U. Nikolić: Da li su Bregzit i Tramp zapadna perestrojka?

Vetrovi perestrojke ovaj put duvaju na Zapadu, a ukoliko bude dovoljno pameti među velikim silama, umesto putem kataklizme, može se krenuti ka novom multipolarizmu

Velika Britanija je 31. januara u ponoć zvanično prestala da bude članica Evropske unije (EU). Posle 47 godina članstva, postala je prva (videćemo da li i poslednja) država u istoriji koja se odlučila na taj korak. Dogodilo se u prošlosti jedno istupanje, ali teritorije, a ne suverene države. Građani Grenlanda, samoupravne autonomije u sastavu Danske, doneli su takvu odluku na referendumu 1982., a proces je dovršen 1985. godine. Istorijskim izlaskom Velike Britanije, okončan je, barem formalno, dug i turbulentan period između referendumskog izražavanja, koje se zbilo 23. juna 2016.godine, i konačnog (početka) sprovođenja narodne volje. Daleko od toga da je ovo kraj sage oko Bregzita, jer tek predstoje nimalo laki pregovori oko (re)definisanja budućih odnosa između EU i njene bivše članice, a predviđeno je ratifikovanim sporazumom da tranzicioni period traje jedanaest meseci – do kraja ove godine. Za to vreme, faktički će ostati skoro isto stanje – Velika Britanija će se i dalje pridržavati svih pravila Unije, ali će Britanci odmah napustiti institucije EU. Tako će i broj evroparlamentaraca biti smanjen sa 751 na 705.

Deo upražnjenih britanskih mesta (73) u Evropskom parlamentu (EP) popuniće predstavnici sadašnjih članica (27 parlamentaraca iz 14 zemalja), a ostalih 46 mesta čeka na neka eventualna buduća proširenja. Velika Britanija sada ima pravo samostalno da pregovara, pa i da sklopi trgovinske, kao i sve ostale, sporazume sa drugim državama ili trgovinskim blokovima, mimo EU i njene regulative, ali ti ugovori ne mogu da stupe na snagu do početka sledeće godine, kada ističe tranzicioni period. Tih 11 meseci će biti ključni, u konstituisanju budućih dugoročnih odnosa Britanije i Unije i pokazati da li će ovo razdruživanje biti samo arivederči, kako u svom govoru o Bregzitu priželjkuje predsednik EP David Sasoli, ili će ipak biti reč o surovom i tužnom adio, od kog Sasoli zazire.

Obzirom da je više od tri i po godine prošlo od referenduma do formalnog istupanja Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, teško je verovati da će Velika Britanija i Unija uspeti da do kraja godine ispregovaraju i postignu u zadatom roku konačne sporazume u brojnim predviđenim segmentima. Pregovori će biti krajnje teški i kompleksni, posebno u trgovinskoj sferi. Nije isključeno ni da će na kraju ovog procesa možda doći i do tzv. neuređenog, haotičnog Bregzita. Iako je verovatno da pregovori na relaciji London-Brisel (Berlin, Pariz) u tako kratkom roku neće dovesti do rešenja za sve probleme i nedoumice, oni mogu tokom svog trajanja barem jasnije pokazati kojim putem sve ovo vodi i koliko je taj jaz zapravo dubok – da li je na rastanku bilo doviđenja ili zbogom. Jaz svakako postoji – da ga nema, ne bi ni došlo do izlaska Britanije iz EU. Teško da on nije dubok, jer ne izlazi se iz EU tek zbog neke sitnice. Zapravo, zar ga nije oduvek bilo, samo što je poslednjih godina, možda toliko narastao, da je postao nepremostiv?

