И. Миладиновић: Како су Хитлер и Павелић стварали Хрватску православну цркву

Пројекат ХПЦ осмислили су обавештајни органи немачких служби уз помоћ усташа. Немци су били оперативци, а Хрвати извођачи радова

Самозвани поглавар канонски непризнате Црногорске православне цркве и председник истоимене НВО основане у цетињској полицији, Мираш Дедеић, гостујући на загребачкој проусташкој телевизији “31”, опијен страшћу и мржњом, предложио је домаћинима да и они, попут њега, уз помоћ државе, оснују Хрватску православну цркву.

На овог рашчињеног свештеника, који је узео духовно име Михајло, Свети синод Цариградске патријаршије, на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, одавно је бацио анатему. О њему има писаних доказа да је био сарадник Удбе. У архиву Верске комисије Црне Горе, под ознаком “строго поверљиво”, постоји белешка од 19. септембра 1984. године из које се види да је вршен притисак на митрополита Данила Дајковића да замонаши Мираша и постави га за викарног епископа. Тешко је, говорећи о Дедеићу, заборавити на новинску вест од 10. септембра 2015. године: “Митрополит Дедеић је у Котору данас ударио старију жену два пута у лице.” Није нимало случајно што баш ових дана челник једне невладине организације обилази регион и води кампању за распарчавање српске цркве. Он је у Загребу, заправо, предложио обнављање Хрватске православне цркве која је основана указом Анте Павелића од 3. априла 1942, по наређењу немачких власти.

Одмах по капитулацији Југославије априла 1941. године и проглашења Независне Државе Хрватске, укинута је надлежност Српске православне цркве за више од 1,8 милиона верника у новооснованој квислиншкој држави. Укинут је и назив српска православна вера и промењен у гркоисточну који се употребљавао пре 1918. Истовремено, почиње акција присилног превођења Срба на римокатоличку веру. Већ почетком 1942. године усташком режиму постаје јасно да је немогуће физички уништити, протерати и покрстити све Србе. Суочени су са оружаним отпором Срба, који су се масовно прикључивали партизанским и четничким одредима, и чинили окосницу антифашистичких покрета. Њихове устаничке формације постају све бројније и снажније, а борбеним дејствима стварали су велике проблеме у остваривању ратних планова Трећег рајха. Немцима није била у интересу потпуна елиминација православља. Они су простор европског југоистока посматрали знатно шире и у перспективи имали нека друга решења.

“Немачки пројекат Noe ordnung, односно нови светски поредак, имао је у плану и стварање заједнице православних држава Европе. Дакле, колико држава, толико православних цркава. Идеја о ХПЦ рођена је код Немаца и предочена Павелићу у оквиру решавања српског националног питања. Речено му је да мора да буде блажи, да не може да побије све Србе. Пројекат ХПЦ осмислили су обавештајни органи немачких служби уз помоћ усташа. Немци су били оперативци, а Хрвати извођачи радова. Нашли су највећу потпору међу руском емиграцијом. Проглашена је као аутокефална црква, с планом да буде у рангу патријаршије”, појашњава историчар Вељко Ђурић Мишина, аутор књига Усташе и православље – Хрватска православна црква и Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској – Прилози за историју верског геноцида.

ХПЦ је званично проглашена 7. априла 1942. године. Тог дана, у Цркви Светог Преображења у Загребу, устоличен је митрополит Гермоген Максимов, емигрантски духовник руских избеглица у Грчкој и Југославији. Пре него што ће пред бољшевицима напустити Русију, био је је катеринславски архиепископ и новомосковски митрополит. Избијање Другог светског рата дочекао је, као осамдесетогодишњак, у манастиру Хопово на Фрушкој гори. Био је удовац, и имао је шесторо деце. Челник ХПЦ носио је наслов “митрополит загребачки и цијеле Хрватске”. Уз загребачку митрополију основане су и бродска, сарајевска и петровачка епархија. Свештенство је претежно било састављено од белоруске емиграције и бивших српских свештеника који су и пре 1941. били познати по проблематичном понашању. Они су имали статус државних чиновника.

Немачке новине сутрадан, по рукоположењу митрополита ХПЦ, известиће из Загреба да је то превасходно политички чин којим је “сукоб између западног и источног Рима, присутан на овим просторима више од 1.000 година, овим потезом превладан”. У организовању ове цркве значајна је улога бившег чиновника СПЦ Милоша Оберкнежевића који је по Павелићевом налогу написао њен устав, углавном преписујући и прилагођавајући потребама усташке државе, тај исти документ Српске православне цркве. Овај правилник је публикован 5. јуна 1942. у Народним новинама и тим је заокружен процес стварања Хрватске православне цркве.

