцијал за сукоб, конфронтацију, у крајњој линији рат, и да га као аманет пренесу свакој новој генерацији? Преко културног сећања и његове селективне природе, закључује Асманова. Не у бечком говору, већ у књизи Простори сећања, Асманова користи један цитат енглеског филозофа Френсиса Бејкона за метафору културног сећања: “Кад се свећа постави у један угао, остатак собе падне у таму”.

Енглески филозоф Френсис Бејкон
Енглески филозоф Френсис Бејкон

Сад је, наравно, питање на кога Асманова мисли кад говори о нацији са два алтернативна лица, једним бруталним, другим цивилизованим? Прво, она не прави разлику између нације и национализма. Не зато што је не зна, већ за љубав јасноће поруке. Друго, она мисли на све нације, на нацију као форму државне и друштвене организације, на nation-state. Треће, она до такве синтезе долази преко анализе немачке националне историје. Четврто, у актуелном контексту “национализма као нове цивилне религије” она спомиње неке источноевропске земље, поименце Мађарску и Русију. Пето, у контексту она мисли на националистичке и десне странке у Средњој и Западној Европи, типа АфД.

Згражавање ту не помаже, каже Асманова. Што нормативни хуманизам буде нацију и национализам више гурао ван рубова друштва, то ће се они више враћати. Довољно је присетити се да се нација увек окупља око два могућа избора, брутализације и цивилизације. Потребно је културним сећањем слабити прво, јачати друго. Тај избор брутализација/цивилизација Асманова дефинише у полемичком освртању на Норберта Елијаса и његову оптимистичну цивилизацијску теорију.

Цивилизација је процес, сматрао је добра душа Елијас, који је као немачки Јеврејин имао свако право да цивилизацију прогласи мртвом после Холокауста, а није. Напротив, Елијас је заступао тезу да друштва сваки дан у сваком погледу све више напредују на културној лествици, и поред повремених ломова. Диктатуре, Холокауст, криминални политички системи – све су то споредни наративи хумане историје. Радио не радио, цивилизација се продубљује, сматрао је Елијас. Не, каже Асманова, цивилизација није процес, већ пројекат; није аутоматика, већ избор. А инстанца која данас обновљена, освежена, опет одлучује о дилеми брутализација или цивилизација – је нација. Помозимо јој да не застрани.

СВЕЋА У СРПСКОЈ СОБИ
Асманова не спомиње Србију, али је њен методолошки апарат довољно генерички да се може искористити и за анализу актуелног српског момента, момента који почиње са Рамбујеом и бомбардовањем, кад је у јавности стабилизован осећај жртве. Нема сумње да је Србија на тој станици историје била жртва. Нема ни “али” после тога. Оно што има је начин на који се сећање на тај катаклизмички моменат пројектује у будућност као вечна жртва, увек жртва. Крв тражи крв, барем симболичку.

Почетак сваког ревизионизма је прост као пасуљ, говорио је амерички историчар Георг Мосе (Mosse), још један немачки Јеврејин који је писао у емиграцији. Кад је рат завршен, он тек почиње, говорио је Мосе. Читалац мора знати да се овде не упоређују немачка и српска историја, само однос према генеричком, општем “миту ратног искуства” (термин Мосе), свака нација унутар себе. То и не мора бити мит физичког рата, довољно је одржавање и ширење атмосфере нерешивих конфликата. Мосе, на пример, о ревизионизму каже: Кад је Немачка капитулирала 1918, кренула је у рат. Добрица Ћосић феномен ревизионизма описује на следећи начин: Поратне границе су ровови нових ратова.

За све европске нације израсле из конструкта славне смрти, “клеоса” рекли би стари Грци, дилема увек остаје иста – када стати, са чим се помирити, како се сећати, кога ауторизовати за спровођење мирнодопске националне агенде? Укратко, како заиста завршити један рат, не на терену већ у глави? Тако да се пусти да превагну практични разлози – да је бацања српских живота, да је презира према живим Србима било довољно. Клеос је непријатељ модерне српске нације.

Френк Овен Солзбери „Српски краљ Петар се повлачи преко албанских планина“, 1919.
„Српски краљ Петар се повлачи преко албанских планина” (1919), Френк Овен Солзбери

Актуелне проблеме, оне у Црној Гори, на Косову и Метохији, или неподношљиви јавни дискурс српско-хрватских анимозитета, или како се односити према заједничкој европској кући, Србија може да решава у своју корист само са цивилизацијске националне платформе. Споро, полако и стрпљиво, хладне главе, у пројектима и плановима који се протежу на деценије. То није ни опрост, ни заборав, само схватање да је нација одговорна за будућност својих живих барем толико колико и за неговање сећања на херојске мртве. У својој националној соби, Срби су поставили свеће на тачке ратова, сукоба и конфронтација, а затамнили све остало. У простор српског културног сећања је потребно унети више светла. Свеће не, кад је Бејкон то писао био је седамнаести век. На срећу, ту је Теслин проналазак.

 

Извор РТС