S. Reljić: Srpska „okupacija“ Bosne i druge smicalice

Za Kristofera Vorena Srbi su bili „okupatori“, a nije mali broj onih koji i danas to govore. To je jedan od stubova zvanične politike Bošnjaka

Kaže američki državni sekretar Voren Kristofer 1993. na pregovorima u Ženevi:

– To je vaša greška, Evropljani, vi ste pustili da Srbi zauzmu Bosnu!

– Ali, oni su tamo živeli!, odgovara mu Dejvid Oven evropski pregovarač.

– Odavno?, pita Voren.

– Oduvek, „priznaje“ Dejvid Oven.

Ne, nije to zbunilo Vorena Kristofera. U njegovom već pečatiranom scenariju Srbi su bili „okupatori“ i – kraj. Nije mali broj onih koji i danas to govore. Šta mali! Pa to je jedan od stubova zvanične politike Bošnjaka. I oni su „zaboravili“ da su Srbi u Bosni oduvek, kako reče lord Oven. Jednostvano su usvojili jedan od stubova zapadne ratne propagande protiv Srba, a posebno Srba u Bosni. A stalno govore o pomirenju i jedinstvenoj državi.

Mišel Kolon, belgijsko-francuski intelektualac, novinar i pisac, objasnio je smisao te propagandne podvale: “Bon i Vašington radili su na razbijanju Jugoslavije; Srbi koji su odbijali to razbijanje morali su, dakle, biti uništeni. A da bi se to postiglo – najpre demonizovani. Šireći mit o Srbinu osvajaču i o Muslimanu žrtvi, sredstva informisanja sprečila su javno mnjenje da shvati šta se stvarno dešavalo u samoj Bosni”. (iz knjige Lažljivi poker – velike sile, Jugoslavija i budući ratovi, prevod koji još nije objavljen na srpskom).

Ta medijska laž prikriva dve činjenice : prvu, da je Jugoslavija bila multietnička i multikulturna zemlja, „prava papazjanija narodnosti koju nije bilo moguće ‘podeliti’. Kada su velike sile nametnule to komadanje svojim Vens-Ovenovim i drugim planovima o podeli, to je dakle, moglo da dovede jedino do građanskog rata, do etničkog čišćenja i do velikih nasilnih progonstava“, i drugo, da Srbi nisu tu stigli kao „zlatna horda“ iz Mongolije ili odakle već, nego su „jednostavno, kada su izbila neprijateljstva, preuzeli kontrolu nad teritorijama na kojima su vekovima živeli i nad nekim strateškim tačkama.”

Na to je samo navučen „holivudski stereotip“ – dobri i loši momci – „a loši momci rade loše stvari i to je svakom prosečnom konzumentu sasvim razumljiva poruka (logika). Potrebno je samo tu matricu putem medija ponoviti nekoliko puta i zapadni čovek više neće imati dilemu da su Srbi zapravo ti loši momci.“ Posle toga se taj rat gleda kao serija mini-epizoda u nastavcima i gledalac samo čeka kad će hepi-end u kome loši momci ginu, a dobri se uspravljaju gledajući na Zapad s zahvalnošću i – dobijaju državu, potrošačko društvo i privedu se u NATO-pakt ili gde već treba.

Zato se niko neće zapitati: da li, možda, Zapad nije u pravu što je tim Srbima „odmerio žestoku kaznu“ da ih „potpuno porazi i svede na politički, ekonomski i teritorijalno jadnu državnu tvorevinu koja treba da služi drugima kao zloslutni primer odmazde moćnih za neposluh“? Ako se neki Peter Handke ili Harold Pinter i usudi, biće kamenovan, bez obzira što bi ih gomila slavila kao bogove da su hteli da budu na njenoj strani i da govore ovo što gomila želi da sluša. Sreo sam tih godina desetine novinara, sumnjivih putnika, brižnih diplomata i oni su uglavnom u svojim torbama nosili Na Drini ćuprija (The Bridge on the Drina) – da bi se obavestili o Bosni – ali to njima nije smetalo da Bosnu razumeju kao Muhsin Rizvić koji predvodi kolonu mrzitelja jedinog južnoslovenskog nobelovca Ive Andrića.

