Алан де Беноа – филозоф континентализма

Ко је Алан де Беноа, теоретичар нове деснице, следбеник Карла Шмита и филозоф који је артикулисао модел „европске федералне империје“

Алан де Беноа (1943), филозоф и академик, једна је од најинтригантнијих личности француске интелектуалне и друштвене сцене још од шездесетих година 20. века. Објавио је више од 50 књига и преко 3.000 чланака у којима је на особен начин разрађивао теме попут политичке филозофије и историје идеја. Поред тога, писао је о археологији, народној традицији, историји религија и науци о животу. Иако је у својој Француској дуго био проскрибована личност због наводне припадности „новој десници“, његов ангажман имао је важан утицај на мислиоце сличних идејних и филозофских опредељења у многим европским државама. Од деведесетих година прошлог века веома успешно сарађује са покретом „нових евроазијаца“ у Русији, а на нашим просторима постао је познат током деведесетих година, када су преведени неки његови есеји, а касније и дела (Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму 1917-1989; Карл Шмит данашњице).

Под псеудонимом Фабрис Ларош друштвени ангажман започео је 1960. године у оквиру „Федерације студената – националиста“, да би 1968. године постао уредник часописа Нова школа. Од 1969. године је на челу „Групе за изучавање европских цивилизација“ која је 1973. године почела да објављује часопис Елементи уз чију појаву се везује настанак филозофског покрета нове деснице (врло је занимљиво да се тако називао и часопис неоевроазијаца у Русији – прим. аутора). Од 1988. године је у редакцији алманаха Крисис који се штампа под окриљем поменутог часописа. Поред правничког образовања које је стекао на Сорбони, поседује и висока знања из области филозофије, социологије и историје религије. На формирање његовог погледа на свет знатно су утицали филозофи попут А. Грамшија или Е. Јунгера, али и научници као што је аустријски зоолог К. Лоренц.

Де Беноа је интелектуалац чије стваралаштво никога не оставља равнодушним. Политички коректни леви либерали етикетирали су га у свом идеолошком кључу као фашисту, док је он у ретким интервјуима указивао да је нова десница један у основи филозофски круг „који кроз разне публикације настоји да формулише своју концепцију света која се суштински разликује у односу на доминантну идеологију“. Међу њеним омиљеним темама су: одбрана разноликости народа, критика капитализма и тржишних вредности, одбацивање либерализма и новчаног система, ангажовање у корист Европе, раскид с универзализмом у свим облицима, али и објављивање радова из области археологије, историје религија, теоријске физике и др. Де Беноа је заступао гледиште да је „метода нове деснице енциклопедијска“ тј. да се ради о пружању интелектуалних услуга и теоријских алтернатива у готово свим областима знања и мисли. Тако је одбацивао леволибералне мантре да је реч о некој организацији или покрету.

За читаоца с наших простора посебно су занимљива његова размишљања о разликама између Запада и Европе, затим огледи о нацизму и комунизму као тоталитарним идеологијама које су обележиле 20. век, али и ставови о актуелним темама светске политике (Де Беноа је најоштрије осудио агресију НАТО 1999. године – прим. аутора).

ЕВРОПА СТОТИНУ ЗАСТАВА
Под утицајем хладноратовских прилика на Старом континенту, шездесетих година прошлог века на тлу Француске настао је карактеристичан идејно-филозофски правац „нове деснице“, чије су геополитичке концепције имале знатан одјек и у другим европским државама. Један од темељних приниципа „нове деснице“ је онај о ослањању на постулате „континенталне геополитике“, уз настојање да се у измењеним међународним околностима изнова афирмишу идеје, пре свега немачких геополитичара – континенталиста (К. Хаусхофер). Алан де Беноа је тада објавио своје прво запаженије дело Ниче, морал и велика политика (1973), а затим и огледе Поглед с десна: критичка онтологија савремених идеја (1977) и Шта је то геополитика (1978). Потом је објавио бројне књиге у којима је разматрао питања у широком спектру: од студија о култури и историји идеја, до радова посвећених политикологији и геополитици.

