Bitka za Balkan je bitka za Srbiju

Amerika je u prednosti jer već viđenim metodama skoro neprimetno uvlači Srbiju u začarni krug iz koga će biti teško izaći bez plaćanja velike cene

Među hroničarima koji se još uvek bave bivšom Jugoslavijom i Balkanom, i na Zapadu i na Istoku, odomaćilo se uverenje da je u toku nova geostrateška bitka za Balkan. U stvarnosti, to je još jedna zavaravajuća formulacija jer u stvarnosti je pre svega bitka za Srbiju ili tačnije rečeno bitka protiv Srbije i srpskih interesa. Bitka za Balkan ne postoji jer, gledano iz zapadnog ugla, izuzev Srbije sve drugo u balkanskoj geografiji je, barem formalno, osvojeno.

Mnogi hroničari su skloni da veruju da je ta bitka u „završnoj fazi“. Na političkom i nivou specijalnih operacija, ona je uveliko u toku, ali ipak nije izvesno da je u završnoj fazi. Srbija je u osnovi u prilično delikatnom položaju. Zvanično, Srbija je vojno neutralna zemlja, a često se čuje da ima ambiciju i za političkom neutralnošću. To je, međutim, pod izvesnom sumnjom jer javno proklamovano strateško opredeljenje članstva u Evropskoj uniji (EU) znači da Srbija nije i ne može da bude politički neutralna. EU je pre svega politički i ekonomski blok. Uostalom, predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je izjavila da bi Srbija, ako bi trebalo da bira između Rusije i E,U izabrala EU. Ako je već tako, zašto se onda ta bitka i vodi?

OSNOVNA PREDNOST ZAPADA
Na Zapadu ne kriju da je reč o suzbijanju – tačnije eliminisanju – Rusije u Srbiji i srpskom korpusu, pa se stiče utisak da je bitka za Srbiju pre svega zapadna ambicija da ponizi Moskvu. Kakva je u tom smislu realnost u svakodnevnom životu? U mnogo čemu bitka za Balkan i Srbiju je apsurdna jer ne samo da je većina balkanskih zemalja i formalno u zapadnom savezu, nego su i sama Srbija i njeno društvo u velikoj meri pozapadnjačeni. I na političkom, i na ekonomsko-finansijskom, i na medijskom i na kulturološkom planu. U stvari, pozapadnjačene su političke i poslovne elite. To je osnovna prednost Zapada u Srbiji. Ili možda bolje rečeno Amerike, jer u osnovi, uprkos evropskom putu i zaklinjanju u EU, politička Srbija je iznad svega pod uticajem Amerike.

Možda čak i najveća prednost Zapada leži u dugovima, finansijama. Srbija je zemlja dugova, i to u velikoj meri dugova zapadnim bankama koje predstavljaju Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. One određuju uslove zaduživanja. Srbija je u situaciji da mora da podiže nove kredite kako bi u najvećoj meri otplaćivala ranija zaduženja, što se obično zove „dužničko ropstvo“. Uslove na finansijskom tržištu još uvek određuju zapadni mehanizmi i svaka, makar i mala promena uslova zaduživanja, dovela bi do kolapsa finansija Srbije. To je najjači instrument pritiska Zapada.

Istovremeno, Srbija je svoje finansijsko tržište prepustila stranim bankama i te strane banke se pojavljuju i kao stvarna vlast u Srbiji, što je trend koji se nastavlja. Na primer, Srbija prodaje većinski državnu Komercijalnu banku najverovatnije slovenačkoj NLB, stranoj i to državnoj banci, a pod izgovorom privatizacije i restruktuiranja. Uz to, nejasno je sa kojim novcem NLB kupuje Komercijalnu banku jer je ta slovenačka banka pre tri godine bila u bankrotu. O kakvom je poslu reč javnosti nije poznato, ali i to je signal u čijim kandžama je današnja Srbija.

Istovremeno, ovovremena Srbija se uplela i u neke kontroverzne zapadne poslove za koje, utisak je, nije dorasla, i za kojima ne postoji potreba. Na primer trgovina oružjem. U javnosti se uglavnom govori o takozvanoj pljački državnih fabrika naoružanja ali se potpuno potiskuje problem gde je to prodato oružje završilo. Pored oružja koje je završilo u građanskom ratu u Jemenu, poznato je da su i islamski teroristi u Siriji delom naoružani srpskim oružjem. U sirijskoj pokrajini Idlib, gde su još uvek islamski ratnici, primećeno je mnogo naoružanja iz Srbije. Iz tog oružja se puca na ruske i sirijske vojnike, koji su zvanično prijatelji Srbije. Koja bi to onda mogla da bude politika?

