S. Vladušić: „CPC“ i našeprostorna književnost

U toku je proces premeštanja Ninove nagrade iz okvira srpske književnosti u okvire književnosti ,,naših prostora”

Onaj ko ima problem da razume celinu crnogorskog takozvanog zakona o slobodi veroispovesti, dobio je pre neki dan najkraći mogući rezime čiji je autor jedan od funkcionera vladine grupe građana pod nazivom ,,Crnogorska pravoslavna crkva”. Otprilike onoliko koliko pomenuti zakon ima veze sa slobodom veroispovesti, toliko i ta grupa građana, neobično obučena – izdaleka naime, podsećaju na pravoslavne popove – imaju veze sa Bogom. Taj nedostatak međutim, pokušavaju da kompenzuju dobrim vezama sa vladom Crne Gore – koja ih je okupila – pa ištu, pored toga da ih se izbavi od gladi, i sledeće: da se imovina Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori oduzme Srpskoj pravoslavnoj crkvi, te da im se potom imovina udeli kao poslovni prostor koji bi onda poslužio za izvođenje performansa ,,vera u Boga” u kome će učestvovati honorarisani glumci koji bi glumili ,,sveštenike” i honorarisani glumci koji bi glumili ,,vernike”.

Ova operacija nosi orvelijanski naziv zakon o slobodi veroispovesti, a nije ni zakon, već otimačina imovine, kao što nije ni davanje slobode, već ukidanje slobode veroispovesti vernika Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kao i tamošnje Srpske pravoslavne crkve. Najjednostavnije rečeno: to je još jedna stepenica do konačnog rešenja – ukidanja srpskog identiteta Crne Gore i brisanja svih onih koji su Srbi u Crnoj Gori.

Ceo ovaj zakon i njegova intencija osim što su jezivi – jer šta je je jezivije od ukidanja, brisanja i likvidacije jednog naroda – jesu i veoma banalni. I to na način na koji je o banalnosti zla svojevremeno pisala Hana Arent, govoreći o Adolfu Ajhmanu, nacističkom zločincu, aktivnom učesniku Holokausta: pokušaju ukidanja, brisanja i na kraju, likvidacije Jevreja. Zaista, kada čovek razmišlja o tim ljudima iz Crne Gore koji su do juče bili Srbi, a koji sada 100 odsto svojih resursa troše samo na to da dokažu da nisu Srbi i Srpkinje (za veći ili manju korist) onda čoveku prvo na pamet pada baš ta reč – banalnost. To mi-nismo-Srbi stanje svesti, nema nikakve veze ni sa Gorskim vijencem ni sa Zlatnim runom, budući da Njegoš sa ,,CPC” performerima nije imao nikakve veze, kao što bi i Pekić teško pristao da mu Milo Đukanović i njegova tvorevina budu politički uzor i otadžbina, ali zato imaju veze sa jednim tekstom iz Zete, Nezavisna država Montenegro, od 13. juna 1941. godine, Cetinje. Pomenuti tekst glasi ovako: ,,Bivši načelnik upravnog odjeljenja bivše banovine i bivši sreski načelnik Vojislav Pekić [otac Borislava Pekića] rodom iz Drobnjaka, izjavio je pred italijanskim vlastima da za njega ne postoji crnogorstvo i da se on kao takav ne osjeća. Odmah posle ove njegove izjave saopšteno mu je da može napustiti Crnu Goru. Juče popodne Pekić je morao izvršiti naređenje, te je otputovao sa Cetinja. Njegovim stopama trebalo bi poslati i sve one ostale terazijske liži sahane kako bi se Crna Gora oslobodila ovakvih ‘rodoljuba’ ”.

Nažalost, slično koncipiran zaključak, ali i jezik, moguće je i danas pročitati u etno-čistačkim izlivima na društvenim mrežama što ne čudi, jer to nepogrešivo pokazuje da Nezavisna država Crna Gora, ovakva kakve je danas, 2020. godine, nema nikakav kontinuitet sa onom pre 1918. – tada su njoj živeli Srbi – već samo sa onom iz juna 1941. čija se sloboda sastojala u slobodi ukidanja, brisanja i likvidiranja Srba, odnosno onih, koji jednostavno rečeno, nisu promenili veru za večeru (tada to behu italijanske paste). I to je sve. Zato stanje svesti oličeno u Montenegro maksimi mi-nismo-Srbi nije samo toliko opasno, već istovremeno i toliko banalno, nisko i usko.

