Љ. Маленица: Да ли Британија и САД руше темеље ЕУ?

Слабљење ЕУ, које само може поспјешити успјех америчко-британског споразума о слободној трговини, би свакако користило Вашинтгону

Побједом Конзервативне партије на изборима у децембру 2019. нагађања везана уз Брегзит су коначно окончана. Тренутни премијер Велике Британије, Борис Џонсон је обећао грађанима Уједињеног Краљевства да ће, без обзира на посљедице, привести крају политичку драму изазвану изласком Лондона из Европске Уније и испоштовати вољу британских бирача. Ово обећање довело је до увјерљиве побједе конзервативаца и присталица Брегзита којом је потврђена позиција Бориса Џонсона као премијера те остварена неприкосновена већина у британском парламетну. Нешто више од мјесец дана након избора, пошто је прошао кроз парламентарну процедуру и добио благослов краљице, приједлог закона о Брегзиту је званично постао закон назван Акт о повлачењу из Европске уније. Званични датум повлачења Велике Британије из ЕУ је 31. јануар 2020. године, у 23:00 по Гриничком времену. Током Брегзитске кризе, обојене емоцијама, суровим реализмом утицаја миграција и крахом западне утопије засноване на мултикултурализму питања од значаја како за Брисел тако и за Вашингтон, су се појавила у првом плану.

У оквирима Европске уније се од самог почетка Брегзита расправљало о његову утицају на стабилности политичке творевине те могући пораст центрифугалних сила унутар саме ЕУ. Промјена политичке оријентације унутар европских друштава, изазвана таласом миграција, лошом економијом, систематском неједнакошћу између земаља чланица те још увијек нерјешеним питањем ислама у Европи пријети стабилности европског пројекта у организационом, но и у идеолошком смислу. Након што су Британци изгласали Брегзит, у једном краткотрајном периоду медији су били испуњени насловима о могућем напуштању Уније од стране Холандије, Грчке, Француске, Италије и других.

Иако краткорочни, ови позиви за напуштањем ЕУ у центар медијске пажње довели су политичке партије раније гурнуте на периферију услијед увјерења која су често, од стране либералних и љевичарских партија, била жигосана као нацистичка и расистичка. Суочени са посљедицама масовног прилива миграната током 2015. године те социјалном стварношћу произашлом из наглог судара различитих култура, махом окарактерисаном негативним посљедицама, грађани европских држава које су прихватиле највише миграната почели су да губе вјеру у досадашњу идеолошку надструктуру засновану на либерализму, демократији и финансијском капитализму, те у институције, како сопствених земаља тако и саме Европске уније. Одлучно одбијање мигрантских квота од стране чланица Уније из Источне и Централне Европе јасно је приказало ограничења моћи бриселске бирократије. Отказивање послушности од стране источноевропских земаља истовремено је ослабило позицију Брисела и Берлина, с обзиром да је говор Ангеле Меркел из 2015. био кључни катализатор у покретању таласа миграната из Азије и Африке. Потом је услиједило слабљење саме Меркел и њене партије, Хришћанско-демократске уније.

Неконтролисан прилив миграната био је и један од разлога за сам Брегзит који ће сада, у облику повратне рекације, имати дестабилизујући утицај на саму Европску унију. Успон Алтернативе за Њемачку, лоши резултати Хришћанско-демократске уније на посљедњим парламентарним изборима, могући здравствени проблеми Ангеле Меркел, и очигледан пад угледа и повјерења у њу отворили су довољно простора за покушај предсједника Емануела Макрона да се наметне као најснажнији лидера у оквирима Европске уније. Забрињавајуће је да вође двије најснажније земље Уније путем билатералних састанака расправљају о будућности и реформи политичког пројекта који би требао да је заснован на демократским принципима и једнаком учешћу свих земаља чланица. Често спомињање Европе у двије брзине, односно развој дубље интеграције међу одређеним бројем чланица док остале задржавају свој тренутни статус, је проблематичан по више основа, посебно по питању способности функсионисања супранационалне творевине засноване на два различита сета правила.