Inostrana delegacija u obilasku Krušikovog štanda na devetom međunarodnom sajmu naoružanja „Partner 2019″, Beograd, 25. jun 2019. (Foto: krusik.rs)
Inostrana delegacija u obilasku Krušikovog štanda na devetom međunarodnom sajmu naoružanja „Partner 2019″, Beograd, 25. jun 2019. (Foto: krusik.rs)

O tome koja strana „srpskog fronta“ ima veći uticaj u velikoj meri svedoči i primer odnosa prema Iranu. Iran je jedna od onih zemalja koje stabilno podržavaju Srbiju. Na primer, samo zahvaljujući Iranu Islamska konferencija nije priznala nezavisnost Kosova, šti svaki put na toj konferenciji predlaže Turska. Srbija je pre skoro tri godine ukinula vize za građane Irana koji su sa tri leta nedeljno pohrlili u Srbiju. Ali onda su vize ponovo uvedene jer, navodno, neki se ne vrate u Iran. Bila je predviđena poseta predsednika Srbije Iranu za 22. novembar prošle godine, ali je odložena posle – još uvek nedovoljno razjašnjenog – pogoršanja predsednikovog zdravstvenog stanja.

U to vreme je došlo do američkog ubistva iranskog generala Solejmanija na aerodromu u Bagdadu. Mediji u Srbiji su umesto osude tog zločina bili prepuni priča kako je Solejmani bio u Bosni tokom građanskog rata i, čak je i to pisano, obučavao bosanske islamske ratnike kako da ubijaju Srbe. Te priče su lansirane iz Zagreba, a onda prepričavane. Sve su to laži. Solejmani u vreme bosanskog rata uopšte nije bio toliko važan i tada je bio u iranskom Kurdistanu, gde je do 1998. godine trajala pobuna lokalnih Kurda. Nije teško pretpostaviti ko je autor tih laži, ali je izuzetno važno to svedočanstvo koliko tajne službe Zapada imaju upliv u medijsku, i ne samo medijsku, scenu Srbije. Da li je to zaista interes Srbije i kakvu će to štetu doneti?

RUSIJA, KINA, TURSKA
Na drugoj strani „srpskog fronta“ su Rusija i Kina. U stvari, bez Rusije i u novije vreme Kine, Srbija ne bi uopšte bila važna. Kao mala balkanska zemlja, ona svoju sadašnju važnost upravo crpe iz prisustva Rusije i Kine. Ruska i kineska aktivnost je manje agresivna i medijski nedovoljno primetna. Rusija pruža najveću političku podršku Srbiji u međunarodnim institucijama, bez koje bi Srbija i Srbi odavno bili na „sramnoj“ strani zvanične istorije. Najtipičniji primer je rezolucija u Savetu bezbednosti koju je formalno predložila Velika Britanija (a čiji je autor Vašington), kojom je trebalo da se „ozvaniči“ da su Srbi „genocidan narod“. Rezolucija nije prošla jer je to sprečila Rusija.

Slično je i u drugim međunarodnim organizacijama, a bitna je i podrška infrastrukture ruske diplomatije i u povlačenju priznanja nezavisnosti Kosova. Na ekonomskom planu ruske investicije su, ako se izuzme NIS, manje vidljive, ali bi takođe trebalo podsetiti da je u Srbiji veoma aktivna i najveća ruska državna banka Sberbanka. Ali sam proces „bitke za Srbiju“ nije samo ekonomski. Reč je, naime, o različitim tehnologijama uticaja.

Zapad i Amerikanci oduvek rade preko političkih lidera, ličnosti koje uvlače u sumnjive poslove i korupciju, i potom ih ucenjuju kako bi se ostvarili mahom dnevnopolitički interesi. Rusija oduvek ide preko institucija, pomaže jačanje institucija društva, čime obezbeđuje dugoročne interese. Zapad to, naravno, zna i zato na „srpskom frontu“ pokušava da uruši te institucije. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na aktuelna dešavanja u Crnoj Gori. Srpska pravoslavna crkva je jedna od institucija srpskog korpusa koje su bliske Rusiji i tako se našla u vrelu hibridnog rata, koji se vodi pre svega protiv Srbije, a time i protiv srpskog naroda. Kao i obično, Zapad, u stvari Amerika, dobro detektuje problem, ali po pravilu ima pogrešne procene. Tako se desilo i u Crnoj Gori, i sada za Zapad nije više toliko važan sam „Zakon o slobodi veroispovesti” (koji je glavni instrument hibridnog rata), nego trenutno spasavanje režima u Podgorici. Slična „tehnologija“ bi uskoro mogla da bude primenjena i u Srbiji.

