Америка се не сме одрећи глобалног лидерства

Глобална хегемонија, као основа спољне политике САД након Хладног рата, одувек је била илузија. Али то не значи да треба одустати од глобалног лидерства

Напади америчког председника Доналда Трампа на непоштену кинеску трговинску и технолошку политику су можда оправдани, али његова тактика је наштетила савезништвима и институцијама у које се уздају Сједињене Државе. Да ли ће краткорочни добици превазићи дугорочне инситуционалне трошкове? Трампови браниоци тврде да је његов агресивни унилатерални приступ разбио инерцију у режиму међународне трговине и спречио остале земеље да разводне америчку моћ. Али Трампова трансакциона дипломатија се веома разликује од институционалне визије спољне политике коју је бивши амерички државни секретар Џорџ Шулц једном описао као стрпљиво „баштованство“.

Још од Другог светског рата, амерички председници су били склони да подрже међународне институције и траже њихово продужење, било да је реч о Споразуму о неширењу нуклеарног оружја под Линдоном Б. Џонсоном; споразумима о контроли наоружања под Ричардом Никсоном, Џералдом Фордом, и Џимијем Картером; споразуму о климатским променама из Рио де Жанеира под Џорџом Бушем старијим; Светској трговинској организацији и Контролном режиму за ракетну технологију под Билом Клинтоном; или Париском климатском споразуму под Бараком Обамом.

УСКИ ПРИСТУП ИНСТИТУЦИЈАМА
Све до доласка Трампа, америчка администрација није била нашироко критична према мултилатералним институцијама као политичком питању. Државни секретар Мајк Помпео је 2018. године прокламовао да је од краја Хладног рата међународни поредак изневерио очекивања САД и пожалио се да је „мултилатерализам схваћен као циљ сам по себи“. Што више споразума потпишемо, то смо, наводно, све сигурнији. Што више бирократа имамо, то ће се посао боље обавити“. Трампова администрација окренула се уском трансакционом приступу институцијама.

Институције су просто вредни обрасци друштвеног функционисања. Оне су више од формалних организација, које понекад окоштавају и морају бити реформисане или одбачене. Институције укључују организације, али оно што је још важније јесте читав режим правила, норми, мрежа и очекивања који креирају друштвене улоге и моралне обавезе. Породица, на пример, није организација, већ је друштвена институција у којој улога родитеља подразумева моралне обавезе које се тичу дугорочних интереса њихове деце.

Неки спољнополитички реалисти обезвређују институције на основу тога што је међународна политика анархична и самим тим игра на све или ништа која функционише на принципу ”мој добитак је твој губитак”, и обрнуто. Али током 1980-их година, политиколог са Универзитета у Мичигену Роберт Екселрод користио је компјутерске турнире како би показао да се игрице у којима постоји рационалан подстицај за превару у кратком року могу трансформисати када постоји очекивање да ће односи бити настављени. Унапређивањем онога што је Екселрод назвао „сенком будућности“, међународне институције могу подстаћи реципроцитет и сарадњу, са последицама које превазилазе појединачне трансакције. То је оно што промиче Трамповој трансакционој кратковидости.

Амерички председник Доналд Трамп се смеје и гестикулира рукама током говора у Генералној скупштини Уједињених нација, 25. септембар 2018. (Фото: Anadolu Agency/Getty Images)
Амерички председник Доналд Трамп се смеје и гестикулира рукама током говора у Генералној скупштини Уједињених нација, Њујорк, 25. септембар 2018. (Фото: Anadolu Agency/Getty Images)

Наравно, институције понекад губе на вредности и постају нелегитимне: били смо сведоци постојања ропства или сегрегације, који су некада били нашироко прихваћени. У међународним односима, Трампова администрација је забринута да су институције настале након 1945. године ”гулверизовале” значај Сједињених Држава, што је ваљана поента. Лилипутанци користе мултилатералне институционалне нити како би ограничили преговарачку моћ коју би, иначе, амерички Гуливер истицао у било којем билатералном сучељавању (Гуливер је џин којег на крају савладају малени лилипутанци у чувеној бајци Џонатана Свифта ”Гуливерова путовања”; прим. прев.)

Сједињене Државе могу искористити своју изузетну снагу и ресурсе да разбију те танке институционалне нити и максимализују своју преговарачку моћ у кратком року. Али такве институције се такође могу схватити као средство за увлачење других у пружање подршке глобалним јавним добрима и институцијама које раде у дугорочном интересу Сједињених Држава и осталих. Сједињене Државе су с правом незадовољне због шверцера у аутобусу, али неко мора њиме да управља.

ПОНОВНО ПОДУЧАВАЊЕ
Термини „либерални међународни поредак“ или „Pax Americana“ који су били коришћени да опишу период након Другог светског рата, не описују више прецизно улогу САД у садашњем свету. Ипак, уколико највеће земље не преузму водећу улогу у стварању глобалних јавних добара, та добра више неће постојати, због чега ће, поред осталих, и Американци платити цену. Оно што је очигледно јесте да повлачење из међународних проблема неће бити могуће, а изолација није опција.

Бирање између национализма и глобализације је лажни избор. Важне политичке одлуке будућих америчких председника сводиће се на питање где и како би САД требало да се ангажују. Америчко вођство није исто што и хегемонија, доминација или војни интервенционизам. Чак и током седам деценија америчке превласти након 1945. године, увек је постојао степен глобалног лидерства и утицаја, а америчка спољна политика је најефикасније функционисала онда када су председници разумели важност вишеслојних партнерских мрежа са другим државама. Хегемонија (у смислу контроле) и глобална униполарност које леже у основи америчке спољне политике након завршетка Хладног рата одувек су представљале илузије.

Страни партнери помажу Сједињеним Државама онда када они то желе, а на њихову спремност утичу не само америчка чврста војна и економска моћ, већ и мека моћ, односно моћ привлачности заснована на отвореној култури, либералним демократским вредностима, и политикама које су формулисане на начине који се сматрају легитимним. Џеферсоновско поштовање мишљења човечанства и вилсоновско коришћење институција које подстичу реципроцитет и унапређују дугу сенку будућности су били кључни за успех америчке спољне политике. Као што нас подсећа Хенри Кисинџер, светски поредак зависи од способности водећих држава да комбинују моћ и легитимитет. Институције ојачавају легитимитет.

Застава Сједињених Држава се вијори испред Капитола (Фото: AFP)
Застава Сједињених Држава се вијори испред Капитола (Фото: AFP)

Трампов наследник ће се, кад год он или она стигне, суочити са изазовом поновног подучавања америчке јавности о спољној политици у којој Сједињене Државе обезбеђују глобална јавна добра у сарадњи са другима, и користе своју меку моћ да привуку њихову сарадњу. Амерички примат након 1945. зависио је од пројектовања моћи са као и над другима. Ово ће нарочито бити наглашено приликом суочавања са транснационалним проблемима 21. века као што су пандемије, климатске промене, тероризам и сајбер криминал. Будући успех америчке спољне политике могао би више зависити од тога колико ће брзо Американци поново научити ове институционалне лекције, него од успона или пада других сила.

 

Џозеф Нај је професор на Универзитету Харвард и аутор књига Да ли је амерички век завршен? и Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Project Syndicate