За разлику од „старе деснице“, Де Беноа је као теоретичар „нове деснице“ сматрао да је начело централистичке „државе – нације“ историјски исцрпљено, као и да је будућност у реализацији концепције „великих простора“, тј. једној врсти „федералне империје“ која је замишљена као стратешки јединствена и етнички издиференцирана творевина. Притом, овако замишљено стратешко јединство мора бити засновано на јединственом културном изворишту, а то је за европске народе заједничко индоевропско порекло, уз напомену – да разлози практичне природе намећу потребу за заједничком будућношћу европских народа (Европа стотину застава). На конкретном политичком плану заступао је становиште о „европској федералној империји“ која само овако организована може да се супротстави утицајима атлантизма. Због тога је истицао да „нова десница мора да подстиче регионалистичке тенденције“, пошто су региони и етничке мањине очували више традиционалистичких обележја у односу на метрополисе који су прожети „духом материјалистичког Запада“.

Француски филозоф Алан де Беноа
Француски филозоф Алан де Беноа

Као теоретичар нове деснице залагао се за француско приближавање Немачкој и концепцији Средње Европе, строгу стратешку неутралност Европе, за излазак из НАТО и развој самодовољног европског нуклеарног потенцијала. Ова десница је у односу на Совјетски Савез заступала најпре умерене ставове, уз каснију еволуцију у правцу чвршће сарадње са СССР-ом, којем су свакако давали приматум у поређењу с атлантским САД. Из овога није тешко закључити блискост нове деснице са ставовима генерала Де Гола, који су били радикалног антиамеричког и антимондијалистичког усмерења (Жан Парвулеско пише у својим радовима о тајном „геополитичком голизму“ у Француској који је опстао све до данас – прим. аутора).

Де Беноа неуспех концепције ЕУ види у томе што је она формирана „супротно здравом разуму“. Уместо да је процес интеграције Европе отпочео од културе и политике, он се од почетка заснивао на економији и трговини, тако да је створена једна Унија без демократског легитимита. Де Беноа указује да су извор тог легитимитета заједнице, региони и нације (тзв. легитимитет одоздо). Најзад, циљеви такве Уније никада нису били јасно одређени. Да ли је реч о стварању једне моћне Европе, која би могла да игра улогу у мултиполарном свету, или се ради о једној великој зони светске слободне трговине (тржишна Европа) која се не обазире на геополитичке чињенице? Отуда и његов закључак да је „Европа данас једно тело без суверенитета, на које ударају немоћ и одузетост“.

ЕТНОПЛУРАЛИЗАМ
Континенталистичке идеје нове деснице занимљиве су и због тога што се у њима јасно препознаје разлика између појмова Европе и Запада. Наиме, у њиховој интерпретацији, Европа је појам који има изразито традиционалистичко и геополитичко значење, док је Запад савремени појам заснован на изразито материјалистичком погледу на свет. Најпотпуније оличење овог појма су Сједињене Америчке Државе „као квинтесенција развоја Запада“.

Де Беноа је током седамдесетих година 20. века изградио оригиналну теоријску позицију која је била ослоњена на неколико постулата. Први постулат је био заснован на беспоштедној критици либерализма као модернистичке идеологије која кида све органске везе у друштву. Друго питање на које се усредсредио је радикална критика глобализације као процеса који промовише индивидуализам и хедонизам, али и подстиче имиграционе токове који су тема његових радова још од раних седамдестих година прошлог века. Наиме, Де Беноа је изричито против даљег увођења имиграната у Европу јер се на тај начин мења њена културолошка и цивилизацијска основа. У свему томе посебно је занимљиво што се Де Беноа декларише као поштовалац ислама и критичар расизма и антисемитизма. У вези с овим питањем на страницама Монда полемисао је са представницима француског Националног фронта, одбацујући њихове ставове о имиграцији.

