Borba protiv neznanja

Svako se mora boriti protiv neznanja u svojoj oblasti. Upravo sada je ta borba posebno nužna, jer će biti nužno braniti sve što je dobro, lepo i prosvećeno

„Borba protiv neznanja bi trebalo da je svetska pojava. Ni jedan narod se ne može pohvaliti da je dovoljno prosvećen. Niko ne može imati dovoljno snage da se u dvoboju odupre neznanju. Znanje mora biti sveopšte i podsticano potpunom saradnjom. Putevi informacija ne znaju za prepreke, isto tako i putevi znanja moraju procvetati kroz razmenu mišljenja. Ne treba misliti da je za obrazovanje negde učinjeno dovoljno. Znanje se toliko uvećava da je neophodno neprestano modernizovati metode. Užasno je videti okamenjene mozgove koji ne priznaju nova dostignuća. Nijedan od onih koji negiraju ne sme se nazivati naučnikom. Nauka je slobodna, poštena i neustrašiva. Nauka može u trenu da promeni i osvetli probleme, svemira. Nauka je prelepa i zato je i bezgranična. Nauka ne trpi zabrane, predrasude i sujeverja. Nauka pronalazi veliko čak i u potrazi za malim. Upitajte velike naučnike – koliko su se puta dešavala najfascinantnija otkrića u procesu običnih posmatranja. Oko je bilo otvoreno i mozak čist. Put onih koji umeju slobodno da posmatraju je put budućnosti. Borba sa neznanjem je ono što je hitno potrebno, kao borba sa raspadanjem i truljenjem. Borba sa tamnim neznanjem nije laka, ono ima mnogo pomagača. Ono boravi u raznim krajevima i skriva se u različitim kostimima. Treba se naoružati smelošću i strpljenjem, jer je borba sa neznanjem borba sa haosom.“

Još pet vekova pre naše ere sa Istoka su se začule blagoslovene reči: „neznanje je najteži zločin“. potom su nam velike askete prvih vekova hrišćanstva ostavile u amanet da je „neznanje pakao“. Zaista, iz tog tamnog ponora rađaju se svi bratoubilački zločini, svet ispunjava ona laž i tama koja podstiče na najružnija, najbrutalnija i najodvratnija dela.

MUČENICI NAUKE
Gutati hranu još ne znači živeti. Isto tako, biti pismen ne znači biti i prosvećen. Pismenost je prirodna ishrana, ali mi znamo da hrana može biti i korisna i štetna, isto kao što pisana reč može služiti i svetlosti i tami. Prosvećenost i kultura su sinonimi. I jedna i druga reč u sebi sadrže spremnost na bezgraničnu spoznaju. U vatri te neprestane obnove svesti pročišćava se i čovekova suština. U tom poštenom i neograničenom radu na znanju ljudi se oplemenjuju i počinju da shvataju šta znači služiti čovečanstvu i svetu. Istinskom naučniku su oči otvorene i misao neobuzdana. Ali, kao i sve na ovom svetu, oko treba vaspitati i misao treba vaspitati. Od prvih koraka na putu obrazovanja, svetlo dopuštanje i otvaranje novih horizonata mora da bude u samom temelju osnovnog školovanja. Znanje mora biti oslobođeno uslovnih okvira. Znanje je put ka radosti, ali i radost je posebna vrsta mudrosti.

Naučnici i umetnici znaju značenje reči – nadahnuće. Oni znaju za ono prozrenje u kome se otvaraju nove, rafinirane forme i spoznaju dotad neprimećene, a možda i zaboravljene visoke energije. Iz dalekih vekova, do nas je stigla svest da je misao energija, da je misao svetolonosna. Još poodavno su neki ljudi znali da misao može biti sugerisana, ili tačnije prenesena. Ali čak je i jedna tako stara istina tek nedavno, pred očima poslednje generacije, ušla u upotrebu u naučnom mišljenju. Svi smo svedoci da su se neznalice donedavno podsmevale takozvanom magnetizmu i hiptnotizmu. Došlo je do toga da je jedna ista sila pod različitim nazivima različito doživljavana. Mesmermizam je bio ismejan i osuđen, ali je pod imenom hipnotizma dobio kakvo-takvo pravo na postojanje. Iz nekog razloga su pojedine pilule morale biti pozlaćene, a bočice sa lekovima su morale dobiti specijalne nalepnice. Otud je razumljivo zašto su neke hemijske elemente, danas potpuno priznate, alhemičari morali da skrivaju nazivima orlova, feniksa i drugim simbolima.