U studiji Bosanski Muslimani u Andrićevom svijetu se dokazuje da je, kako to formuliše Tarik Haverić u svojoj knjizi Kritika bosanskog uma, „Andrić mrzio i ružio Muslimane iz psihopatoloških razloga s jedne i karijerističkih pobuda s druge strane“. Ali, što je najsmešnije – ni u tom ratu protiv Andrića, kao vodećeg srpskog zlotvora, ne poriče se da su Srbi u Bosni „oduvek“. Kćerka pisca Rizvića, Selma, podržavaće oca koji je „na 690 strana, citatima i naučnim argumentima pokazao da je Ivo Andrić bio u službi velikosrpske politike i svoja djela pisao sa ciljem da Bosnu i Bošnjake predstavi u najcrnjem svjetlu, kako bi u svijesti čitaoca opravdao kontinuitet genocida koji se nad ovim narodom vrši on 17. stoljeća“.

Kakva Srebrenica, genocidni „okupator“ je došao bar pre tri veka! A kad neki predan istraživač bude imao vremena moći će se te „genocidnosti“ naći i u vreme Tvrtka „kralja Srba Bosne, Primorja i Humske zemlje“. Koga briga za činjenice istorijske i savremene, odakle god dolazile. Tako se u zapadnim medijima, samozvanim „slobodnim medijima“, srpski okupator prikazuje kao samo Zlo. “Karikature pokazuju krvoločne životinje, odvratne životinje ili čudovišta tipa Drakule, pišući jednostavno Srbi iznad lika. To skraćivanje i ta mešavina raznih sastojaka koji se ne uklapaju izazvali su pravi antisrpski rasizam.” Svaka ratna propaganda to uzima sebi kao veliki plus.

I šta bi, u takvom kontekstu, čovek na Zapadu mogao pomisliti kad mu pokazuju masakr na sarajevskoj pijaci Markale? Kao režiran događaj za potrebe pridobijanja saveznika unutar NATO snaga za bombardovanje srpskih položaja, u trenutku kad je samo četvrtina javnosti u SAD odobravala takve akcije? Jer,“i ovoga puta, Televizija Sarajevo i zapadnjačke televizije odmah su na mestu i šalju upečatljive slike.“ A muslimanska policija ne dozvoljava pristup dvojici oficira OUN. Oni ne mogu da ispitaju svedoke.

Zašto je odbijena međunarodna istražna komisija koju su tražili Srbi? Ili tehničke činjenice: „Kako objasniti da detektori bombardovanja OUN, koji utvrđuju veoma precizne statistike, toga dana nisu zabeležili nikakav pucanj srpske strane? Zašto su povređeni preneti u američku bolnicu u Nemačkoj? Zašto je žena rukovodilac bolnice odbila novinarima uvid u listu povređenih koju ima Vlada Sjedinjenih Država i niko drugi?“ (Kolon) To nije proizvodilo sumnju. Ne mogu fini ljudi pored takvih „zločinaca“ kao što Srbi ni doći u priliku da učine takve gadosti!? Čak ni svedočenja zapadnih vojnika na terenu, ne mogu da pobiju tu „prethodno utvrđenu“ istinu.

“OUN je uvek govorila da se ne zna ko je bio odgovoran. Međutim, gotovo je izvesno da to nisu Srbi”, govorio je belgijski komandant Jan Segers, tada na dužnosti. Posle će i specijalni evropski izaslanik lord Oven u memoarima objaviti da su granatu ispalile „same Izetbegovićeve trupe, da su to zapadnjačke vlasti znale od početka i da su to prikrile”. Lord je sve znao, ali nije mu bilo mrsko što je to, kad je trebalo, pripisano okupatoru koji je na okupiranoj teritoriji oduvek. Lord je političar, a „jezik političara kreiran je tako da laži zvuče iskreno, a ubistva poštovano. Oni daju privid čvrstine čistom vetru.“ Ovo je Orvel „na terenu“ – u Bosni!