Na Britaniju se uglavnom gledalo sa podozrenjem iz kontinentalne Evrope, a ništa manje podozrenja nije bilo ni u suprotnom smeru. Uzrok tome su, kako mnogi stari resantimani i vekovni animoziteti, tako i konkretni interesni sukobi. Verovatno najslavniji francuski predsednik, Šarl de Gol je dva puta (1963. i 1967.) uložio veto na prijem Velike Britanije u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), smatrajući Ujedinjeno Kraljevstvo „američkim trojanskim konjem u Evropi”. Tek nakon pada De Gola sa vlasti, Britanija je ušla u EEZ – 1973. godine, ali je i dalje osta(ja)la „ostrvo’’, ljubomorno čuvajući svoje posebnosti, nije pristupila ni Šengenu, ni Evrozoni, a uvek joj je bio daleko važniji NATO od Evropske unije. Što ne znači da nije znalački (is)koristila svoje članstvo u Uniji, posebno kada joj je ono donosilo mogućnosti širenja sopstvenog uticaja širom Evrope, ali još više preko EU instrumenta suzbijanje Britaniji, kao i SAD-u, konkurentskih uticaja. Naročito nakon kraja (Prvog?!) Hladnog rata. EU je zaista bila, kako bi Bžežinski rekao – atlantistički demokratski mostobran prema Evroaziji. Osim ostvarivanja geopolitičkog uticaja na periferne i slabije, ali strateški važne zemlje, veoma je prepoznatljiv britanski faktor sa aspekta ostvarivanja interesa anglosfere u borbi za balansiranje i obuzdavanje najmoćnijih evropskih kontinentalnih država. Ovde se pre svega misli na obuzdavanje Nemačke i, u manjoj meri, Francuske, kao i sprečavanje istinskog stvaranja i jačanja njihove udružene osovine.

Britanci su, vekovima unazad, pokazivali zavidno umeće naizmeničnog distanciranja od nje, pa onda približavanja Evropi, po sopstvenoj interesnoj potrebi. Pojačana aktivnost u evropskim poslovima, po pravilu je bila u cilju sprečavanja nastajanja hegemonističke kontinentalne sile. Ako znamo da je ovo toliko ukorenjeno u tradiciji Britanaca, da li Bregzit možda znači da su sada poprilično sigurni da takav hegemon na prostoru Evrope više ne može da nastane, a da je sama Unija već dovoljno podeljena i u problemima, da nema kapacitet da se sama transformiše u neku superdržavu koja će postati globalni igrač-konkurent i u političkom, a ne samo u ekonomskom smislu? Mnoge zemlje u Uniji, kako one iz nove Evrope – sanitarnog kordona, tako i Grčka, Italija, itd. u kojima jača evroskepticizam i otpor jačanju EU nauštrb nacionalnog suvereniteta gaje i posebno veliki animozitet prema Nemačkoj, kao lideru EU. Očigledno da je bregzitovski deo britanske elite proračunao da ima dovoljno dobre pozicije i izgrađene veze u mnogim evropskim zemljama koje će uspeti da zadrži u sopstvenoj projektovanoj orbiti uticaja, ako ne i da sve to dodatno bilateralno unapredi nakon napuštanja EU. Sasvim je moguće, da ćemo i u postbregzitovskoj, kontinentalnoj EU i dalje imati zemlje koje će igrati ulogu trojanskog konja angloameričkog faktora, a kontra Nemačkoj. Poljska se evidentno nameće kao idealtipski primer za to, ali svakako nije jedina.

Evropska zajednica za ugalj i čelik, kao preteča EU, nastala je u kontekstu otpočetog Hladnog rata, vremenski i suštinski komplementarna sa formiranjem NATO pakta, pa i aktivacijom Maršalovog plana – kao nadnacionalni projekat, ali ipak pod dominantnim uticajem SAD iza kulisa i kao suštinski jedan od tadašnjih mozaika u kenanističkoj doktrini obuzdavanja SSSR. To što se od samog početka ona isticala kao jedinstven mirovni projekat, pre svega između Nemačke i Francuske, ne menja činjenicu da su u pozadini SAD bile ključni akter u stvaranju preteče EU. Kako su jedine tada mogle da poguraju njeno stvaranje tako i danas, realno, presudno mogu da utiču i na njeno eventualno nestajanje. Uostalom, znamo da je Nemačka tada bila, a videće se u narednim godinama koliko je to i dalje, okupirana zemlja. Unija je (bila?!) komplementarna sa NATO-om, pogotovo u procesu proširenja i NATO i EU na prostor centralne i istočne Evrope. Da li se dete-EU, kada je poraslo, otrglo od svog angloameričkog roditelja i da li Bregzit, ali i fenomen Tramp, pokazuju da anglosfera u potpunosti diže ruke od EU, a samim tim možda i tipuje na njen postepeni nestanak? Teško je verovati da je Bregzit samo nekakva slučajna „greška”, navodno zaostalih i nedovoljno informisanih birača, koje bi Hilari nazvala jadnicima, a naši krugodvojkaši verovatno krezubom Britanijom. Nije li verovatnije da je i Bregzit deo nekog mnogo šireg strateškog plana? Ali, kakvog?

