Шта после Брегзита или најгоре тек следи

Џонсоново хвалисање како ће „повратити контролу“ над Великом Британијом биће стављено на озбиљан тест. Невоље Уједињеног Краљевства тек почињу

У ноћи 31. јануара, без много помпе, чак и без одјека Биг Бена, Уједињено Краљевство је званично напустило Европску унију. Након готово 50 година чланства у ЕУ и три године горких подела поводом изгласаног одласка, овај моменат формалног „искрцавања“ је историјски миљоказ. Али рећи да Британци коначно „спроводе Брегзит“ – како је то премијер Борис Џонсон ad nauseam изјавио – је безнадежно оптимистично. Петак представља почетак нове и неизвесне фазе Брегзита, а не његов крај.

Британска влада и даље мора да преговара о својим будућим односима са ЕУ, што је толико компликован задатак да многи сумњају да се може завршити до краја ове године, када истиче још један злокобни рок. За то време, читава држава ће бити заглављена у чистилишту ЕУ, везана законима и регулативама овог блока, али немоћна да их обликује. Трговинске споразуме са другим земљама тек треба исковати. А код куће, отров брегзитовске поделе ће истрајавати – а можда и преобликовати британску политику у годинама које долазе.

КОШМАР СЕ НАСТАВЉА
Вестминстер се сложио са тим да Бриселу плати позамашну своту новца на име развода, али мимо тога добар део његових будућих односа са ЕУ остаје непознат. Процене о условима за евентуални споразум углавном су укорењене у надама и страховима аналитичара него у било каквим реалним доказима. Песимисти попут Вилијема Кигена – колумнисте Гардијана – предвиђају економску катастрофу за производњу и пољопривреду. Владини званичници нуде черчиловски звучне најаве „осунчаних висина“ пред нама, али мање су речити када се дође до детаљних планова о томе како уредити кретање роба, људи и услуга.

Права и приступ глобалним бенефицијама 2,7 милиона грађана ЕУ који су одлучили да остану унутар Уједињеног Краљевства остају нејасни. Шушка се о усвајању система у аустралијско-канадском стилу који би предвиђао имиграционе тачке, али нема објављеног плана. Даунинг стрит је исказао одлучност поводом напуштања царинске уније и јединственог тржишта ЕУ, као и спремност да употреби ту слободу за закључивање нових трговинских споразума, убрајајући у то и онај са Сједињеним Државама. Истовремено, према речима министра за Брегзит Стивена Барклеја, влада се нада да ће очувати лак приступ тржиштима преко Ламанша склапањем тровинског споразума који би предвиђао „нула тарифа и нула квота“. Брисел наравно нема намеру да ствара „Сингапур на Темзи“, и то на свом прагу, јер би то био хипердерегулисани конкурент који би подривао цене и стандарде ЕУ у областима као што су права радника, заштита животне средине и безбедност хране. Трговински преговори биће дуги и напорни.

За Лондон, одуговлачење значи невољу. Уколико Џонсон не успе да испреговара узајамно задовољавајући споразум са ЕУ до краја године, Уједињено Краљевство ће бити откинуто из економских оквира ЕУ, уз све ризике „тврдог Брегзита“: тарифни шамари на британске робе и услуге, поремећени ланци снабдевања и хрпе царинске папирологије док јагоде из Кента и лале из Холандије труле у камионима. Чак и ако тај најгори сценарио буде избегнут, Брегзит ће изазвати скупе поремећаје у британској економији. Штавише, то се већ дешава – према економистима Блумберга, цена Брегзита тренутно износи 170 милијарди америчких долара, а скочиће на око 260 милијарди до краја 2020. – што је више од укупног износа британског учешћа у буџету ЕУ током 47 година чланства. Иронични је обрт судбине то што ће региони највише погођени губитком регионалне помоћи ЕУ, као и потенцијалним тарифама, бити брегзиташка упоришта централне и северне Енглеске. Ако то нешто значи, Уједињено Краљевство је закључило трговинске споразуме са неколицином земаља, укључујући Либан, Тунис и Лихтенштајн – али оне ће тешко моћи да компензују губитак неограниченог приступа тржишту од 450 милиона људи преко Ламанша.

ПОДРХТАВАЊА
Но, споразуми са Бриселом на крају би могли да буду мање напорни од споразума које ће Британија морати да направи сама са собом након година огорчености и конфузије уочи Брегзита. Британска политика има потенцијал за трансформацију. Већ у децембру су британски генерални избори показали монументалне политичке промене које је Брегзит изазвао. Џонсон је ушао у кампању упркос незавидном портфолију своје странке – готово десет година мера штедње под наизменичним торијевским владама, сумњама поводом његовог неозбиљног лика и унутрашњих подела унутар сопствене странке поводом Брегзита. И упркос свему, тријумфовао је, а торијевци су остварили највећу парламентарну већину још од 1987, односно добили су највећи број гласова још од 1979. године. Са друге стране, лабуристи су под Џеремијем Корбином добили најмањи број места још од 1935. и претрпели четврти узастопни пораз. Странка која је најстраственије махала заставом борбе за опстанак у Европској унији – Либералне демократе – изгубила је моментум и вратила се на број посланика који би једва испунио два лондонска таксија.