Ko uopšte više ima snage da se čudi? Jer ovi ljudi saopštenja i izjava „svesno upotrebljavaju na nepošten način“. Što samo po sebi ne bi bilo užasan problem, jer političari su kako je sveta i veka braća blizanci onih dama što se bave najstarijim zanatom na svetu, ali „u našem dobu ne postoji ‘ostajanje izvan politike’. Sva pitanja su politička, a sama politika je gomila laži, prevara, gluposti, mržnje i šizofrenije“, pisao je Orvel 1945. u poznatom eseju Politika i engleski jezik. Pola veka kasnije i Orvelovo doba je „zlatno doba“ istine . U Orvelovo vreme, ipak, nije se tvrdilo da su Nemci okupirali Minhen i Bavarsku. Bar toliko se držalo činjenica. A ni Džordž Orvel se nije držao politički korektno, kao Timoti Garton Eš danas, koji tvrdi da su „ekstremne, totalitarne verzije koje su satirično označavane kao Novogovor gotovo iščezle ovih dana, izuzev u zemljama kao Burma ili Severna Koreja“.

Hvaleći Orvela, korektni Eš mu direktno pljuje u lice. Doduše, to ne bi iznenadilo Džordža Orvela jer njegov predgovor Životinjskoj farmi nije objavljen. Slobodnoj zapadnoj javnosti je trebalo da se Životinjska farma čita kao knjiga o Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope, tako da je uvod pod naslovom Sloboda štampe objaljen tek 1972. godine i to kao esej sa zanimljivom predistorijom u Tajmsovom književnom dodatku.

I zaista, može biti da je u Burmi i Severnoj Koreji tako kako tvrdi Eš, ali ti dobri ljudi to čuvaju za sebe i ne bombarduju ako neko odbije da pristane da uživa u njihovom Novogovoru. Zapad nema toliko tolerancije. Oni koji odbiju mogu da računaju da će postati collateral damage. A da ne bi bilo sumnje da je zapadni progresivizam nadmašio i Orvela – to može da se desi i „saveznicima Zapada“. Čak i lakše nego neprijateljima!?

Tako, pita general Pjer Mari Galoa, istaknuti geopolitičar, vojni strateg i „jedan od najbližih saradnika De Gola“, premijera Francuske Alena Žipea: da li je granata koja je napravila pokolj u sarajevskoj Ulici Vase Miskina „takođe bošnjačka“ i „oni su, dakle, izazvali pokolj sopstvenog naroda, primetio sam sa užasom. Da, odgovorio mi je bez oklevanja Premijer, ali oni su izvukli NATO iz odlaganja i odugovlačenja“. Dakle, u pitanju je „pomoć prijatelju“.

Šta znači umreti za svoje zapadne prijatelje? Od koristi si. „Masakr se dogodio 28. avgusta u 11 časova. Sutradan 60 NATO aviona bombarduje Srbe oko Sarajeva, Goražda i Tuzle… U stvari, avioni NATO-a okupili su se da unište integrisani odbrambeni protivavionski sistem bosanskih Srba… Kada jednom taj odbrambeni sistem bude uništen, NATO će imati punu slobodu da radi šta hoće na Balkanu”(Kolon).

To mu dođe kao neki „vesternizovani džihad“. Zato tih 26 mrtvih i 108 ranjenih danas imaju spomenik na Guglu – Sarajevski masakr u redu za hljeb. Naravno, kad u Gugl-pretraživač ukucate „Ulica Vasa Miskin Sarajevo“ dobićete deset hiljada veza sa izvorima a gde još nisu čuli za izjave francuskih najviših zvaničnika. Kao što nikakav utisak neće proizvesti kad se odnekud pojavi zvanični dokument da su to znale zapadne vlade. Jer, kao što reče Erik Artur Bler: Neznanje je moć! Toni Bler se s njim složio. I zato je ironija naše stvarnosti nadmašila sarkazam Džordža Orvela.

 

Autor Slobodan Reljić

 

Naslovna fotografija: SSGT Andy Dunaway/U.S. Department of Defense

 

Izvor sveosrpskoj.com, 09. februar 2020.