Зашто ОДКБ и НАТО нису за поређење

Поредећи НАТО савез и ОДКБ стиче се утисак да те организације немају много додирних тачака путем којих би се извршило поређење, и такав утисак је у потпуности исправан

Од тренутка свог оснивања па све до почетка 21. вијека Сјевероатлантски пакт је прошао кроз значајан преображај. У току овог процеса, основна сврха пакта је промјењена и гдје је савез некада постојао као истовремено и одбрамбена и политичка структура[1], распадом Совјетског Савеза почетком деведесетих година 20. вијека НАТО је почео своју трансформацију[2] у средство спољне политике, првенствено Сједињених Држава, али и других великих сила унутар савеза које су дјелиле интересе и циљеве Вашингтона.

У кратком чланку под називом „NATO’s Purpose After the Cold War” (Сврха НАТО-а након Хладног рата) аутор наводи три разлога[3] за опстанак алијансе након што је СССР нестао са међународне сцене. Као први разлог се наводи невољност великог броја политичких актера, како с једне тако и са друге стране Атлантика, да једноставно распусте НАТО и окончају његово постојање. Само неколико дана прије пада Совјетског Савеза, у новембру 1991. године, шефови влада и држава земаља чланица НАТО-а су усвојили нови стратешки концепт Алијансе, при чему је у оквиру овог концепта посебно наглашена потреба за „очувањем стратешке равнотеже у Европи“.[4]

Овде је неопходно примјетити да питање у односу на кога је НАТО требао да очува стратешку равнотежу у Европи остаје отворено. Моћ Совјетског Савеза је нестала његовим распадом а новонастале независне државе нису представљале никакву пријетњу тадашњем европском поретку, па чак ни Руска Федерација као највећа и најснажнија држава настала крахом СССР-а. Штавише, државе које су оформљене из рушевина Совјетског Савеза су биле и више него вољне да се придруже тадашњој Европској заједници и НАТО-у. Опасност која би захтјевала стално очување стратешке равнотеже није постојала, као ни сама равнотежа. Историјска догађања у том трену су одлучно превагнула у корист Сједињених Држава и Запада.

У оквиру сљедећих пар деценија и неколико рунди проширења НАТО савеза дубоко у бившу совјетску територију, једини начин на који се може тумачити фраза „очување стратешке равнотеже у Европи“ јесте као изговор за очување савеза и његово кориштење за постепено ширење ка границама Русије. НАТО пакт је увијек, без обзира на степен испољавања ове карактеристике, остао средство путем којег се Бијела кућа мјешала у односе европских држава те којим је усмјеравала развој и акције европске политике у смјеру који је одговарао интересима Сједињених Држава. Стога треба имати на уму да приступање Сјеверноатлантском савезу не подразумјева само прикључење војном савезу већ и политичко прилагођавање интересима водећих држава Алијансе. Као што је истакао први генерални секретар НАТО пакта, Исмеј Хејстингс, прави задатак савеза јесте да држи Русе вани, Американце унутра а Њемце послушне.[5][6] Једноставније речено, задатак Алијансе јесте да одржава константну напетост између Русије и земаља Европе како би се ограничио или у потпуности прекинуо сваки вид сарадње, што би само ојачало америчку позицију[7] на европском тлу.

ПРИЛАГОЂАГАЊЕ ИДЕНТИТЕТА
Други разлог опстанка алијансе јесте чињеница да је „НАТО еволуирао у заједницу истомислених држава која је спремна да заштити слободу, заједничко културно насљеђе и цивилизацију земаља чланица, засновану на принципима демократије, личних слобода и владавине закона. Током времена НАТО је прерастао из савеза првенствено посвећеног заштити својих чланица од војних пријетњи или напада у примарни институционализовани израз трансатлантске заједнице држава и западних вриједности које су их истовремено и дефинисале и уједињавале.“[8]