Svi se sećamo kako su se, u vreme kada je profesor Behterev osnivao Neurološki institut, svi koje nije mrzelo podsmevali njegovim eksperimentima prenosa misli na daljinu. Velika slava Behterevljevog imena ga nije sačuvala ne samo od podsmeha, nego i od raznoraznih optužbi. Neznalice su šaputale da je nemoguće osnovati čitavu ustanovu samo za izučavanje procesa nervnog sistema i misli. Šaputalo se o nekim političkim poduhvatima ili o romantičarskim razonodama, pa čak i o Behterevljevom ludilu. Eto kakve Herkulove stubove su stvorili grčevi neznanja.

„I mi n„I mi nastavljamo da ribarimo“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1922, Muzej Nikolaja Reriha, Njujork) (Foto: arthive.com)astavljamo da ribarimo“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1922, Muzej Nikolaja Reriha, Njujork)
„I mi nastavljamo da ribarimo“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1922, Muzej Nikolaja Reriha, Njujork) 

Sećam se kako se u tim zlobnim došaptavanjima mučno spominjala knjiga Gastona Tisandjea Mučenici nauke. Kuda dalje ići kada je još u naše vreme neka akademija prozvala velikog Edisona za šarlatana zbog njegovog fonografa, a neki univerziteti ženama nisu dozvoljavali sticanje visokog obrazovanja. I ponavljam, sve to se nije desilo u srednjem veku, već u naše vreme. To nisu činili nekakvi nepismeni divljaci, već ljudi koji su na sebe nalepili mrtvu etiketu oficijalne učenosti. Nećemo nabrajati beskrajni niz istinskih mučenika nauke, ali kad smo veći spomenuli hajku protiv ženskog obrazovanja, setimo se bar genijalne matematičarke Sofije Kovaljevske, koja nije mogla da upiše ni jedan univerzitet, dok je istovremeno dobijala svetska priznanja za svoje radove iz oblasti više matematike. A koliko je tek bilo vrhunskih naučnika i lekara koji su zbog progona svojih kolega-neznalica morali čak i da napuste svoju domovinu.

Svet se ponosi imenom velikog fiziologa Pavlova, svuda se ponavljaju formule njegovog učenja o refleksima i drugi njegovi genijalni uvidi. Ali, čak i ta svetska delatnost, ovenčana Nobelovom nagradom, u nekim specifičnim krugovima je izazvala tek sleganje ramenima. One koji su slegali ramenima takođe karakteriše njihovo neznanje. Doista, nikakve uniforme, nikakve mrtve, sholastičke etikete ne mogu sakriti mizantropiju, zavist i glupu ograničenost. Boriti se sa nepismenošću je kudikamo lakše nego pobediti mračnu hidru mizantropije, sa svim njenim atributima – zavišću, sumnjom, plitkoćom, spletkarenjem i onim tajnim kampanjama koje sile mraka umeju tako vešto da sprovode. Jer su sile mraka i sile neznanja – sramotni sinonimi – veoma usko povezane. Od svih osećanja, ljubav i mržnja najjače i najbolje ujedinjavaju ljude.

IZVANREDNA DOSTIGNUĆA
Naravno, uprkos svim žestokim napadima neznanja, svetla spoznaja se odigrava širom sveta. Setimo se makar skorašnjih podataka koji su obradovali prosvećeni svet. Setimo se svih izvanrednih dostignuća velikog biologa Bošea u oblasti života biljaka. Prof. Kompton objavljuje da je čovekova misao najvažniji faktor na svetu. Prof. Metaljnikov nudi rezultate istraživanja imuniteta i besmrtnosti jednoćelijskih organizama. Dr Kotik istražuje prenos osetljivosti. Profesor Univerziteta u Minsteru, V. Stempel, dokazuje postojanje nevidljivog zračenja svih živih bića. Dr Dobler sa Univerziteta u Hajlbronu iznosi tvrdnje o postojanju nedavno ismejanog zemljinog zračenja i o njegovoj povezanosti sa magnetizmom kod ljudi. Hari M. Džonson, profesor Univerziteta u Virdžiniji, donosi poučne zaključke o prirodi ludila. Dr Otrian, direktor jedne metereološke stanice u Nemačkoj, proučava uticaj atmosferskih pojava.