По овом документу ХПЦ је аутокефална и једина, те за њу не важе догматска и канонска начела СПЦ. Грб је био 25 наизменичних белих и црвених поља у пет редова, а почетно поље је бело, у средини је полуштит са крстом плаве боје. Застава је црвено-бело-плава тробојка са једнокраким златним крстом на белом делу. Службени језик је хрватски, а слова такође хрватска. Несуђени патријарх је требало да се бира од епископа и то тако да изборни сабор, кога сазива поглавник Павелић, одређује три кандидата од којих Министарство правосуђа записнички предлаже поглавнику једнога за именовање. Покренут је и часопис Хрватска православна црква чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија. Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбедио да та неканонска црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане прворазредна агентура тог покрета.

Усташе нису показивале никакву заинтересованост да њихова нова црквена творевина остварује било каква права. Превасходно су настојали да преко ње ликвидирају СПЦ. Тако да и православни живаљ, који је приступио новој цркви, никад није био изједначен у било каквим правима са Хрватима. Прогони против њих су настављени, иако је усташка пропаганда настојала да сакрије, или бар ублажи количину злочина. Позадина, мотиви и заслуге за њено оснивање у нашој историографији и публицистици различито су тумачени. Једни су заговарали да је основни циљ циљ био одвајање Срба од покрета отпора, а други да је то једна од фаза асимилације и денационализације Срба у Хрватској, односно саставни део геноцида који је над српским народом извршен у НДХ.

И око улоге Немаца у формирању Павелићеве православне цркве изношени су разни ставови – од тога да је то поглавникова идеја – до тога да је ХПЦ директно створио Гестапо. Има и неких тврдњи усташког викара Вилима Цецеље, да је оснивање ове установе предложио “узорити” надбискуп Алојзије Степинац лично. Највише доказа о учешћу немачких служби у оснивању, а посебно организацији и регрутацији свештенства ХПЦ, изнео је Вељко Ђурић Мишина у својим књигама.

“Највећу улогу у стварању Хрватске православне цркве имао је обавештајац Ханс Хелм, тадашњи представник Трећег рајха у НДХ, као и оперативци Адалберт Кунгел и Марбот Шумахер. Њих двојица су била фолксдојчери из Војводине и пре рата су имала добре везе у руској емиграцији и у српском свештенству, одакле су регрутовали чиновнике у мантијама за свој подухват” – наводи Мишина, који је и докторирао на теми “Српска православна црква 1941-1945”. Он спомиње и молбу о оснивању ХПЦ, коју је група православних свештеника и јавних личности, на подстицај споменутих немачких оперативаца, потписала и предала Павелићу. Најзвучнија имена међу њима били су свештеник Василије Шурлан и Саво Бесаровић, посланик у Сабору.

Српска православна црква, иако се услед јавног антифашистичког деловања у мартовском преврату 1941. године, и утамничења патријарха Гаврила Дожића, налазила у врло неповољном положају, одмах је осудила чин оснивања ХПЦ и предузела мере да обавести остале православне цркве о том неканонском чину. Став Синода о оснивању ХПЦ предочили су 22. априла 1942, епископи Нектарије и Венијамин, Велибору Јонићу, министру у Недићевој влади. Синод је званичну одлуку донео осам дана касније. И Руска загранична црква, на челу са митрополитом Атанасијем одмах је реаговала на постављење Гермогена за патријарха у новопроглашеној божјој установи. Он је оптужен да је прекршио дуг низ црквених закона и правила, да свесно “кида” део СПЦ која је прихватила избегле Русе после револуције и помогла им да преживе. Избачен је из Синода и забрањено му је да служи божју службу.

Из немачких извора може да се закључи да је Гермоген био углавном пасиван и под контролом министра правде Мирка Пука и испуњавао његова наређења. Међутим, неколико је пута, на своју руку, повукао политичке потезе. Његовој цркви приклонило се свега тридесетак свештеника, па је покушао да приволи неког од 200 попова који су, да би избегли судбину многих колега које су усташе заклале, умакли у окупирану Србију. Сарадник усташког режима, човек који ће највише помоћи у организовању нове цркве, Милош Оберкнежевић (у међувремену је постао и патријархов секретар), упућен је у Србију са задатком да неформалним каналима врбује избегле свештенике за ХПЦ. Немци су одмах известили усташку владу да не могу да гарантују за његову безбедност у Београду.