Европска економија, коју највјероватније очекује шок након формалног изласка Лондона из Уније, већ годинама служи као систем намјештен у корист Њемачке која још од 2000. остварује огромне суфиците буџета на рачун осталих земаља Европске уније, посебно јужних чланица као што су Италија, Грчка, Шпанија и Португал. Двије трећине њемачког извоза одлази у остале чланице Европске уније, при чему не постоји механизам којим би се новац из Њемачке вратио назад у дотичне чланице тако стимиулишући њихов раст. Систем је неодржив и без промјене тренутног курса, крах је загарантован. Дајући једнострани подстрек развоју и порасту радних мјеста у Њемачкој, систем еврозоне негативно утиче и на демографску слику осталих чланица, но и држава изван, привлачећи радно и репродуктивно способно становништво ка Њемачкој и неколицини других европских земаља. Одлив младих особа и породица негативно се одржава на стабилност политичког и економског поретка земаља које се налазе унутар еврозоне, но и ван ње.

Мигранти који су у Њемачку те друге богате земље Западне Европе стигли у период од 2015. до данас су махом особе без специфичних знања и тражених вјештина којима су обично неопходна социјална давања државе. Истраживања спроведена годину дана након што је милионски талас миграната стигао у Њемачку показала су да је само око 10 одсто њих пронашло запослење. Без знања језика и, значајним дјелом, без жеље за интеграцијом која подразумјева одређени степен асимилације, мигранти постају потенцијални извор више различитих проблема, од могуће политичке фрагментације, преко културних сукоба, пораста криминалитета до подстицаја раста исламског екстремизма.

Дубока реформа, политичке и економске природе, Европске уније је неопходна ако Брисел, Берлин и Париз имају жељу да пројекат преживи. У случају да Велика Британија у сљедећих пет година постигне политичку стабилност и економски раст неминовно ће послужити као јасан примјер да се напредак може постићи и ван оквира ЕУ, што ће додатно ојачати евроскептичне партије унутар саме Уније и даље довести у питање њен опстанак. Ако је судити по коментарима Доналда Трампа, Сједињене Државе би могле имати значајан удио у подстицају раста Велике Британије у догледном периоду. Наиме, непосредно након Џонсонове побједе, амерички предсједник је путем свог Твитер налога честитао британском премијеру на оствареном резултату „који је омогућио да Британија и Сједињене Државе потпишу огроман нови трговински споразум“.

Током августа 2019. године, тадашњи амерички савјетник за националну сигурност Џон Болтон је истакао да ће Вашингтон, у случају британског напуштања Европске уније без договора (тзв. тврди Брегзит), са одушевљењем подржати такву одлуку. За разлику од низа других америчких предсједника, Трампово мишљење о Европској унији је махом негативно. Приликом говора одржаног половином 2019. године, Трамп је критиковао ЕУ истичући да се Брисел према Сједињеним Државама односи горе него Кина, коју амерички предсједник види као главну конкуренцију интересима своје државе. Трампов став према ЕУ је изнова потврђен током посјете америчког секретара Пољској, Мађарској и Словачкој почетком прошле године, гдје се сусрео са Виктором Орбаном и другим политичарима које званични Брисел види као проблематичне актере унутар европске политичке сцене.

Разлози за Трампов став према ЕУ су превасходно економске природе. Приликом интервјуа за енглески Гардијан, Трамп је без резереве истакао да Европску унију види као противника, посебно се осврнувши на економске мјере које Брисел користи у трговини са Сједињеним Државама. Споменувши сопствено европско поријекло, Трамп је додао да поштује вође европских земаља, што пак не мјења чињеницу да је Европска унија стекла корист науштрб Сједињених Држава у области економије и трговине. Ситуација у којој амерички предсједник сврстава деценијске европске савезнике Вашингтона у исту категорију са Русијом и Кином јасно одржава појаву и раст геополитичког јаза између трансатлантских савезника, што је већ било видљиво приликом расправа о корисности НАТО пакта и неопходности европских земаља да преузму значајније учешће у финансирању савеза и сопствене одбране.