Британски премијер Борис Џонсон држи копију страначког манифеста док говори на представљању манифеста Конзервативне странке, Телфорд, 24. новембар 2019. (Фото: Hollie Adams/Bloomberg)
Британски премијер Борис Џонсон држи копију страначког манифеста док говори на представљању манифеста Конзервативне странке, Телфорд, 24. новембар 2019. (Фото: Hollie Adams/Bloomberg)

Џонсон је вероватно победио јер је успео да јасно артикулише своју изборну поруку. Понављао је, веома дисциплиновано, ултра магловиту конзервативну мантру „спровешћемо Брегзит“. Корбин је, за то време, упорно хтео да одлаже Брегзит, нервирајући истовремено и брегзиташе и њихове противнике. Лабуристи су такође нудили и цео низ нереалних обећања, а успели су и да се поделе поводом оптужби за антисемитизам у својим редовима. Џонсон је уз то схватио и привлачност „једнонационалног конзервативизма“, стопивши традиционални национализам оличен у махању британском заставом са посвећеном бригом за социјалне програме. Торијевци су агресивно нациљали брегзиташке изборне јединице око млинова и рудника северне Енглеске – иначе традиционална упоришта лабуриста – обећавајући крај мера штедње и пљуштање новца. У многима од ових области су успели да однесу превагу.

За сада, са постојаном већином, потписаним бракоразводним споразумом са Бриселом и опозиционим странкама које су деморалисане и збуњене унутрашњим надметањима за власт, конзервативна влада ужива мање-више неупитну моћ у Вестминстеру. Тај успех би могао да избледи једном када лабуристи и либералне демократе превазиђу шок својих изборних пораза и договоре се око нових вођа – али би могао и да наговести трајно политичко прегруписавање око дубоких културних подела између младих и старих, односно севера и југа земље.

Након убедљиве победе торијеваца, Џонсон је признао да су му многе присталице брегзита из редова лабуриста „позајмили“ гласове захваљујући обећању да ће „спровести Брегзит“, при чему су неке изборне јединице по први пут у генерацији промениле таборе. Да ли ће ове „упаде“ успети да претвори у упоришта, делимично зависи и од успеха, тј. неуспеха његовог коцкања са једнонационалним торијевством. Влада је обећала веће јавне издатке за северну Енглеску, нарочито за болнице, образовање и железнице. Али такве инвестиције захтевају да прође много година, па чак и деценија, пре него што почну да дају видљиве плодове, док су истовремено многи градови на северу суочени са буџетским рупама.

ПРИВРЕМЕНО ПРИМИРЈЕ
Чак и уколико јавне инвестиције на крају унапреде животне услове у депресивним северним областима, то неће много допринети решавању културних пукотина које су у том региону, као и другде, подстицале гласање за Брегзит. Дубоке поделе између космополитских либерала и социјалних конзервативаца ће опстати, при чему ће једна страна пригрлити глобализам, мултикултурализам и отвореност за друштвене промене, док ће се друга повући у национализам, ксенофобију и презир према губитку традиционалних вредности (што је сукоб који је делом генерацијски, а веома асоцира на дебате у савременој америчкој политици).

Ти културни ратови би на крају могли да донесу корист Џонсону, али то није загарантовано. Уколико се обећања брегзиташа не обистине, а моћ, просперитет и статус Уједињеног Краљевства крену силазном путањом, људи би могли да изгубе илузије о влади. И уколико након Брегзита спласне атмосфера креирана у протеклом периоду, а политичка агенда се помери ка традиционалним бригама свакодневног живота, попут здравствене заштите и школа, опозиционе партије – нарочито лабуристи – би могле поново добити подршку у својим старим упориштима. У таквом сценарију, децембарски избори ће се можда на крају показати као ванредна девијација, а не весник далекосежног популистичког престројавања.

Потписивање споразума о напуштању ЕУ 24. јануара било је „фантастични моменат, који коначно испуњава одлуку донету на референдуму из 2016. и ставља тачку на превише година свађа и подела“, рекао је Џонсон. „Грађански рат за Брегзит“ заиста је заустављен, макар за сада. Да ли ће ово примирје потрајати је друго питање. Већина присталица останка у ЕУ, загледана у амбис изборног пораза, прешла је из порицања у жаљење. То би могло да се претвори у бес уколико политичке и економске последице напуштања ЕУ буду катастрофалне, како појединци предвиђају.

Присталице Брегзита држе транспаренте са натписима „Слободни смо од ЕУ“ уочи самог Брегзита, Лондон, 31. јануар 2020. (Фото: Getty Images)
Присталице Брегзита држе транспаренте са натписима „Слободни смо од ЕУ“ уочи самог Брегзита, Лондон, 31. јануар 2020. (Фото: Getty Images)

Може се рећи да ће Џонсоново хвалисање о „враћању контроле“ бити стављено на озбиљан тест. Напуштање ЕУ је увећало притиске за још један референдум о шкотској независности. А наметање царина за робну размену између Северне Ирске и Британије ће највероватније убрзати захтеве за ирско уједињење. Суочен са усахнулом улогом Лондона у свету, Форин офис ће, као и увек, настојати да ојача трансатлантске везе, али питање је да ли ће у томе успети имајући у виду упитну лојалност америчког председника Доналда Трампа и његову љубав према тарифама. Скуп и трауматичан развод могао би да буде само почетак невоља Уједињеног Краљевства.

 

Пипа Норис је предавач компаративне политике на Универзитету Харвард и коаутор књиге Културни контраудар: Трамп, Брегзит и ауторитарни популизам

 

Превео Владан Мирковић

 

 Насловна фотографија: Jeff J Mitchell/Getty Images

 

 Извор Foreign Affairs