Opat More, francuski astronom, donosi interesantne zaključke o sunčevim pegama. Američki biolog Bernard Proktor proučava životne uslove na velikim  nadmorskim visinama. Francuski naučnik dr Levi Valensi upozorava na epidemije ludila. Dr Rize sprovodi eksperimente koji se bave uticajem ritmova. Dr Bernard Rid, britanski naučnik, povezuje dostignuća drevne medicine sa savremenim proučavanjem vitamina. Mladi mađarski naučnik otkriva nevidljive zrake. Eksperimenti profesora Rišea i Žilea i zaključci ser Olivera Lodža su svima poznati. Profesor Univerziteta u Lajdenu V. de Haz istražuje apsolutnu nulu, dokazujući nemogućnost njenog postojanja. Profesori Harvardskog univerziteta Josif Rajn i Vilijam Makdugal postižu izuzetne rezultate u prenosu misli na daljinu. Koliko predivnih postignuća! Dakle, u svakoj zemlji postoje svetli tragaoci koji neumorno i neustrašivo razmiču zastore znanja. Ali ipak svaki od tih velikih ljudi ostaje usamljen i prinuđen je da u svojoj oblasti, a ponekad i u javnom mnjenju savladava nezaslužene poteškoće.

Vrlo je dugačak spisak skorašnjih radova koji proširuju uslovne okvire mišljenja. Sama priroda u praksi pritiče u pomoć svakom misliocu. Sunčeve pege, sa svim zaključcima koje idu uz njih, o kojima pišu najveći autoriteti našeg vremena, poput prof. Džinsa, Abota i drugih, podsećaju nas da se bliži vreme kada će čak i toliko ismevana astrologija pokazati kao ništa drugo do formula astronomije, i još jedna velika grana nauke biće oslobođena klevete. I ljudi će shvatiti da su u životu okruženi velikim hemizmom i da i sami predstavljaju preciznu i moćnu hemijsku laboratoriju. Svi su čitali o nedavno obavljenom eksperimentu s hemizmom ljudskih zračenja iz prstiju, pri čemu je zračenje pojediih ljudi ubijalo štetne bakterije. Isto tako se sećamo i eksperimenata prof. Jurjeviča, koji su potvrdili da je energija koju čovek oslobađa zapravo provodnik i spona između inače međusobno nespojivih elemenata. Zar nisu isto to svedočili pokušaji nepravedno proganjanog Kilija? Dakle, proučavanje čovečijeg zračenja i psihičke energije usrdno priziva čovečanstvo ka što skorijim neverovatnim dostignućima.

„Ona koja vodi“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1943, Muzej Internacionalnog centra Nikolaj Rerih, Moskva) (Foto: artsdot.com)
„Ona koja vodi“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1943, Muzej Internacionalnog centra Nikolaj Rerih, Moskva) 

Neznalice jako vole da se smeju indijskim joginima. Hod po vatri, sedenje na vodi, ispijanje najjačih otrova, zaustavljanje ili ubrzanje pulsa prema sopstvenoj želji, sahranjivanje čoveka živog i njegov povratak u život posle nekoliko nedelja – sve su to za neznalice tek vešti trikovi i šarlatanstvo. Ali ipak, u veoma pozitivnom i rasprostranjenom časopisu Modern rivju može se pročitati članak sa fotografijama o hodačima po vatri u Misoru, o čemu časopis javlja u vezi s demonstracijama, Kašmirca Hudabakša u Londonu, koje su odjeknule u čitavom svetu. Sedenje na vodi Ganga je nazvano šarlatanstvom i oprezni ljudi koji su to videli svojim očima dodavali su: ne znamo da li je bilo nekakve podvodne potpore. Ali engleske novine sada pišu o ženi koja ima sposobnost toliko drastične promene svoje telesne težine da je takav poduhvat na vodi za nju sasvim izvodljiv, i da predstavlja nešto poput promene polariteta. Izveštaji o, sa naučne tačke gledišta neobjašnjivim, demonstracijama Bavarke T. Nojman obišli su svet, a nedavno su sve novine bile prepune reportaža o neverovatnom slučaju devetogodišnje devojčice Šanti iz Delhija. Niz istaknutih posmatrača potvrdilo je taj neverovatan slučaj.

Iz Letonije stiže svedočanstvo kome je posvećena čitava jedna brošura, o neobičnom slučaju osmogodišnje devojčice koja čita misli. Nedavno su registrovani nesumnjivi slučajevi hvatanja radio talasa bez aparata i izuzetna sposobnost dva italijanska dečaka da vide kroz zidove i druge neprozirne predmete. Naravno, u srednjem veku bi svi ovi nesrećnici zbog svoje neobičnosti bili najverovatnije spaljeni na lomačama. Ali i u današnje vreme čoveku koji sam hvata radio talase ipak ne gine ludnica.