Де Беноа је мишљења да одбрана француског и европског идентитета не сме да почива на расистичким критикама имиграната или логици по којој је домицилно становништво „жртвени јарац“. Суштина одбране идентитета треба да почива на критици глобалистичког система који уништава друштвену повезаност, подстиче колонизацију и општесветску експанзију финансијских тржишта, и коначно пропагира америчку поткултуру. На тај начин је либерални капитализам који захтева свеопшту дерегулацију, слободан проток људи и роба и самим тим уклањање граница, много више „интернационалистички“ у односу на познате левичарске идеологије. Отуда је по његовом мишљењу потребно критиковати имиграцију као последицу либералног капитализма који у свему томе види и резервну војску капитала. Као одговор на изазов имиграције, француски теоретичар предлаже модел немешања великих цивилизација и етноплурализам као начин мирног суживота раса и етничких група које живе упоредо, уважавају се али избегавају укрштања.

КА ЧЕТВРТОЈ ПОЛИТИЧКОЈ ТЕОРИЈИ
Већ смо указали да је Де Беноа оригинални критичар Запада као једног политичког и културолошког феномена који је последица епохе модерне. Из оваквог његовог става произилазе и критички судови о савременој демократији. Данас Запад (Европска унија као његов институционални оквир – прим. аутора) извози своје вредности као универзалне, иако је реч о бледом синкретизму који је спој идеологије људских права и права сексуалних мањина „које одају утисак идејног сиромаштва и празнине“. Де Беноа указује да је данас Запад „празан појам“, а они који га употребљавају покушавају да створе илузију о некаквој заједници која постоји између Европе и САД и која дели исте вредности и исту судбину. Стварност је, међутим, сасвим другачија.

Наиме, они који данас владају западним светом (глобалисти) промовишу један идеолошки оквир који је мешавина политички коректног морализма (људска права) и користољубивих тржишних вредности. Циљ такве идеологије је промоција једне незреле нарцисоидне личности. У складу с оваквим идејним пртљагом традиционална подела на левицу и десницу делује превазиђено. Де Беноа се посебно осврће на интерпретације Марксовог дела за које истиче да су углавном погрешне. Он сматра да су његове анализе суштине капитала и његовог кретања ка неограничењу, потом фетишизам робе и ретификација друштвених односа веома прецизне, али и да су марксистички ставови о филозофији историје која је заснована на напретку и тежња ка крају историје кроз настанак бескласног друштва, дубоко погрешни. Де Беноа вероватно због тога себе повремено сврстава у нову европску десницу, иако и према њој има дозу отклона. Ипак, оно што разликује овај европски покрет од англоамеричке деснице јесте однос према хришћанству. Наиме, Де Беноа је врло привржен политеистичком паганству и индовропском наслеђу, и исказује се као критичар хришћанства „као нечега што је наметнуто европским народима“.

Алан де Беноа позира у свом стану (Фото: Pierre Terdjman for BuzzFeed News)
Алан де Беноа у свом стану (Фото: Pierre Terdjman/BuzzFeed News)

У књизи Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму у 20. веку (1917-1989) на веома интересантан начин проблематизовао је расправу о два идеолошка феномена која су обележила европску политичку историју у прошлом веку. Предговор за ову књигу је написао немачки историчар Е. Нолте чији су контроверзни ставови о Другом светском рату као „европском грађанском рату идеологија“ у научним круговима изазвали чувени „спор о историји“ и, у исто време, најоштрије критиковани у Русији као покушај историјског ревизионизма. За ову прилику издвајамо одређена карактеристична запажања на ову тему. Наиме, Де Беноа поред сличних тоталитарних обележја комунизма и нацизма, указује и на одређене разлике; комунизам је „универзалан“ јер свет жели да очисти од „прљавштине капитализма“, док је нацизам „партикуларан“ јер се заснива на јачању немачке расе науштрб других раса које су према њој непријатељски настројене.

За Нолтеа као истраживача ове теме врло је инспиративна теза да „универзализам ојачава тоталитаризам“, па у свему томе уочава настојање француског теоретичара да у извесној мери оспори филокомунистичку тврдњу о нацизму као оваплоћењу „апсолутног зла“. Де Беноа у овој књизи заступа и став о месијанству две идеологије, и режимима који су настојали да радикално убрзају историју „како би се тиме окончало њено постојање“. Ипак, и Нолте, слично Алану де Беноа, на крају века који су обележили комунизам и нацизам, уочава појаву „новог тоталитаризма“ као стварне опасности која произилази из „необузданог капитализма“.