Možda je reč o jednom od onih retkih istorijskih trenutaka, preklapanja interesa običnog naroda i jakih delova elite, koji su uvideli da je potrebna neka vrsta zapadne perestrojke, da bi sistem uopšte nekako mogao da kako-tako opstane, sada na drugačijim osnovama? Nesporno je to da je demokratska većina od skoro 52 procenta izglasala Bregzit, ali kreiranje spleta okolnosti da do takvog glasanja i ishoda uopšte dođe, kao i kasnija odbrana i potvrda takvog kursa, vrlo moguće svedoče o tome da je veoma jak (onaj evroskeptičniji) deo britanske elite čvrsto stao iza te priče. U godini kada je izglasan Bregzit, jednako (ne)očekivano je trujumfovao Tramp, a da li će u godini formalnog britanskog izlaska iz EU, Tramp u SAD izboriti drugi predsednički mandat? Impičment je, očekivano, već preživeo. Ukoliko bi Tramp izašao kao pobednik u ovoj godini, uz Bregzit, može li se očekivati renesansa tradicionalne anglosfere, one starog kova, učvršćivanje specijalnih odnosa, koji bi učinili Ameriku ponovo velikom, a Britaniju u sadejstvu sa SAD ponovo globalnom, umesto svezanom u lancima raznih regulativa hiperbirokratizovane EU, odavno otuđene od građana i obolele od demokratskog deficita, ali ne samo od njega? Da li u tom slučaju EU može opstati, bilo kao zajednica suverenih, nacionalnih država, reformisana na zdravijim osnovama i talasu suverenizma, ili joj sledi raspad? Teško da se može uzeti za ozbiljno, pogotovo u današnjim okolnostima, Makronova ideja o čvršćoj integraciji i stvaranju nekakvih federalnih Sjedinjenih Evropskih Država – jer bi barem pola sadašnjih članica momentalno odbilo sve to. Dovoljno je pogledati, dokle je u praksi stigla ideja o autonomnim vojnim snagama EU, koje u suštini nikada i nisu zaživele van i suprotstavljeno okviru NATO-a – samostalne misije su samo tamo gde to nije suprotno interesima SAD i NATO.

U ovom trenutku, jedino što je sigurno jeste to da Britanija nije više u EU, a čak i to je donedavno dovođeno u pitanje. Tokom ovih, čini se beskrajno dugih i turbulentnih godina u britanskom političkom životu, mnogi su pomislili da se, uprkos izraženoj volji građana, Bregzit nikada neće ni dogoditi. Ubedljiva pobeda Borisa Džonsona na nedavnim vanrednim parlamentarnim izborima otklonila je ipak sve dileme u tom smislu. Ona je imala legitimišuću snagu, poput zamišljenog drugog referenduma o Bregzitu, a u kontekstu rezultata razložno je verovati da je i onima privrženijim demokratiji, među referendumskim protivnicima Bregzita, ipak bolji i „prokleti Bregzit’’od beskonačnog stanja „ni na nebu, ni na zemlji’’ i flagrantnog kršenja volje većine. To ignorisanje većine bi drastično urušilo i stabilnost i globalni imidž Britanije, njenih ljubomorno čuvanih institucija i, makar formalne, demokratije. Obzirom da Velika Britanija ima većinski izborni sistem, povlačenje Najdžela Faraža i njegove Stranke za Bregzit u korist Džonsonovih kandidata, verovatno je bilo i presudno za ubedljivu pobedu, a neodlučni lider Laburista, Džeremi Korbin, je brutalno kažnjen zbog toga što se nije jasno i nedvosmisleno priklonio suvereno izraženoj volji naroda povodom Bregzita, pa su tako Laburisti prvi put u istoriji ostali bez nekih svojih tradicionalnih uporišta. Trend okretanja leđa levici „koja ih je izdala’’ od strane radničke klase, i njihovo prestrojavanje ka tzv. desnom populizmu, deo je fenomena koji je mnogo širi od Britanije. To je prisutno u gotovo svim evropskim zemljama u kojima imamo uspon suverenističkog talasa, posebno u Italiji, a svakako da je vidljivo i u SAD.

