Amerika se ne sme odreći globalnog liderstva

Globalna hegemonija, kao osnova spoljne politike SAD nakon Hladnog rata, oduvek je bila iluzija. Ali to ne znači da treba odustati od globalnog liderstva

Napadi američkog predsednika Donalda Trampa na nepoštenu kinesku trgovinsku i tehnološku politiku su možda opravdani, ali njegova taktika je naštetila savezništvima i institucijama u koje se uzdaju Sjedinjene Države. Da li će kratkoročni dobici prevazići dugoročne insitucionalne troškove? Trampovi branioci tvrde da je njegov agresivni unilateralni pristup razbio inerciju u režimu međunarodne trgovine i sprečio ostale zemelje da razvodne američku moć. Ali Trampova transakciona diplomatija se veoma razlikuje od institucionalne vizije spoljne politike koju je bivši američki državni sekretar Džordž Šulc jednom opisao kao strpljivo „baštovanstvo“.

Još od Drugog svetskog rata, američki predsednici su bili skloni da podrže međunarodne institucije i traže njihovo produženje, bilo da je reč o Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja pod Lindonom B. Džonsonom; sporazumima o kontroli naoružanja pod Ričardom Niksonom, Džeraldom Fordom, i Džimijem Karterom; sporazumu o klimatskim promenama iz Rio de Žaneira pod Džordžom Bušem starijim; Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Kontrolnom režimu za raketnu tehnologiju pod Bilom Klintonom; ili Pariskom klimatskom sporazumu pod Barakom Obamom.

USKI PRISTUP INSTITUCIJAMA
Sve do dolaska Trampa, američka administracija nije bila naširoko kritična prema multilateralnim institucijama kao političkom pitanju. Državni sekretar Majk Pompeo je 2018. godine proklamovao da je od kraja Hladnog rata međunarodni poredak izneverio očekivanja SAD i požalio se da je „multilateralizam shvaćen kao cilj sam po sebi“. Što više sporazuma potpišemo, to smo, navodno, sve sigurniji. Što više birokrata imamo, to će se posao bolje obaviti“. Trampova administracija okrenula se uskom transakcionom pristupu institucijama.

Institucije su prosto vredni obrasci društvenog funkcionisanja. One su više od formalnih organizacija, koje ponekad okoštavaju i moraju biti reformisane ili odbačene. Institucije uključuju organizacije, ali ono što je još važnije jeste čitav režim pravila, normi, mreža i očekivanja koji kreiraju društvene uloge i moralne obaveze. Porodica, na primer, nije organizacija, već je društvena institucija u kojoj uloga roditelja podrazumeva moralne obaveze koje se tiču dugoročnih interesa njihove dece.

Neki spoljnopolitički realisti obezvređuju institucije na osnovu toga što je međunarodna politika anarhična i samim tim igra na sve ili ništa koja funkcioniše na principu ”moj dobitak je tvoj gubitak”, i obrnuto. Ali tokom 1980-ih godina, politikolog sa Univerziteta u Mičigenu Robert Ekselrod koristio je kompjuterske turnire kako bi pokazao da se igrice u kojima postoji racionalan podsticaj za prevaru u kratkom roku mogu transformisati kada postoji očekivanje da će odnosi biti nastavljeni. Unapređivanjem onoga što je Ekselrod nazvao „senkom budućnosti“, međunarodne institucije mogu podstaći reciprocitet i saradnju, sa posledicama koje prevazilaze pojedinačne transakcije. To je ono što promiče Trampovoj transakcionoj kratkovidosti.

Američki predsednik Donald Tramp se smeje i gestikulira rukama tokom govora u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, 25. septembar 2018. (Foto: Anadolu Agency/Getty Images)
Američki predsednik Donald Tramp se smeje i gestikulira rukama tokom govora u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Njujork, 25. septembar 2018. (Foto: Anadolu Agency/Getty Images)

Naravno, institucije ponekad gube na vrednosti i postaju nelegitimne: bili smo svedoci postojanja ropstva ili segregacije, koji su nekada bili naširoko prihvaćeni. U međunarodnim odnosima, Trampova administracija je zabrinuta da su institucije nastale nakon 1945. godine ”gulverizovale” značaj Sjedinjenih Država, što je valjana poenta. Liliputanci koriste multilateralne institucionalne niti kako bi ograničili pregovaračku moć koju bi, inače, američki Guliver isticao u bilo kojem bilateralnom sučeljavanju (Guliver je džin kojeg na kraju savladaju maleni liliputanci u čuvenoj bajci Džonatana Svifta ”Guliverova putovanja”; prim. prev.)