Као што је већ раније истакнуто, приступање НАТО пакту не подразумјева само прихватање војног савеза и принципа колективне безбедности већ и прилагођавање сопственог политичког система, идентитета и културног миљеа ономе који је доминантан унутар савеза. Као што је аутор цитираног чланка и више него јасно истакао, то су западне вриједности трансатлантске заједнице држава. За другачије нема мјеста. Иако би се свакако могли сложити, само површно, да су царства, као политичка реланост, ствар прошлости, неопходно је примјетити империјалистички језик и манир који су искоришћени приликом првобитног настанка цитата изнад. Подјела на „нас“ и „њих“ је јасна. Оно што смо „ми“ је дефинисано кроз искључивост западних вриједности и трансатлантске заједнице држава. Ко су они други у оквиру овакве реторике и није толико битно, они су прије били а и сада су остали „варвари“, не због стварне мањкавости и нељудскости њима аутохотних система већ управо због њихове, иако дјелимичне, различитости.

Војници држе заставе Велике Британије, НАТО и Сједињених Држава током НАТО војне вежбе, Пабраде, Литванија, 13. новембар 2014. (Фото: Staff Sgt. Keith Anderson)
Војници са заставама Велике Британије, НАТО-а и Сједињених Држава током војне вежбе, Пабраде, Литванија, 13. новембар 2014. (Фото: Staff Sgt. Keith Anderson)

Амерички империјализам, као један од темеља онога што аутор чланка назива заједницом трансатлантских држава и западних вриједности, може се представити и као концепт америчке изузетности.[9][10][11][12][13] Са овим концептом, нераскидиво су повезане идеје да је историја Сједињених Држава јединствена у својој различитости од историје других држава[14] те да су Сједињене Државе имају мисију трансформације свијета. Из свега споменутог произилази финална идеја супериорности САД-а над другим нацијама свијета управо због своје мисије и историјских околности свога настанка и развоја.

Комбинацијом позива на заштиту људских права и идеологијом америчке изузетности, Сједињене Државе су у више наврата, користећи НАТО као платформу за дјеловање и остварење својих интереса, нападале суверене земље узрокујући огромну материјалну штету и односећи људске животе. Двоструки стандарди коришћени током дјеловања НАТО пакта постали су очигледни већ приликом првог напада који је НАТО пакт извршио, односно кампање бомбардовања положаја Војске Републике Српске у току грађанског рата у БиХ. Сваку сљедећу агресију пратила је комбинација лажи којима се сам напад оправдавао, као што је наводно постојање оружја за масовно уништење у Ираку, те двоструких аршина примјењених на актере на тлу, као што је био случај са Србима и Албанцима на Космету. У својој суштини, НАТО пакт је данас обиљежен својом агресивном политиком, првенствено ка Русији и Кини, но и свим другим државама које на овај или онај начин одбијају потпуно да се повинују америчком диктату, те америчким империјализмом који му служи као покретачка идеологија.

Трећи разлог опстанка Алијансе, наведен у тексту, односи се на опстанак огромне бирократије која је пратила настанак и развој пакта и која је, као што аутор наводи, одговорила на нестанак СССР-а прилагођавањем своје мисије и структуре новонасталом окружењу.[15] Штавише, аутор јасно истиче да је „Алијанса била у потрази за новим мисијама како би задржала релевантност“[16] Из овога можемо закључити да НАТО пакт није опстао јер је био неопходан већ јер је велики број особа, неке од њих изузетно утицајне, препознало личну корист од наставка постојања војног савеза који је изгубио смисао, на шта указује посљедња реченица претходног пасуса. Алијанса је била у потрази за новим мисијама како би задржала релевантност, из чега логично произилази постојање стварног стања ограниченог значаја и упитне сврхе.

Заштита демократије и западних вриједности те очување стратешке равнотеже у Европи су били ништа друго до слогани под чијом маском је НАТО пакт прерастао из политичко-одбрамбеног савеза и механизма америчког утицаја у средство за ширење доминације и насилно уклањање противника са глобалне политичке сцене. Поред агресивне трансформације војних способности савеза, његов аспект механизма путем којег је Вашингтон остваривао утицај на европске послове је даље развијен у алатку за одржавање сталних тензија између Москве и других европских престоница, те подстицање русофобије широм Европе[17].

