Lj. Bogdanović: Prst Božji

Postoji razložno verovanje da bi Bregzit mogao za Srbiju i njeno snalaženje u prostoru i vremenu izmenjenog sveta biti svojevrstan – prst Božji

O Bregzitu koji se upravo i neopozivo dogodio – premda je opraštanje Ostrva od EU tokom minulih godina često podsećalo na političko pozorište, ili antidramu u kojoj se očekivani Godo neće pojaviti – zvanična Srbija se oprezno izjašnjavala: U vremenu koje je prošlo od britanskog referenduma u junu 2016. ovde su javno pre podržavani protivnici Bregzita nego njegove pristalice. Premda se uzdržanost službenog Beograda nastavila i posle viđene ostrvske euforije tokom proteklog vikenda, a ovdašnji analitičari, zavisno od svog ideološkog vjeruju, ostali podeljeni, većinska Srbija sada tiho likuje.

Štaviše, u prostoru javnih, i diskusija na mrežama, uočava se sklonost da se otvoreno podržava volja Britanaca da se „osamostale“, okrećući leđa moćnoj EU. U psihološkoj ravni razumljivo je ovo raspoloženje Srba frustriranih bezočnošću briselskih moćnika koji od poziva Srbiji da se priključi EU prave svojevrsnu dramu u kojoj se za izmučene građane naše zemlje katarza, ili željeno uspostavljanje političke i ekonomske ravnoteže i mira, nikada neće stvarno dogoditi. Ono što je viđeno od ponoći 31. januara, kada je Velika Britanija, nakon 47 godina, izašla iz EU, slaveći „povratak nezavisnosti“ šenlučenjem primerenim „zatvoreniku izašlom sa dugogodišnje robije“, možda govori da bi se raspoloženje srpskog naroda i njegovo razumevanje za Ostrvljane moglo tumačiti i kao racionalno zasnovana podrška ideji nezavisnosti od Brisela. Ne kao puki osvetnički trijumf nad ucveljenom zvaničnom EU, uvežbanom u glumatanju kako je žestoki šamar bregzita ne boli!

Dok se očekuje najavljivani negzit – izlazak Nederlanda koji je nedavno najavio lider desničarske Slobodarske partije Gert Vilders, tvrdeći da će, ako postane premijer Holandije, pripremiti mehanizam za napuštanje EU – razmotrimo prazničnu retoriku britanskih političara. „Ovo je trenutak kada zora sviće i podiže se zavesa pre novog čina“; „Ovo je trenutak istinske nacionalne obnove i promene“… Citirane rečenice izgovorio je konzervativni lider zemlje Boris Džonson, blažen zbog istorijskog istupanja Ujedinjenog Kraljevstva, inače prve zemlje koja napušta EU. Povodom primedbe da je njegov narativ delom prožet propagandnim trikovima za domaću upotrebu, mora se primetiti: ako razumemo da u jeziku stanuje smisao, političari se, u želji za povezivanjem sa sadržajem kolektivne svesti, pažljivo obraćaju i dozivaju upravo u sazvučjima i pojmovima prisutnim u toj ravni. Džonson dakle govori ono što Britanci žele da čuju! Otuda bi i srpski establišment, umesto što se pravi mrtav na ove otvoreno nacionalističke govorne piruete zvaničnog Londona, mogao da se zamisli nad njima.

Jesu li teme kao što su „nacionalna obnova“ i „zora koja sviće“ („sviće“ slobodi i ostvarenju posebnih interesa građana Velike Britanije) zaista tek nekakav uskogrudi pojmovnik svojstven misaonom horizontu koji ne dobacuje do poznatih floskula liberalne ekonomije, do internacionalnih prostora bez rampi za „promet ljudi, robe i kapitala“? Ili je ovde reč o smislenom i odgovornom zastupanju državnih rezona i interesa nacije koji su bili suzbijani u „EU porodici razvijenih naroda“?

Izvesno je da ma koliko se Bregzit odavde činio dalekim i za našu geopolitičku sudbinu ne baš neposredno značajnim, Srbija ovaj veliki evropski i svetski događaj mora razmatrati iz perspektive zaštite sopstvenih interesa. Kada je reč o primerima tako različitih zemalja kao što su to Britanija i Srbija, prilike i iskustva jesu neuporediva, ali razmišljanja povodom odbrane nacionalnih interesa ne moraju biti nespojiva. Stoga je razložno verovanje da bi Bregzit, svojim smislom i unutrašnjom logikom, mogao za Srbiju i njeno snalaženje u prostoru i vremenu izmenjenog sveta da bude svojevrstan – prst Božji! Ova metafora, anahrona i smešna za mnoge racionalne uši, čini se prikladnom za ideju o mogućem, pa i očekivanom putu ka resetovanju ovdašnje političke volje i strateških „opredeljenja za EU integracije“.