Де Беноа се у идејној сфери од деведесетих година ослања на истраживања Александра Дугина и његову „четврту политичку теорију“ која подразумева „напуштање либерализма, као и свих његових подврста комунизма и фашизма“. Његову пажњу свакако привлачи Дугинов став о либерализму, комунизму и фашизму „као продуктима модерне“, али и идеологијама које су у свом основу богоборачког карактера. Зато се евроазијска доктрина и њен „мултиполарни“ модел морају битно разликовати у односу на модел западне „униполарне“ глобализације, тј. евроазијство мора да почива на моделу „сарадње, а не потчињавања различитих народа, култура и цивилизација“, што се савршено уклапа у концепцију француског теоретичара о етноплурализму.

КОНТИНЕНТАЛИЗАМ
Утицај Алана де Беноа на европске мислиоце сличне оријентације био је велики. Разуме се, одређени број европских континенталиста настојао је да артикулише своје оригиналне геополитичке теорије. Један од њих свакако је Жан Тиријар (1922 – 1992) чије се геополитичке концепције донекле разликују у односу на ставове присталица нове деснице. Тиријаров теоријски пројекат почивао је на начелу „аутархије великих простора“ и ослањао се на чувене економске теорије Ф. Листа. За разлику од нове деснице, Тиријар је заступник идеје о „јединственој европској континенталној држави“ која би била централистички уређена и без подстицаја различитих регионализама.

Седамдесетих година прошлог века он је био свестан стратешких ограничења тадашње Европе, па се залагао за формирање „евросовјетске империје“ од Владивостока до Даблина, као нужног предуслова за ослобађање од америчког утицаја. У својим радовима Тиријар је реактуелизовао Хаусхоферову идеју о стварању осовине Берлин – Москва – Токио, што је блиско идејама савремених руских евроазијаца. Врло сличне ставове заступао је и аустријски генерал Јордис фон Лохаузен који је наглашавао да је након процеса „обједињавања Немачке“ и „обнове територијалног јединства Прусије“, једина изгледна будућност Европе у њеном стратешком савезу са Русијом, у чијем је, истовремено, најдубљем интересу „једна савезничка Европа“. Занимљиво је да су и Тиријар и Лохаузен много пре краја Хладног рата предвиђали „геополитички слом совјетске државе“.

Гијом Делалм, „L’Asie“, 1700. (Фото: Wikimedia)
Гијом Делалм, „L’Asie“, 1700. (Фото: Wikimedia)

Утицај Де Беноа се није само испољавао преко бројних ауторских радова, књига и есеја, него и приређивачког ангажмана на афирмацији дела готово заборављених европских аутора. Тако је деведесетих година за француску читалачку публику приредио пет томова стваралаца који се воде под одредницом „конзервативна револуција“. Реч је о ауторима попут К. Шмита, Е. Никиша, Ван ден Брука и А. Мелера. Де Беноа је приредио и Општу библиографију француске деснице на преко 2.500 страна. Код нас је преведена његова полемичка књига Карл Шмит данашњице: праведан рат, тероризам, ванредно стање, номос Земље (2013) чија је суштинска идеја одбрана стваралаштва познатог немачког аутора од „злонамерних и погрешних тумачења“. Ова политичка монографија представља одговор на настојања једне групе „америчких неоконса“ да преко Шмитовог ученика Леа Штрауса, који је његове идеје пренео у Америку, успоставе идеолошку везу између Бушовог „рата против глобалног тероризма“ и извесних Шмитових гледишта о појмовима као што су „тероризам“ и „државни терор“.