Nema sumnje da je Bregzit pravi geopolitički zemljotres, koji će uticati na arhitekturu čitave planete. Možda nećemo preterati ako događanje Bregzita u smislu epohalne promene, uporedimo sa raspadom Sovjetskog Saveza i rušenjem bipolarnog svetskog poretka. U ovom trenutku, zapravo, Bregzit postavlja mnogo više pitanja pred nas nego što može da nam da, makar i delimičnih, odgovora, ali ne dovodi u pitanje to da posle njega znamo da više ništa neće biti isto. U moru oprečnih razmišljanja, deluje kao da navijačke strasti i ideološka opredeljenja, presudno utiču na dijametralno suprotne dominantne narative o postbregzitovskoj budućnosti. Dok pristalice Bregzita, među kojima je i Džonson, najavljuju „novu zoru’’, preporod i uzdizanje ponovo moćne, globalne Britanije, oslobođene stega EU, dotle gotovo iste fraze o sjajnoj budućnosti EU izriču lideri njenih institucija. Dok bregzitaši u Britaniji očekuju ponovnu slavu i veličinu Imperije, dotle pristalice EU vide sve apokaliptično, misle da će Britanija propasti, ali i da joj preti i potencijalni raspad.

Britansko društvo ostaje posle Bregzita duboko podeljeno, a mala razlika na referendumu je već dovoljan pokazatelj te polarizacije. Ono što dodatno komplikuje stvar jeste problem Škotske i zahtev za ponovnim referendumom. Škotska je tesnom većinom odlučila 2014. da ostane u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali je većinom bila i za ostanak u EU. Još problematičnija konstitutivna zemlja, koja je takođe većinski glasala protiv Bregzita, jeste Severna Irska, u kojoj postoji opasnost od ponovnih sukoba, ukoliko se pitanje granice sa Republikom Irskom i trajno ne reši na „mekši’’ način. Ako granica ne (p)ostane trajno meka – biće problem bezbednosti i mira, a ukoliko ostane, postaviće se pitanje potpunog britanskog suvereniteta nad Severnom Irskom i državnog jedinstva, pogotovo ako se trgovinski i ostali pregovori sa EU izjalove i odu u neuređen(ij)e relacije. Da li će globalno postmoderno vreme mnogih paralelnih svetova suprotstavljenih narativa na istom teritorijalnom prostoru, dotaći i severnoirski deo Ujedinjeno Kraljevstva, na nešto kreativniji način dualizma, pa i trijumvirata, poput situacije u našoj južnoj pokrajini KiM ili Brčko Distrikta?

Zasad je pronađeno privremeno kompromisno rešenje, kojim severnoirski unionisti nisu bili zadovoljni, ali je za nijansu povoljnije od odbačenog sporazuma Tereze Mej. Dok su Škotska i Severna Irska bile protiv Bregzita, u Engleskoj i Velsu je većina bila za. Većina stanovnika Londona, kao i većina mladih glasača, bila je protiv Bregzita. Severnoistočni delovi Engleske su bili bregzitaški. Sve to, takođe pokazuje duboki rascep među građanima – još jedna sličnost sa Trampovom Amerikom. Vreme će pokazati da li su u pravu bili oni koji tvrde da je Bregzit put ka globalnoj Britaniji, ponovo velikoj, ili oni koji kažu da posle njega neće više ni postojati Britanija, već samo mala Engleska. Imajući u vidu istoriju, tradiciju, ozbiljnost Britanije, kao i njenu nesporno snažnu stratešku kulturu – više smo skloni da verujemo da je Bregzit bio mnogo promišljeniji nego što se misli i da će vešti Britanci na sve načine pokušati to maksimalno da preokrenu u svoju korist.

Svakako, pogotovo ako Tramp pobedi, da se može očekivati neka vrsta nove atlantske povelje, najpre preko trgovinskog sporazuma, i čvrsta saradnja Tramp-Džonson po ugledu na Čerčila i Ruzvelta. Jačanje Komonvelta, obaveštajne zajednice Pet očiju, londonski Siti, razveden od konkurentskog Frankfurta i regulativnih stega Briselterne, ali i pravo bujanje i još veća ekspanzija veoma važne of šor sfere, preko Komonvelta i britanskih prekomorskih teritorija, u koje će još više prljavog keša sa svih meridijana i paralela moći da se sliva, sada kada je Britanija i formalno potpuno oslobođena briselsko-frankfurtskih finansijskih okova. Čvrsta veza sa Trampovom Amerikom, neće biti jednodimenzionalna, obzirom da je reč o dve različite, moćne zemlje, koje neće imati uvek u svemu apsolutno identične interese, ni ekonomske ni političke. Odnos prema Kini, što preko Huaveja, što preko AIIB-a, pa čak i prema Iranu i Izraelu, pokazuju određena spoljnopolitička neslaganja. Britanci će svest o svojoj posebnosti, svakako čuvati i dalje, biće povremeno trzavica u odnosima sa prekookeanskim velikim, snažnijim, a mlađim bratom. Ali će ta veza biti čvrsta. Dok god postoji, makar i moždano uzdrmani NATO – Britanija će ostvarivati zavidan uticaj u Evropi. Reorganizacija i jačanje vojne sile, pogotovo onog što je najviše krasilo u istoriji – čuvenih pomorskih snaga, preusmeravanje ponovo istočno od Sueca, veliki fokus na Afriku, Bliski istok – sve su to već najavljeni potezi. Što se Evropske unije tiče, ostala je bez 10 milijardi evra godišnje u budžetu, 15 odsto BDP-a, druge ekonomije, prve vojne sile, možda i prve političke sile….Britanija je priznata nuklearna sila, stalna članica SB UN, globalno aktivan vojni igrač, a sada kada je istupila iz EU, jedina sa svim tim karakteristikama u EU ostaje Francuska, dok Nemačka ostaje ekonomski džin, a (geo)politički patuljak.