Јаз је осјетан и са европске стране. Према истраживању Европског савјета за спољне послове, само четири одсто од 60.000 грађана испитаних у 14 европских земаља има повјерења у америчког предсједника. Илустративно је што већина испитаника, у случајевима америчког сукоба са Русијом или Кином, заступа гледишта да се Европа не треба уплитати. У ситуацији гдје различити погледи на свијети и норме понашања унутар међународног система све више карактеришу однос између Вашингтона и Брисела, не чуде назнаке зближавања између Велике Британије и Сједињених Држава, земаља које дјеле махом исте културне вриједности, језик, друштвене установе и историју.

Борис Џонсон већ дуже времена слови као један од политичара наклоњених Доналду Трампу посебно када се узме у обзир сличност њихове политичке каријере, посебно у посљедњих неколико година. С обзиром да преговори о трговинском договору не могу почети прије него ли Лондон напусти ЕУ, сама судбина договора је још увијек неизвјесна, но већ сада постоје одређене назнаке шта би дотични договор могао да обухвата. Иако расправу о трговинском договору прати забринутост везана уз могуће друштвене посљедице таквог споразума, студије Међународног монетарног фонда предвиђају да ће економски раст Велике Британије у предстојећем период бити виши од земаља унутар Европске уније.

Борис Џонсон и Доналд Трамп су свјесни потешкоћа које тренутно постоје и са једне и са друге стране Атлантика, но јасно је постојање воље за остваривањем сарадње и постизањем договора, на билатералној основи, што је такође од значаја и представља једну од карактеристика Трампове спољне политике. Потписивање споразума о слободној трговини са Вашингтоном може послужити и као подстицај другим државама које су заинтересоване за постизање билатералних договора са Лондоном. И прије него ли је Велика Британија напустила ЕУ, у британским медијима се појавила идеја о својеврсном „уједињењу“ англофоних земаља, односно Канаде, Новог Зеланда, Аустралије и Велике Британије. Назван КАНЗУК споразумом (CANZUK – Canada, Australia, New Zealand, United Kingdom) овај договор би обухватао заједничка правила о слободном кретању грађана, слободној трговини те блиској сарадњи у области спољне политике између раније набројаних земаља. Штавише, у прилог оваквом развоју ситуације иде и чињеница да Британци, изузетно критични на миграцију из земаља Европске уније и ван ње, заправо подржавају миграције из других англофоних земаља, посебно оних које су раније биле у саставу царства и Комонвелта.

Током обраћања медијима, Борис Џонсон је 26. јануара ове године истакао да ће само пар дана након званичног изласка из Европске уније влада Велике Британије покренути „визу за глобалне таленте“ коју ћу бити могуће добити лакше и у краћем временском року како би се стручњаци и талентоване особе привукле ка Великој Британији. Ово се може посматрати као један од видова подстицаја британске економије и улагања у развој истраживања и науке, посебно када се узме у обзир предвиђено улагање од 300 милиона британских фунти у област напредних математичких студија. Поред мјењајуће природе односа са Сједињеним Државама и Европском унијом, Велика Британија ће неминовно морати пронаћи одговарајуће рјешење за проблеме које ће излазак из ЕУ узроковати унутар стуктуре самог Уједињеног Краљевства, посебно по питању границе између Сјеверне Ирске и Ирске те статуса Шкотске чији су становници махом подржавали останак унутар ЕУ.

Проблем са ирском границом се огледа у промјени њене досадашње природе. Наиме, док су Велика Британија и Ирска биле у оквирима Европске уније, граница између Сјеверне Ирске и остатка острва се могла окарактерисати као „мека“ граница, односно граница унутар ЕУ која је омогућавала олакшан транспорт робе и пролаз становништва. Са изласком Лондона из Уније, природа границе ће се највјероватније промјенити. Додатну сложеност овоме проблему дају историјске околности под којима је дотична граница настала те емотивна димензија коју дата граница има за ирско становништво.

Током 2016. британски политичари, међу њима Тереза Меј, су обећавали како „тврда“ граница неће бити успостављена између Републике Ирске и Сјеверне Ирске. Рјешење је пронађено пред крај 2019. године када је договорено да ће Велика Британија напустити Европску унију при чему ће Сјеверна Ирска легално престати да буде унутар ЕУ царинске уније, поставши улазна тачка у њу. Овим договором је де факто повучена граница између Европске уније и Велике Британије дуж Ирског мора. Овакав расплет ситуације је имао деморалишући утицај на представнике униониста у Сјеверној Ирској чија се политичка платформа заснива на останку унутар Уједињеног Краљевства. С друге стране, националистичке странке, међу њима водећа Шин Фејн је искористила прилику да поново покрене питање уједињења острва у једну државу чиме би се задовољила стара ирска национална надања те жеља већине становника који су гласали за останак унутар ЕУ.