Де Беноа је врло аргументовано показао да се ту ради о сасвим различитим погледима на међународне односе, потом смислу политике и рата, али и другим елементима политичке теорије и праксе. Де Беноа немачког правног мислиоца приказује као критичара праксе либералних држава, које своју реалполитичку делатност прикривају разним идеолошким универзалијама и квазиморалним аргументима. Тако се савремена Америка исказује као опасан настављач традиције „месијанизма“ и једне потпуно извитоперене верзије „теорије о праведном рату“ која веома угрожава светски мир. У овој књизи пажњу привлачи и анализа класика англоамеричке геополитике Мекиндера, Мехена, Спајкмана и других, на основу чијих ставова Де Беноа извлачи закључак о континуитету једне политике „која тежи глобалној доминацији“.

НОВИ НОМОС КОПНА
Алан де Беноа се у одбрани стваралаштва Карла Шмита исказује као врхунски филозоф и геополитички мислилац. У одељку под насловом Од дуалитета копно – море до новог номоса копна, најпре указује на Шмитово виђење светске историје као непрекидног сукоба два геополитичка начела: копненог и поморског, уз напомену да су за њега „логика копна“ и „логика мора“ појмови који имају сасвим другачије значење у односу на оне ауторе који наизглед заступају идентичне ставове о садржају светске историје. Наиме, копно је за Шмита више историјски него географски појам, тј. човек је у овој интерпретацији пре свега „копнаник“. Из овога произилази фундаментални гео(политички) став о „расподели копна на јасно одређене просторе“ (државе) и једној локализованој слободи која се знатно разликује у односу на „логику мора“ која је истински нестална и хаотична. Уосталом, сер В. Рали је својевремено рекао да је „свака трговина светска трговина, а свака светска трговина је поморска трговина“.

Разлици између копна и мора одговара и разлика између две форме рата. Наиме, у копненом рату супарници су армије, док је цивилно становништво изван ратних дејстава све док не учествује у борбама, док је у поморском рату супарник не само противничка армија него и сваки њен држављанин, па чак и свака држава која настоји да тргује или сарађује са противничком државом. Према Карлу Шмиту, поморски рат је у основи трговачки рат. Своја истраживања разлика између две форме рата (копненог и поморског) немачки теоретичар допуњује све већим значајем доминације у ваздушном простору (појава авијације) који по својим обележјима има доста сличности са морским простором. Отуда није изненађење што САД као типичан геополитички пол савременог атлантизма толико улажу у стратешку свемирску авијацију и тзв. „ратове звезда“.

Де Беноа указује да је Шмит појам „номоса земље“ први пут употребио 1934. године. За њега је номос не само пуки производ правног поретка, него и „прва мера“ у функцији оригиналне подела простора (сваки основни ред је просторни ред). На крају номос представља непосредну форму која један друштвени и политички поредак чини просторно видљивим. Де Беноа истиче да се већ крајем тридесетих година прошлог века К. Шмит бавио „новим номосом земље“ у виду алтернативе која се у крајњој линији своди на дилему и данашње светске политике: или ће свет бити једнополаран, или ће бити мултиполаран? У случају да свет буде једнополаран доминација САД као острвске државе је неминована, а последица тога ће бити „политичка унификација света“. Међутим, уколико опстане „политички свет“ , он ће у исто време бити и мултиполарни свет, јер се такав свет увек састоји од великих простора (културноцивилизацијских ареала), али и геополитичких простора. Шмитова девиза је: „Велики простор против универзализма“.

Карл Шмит у младости (Фото: Wikimedia)
Карл Шмит у младости (Фото: Wikimedia)

Да резимирамо: Карл Шмит је још тридесетих година наслућивао да је „време државе у паду“ јер је ово „ремек-дело европске форме и западног рационализма свргнуто с престола“. Отуда је предлагао један алтернативни модел политичке и територијалне организације кроз идеју о стварању „великог простора“, коју је његов следбеник Алан де Беноа артикулисао као модел „европске федералне империје“ и тако прилагодио савременим изазовима глобализације.

 

Литература: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Алан Де Беноа, Комунизам и нацизам: 25 огледа о тоталитаризму у 20. веку (1917 – 1989), Укронија, Београд 2007; Алан де Беноа, Карл Шмит данашњице, МИР Publishing, Београд 2013; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.

 

Насловна фотографија: egaliteetreconciliation.fr

 

Извор kcns.org.rs