Videćemo kako će se razvijati dalje ta nemačko-francuska karolinška lokomotiva, nakon istupanja Britanaca, da li će prevladati zajedništvo ili rivalitet, kako će proticati ukrajinska i migrantska kriza, odnosi sa Rusijom, dokle će stići populistički talas(i) u zemljama EU? Da li će biti još izlazaka iz EU, ili je sa Ujedinjenim Kraljevstvom, barem privremeno dezintegracija zaustavljena? Hoće li kao kompenzacija ovog teškog gubitka biti i nekih dodatnih integracija – pre kvalitativnih među sadašnjim članicama, nego kvantitativnih proširenjem, obzirom da se čini da su one još dosta godina na izvesnom ledu? Čak i da neke zemlje kandidati ispunjavaju uslove da uđu, a da ih EU želi, teško je sada i ubediti neku zemlju da je to ispravan put kada jedna od najmoćnijih zemalja upravo pobeže sa tog broda. Da ne govorimo o tome koliko je suludo žrtvovati neki vitalni nacionalni interes zarad učlanjenja u takvu uzdrmanu EU, a pogotovo zarad večitog obećanja EU perspektive, ali nikada dosegnutog članstva. Hoće li EU, zemljama sa (večito samo) „EU perspektivom”, u vidu imperijalnih koncentričnih krugova, ponuditi utešnu drugu ili treću ligu, samo da ih ne bi oteli neki drugi globalni centri u svoje krilo? Čini se inače, da je mrcvarenje sa Bregzitom imalo sličnu, preventivno-preteću psihološku logiku-poruku, kao i grčka kriza svojevremeno, a to je da neko drugi ne krene tim putem. Nakon ovakvog mučnog procesa Bregzita, koji je sad samo formalno okončan, ali faktički smo tek na početku priče, ako se dakle jedna Britanija toliko mučila da izađe iz tog kola, zamislite šta bi tek strefilo neku mnogo manje moćnu zemlju koja bi poželela da krene stopama Britanije.

Mnogo je nepoznatih, jedino je skoro pa izvesno da živimo u istorijskim vremenima, poput kraja osamdesetih i početka devedesetih. Vetrovi perestrojke ovaj put duvaju na Zapadu, a ukoliko bude dovoljno pameti i vizije među velikim silama, umesto putem kataklizme, može se zakoračiti ka novom multipolarizmu, ili nekakvom hibridnom multibipolarizmu. Dobro bi bilo, kada bi bilo što više vin-vin situacija i da se procesi ne odvijaju samo u logici igre nultog zbira. Svet je ionako toliko postao međuzavisan da čak i najljući neprijatelji, ipak u nekim parcijalnim aspektima bivaju partneri. Jer u sve ili ništa slučaju, ako jednima svane veličanstvena nova zora, drugima može lako pasti automatski mrak na oči, a onda svet neće biti džentlmenska velika šahovska tabla, nego kazino prepun opasnih i ljutitih tipova. Ako i bude šahovska tabla, to je ona partija u kojoj se igrači svađaju, prekidaju igru, bacaju figure, lupaju tablu, pa se čak i potuku međusobno, zaboravivši na pravila da se figure jedu u igri, ali se igrači ne tuku. Ubistvo Solejmanija pokazalo je npr. da nipošto više, čak ni takve partije ne možemo isključiti iz vida.

 

Autor Uroš Nikolić

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Kirsty Wigglesworth

 

Izvor urosnikolic.blogspot.com, 08. februar 2020.