ФАЗНИ РАЗВОЈ ОДКБ-А
С друге стране, након што је пао СССР и Варшавски пакт је званично распуштен у јулу 1991. године. Упркос свим проблемима са којима су се сусреле новонастале државе постсовјетског простора, већ 15. маја 1992. године оформљен је оснивачки акт Договора о колективној безбједности. Ипак, биће потребно више од десет година како би унутрашња структура ОДКБ била у потпуности оформљена те како би организација попримила свој тренутни облик.

Развој ОДКБ-а се одвијао у више фаза. Првобитном договору из 1992. приступило је шест бивших комунистичких држава: Руска Федерација, Јерменија, Казахстан, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан. Убрзо потом придружиле су им се  Грузија, Азербејџан и Бјелорусија.[18] Уговор је ступио на снагу 20. априла 1994. да би 1999. шест од девет оригиналних чланица потписало Протокол о продужавању Договора о колективној безбједности.[19] Азербејџан, Грузија и Узбекистан одустали су од даљег учешћа у раду ДКБ-а. 14. маја 2002. године на сједници ДКБ-а у Москви одлучено је да се приступи трансформацији Договора о колективној безбједности у потпуно оформљену међународну организацију.

У октобру исте године, у Кишињеву, земље чланица КДБ-а су потписале Повељу Организације договора о колективној безбједности и Споразум о законском статусу ОДКБ-а. Потписани документи су ступили на снаге 18. септембра 2003. Финална етапа у развоју ОДКБ-а завршена је 2. децембра 2004. године када је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила резолуцију којом је Организацији договора о колективној безбједности додјељен статус посматрача при УН-у.[20]

Заседање Савета за колективну безбедност ОДКБ, Москва, 21. децембар 2015. (Фото: REUTERS/Alexei Druzhinin/Sputnik/Kremlin)
Заседање Савета за колективну безбедност ОДКБ, Москва, 21. децембар 2015. (Фото: REUTERS/Alexei Druzhinin/Sputnik/Kremlin)

Основни циљеви на којима почива ОДКБ су јачање блиских и свеобухватних односа између земаља чланица у спољној политици, војној и војно-техничкој сфери, борби против међународног тероризма, осигурању националне и колективне безбедности, борби против међународног криминала и незаконитих миграција те у области сајбер безбедности.[21] За разлику од НАТО пакта, ОДКБ се сусретао са више изазова приликом свог развоја. Један од првих проблема се јавио исте године и када је почетни ДКБ потписан. Услијед нестабине политичке ситуације у Таџикистану се распламсао грађански рат.[22]

Рат је трајао све до 1997. године а као један од главних разлога напуштања пакта, Грузија, Узбекистан и Азербејџан су истакли неспособност ДКБ-а да осигура мир на територији земаља чланица, иако је таква критика била неоснована с обзиром да је ДКБ, односно ОДКБ, био и остао савез заснован на принципу колективне одбране без овлашћења да се уплиће у унутрашња политичка питања земаља чланица. Због овако дефинисаног пакта, ОДКБ није био ни у могућности да се активније ангажује у рат за Нагорно-Карабах или пак у сукобима у Грузији. У овим почетним фазама развоја, ОДКБ је био посвећен искључиво супротстављању пријетњи од стране других држава, но не и недржавних актера што је имало за посљедицу немогућност пружања помоћ Узбекистану који је то очекивао у својој борби са исламистичким елементима.[23]

ЗАМКА ПОИСТОВЈЕЋИВАЊА
Приликом поређења НАТО пакта и ОДКБ-а просто је упасти у замку поистовјећивања два савеза. Разлике у погледу темеља на којима су обје организације настале су минорне, но постоје двије битне карактеристике које су присутне искључиво унутар ОДКБ-а у односу на НАТО алијансу, али и друге западне организације. Први фактор јесте јака приврженост земаља чланица ОДКБ-а своме суверенитету праћена недостатком воље да одређене елементе дотичног суверенитета пренесу на супранацоналне структуре. Други фактор јесте непостојање заједничке идеологије за земље чланице ОДКБ-а. За разлику од НАТО земаља гдје је заправо либерална демократија идеолошка повезница и мотиватор за извођење напада ван територије савеза, ОДКБ-а нема сличну идеолошку мотивацију сем поштовања принципа суверенитета.[24]