Sjedinjene Države mogu iskoristiti svoju izuzetnu snagu i resurse da razbiju te tanke institucionalne niti i maksimalizuju svoju pregovaračku moć u kratkom roku. Ali takve institucije se takođe mogu shvatiti kao sredstvo za uvlačenje drugih u pružanje podrške globalnim javnim dobrima i institucijama koje rade u dugoročnom interesu Sjedinjenih Država i ostalih. Sjedinjene Države su s pravom nezadovoljne zbog švercera u autobusu, ali neko mora njime da upravlja.

PONOVNO PODUČAVANjE
Termini „liberalni međunarodni poredak“ ili „Pax Americana“ koji su bili korišćeni da opišu period nakon Drugog svetskog rata, ne opisuju više precizno ulogu SAD u sadašnjem svetu. Ipak, ukoliko najveće zemlje ne preuzmu vodeću ulogu u stvaranju globalnih javnih dobara, ta dobra više neće postojati, zbog čega će, pored ostalih, i Amerikanci platiti cenu. Ono što je očigledno jeste da povlačenje iz međunarodnih problema neće biti moguće, a izolacija nije opcija.

Biranje između nacionalizma i globalizacije je lažni izbor. Važne političke odluke budućih američkih predsednika svodiće se na pitanje gde i kako bi SAD trebalo da se angažuju. Američko vođstvo nije isto što i hegemonija, dominacija ili vojni intervencionizam. Čak i tokom sedam decenija američke prevlasti nakon 1945. godine, uvek je postojao stepen globalnog liderstva i uticaja, a američka spoljna politika je najefikasnije funkcionisala onda kada su predsednici razumeli važnost višeslojnih partnerskih mreža sa drugim državama. Hegemonija (u smislu kontrole) i globalna unipolarnost koje leže u osnovi američke spoljne politike nakon završetka Hladnog rata oduvek su predstavljale iluzije.

Strani partneri pomažu Sjedinjenim Državama onda kada oni to žele, a na njihovu spremnost utiču ne samo američka čvrsta vojna i ekonomska moć, već i meka moć, odnosno moć privlačnosti zasnovana na otvorenoj kulturi, liberalnim demokratskim vrednostima, i politikama koje su formulisane na načine koji se smatraju legitimnim. Džefersonovsko poštovanje mišljenja čovečanstva i vilsonovsko korišćenje institucija koje podstiču reciprocitet i unapređuju dugu senku budućnosti su bili ključni za uspeh američke spoljne politike. Kao što nas podseća Henri Kisindžer, svetski poredak zavisi od sposobnosti vodećih država da kombinuju moć i legitimitet. Institucije ojačavaju legitimitet.

Zastava Sjedinjenih Država se vijori ispred Kapitola (Foto: AFP)
Zastava Sjedinjenih Država se vijori ispred Kapitola (Foto: AFP)

Trampov naslednik će se, kad god on ili ona stigne, suočiti sa izazovom ponovnog podučavanja američke javnosti o spoljnoj politici u kojoj Sjedinjene Države obezbeđuju globalna javna dobra u saradnji sa drugima, i koriste svoju meku moć da privuku njihovu saradnju. Američki primat nakon 1945. zavisio je od projektovanja moći sa kao i nad drugima. Ovo će naročito biti naglašeno prilikom suočavanja sa transnacionalnim problemima 21. veka kao što su pandemije, klimatske promene, terorizam i sajber kriminal. Budući uspeh američke spoljne politike mogao bi više zavisiti od toga koliko će brzo Amerikanci ponovo naučiti ove institucionalne lekcije, nego od uspona ili pada drugih sila.

 

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga Da li je američki vek završen? i Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Project Syndicate