Na sličan način radi i Kina, koja do sada nije bila zainteresovana za ostatak sveta, ali vreme se promenilo. Kina na Balkanu, a pre svega u Srbiji, ima velike investicije i, mada još nije dovoljno vidljivo, veoma je aktivna u očuvanju svojih interesa. Kina od svojih interesa neće odustati, jer je mnogo investirala, i to ne slučajno nego sa jasnim planom, i ne bi trebalo potcenjivati kineski uticaj ma koliko bio nevidljiv. Uz to, Srbija je od Kine dobila i 4,5 milijardi dolara kredita.

Na „srpskom frontu“ je i Turska. Srbija, Crna Gora i Makedonija su širom otvorile vrata turskim kompanijama i bankama. Srbija je, naravno, najvažnije tržište. Turske kompanije dobijaju i značajne državne subvencije a politički odnosi su na na nivou „prijatelja“. Iako je Turska veoma zadužena zemlja koja se nalazi u nekoj vrsti ekonomske krize, Srbija čak uzima i kredite od turskih banaka. Kada je reč o Turskoj, ne bi trebalo smetnuti sa uma da je ona, uprkos izuzetnoj važnosti geografskog položaja i demografskom potencijalu, ipak država klijent. Biće veoma zanimljiv dalji razvoj odnosa sa Ankarom. Naime, Turska je 13. decembra 2019. godine na listu „traženih terorista“ stavila Mohameda Dahlana, bivšeg visokog obaveštajnog operativca palestinskih vlasti koji je morao da napusti svoju zemlju i sada živi u Beogradu gde je dobio i srpsko državljanstvo. Drugim rečima, pod zaštitom je Beograda. On je istovremeno glavna veza u poslovima između aktuelne političke vlasti Srbije i Abu Dabija.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovaraju tokom sastanka u Beogradu, 07. oktobar 2019. (Foto: Tviter)
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan i predsednik Srbije Aleksandar Vučić razgovaraju tokom sastanka u Beogradu, 07. oktobar 2019. (Foto: Tviter)

Dahlan je i jedan od ključnih bezbednosnih savetnika princa prestolonaslednika Abu Dabija Mohameda bin Zajeda el Nahjana. Kako li će se ta važna promena odraziti na „srpsko-tursko prijateljstvo“? Zanimlivo je da je i već pomenuta sporna trgovina oružjem delom išla i preko Internešenel Golden Grupe iz Abu Dabija, koja je u strateškom partnerstvu sa lokalnom vladajućom porodicom. Kao sporni trgovac je u Srbiji označen Slobodan Tešić, a njegovu sumnjivu trgovinu je, prema francuskim obaveštajnim izvorima, obavaljala upravo ta Internešenel Golden Grupa. Takođe, bilo bi zanimljivo utvrditi i kakvu ulogu u svemu tome oko Abu Dabija ima i Toni Bler, kako se tvrdi, savetnik vlasti u Beogradu.

Takve su pozicije na frontu. Trenutno je Zapad, tačnije Amerika, u ofanzivi, a šta će na kraju biti teško je reći. Amerika je u izvesnoj prednosti jer već viđenim metodama skoro neprimetno uvlači Srbiju u začarni krug iz koga će biti teško izaći bez velike cene. S druge strane, oni koji žele da pomognu Srbiji u duhu njenih objektivnih interesa nisu bez šansi, ali kako sada stvari stoje politička elita Srbije je bliža kolonizatorima. Srbija će ipak na kraju nekoga morati da izda ili razočara što će, naravno, imati cenu koju neće platiti elita koja je za to odgovorna, nego sama država i njeni građani. Ne bi trebalo smetnuti sa uma da u Srbiji, ipak, postoje javno mnjenje i njegova moć. To je ključni problem Zapada jer zapadna politika je i dalje antisrpska. Bitka za Srbiju se, utisak je, intenzivira ali još nije u „završnoj fazi“, a Srbija bi u međuvremenu morala nešto da menja.

 

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“

 

Naslovna fotografija: only_point_five/Flickr

 

Izvor Novi Standard