Као и у случају Ирске, више од двије трећине грађана Шкотске су гласали за останак у ЕУ. Прије референдума о чланству у Европској унији, Шкотска је током 2014. провела референдум везан за чланство у Уједињеном Краљевству. Са 55 одсто гласова против независности, Шкотска је остала унутар Велике Британије, но резултати Брегзита су покренули расправе о могућности другог референдума. Шкотска национална партија је постигла значајне резултате на претходним изборима заснивајући своју кампању на потреби да Шкотска одлучује о сопственој судбини. Проблеми везани уз нови шкотски референдум су политичке пририоде и махом зависе од тога ко заправо има легалну и легитимну моћ одобравања новог гласања, Лондон или Единбург. Борис Џонсон се негативно изјаснио о могућности новог шкотског референдума, називајући онај из 2014. „догађајем који се дешава једном у генерацији“ но шкотска премијерка, Никола Старџон истакла је како Брегзит може само убрзати стицање шкотске независности. Истовремено, бивши предсједник Европског савјета, Доналд Туск, изјавио је да би Европска унија са ентузијазмом дочекала подношење захтјева за чланство од стране Шкотске након стицања независности.

У повезаном свијету посљедице догађаја као што је Брегзит не остају ограничене на локалном подручију. Тензије узроковане Брегзитом представљају стрес за унутрашњу структуру Уједињеног Краљевства. Економски резултати независног Лондона у сљедећих неколико година значајно ће утицати на повећање или смањење изазова по цјеловитост Велике Британије. У случају да се економска ситуација не поправи, као што је обећано, то ће представљати значајан фактор у распирињаву националних тенденција, посебно у случају Шкотске. Чак и ако се Уједињено Краљевство пронађе у проблемима, опстанак Европске уније не мора бити загарантован с обзиром да су њени проблеми махом невезани за Брегзит и потичу из деструктивног економског модела који јасно преферише неколиицину земаља на уштрб остатка чланица те набујалог административног апарата Уније испуњеног особама које нису демократски изабране нити сносе одговорност за своје поступке. У ситуацији каква је тренутно, сама стварност Брегзита, без обзира на будуће посљедице по Лондон, може послужити као водиља у понашању других чланица ЕУ суочених за економским и демографским паразитизмом Њемачке.

Вашингтон има сопствене интересе, између осталог јачање билатералних политичких и економским веза са Лондоном који је једна од неколицине свјетских финансијских престоница. Слабљење Европске уније, које само може поспјешити успјех америчко-британског споразума о слободној трговини, би свакако користило Вашинтгону посебно у свијетлу изјаве Доналда Трампа који ЕУ види као супраника у економској сфери. Након изласка Велике Британије из Уније поставља се питање и даљег проширења те, ионако већ упитне, користи за нове земље чланице од евентуалног прикључења ЕУ. Британски разлозли за излазак нису били само политичке природе већ су осликавали постојање значајних унутрашњих проблема Уније које тренутна европска административна елита нема намјеру рјешавати. Штавише, елити ЕУ тренутна ситуација одговара. Србија, Босна и Херцеговина те друге земље кандидати би морале узети ово у обзир и схватити да је унутар Европске уније, каква је она данас, њима намјењен положај једне Грчке или Португала. Служиће као извозно тржиште за њемачке производе док ће Берлину и Бриселу слати своје најспособније умове и репродуктивно способни дио становништва.

Флоскула да Европска унија нема перспективу је празна фраза, чланство у истој ће бити скупо плаћено у погледу економске и демографске слике, као што свједоче примјери земаља Источне Европе, док би евентуални поврат сопственог суверенитета био дуг и напоран процес, као што је показао случај Велике Британије.

 

Аутор Љубиша Маленица

 

Насловна фотографија: Evan Vucci/AP

 

Извор princip.news, 05. фебруар 2020.