Из горе наведених фактора може се закључити да мањак резултата ОДКБ-а не произилази из лоших или непостојећих техничких и логистичких услова већ из недостатка политичке воље. Иако ово може изгледати као систем упитне функционалности, предности се огледају управо у истакнутим факторима, поштовању суверенитета како земаља чланица ОДКБ-а тако и других држава, те недостатку заједничке идеолошке платформе која би, као у случају НАТО пакта, могла бити злоупотребљена да се постигну специфични политички циљеви једне или више земаља чланица. И поред истакнутих фактора, неопходност постојања одређених заједничких снага које би служиле као одговор спољним пријетњама, првенствено оним из Авганистана, крунисана је 2001. године настанком Заједничких снага за брзо дјеловање (Collective Rapid Deployment Forces-CRDF). Иако су настале као тренутно прилагођавање политичким околностима, Заједничке снаге за брзо дјеловање су од самог почетка биле замишљене као јединица искључиво за борбу против терориста и других недржавних актера.[25]

Ове снаге сваке године проводе заједничке вјежбе што је довело до смањења терористичких активности у централноазијском региону. С обзиром на раније споменуту опасност од Исламске државе и других терористичких елемената у Авганистану, операције 4.000 војника Заједничких снага за брзо дјеловање ће бити првенсвено усмјерени против ове пријетње. Чланице ОДКБ-а су 2009. године одлучиле да оснују још један вид заједничких снага назване Заједничке снаге за брзи одговор[26]. Сачињене од контигената из свих земаља чланица, ове снаге броје 20.000 војника и опремљене су за читав низ операција, почевши од борбе против тероризма, екстремизма, трговине дрогом и организованог криминала па до војне агресије, кризних стања и природних непогода. Једини изузетак у оквиру надлежности ових снага јесу међудржавни сукоби.

Заједничке снаге за брзи одговор чине 98. Гардијска ваздушно-десантна дивизија и 31. Гардијска ваздушно-нападачка бригада из Русије, 37. ваздушно-нападачка бригада и батаљон морнаричке пјешадије из Казахстана, бригада Спецназа из Бјелорусије, те по један пјешадијски батаљон из Јерменије, Киргистана и Таџикистана.[27] У случају потребе за мировним снагама, ОДКБ има на располагању мировни контигент сачињен од 4.000 војника основан 2011. Ове снаге могу бити распоређене под мандатом УН-а или мандатом самог ОДКБ-а у земљама чланицама. Оснивачки документи ОДКБ-а истичу да ће организација узети учешће само у класичним мировним операцијама али не и у операцијама „наметања мира“.[28]

Киргистански војни контигент носи заставу ОДКБ током војне вежбе у Киргистану, 13. октобар 2018. (Фото: inbusiness.kz)
Киргистански војни контигент носи заставу ОДКБ током војне вежбе у Киргистану, 13. октобар 2018. (Фото: inbusiness.kz)

Иако површном посматрачу може изгледати да ОДКБ постоји само форме ради, постоји читав низ операција које снаге у оквиру организације спроводе већ дуги низ година. Једна од ових операција је „Канал“ која се изводи од 2003. године с циљем пресретања пошиљки наркотика. Препозната и високо оцјењена од стране УН-а, ова операција је привукла значајан број посматрачког особља из различитих земаља свијета као што су Боливија, Кина, Колумбија, Финска, Иран, Италија, Пакистан, Пољска, Украјина, Шпанија, па и Сједињене Државе.[29] Заједно са овом операцијом, сваке године се изводе операције „Нелегал“, која има за циљ онемогућавање нелегалне миграције и разбијање ланаца кријумчара људима те „Прокси“ која циља обарање и затварање интернет страница које садрже и шире исламистичке и екстремне садржаје.[30] Повољна набавка руске војне опреме те професионално образовање у земљама чланицама организације су логистичке предности њеног постојања којима са додатно повећава повезаност и лакоћа заједничког извођења операција.