Otprilike koliko i Ninova nagrada danas. Može se reći da je ona prešla simbolički put od Marka Miljanova (čojstvo i junaštvo) do anonimnog autora teksta iz Zete (ni čojstva, ni junaštva). Ninova nagrada, premda ne bezgrešna, predstavljala je svojevremeno izraz one specifične kulture čitanja koja se razvijala u srpskoj kulturi još od značajnog tiraža Srpskog književnog glasnika s početka 20. veka. Ta kultura čitanja čini da srpsko tržište knjige, procentualno, na osnovu broja stanovnika, danas bude među prvih deset na svetu. Dakle, protivno mišljenu koje nam se nameće – da smo primitivan i nepismen narod – knjige se u Srbiji čitaju procentualno više nego u mnogim drugim zemljama koje ,,prirodno” doživljavamo kao pismenije, kulturnije i civilizovanije od naše.

Ninova nagrada, njena popularnost i renome, stečen pre nego što je Nin privatizacijom postao deo strane korporativne strukture, bila je jedna od takvih konkretizacija srpske kulture čitanja, ali i konsenzusa koji je uglavnom vladao među članovima žirija; ne baš uvek, ali dovoljno često da se izgradi i održi renome nagrade. To je konsenzus da se, koliko god je moguće, nagrada sačuva od političkih preferencijala i taj konsenzus ili bar nekakav privid tog konsenzusa, održavao se sve do nedavno, iako su se poslednjih nekoliko godina ideološki nepravoverni pisci (jednoglasno ili većinom glasova, sad svejedno) rutinski eliminisali iz najužeg izbora. Ovogodišnji sastav žirija, međutim, predstavlja isto onako jasnu poruka javnosti koliko i crnogorski tzv. zakon o slobodi veroispovesti, samo što se tim tzv. zakonom pokazuje da je krajnji cilj brisanje Srba u Crnoj Gori, dok se ovakvim izborom glavnine Ninovog žirija pokazuje da je krajnji cilj ukidanje srpske književnosti i njeno pretvaranje u tzv. književnost ,,naših prostora”, regije, eksjugoslavije, nazovite je kako hoćete, samo ne srpskom književnošću. Jer srpska književnost je komponenta kulturnog identiteta, kao što je kulturni identitet komponenta nacionalnog identiteta. I to jednog modernog, prefinjenog nacionalnog identiteta, koji istovremeno poseduje i svest o tradiciji, nacionalnoj i svetskoj, svest o književnoj inovaciji, svest o drugom, sa kojim može da razgovara, a da sačuva svoj pogled svet; dobar primer za takvu nacionalnu književnost je recimo, Pavićev Hazarski rečnik.

Osnovni ton većine knjiga i autora koje žiri forsira kroz glavninu užeg izbora kao i javne istupe njegovih medijski eksponiranih članova, te medijsku prezentaciju izbora, pokazuju da je u toku proces premeštanja Ninove nagrade iz okviru srpske književnosti u okvire književnosti ,,naših prostora”, a samim tim – jer to je neodvojivo – i pretvaranje srpske književnosti u našeprostornu književnost.

Ukoliko neko misli da je ta našeprostorna književnost isto što i jugoslovenska književnost taj je ili naivan ili nije dobro razmislio: naime, programi studija književnosti u bivšoj Jugoslaviji bili su tako koncipirani da su studenti u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu, imali pred sobom (bar teorijski) jedinstveni kanon jugoslovenske književnosti, što znači da je Crnjanski pripadao (opet teorijski) koliko piscu u Beogradu, toliko i u Zagrebu. Da li to danas slučaj? Svakako ne. To pokazuje da našeprostorna književnost zapravo nema gotovo nikakvu zajedničku književnu tradiciju, jer čisto sumnjam da studenti kroatistike ili bošnjačke književnosti puno znaju o kanonu srpske književnosti. Zapravo, siguran sam da ih kanon srpske književnosti i ne zanima, kao što sam prilično siguran da se na ovim studijskim grupama to interesovanje ne pospešuje. O tome jasno govori činjenica je da recepcija srpske književnosti u Hrvatskoj minorna, i kada su u pitanju srpski klasici i kada je u pitanju savremena srpska književnost, čak i onda kada su autori spremni da tematski i ideološki podilaze lokalnom pučanstvu. Toliko o tome kako se razumemo.