Затим је у неколико наврата, уз помоћ усташке државе, покушао да ускрати све ингеренције РСЗ, на територији НДХ, на којој се налазио завидан број белогардејских избеглица. А то је још више заоштрило односе са руским Синодом који је столовао у Сремским Карловцима. У спору који је настао, Немци су се недвосмислено ставили на страну Руске заграничне цркве. Она је за њих била неупоредиво значајнија институција због њене пропагандне важности у борби са “безбожним” Совјетима. Немачки план за стварање заједнице православних држава Европе, свакако, није могао да заобиђе Совјетски Савез. Хитлер и Гебелс у овом случају нису одуговлачили као у Павелићевој вештачкој творевини званој НДХ. Како су који део прве земље социјализма освајали, приступали су остварењу своје идеје да механички замене једну идеологију другом: бољшевизам – православљем. Како су њихове јединице наступале, тако су отварали цркве и приступали формирању “Православне мисије у ослобођеним областима Русије”.

– Била је то једна од најбизарнијих кампања немачке службе безбедности… Овај веома мудар тактички потез био је разрађен директно у Главној управи Државне безбедности Рајха – пише Владимир Медински, руски академик и публициста, некадашњи министар културе, а сада саветник преседника Путина, у култној књизи Рат-митови СССР 1939-1945.

Иако се совјетско руководство упорно и неуморно борило против религије готово четврт века, становништво, на територији коју су Немци окупирали, углавном је остало верујуће. У Пскову, граду на северозападу Русије, 70 километара од естонске границе, последњи храм затворен је у априлу 1941. До немачког напада 22. јуна, у Смоленску, који је имао 170.000 становника, остала је само једна црква. И сад наступају Немци: Током окупације су у Смоленску отворили четири цркве иако је број становника смањен пет и по пута. У споменутом Пскову – шест. У Орлу су за првих пет месеци окупације отворене четири цркве, као и у Ворошиловску (Ставропољ), Ростову на Дону… Успостављање Хрватске православне цркве, довођење руског емигранта митрополита Гермогена на њено чело, биће један од првих примера како власти неканонски оснивају цркву, организују њен унутрашњи поредак и постављају свештенство и јерархију. Нажалост, у годинама које буду пристизале, и након пораза фашизма, све чешће ћемо бити сведоци сличних подухвата.

ГЕРМОГЕН ПОГУБЉЕН ПОСЛЕ РАТА
Хрватска православна црква никада није добила озбиљно признање. Прва ју је признала Руска црквена општина из Сарајева. Крајем 1942. Гермоген је преко министарства спољних послова НДХ затражио признање од васељенског патријарха, а какав је статус имала та такозвана црква, најбоље говори што је у тој молби затражио и да му пошаљу епископе и свештенство које му недостаје. Нигде у историјској документацији не постоје трагови да је добио било какав одговор. Његова црква нестаје заједно са Независном Државом Хрватском 1945. године, а он је осуђен на смрт и погубљен после рата.

КО СУ БИЛИ СРБИ САРАДНИЦИ УСТАША
Међу српским сарадницима усташког режима посебно се истичу два имена: Василије Васа Шурлан и Милош Оберкнежевић. Шурлан је био парохијски свештеник СПЦ из Земуна. Пре рата је неколико пута дисциплински кажњаван. У другој половини тридесетих година прошлог века постао је симпатизер нацизма. Због отвореног контакта са немачким агентурама, саслушаван је у марту 1941. у Патријаршији. За време НДХ био је активни сарадник усташког режима, Павелић га је одликовао 1944. Живот је окончао у емиграцији у Јужној Америци.

Милош Оберкнежевић је био правник рођен у Београду (1910). До почетка рата радио је као заменик благајника у епархији СПЦ у Сремским Карловцима. Почетком 1942. неколико пута се срео са поглавником Павелићем а и интензивно радио на оснивању ХПЦ. Из Загреба одлази за Нови Сад. Лажно се представљао као судија и доктор наука. Хапшен је због превара и коцке. Живео је у емиграцији, где је и објавио књигу у којој оправдава себе и Гермогена.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: Wikipedia

 

Извор Вечерње новости, 02. фебруар 2020.