Н. Распудић: Судови су постали оружје против демократске воље грађана

Хрватски колумниста о одлуци Уставног суда којом је хомосексуалним заједницама дозвољено да усвајају децу

Демократски дефицит или недовољна легитимност оних који доносе одлуке дугорочно је највећа пријетња демократији, слободи и владавини права. Тренд је глобални, но најјасније се очитује у Европској унији, почевши од референдума у Данској 1992. којим је одбачен Уговор из Мастрихта, којим је створена ЕУ, а чији је исход касније изигран. Након тога грађани су све мање питани за мишљење, а и кад су питани, најчешће су гласали против жеља олигархије попут Британаца 2016. или Холанђана о проширењу ЕУ на Украјину исте године.

Из године у годину демократски дефицит се повећава – све више одлука о нашим животима доносе људи, тијела, организације, комисије, агенције које грађани нису изабрали нити им директно одговарају. Од Европске комисије, преко УН-ових агенција за све и сја, преко чудно срочених и наметнутих конвенција које се надређују националним законодавствима па до активиста миљеника олигархијских медија попут Грете Тунберг или Јелене Вељаче који означавањем из школе, или овећим лајковањем фејсбук објаве, долазе преко ноћи у позицију да учествују у креирању јавне политике. Најновији сличан феномен је наш, боље речено ХДЗ-СДП-ов Уставни суд. Муњевито су се огласили одлуком којом налажу другим судовима и осталим државним тијелима да омогуће истосполним паровима усвајање дјеце. Уставни суд је по примљеној тужби требао оцијенити уставност Закона о усвајању. Но, зачуђујуће, истовремено је потврдио да је наведени закон у складу с Уставом и дао налог да га се тумачи супротно ономе што у њему стоји, изашавши тако из својих оквира, тачније преузимајући улогу законодавца.

Ријеч је чистој политичкој одлуци, коју подупиру двије странке које су тај суд искројиле. Све је подмазано медијском машинеријом, која нас засипа орвеловским новоговором, овај пут је то сентиментални кич о “дугиним” породицама (за разлику од обичних, које су ваљда мрачне или монотоне), које се позивају на своје право на дијете, при чему се у други план стављају интереси дјеце без родитељског старања. ЛГБТ активисти, којих је у Хрватској дословно шачица, постају све важнији политички актер. Дјелују као самопроглашени опуномоћени заступници заједнице за коју није јасно када им је и како дала легитимитет да је представљају. Они су за хомосексуалце оно што је била комунистичка партија за раднике. Користе их као неупитан морални штит за своје партикуларне политичке и идеолошке циљеве. Када је одржана прва геј парада, истицали су како је ријеч само о томе да се људи пусте на миру да живе своје приватне животе и “љубе кога хоће”. Негирали су да ће се тражити брак или усвајање дјеце и истицали како народ тиме страше конзервативне бабароге.

Касније се прича наставила с новим и новим захтјевима, тј. жаба се помало кувала по на Западу већ виђеном сценарију. Сад је потпуно јасно да референдум којим је прије шест година дефиниција брака као заједнице жене и мушкарца унесена у Устав, тј. спријечено да је мимо народне воље може промијенити неки бриселски ћата по налогу споља или Уставни суд истом линијом, није био дување на хладно или нека непотребна конзервативна хистерија већ једини начин да се спријечи вршење дубинских антрополошких и друштвених експеримената без довољног демократског легитимитета да се то чини. Упркос силним притисцима, директном мијешању тадашњег предсједника и премијера, активном супротстављању тобоже независних посматрача изборних процеса попут Гонга и големе већине медија, референдум је прошао и задан је први противударац олигархији и логици демократског дефицита.

Закон о референдуму код нас не служи, као у зрелим демократијама, томе да референдум омогући и регулише, већ да га онемогући, почевши од апсурдно високог броја потписа које је потребно прикупити у врло кратком времену, при чему се може догодити да вам Оберснел ускрати могућност прикупљања потписа, а на крају вас чека Кушчевић који их броји. Воља грађана изражена на том референдуму није шире узета у обзир него је у пракси изиграна, испало је да је само заштићен израз “брак”, као језичка форма, а садржајно ће се изврдати тако што ће се истосполним партнерима дати сва брачна права. Управо свједочимо новом кораку удомљавања који води према сљедећем – усвајању дјеце.

Глобално су доживљавали медијски одстрјел људи хомосексуалне оријентације који су се усудили рећи да је то непотребно (в. случај Долче и Габана), и како се борба за право на различитост из идеолошких разлога претворила у борбу за истост, малограђански идеал, најприје брака, а сада и породице, и то бенеттоновски довитљиво “дугине”. Код нас цијелу игру отпочетка одрађује тобоже демокршћанска странка десног центра како себи воле тепати ХДЗ-овци. Почело је у Санадерово вријеме доношењем Закона о сузбијању дискриминације, а финиш се одвија под Пленковићем, одлуком Уставног суда, непотребне институције која се попуњава дилом ХДЗ-а и СДП-а.

Уставни суд је слика и прилика велике коалиције, а Пленковићево некоментарисање одлуке је јасно одобравање такве линије. И на Западу су нове политике често провођене преко судова, управо да би се избјегао глас народа. Што ће се на концу догодити? Наше ћате, или они који су их пожуривали, очито нису научили лекцију од прије шест година. Кување жабе не може ићи пребрзо, а они је опет убацују у врућу воду. Све мирише на нови референдум.

 

Аутор Нино Распудић

 

Насловна фотографија: Хина

 

Извор Вечерњи лист, 14. фебруар 2020.