Književni kanon našeprostorne književnosti ostaju dakle, savremenici i oni klasici koji se mogu ,,prilagoditi” – dakle falsifikovati. Tako su naši pisac Selimović (ni slučajno pomenuti njegovo samodređenje kao srpskog pisca u testamentu deponovanom u SANU!) ili Andrić (ni slučajno pomenuti da su mu omiljene esejističke teme bile Njegoš i Vuk, kao ni stav prema Kosovskom zavetu, kao i ostale gestove autopozicioniranja u srpsku književnost). Dodajmo i Kiša, člana SANU-a (i to zaboraviti) za koga će se dozvola da o njemu pišu i govore izdavati samo osobama ideološkog profila Saše Ilića. Crnjanski, Pavić, to je već ,,fašizam”, Pekić, ,,intelektualizam bez životnosti”. A ono pre toga, to je ,,palanka”, ,,fašizam” i tako dalje. Tematski okviri ,,naše književnosti” su baš usled tog ideloški ruiniranog ili izbrisanog kanona neverovatno uski: ratovi devedesetih i kako je lepo bilo živeti u Jugoslaviji – drugim rečima jedna zamrznutost u vremenu, jedna izbačenost iz savremenog sveta i na planu događaja i na planu ideja.

Zato, danas, u odnosu na ovu našeprostornu književnost, Crnjanskov Roman o Londonu ili Andrićev posthumno objavljeni Omerpaša Latas iz sedamdesetih godina ili Pekićevo Besnilo iz osamdesetih godina prošlog stoleća, deluju kao hipermoderni svemirski brodovi u poređenju sa polovnim trotinetima. Razume se, ja ne sumnjam da se i u okviru tematskog okvira ratova devedesetih danas može napisati dobar roman, ali iskreno sumnjam da taj roman može da prepozna žiri u kome sedi recimo, osoba koja je prošle godine lamentirala da u ,,današnjem srpskom romanu preovladavaju dosada i ispraznost” te da mu logičnije bilo ,,da među prosečnim romanima izdvojim najprosečnije, nego da među boljima izaberem najbolji”. I pored ovakvog gnusnog ponižavanja srpskih pisaca, čime valjda implicira svoj nadprosečni ukus, ta osoba i ove godine nastavlja da participira u Ninovom žiriju iz čega ja mogu da zaključim samo to da se radi o čoveku koji je u stanju da radi neprijatne stvari (čitanje dosadnih, ispraznih, prosečnih romana) ako mu to neko (solidno) plati.

Ili pak, ako se u tom žiriju nalaze one dve osobe čiji je broj monografija ili studija na temu teorije književnosti, istorije ili interpretacija dela srpske književnosti ili pak njihovo formalno obrazovanje u smislu studija književnosti u potpuno obrnutoj proporcionalnosti u odnosu na njihovu ideološku ostrašćenost i netolerantnost koja inače karakteriše sve one koji pišu iz pozicije moći, a ne iz ugla znanja.

Jedino u šta sam siguran jeste da Ninova nagrada kreće putem regionalizacije – i zato se iz užih izbora sada izbacuju i oni etablirani autori starijih generacije čiji je jedini greh to što nemaju problem sa tim što pišu srpsku književnost. Sa ovom nagradom na isti put kreće i srpske književnost – dakle, u otpad – budući da za nadolazeće autore, upravo Ninova nagrada, zajedno sa pojačanim medijskim hukom, treba da postane reper kako valja pisati i misliti. Kao što i onaj zakon, s početka teksta, treba da bude reper kome se treba klanjati. I jedni i drugi će u tome uspeti. Ako im to mi, ostali, budemo dozvolili.

 

Autor Slobodan Vladušić

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dragan Kujundžić

 

Izvor Pečat/slobodanvladusic.net, 25. januar 2020.

Pratite nas na YouTube-u