Prst Božji, putokaz koji odvraća od istrajavanja u potčinjenosti za nacionalne interese nimalo bezopasnom patronatu Brisela, odnosno u njegovoj senci moćnijeg Berlina, posredno je već prepoznat u mnjenju građana – prema nedavno objavljenim ispitivanjima nacionalnog raspoloženja, uočava se ubrzano udaljavanje od nekada gorljivog entuzijazma za priključenje EU. Čini se da za razliku građanske većine, ovdašnja režimska elita u svest nikako da dozove razumevanje da „istinska nacionalna obnova“, ona o kojoj govori britanski premijer, nije moguća u uslovima bandoglavog istrajavanja u opredeljenju za evrointegracije! Šta je Britance posebno iritiralo u višedecenijskom porodičnom življenju u EU?
Bi-Bi-Sijevi priređivači precizne agende „Sve Bregzitu“, odgovarajući na prethodno pitanje, posebno su izdvojili i spotičuće jedinstveno tržište.

„Zagovarači jedinstvenog tržišta doživljavaju ga kao najveće dostignuće EU i jedan od glavnih razloga zašto je ona uopšte osnovana. Ono omogućuje slobodno kretanje robe, usluga, novca i ljudi u okviru Evropske unije, kao da se radi o jednoj zemlji (…) ali zahteva i zajedničko zakonodavstvo kako bi se osiguralo da su proizvodi nastali prema istim tehničkim standardima i nameće druga pravila da bi se osigurali ’uslovi za lojalnu konkurenciju’.“ „Zajedničko zakonodavstvo“ i jeste kvaka spoticanja, pa se navodi da „Britaniju koči EU, koja joj je nametnula previše propisa i u vezi sa poslovanjem, te oduzimanjem članicama kontrole nad sopstvenim poslovima, i za to naplaćivala milijarde funti godišnje u članarini dajući malo toga zauzvrat“.

Kada slušamo kako Angela Merkel uoči predstojećih komplikovanih pregovora o razdruživanju s Britanijom tvrdi da je najvažnija „odbrana evropskih interesa i integritet jedinstvenog tržišta“ i da će odnosi s Londonom „zavisiti od toga koliko će se on udaljavati od uslova i principa jedinstvenog evropskog tržišta“, biva jasnije čiji su i kakvi interesi u korenu ovih sukoba. I zbog čega se tvrdi da je dominaciju, posebne privilegije i dobit u EU postigla upravo Nemačka, koja dostignuto sada i grčevito brani. Srbija ovim povodom može da se seti sopstvenog iskustva s SSP-om (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s EU), po mnogim stručnim ocenama do očaja „loše ispregovaranim dokumentom“. (Bilo je i javno rečeno – „ovakav SSP predstavlja jedan izuzetno problematičan, i do sada nezabeležen primer međunarodnog ugovora u celokupnoj međunarodno-pravnoj istoriji.“)

Premda manje obavezujuća, ali za našu zemlju kako se ispostavilo veoma podla verzija ublaženih principa „jedinstvenog tržišta“, Srbiji, koja nije članica EU, SSP je već naneo ogromne štete. Odlučnost s kojom Britanci odbacuju sveto jedinstveno tržište frau Merkel, kao i njena neodstupna odbrana „istog“ trebalo bi u svesti Srba da zazvuči kao alarm, pomenuti nebeski putokaz o čemu je tu zapravo reč.

Povodom Bregzita pominjani Vinston Čerčil, kum evropskog ujedinjenja, imao je, kažu viziju evropske zajednice kao „uslova za opstanak Evrope“. O vizijama tim povodom bilo je u EU i kasnije reči. Jedna od najnovijih je upravo vizija o imperativnoj potrebi za temeljnim preporodom EU. Na tragu ove ideje je i nalog vremena koji bi morala da razume Srbija, sada ušančena u konceptu „života bez Brisela nema“. Bude li razumela, učiniće korak u svesnom oblikovanju strategije o odbrani svojih interesa, a to znači u nastajanju nove Srbije, s vizijom preporoda i nacionalne obnove! Ako mogu Britanci…

 

Autor Ljiljana Bogdanović

 

Naslovna fotografija: Alberto Pezzali/NurPhoto/Getty Images

 

Izvor Pečat, 07. februar 2020.