V. Lalić: Rat za prirodni gas u Mediteranu

Spor oko rezervi nafte i gasa u Mediteranu se sada širi i zaoštrava, a u njega se uključuje sve veći broj zemalja

Kada su američki i norveški stručnjaci utvrdili da se ispod dubina istočnog Mediterana kriju ogromne rezerve gasa i nafte, najveće koje su u poslednje vreme pronađene u tom delu sveta, zemlje u regionu su odmah počele da tragaju za tim prirodnim bogatstvom. Republika Kipar, Grčka, Izrael postigli su dogovor o podvodnom razgraničenju i počeli istraživanja. Nađen je zajednički jezik i s Egiptom, dok je Turska ostala po strani i umesto toga uputila ratne brodove u vode istočnog Sredozemlja kako bi zaštitila prava svoje „braće” na podeljenom ostrvu i osujetila konkurenciju. Sada se u te igre oko prirodnog gasa uključila i Libija, koja je već deset godina u rasulu.

Republika Kipar je kao suverena država angažovala italijanske i francuske firme (ENI i „Total”) i počela istraživanja u svojim vodama istočno od ostrva. Odmah je počelo zveckanje oružjem: Ankara je u to područje poslala ratne brodove i oni su oterali platforme koje je angažovala vlada u Nikoziji pod izgovorom da ta nafta pripada i turskoj manjini koja je na severu ostrva proglasila nepriznatu državu.

Spor oko petroleja u Mediteranu se sada širi i zaoštrava: krajem prošle godine Turska je sa vladom u Tripoliju jednostrano iscrtala podvodne granice zaobilazeći Krit i druga grčka ostrva. Potpisan je i memorandum o vojnoj saradnji, što izaziva zebnje od novih sukoba pošto je Libija duboko podeljena posle „arapskog proleća” i ubistva Muamera Gadafija 2011. godine. Predsednik druge libijske vlade general Halifa Haftar, čije je sedište na istoku zemlje, odmah je najavio „odlučujuću ofanzivu protiv rivalskih snaga” u Tripoliju. Njega podržavaju Egipat, UAE, Rusija, Francuska.

U centru spora u istočnom Mediteranu u suštini su gas i nafta, što je pre devet godina došlo glave Gadafiju, zato što je jednog trenutka počeo da se okreće ka Rusima i Kinezima. Na Zapadu to nisu mogli da mu oproste. Ali, Erdogan se na to ne osvrće i najavljuje da će i u vodama između Turske i Libije uskoro početi podvodna bušenja uprkos protivljenju zemalja regiona, uključujući i Francusku. Ako se nastavi zveckanje oružjem, mnogi strahuju da bi ponovo mogla da se obistine zlokobna predviđanja Žorža Klemansoa, francuskog premijera koji je krajem Prvog svetskog rata upozoravao da će kap nafte vredeti koliko i kap krvi.

U Briselu je usvojen nacrt sankcija koje će biti primenjene protiv Ankare ukoliko počne podvodna istraživanja u ekonomskoj pomorskoj zoni između Libije i Turske koja pripada i Grčkoj. „Ta odluka EU je za nas ništavna pošto mi radimo u skladu sa međunarodnim pravom”, izjavio je potpredsednik Turske Fuat Oktaj. „Turska će braniti i odbraniti svoja prava”, otvoreno je zapretio.

Potez Ankare osuđuju i u Parizu. „Turska u Libiju poslednjih dana šalje ratne brodove, naoružanje i plaćenike iz Sirije. Erdogan ne poštuje dogovor koji je nedavno postignut na sastanku u Berlinu o uspostavljanju mira u Libiji”, ističe predsednik Emanuel Makron. Pariz je kriv za sve probleme koji potresaju Libiju od 2011. godine kada je ubijen Gadafi, uzvraćaju u Ankari.

Turska se poslednjih godina zbog načina na koji vodi spoljnu politiku našla izolovana u regionu, pogotovo posle dolaska „arapskog proleća” 2011. godine, jer je predsednik Erdogan na silu pokušao da se nametne kao predvodnik muslimana u tom delu sveta. Mnogi su mu zbog toga okrenuli leđa. U regionu on sada uživa bezrezervnu podršku samo Katara, u kome Turska ima vojnu bazu, nelegitimne turske države na severu Kipra i Muslimanske braće, pa iznenadno okretanje ka Tripoliju očigledno nije slučajno. To mu je sada novi oslonac. Ankara pokušava da uz pomoć vlade u Tripoliju prekine tu izolaciju i da se usidri u vodama Sredozemlja, gde se kriju, kako se procenjuje, ogromna nalazišta gasa.

Početkom januara Grčka, Izrael i Republika Kipar su potpisali sporazum o zajedničkoj izgradnji gasovoda od Levantskog mora do grčkog kopna. Kako se najavljuje, na njega će kasnije staviti paraf i Rim. Zaobilazeći Tursku njime će se transportovati petrolej iz istočnog Sredozemlja do zapadnih kupaca.

 

Autor Vojislav Lalić

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Lefteris Pitarakis

 

Izvor Politika, 15. februar 2020.