ПРИНЦИП СУВЕРЕНИТЕТА
Упркос потенцијалу који је очигледан ОДКБ се није профилисао као организација позната по својим војним операцијама, иако су земље чланице учествовале у хуманитарним мисијама у Абхазији те током грађанског рата у Таџикистану, али под заставом Заједнице независних држава, док су у Јужној Осетији и Транснистрији биле пристуне на основу мултилатералних договора.[31] Један од разлога, поред раније наведених фактора специфичних за ОДКБ, јесте и чињеница да је организација пропустила неколико прилика за дјеловање и стицање искуства, при чему се као најзначајнији догађаји истичу револуција у Киргистану 2005. те етнички сукоби у јужном Киргистану током 2010.[32] Листи можемо додати још и немире у казахстанском Жанаозену те сукобе у Горњем Бадахшану јула 2012. у Таџикистану.[33]

Да би се разумјела неактивност организације када се говори о унутрашњим питањима земаља чланица, поред већ споменуте неопходности постојања политичке воље за дјеловањем, мора се изнова обратити пажња на принцип суверености који чланице ОДКБ-а сматрају изузетно битним. Овај принцип је, у оквирима организације, очуван путем механизма формалног захтјева којим се угрожена земља чланица мора обратити ОДКБ-у како би се стекли услови за почетак заједничке операције. Земље чланице организације се никада формално нису обратиле ОДКБ-у бирајући радије да сопственим механизмима рјешавају унутрашња питања. Једини изузетак се десио током револуције у Киргистану када је револуционарна влада послала захтјев за колективну помоћ, иако је и овај пут захтјев био упућен Русији, а не ОДКБ-у.

Поучен искуствима ових сукоба, ОДКБ је до одређене мјере прилагодио свој став према унутрашњим сукобима који често могу бити изазвани дјеловањем спољних актера. У складу са овим, генерални секретар ОДКБ-а је истакао да ће у случају збацивања легитимне власти, организација помоћи de facto а не de jure властима да поврате стабилност у земљи. У свјетлу ове изјаве треба посматрати и недостатак одговора на захтјев упућен од стране револуционарне владе у Киргистану.

Поред свега наведеног, интерес за рад ОДКБ-а постоји и ван непосредне регије гдје су земље чланице ове организације махом географски смјештене. Наиме, 2013. године Србија и Авганистан су добили статус посматрача.[34][35] Услијед нестабилне ситуације у Авганистану, земљи гдје грађански рат тиња већ више година, постоји могућност да ће Туркменистан и Узбекистан преиспитати свој однос према ОДКБ-у с обзиром да обје земље дјеле границу са Авганистаном те да су суочени са опасношћу од терористичких напада.[36] У јуну 2018. туркменистански погранични пунктови су нападнути из правца Авганистана при чему је убијено осам туркменских граничара.[37] Стање на граници Авганистана и Узбекистана није боље, посебно ако се узме у обзир приближавање талибана важном транспортном центру Хаиратану који се налази на обалама Аму Дарје, званичне границе између двије државе. Пад Хаиратана у руке талибана би знатно погоршао стање тренутне авганистанске владе с обзиром да значајне копнене руте пролазе кроз овај град и спајају остатак државе са сусједним земљама и даље.[38]

Табла са натписом „Добродошли у Авганистан“ у граду Хаиратану на граници између Авганистана и Узбекистана (Фото: U.S. Navy photo by Petty Officer 1st Class Mark O’Donald/Released)Табла са натписом „Добродошли у Авганистан“ у граду Хаиратану на граници између Авганистана и Узбекистана (Фото: U.S. Navy photo by Petty Officer 1st Class Mark O’Donald/Released)
Табла са натписом „Добродошли у Авганистан“ у граду Хаиратану на граници између Авганистана и Узбекистана (Фото: U.S. Navy photo by Petty Officer 1st Class Mark O’Donald/Released)