Ne zaboravimo na čudesne vizije Jovanke Orleanke koje su spasile Francusku, a zbog kojih su je njeni savremenici-neznalice osudili na lomaču. Pored onih koji sami poseduju neobične sposobnosti, čak su i njihovi proučavaoci izloženi raznim vrstama progona i u današnje vreme. Setimo se nepravednog podsmeha koji je trpelo Društvo za psihička istraživanja. Klica svakog novog, predrasuda lišenog naučnog poduhvata trpi napade. Rezultat je jedan neobično nakazan prizor. S jedne strane se otvaraju nove obrazovne ustanove koje tobože pozivaju na nove spoznaje, a s druge se svaka neobična pojava koja još nije ušla u nejelementarnije udžbenike pokazuje kao dostojna ne samo podsmeha, nego i progona svih vrsta. Znači, hidra neznanja ne nalazi se samo u nepismenosti, već i u okamnjenosti perspektive i mizantropiji.

NUŽNA BORBA PROTIV NEZNANjA
„Svaka negacija istine dokaz je neznanja i šteti ne samo onome koji negira, već i prostoru. Borba protiv istine je zaraza za prostor, ali postoji i odvratniji čin – kada ljudi koji su jednom spoznali istinu odstupaju od nje. Bezumno je takvo odstupanje u tamu! Ima slučajeva u istoriji čovečanstva kada su delići istine već bili dostignuti, ali su zatim, usled krajnjeg neznanja, neki kvazi-učitelji pokušavali da od naroda ponovo sakriju neosporno stanje stvari i donošeni su zakoni koji će jednog dana biti posmatrani kao sramne stranice istorije. Pritom nisu nuđeni nikakvi dokazi, nego je naređivano da se negira ono što je očigledno. To je kao kada bi se nalagalo neverovanje u sunce zato što neko zbog slabog vida ne može da ga vidi. Neko zbog svog neznanja i sebičnosti zabranjuje drugima da znaju šta je stvarnost. Neka se ljudi prisete koliko se puta odstupalo u tamu u raznim vekovima. Možda takva prisećanja podstaknu čovečansto na poštenje i pravednost.“

Dakle, svako za koga Prosvećenost i Kultura nisu prazne reči mora da se u svojoj oblasti, u skladu sa sopstvenim snagama, bori protiv neznanja. Neka niko ne kaže da nema mogućnosti za tako nešto – to ne bi bila istina. Neznanje – i javno, i tajno, sa svom svojom pritvornošću i prevrtljivšću, avaj, svuda postoji. U svim sferama života čist um može da opazi nečistoću i prljavštinu koje treba počistiti. I sada, kada u svetu grme topovi i takmiče se otrovni gasovi, upravo sada je svaka borba sa neznanjem posebno nužna. Biće nužno braniti sve što je dobro, lepo i prosvećeno.

Ako neko čak i ne uspe u svojim plemenitim pokušajima, to će ipak biti pokušaji, a ne samo apstraktne zamisli. Osim toga, svaki pokušaj u sebi već sadrži element ostvarenja. Zato je svaki pokušaj već i dobročinstvo. Sigurno će neki pomagači neznanja šaputati da su reči o kulturi i prosvećenosti baš sada neumesne. To je njihova klasična podvala, da se u svakom trenutku čovečijeg života traži razlog zašto za stremljenje ka kulturi i prosvećenosti baš u tom momentu nije pravi čas. To svojom formulom se sluge neznanja i odaju. Jer upravo je za dobro, kulturu i prosvećenost uvek pravi čas.

„Monhegan, Mejn“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1922, Muzej Internacionalnog centra Nikolaj Rerih, Moskva) (Foto: Wikipedia)
„Monhegan, Mejn“ (Nikolaj Rerih, tempera na platnu, 1922, Muzej Internacionalnog centra Nikolaj Rerih, Moskva)

Ne postoji čovečije stanje u kome je čovekolikost neumesna i dolazi u zao čas. Da šapuće o toj nepravovremenosti može samo mizantropija, koja u mraku svoje jazbine večito mašta da ljudski rod pretvori u čudovišta koja se međusobno proždiru. Odista, od najmanjeg do najvećeg, svako može i mora da da svoj doprinos borbi protiv neznanja. Okupljajući se u grupe i samostalno, svako može da bar na nekom mestu saseče podrugljivo čudovište neznanja. Svaki trud u sebi već sadrži pokušaj usavršavanja i prosvećivanja. Samo se bestidno podsmeva potragama za znanjem. U pravednom svakog neznalačkog negiranja, borac za kulturu će naći i adekvatnu misao i jaku reč i prelepim delom će zapečatiti pobedonosni put prosvećenosti.

Slava pobornicima Kulture! Slava Trudbenicima! Slava neustrašivima!

 

Urusvati, Himalaji, 10. jun 1936. godine

 

Odlomak iz knjige: Nikolaj Rerih, Nerazrušivo, Beograd, Logos, 2019.

 

Nikolaj Rerih (1874-1947) bio je ruski slikar, filosof, naučnik i pisac

 

Odabir teksta, naslov i međunaslovi: Novi Standard