Као што се може примјетити, чак и унутар Узбекистана, који је у два наврата био дио ОДКБ-а и остао упамћен као тежак и тврдоглав члан, постоје тежње да се преиспита однос према ОДКБ-у те могућност поновног придружења.[39][40] Стање у Авганистану представља проблем како за Русију тако и за Кину. Проблем постаје тиме значајнији када се узме у обзир чињеница да након пораза у Сирији, терористи Исламске државе премјештају поље дјеловања у сам Авганистан.[41][42][43][44]

Према одређеним наводима, до 2012. године се воде преговори са Египтом о могућем прикључењу дотичне државе ОДКБ-у, док је генерални секретар савеза, Николај Бордужа већ 2007. отворено позвао Иран да се прикључи организацији истичући „да је ОДКБ отворена организација, те да ако Иран поднесе захтјев за чланство у складу са нашом повељом, ми (ОДКБ) ћемо размотрити пријаву.“[45] Након развоја ситуације у Сирији и коначног слома исламиста, постоји могућност да би и Сирија могла размотрити прикључивање ОДКБ-у, иако никаквих званичних назнака таквог поступка још увијек нема. ОДКБ заједно са Шангајском организацијом за сарадњу предстваља кључни фактор за изградњу безбедносног система у великом Евроазијском простору, при чему постоје могуће назнаке да ће у будућности двије организације бити спојене унутар једног оквира.

ЈАСНЕ СУПРОТНОСТИ
Поредећи НАТО савез и ОДКБ стиче се утисак да двије организације немају много додирних тачака путем којих би се извршило поређење, и такав утисак је у потпуност исправан. Нешто више од површног поређења два војна савеза је изузетно тешко, ако не и немогуће, с обзиром да се они разликују у својој суштини, односно у принципима који их воде. Тврдити да је ОДКБ нефункционалан и неуспјешан војни пројекат је замка у коју упадају западни аналитичари када са позиција тренутне концепције НАТО пакта врше процјену Организације договора о колективној безбједности. Стављање нагласка на суверенитет, како држава чланица тако и других држава, заправо изнова утврућује принцип суверености као дио међународног права и захтјева његово поштовање, што је НАТО алијанси већ дуго времена стран концепт.

Недостатак заједничке идеологије, сем поштовања суверенитета, може се посматрати као негативан фактор ако посматрач жели да промјени организацију из војног савеза са јасно дефинисаним циљем у механизам подложан оној сили која је оригинални творац „заједничке“ идеологије. На примјеру НАТО алијансе, од првих интервенција у Републици Српској па све до рата у Сирији, можемо опазити како је идеолошка подлога НАТО пакта, односно његове водеће земље, Сједињених Држава, постала платформа за оправдавање агресије на суверене земље и пружање помоћи терористичким организацијама.

Искуство међународних интервенција у Авганистану, Либији, Ираку и другдје, вођених од стране самих Сједињених Држава или под окриљем НАТО пакта, показује да војна интервенција обиљежена муњевитим напретком и брзим уништавањем противника пружа ограничен и изузетно краткорочан успјех с обзиром да је за истински опоравк земље неопходно улагање велике количине средстава, изградња државног система и стварање инфраструктуре, свих оних елемената који обично бивају тешко оштећени или уништени у потпуности приликом војне интервенције. Штавише, дуготрајност и неминовна спорост обнове само повећава фактор нестабилности и може послужити као окидач за даљу радикализацију и подјелу друштва те појаву насиља.

Амерички војници патролирају Авганистаном (Фото: U.S. Dept of Defense)
Амерички војници патролирају Авганистаном (Фото: U.S. Dept of Defense)

Управо је занемаривање принципа суверености од стране Запада кроз интервенције НАТО-а довело до повећања нестабилности и појаве нових терористичких и исламистичких групација. ОДКБ, заснован на принципу поштовања суверености, представља у овоме погледу јасну супротност Сјеверноатлантском савезу те израња као шаблон за стварање сличних организација у будућности. Концепт на којем је заснован НАТО пакт, са посебним нагласком на трансформацију након пада СССР-а, показао се као потпуно нецивилизован, неодговарајући савремени условима и дестабилизујући на глобалној сцени. Негативне посљедице овога модела су очигледне у тој мјери да пред крај друге деценије 21. вијека и саме чланице Алијансе доводе у питање њену сврху и смисао.

 

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/reportch1.pdf

[2] https://origins.osu.edu/article/natos-new-order-alliance-after-cold-war/page/0/1

[3] https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/reportch1.pdf

[4] https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/reportch1.pdf

[5] https://www.weeklystandard.com/richard-hurowitz/what-is-the-purpose-of-nato-keep-the-russians-out-the-americans-in-and-the-germans-down

[6] https://www.nato.int/cps/en/natohq/declassified_137930.htm

[7] https://www.businessinsider.com/putin-is-gaining-from-trumps-nato-attacks-former-us-army-leader-says-2018-7

[8] https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/reportch1.pdf

[9] https://chomsky.info/20080424/

[10] https://edition.cnn.com/2013/03/19/opinion/iraq-war-oil-juhasz/index.html

[11] https://www.aljazeera.com/news/2018/11/wars-terror-killed-million-people-study-181109080620011.html

[12] http://nymag.com/intelligencer/2019/01/american-exceptionalism-is-a-dangerous-myth.html

[13] https://www.washingtonpost.com/wp-srv/style/longterm/books/chap1/americanexceptionalism.htm?noredirect=on

[14] https://books.google.ba/books?id=812lbix0oH4C&pg=PA18&redir_esc=y

[15] https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/reportch1.pdf

[16] https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/reportch1.pdf

[17] https://www.voltairenet.org/article206454.html

[18] http://mfa.gov.by/en/organizations/membership/list/cddd96a3f70190b1.html

[19] http://mfa.gov.by/en/organizations/membership/list/cddd96a3f70190b1.html

[20] http://mfa.gov.by/en/organizations/membership/list/cddd96a3f70190b1.html

[21] http://mfa.gov.by/en/organizations/membership/list/cddd96a3f70190b1.html

[22] https://www.globalsecurity.org/military/world/war/tajikistan.htm

[23] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[24] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[25] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[26] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[27] https://www.globalsecurity.org/military/world/int/csto.htm

[28] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[29] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[30] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[31] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[32] https://uk.reuters.com/article/uk-kyrgyzstan-violence/moscow-led-bloc-may-try-to-quell-kyrgyz-clashes-idUKTRE65A5PA20100614

[33] https://www.ispionline.it/it/documents/Analysis_152_2013.pdf

[34] https://eurasianet.org/armenia-nixes-pakistans-ties-csto

[35] http://www.paodkb.ru/about/observers.php

[36] https://journal-neo.org/2019/04/06/will-turkmenistan-and-uzbekistan-join-collective-security-treaty-organization-csto/

[37] https://journal-neo.org/2019/04/06/will-turkmenistan-and-uzbekistan-join-collective-security-treaty-organization-csto/

[38] https://journal-neo.org/2019/04/06/will-turkmenistan-and-uzbekistan-join-collective-security-treaty-organization-csto/

[39] https://www.azernews.az/region/138844.html

[40] https://www.cacianalyst.org/publications/analytical-articles/item/12652-uzbekistan-without-the-csto.html

[41] https://edition.cnn.com/2019/02/19/politics/isis-afghanistan-threat/index.html

[42] https://www.fort-russ.com/2018/09/russia-isis-swells-in-afghanistan-may-soon-reach-10000/

[43] https://www.al-monitor.com/pulse/originals/2018/06/iran-islamic-state-isis-khurasan-wilayah-kurd-jihadists.html

[44] https://thediplomat.com/2015/12/csto-says-fighting-islamic-state-is-a-top-priority/

[45] https://www.eurasiareview.com/14122012-syria-iran-and-the-future-of-the-csto-analysis/

 

Насловна фотографија: РИА Новости/Александр Кондратюк

 

Извор Нови Стандард