Figaro: Crna Gora je izgubila veru u svog predsednika

Na vlasti bezmalo trideset godina, autokratski predsednik Crne Gore nakon usvajanja zakona kojim se nacionalizuju dobra SPC, nailazi na otpor građana na ulici

Hoće li Milo Đukanović sledeće godine dočekati trideset godina skoro neprekinute vladavine Crnom Gorom? Uprkos podršci svojih američkih saveznika, uprkos relativno solidnom ekonomskom zdravlju zemlje čije turističke lepote privlače posetioce tokom čitave godine, uprkos perspektivi članstva u EU (nakon onog u NATO-u) a koju građani doživljavaju (naivno?) kao gral, pitanje ostaje otvoreno. I to zahvaljujući upravo predsedniku koji je uspeo da na ulice izvede 200.000 od ukupno 600.000 stanovnika!

Svakog četvrtka i nedelje u većim gradovima zemlje (Podgorici, Nikšiću, Baru… ) okuplja se na desetine hiljada porodica koje na do sada neviđeni način zahtevaju odlazak Đukanovića. Nakon što je služio Miloševiću kome i duguje dolazak na vlast kada mu je bilo 29 godina, za dvadeset devet godina vladavine (premijer jugoslovenske republike Crne Gore postao je 15. februara 1991.) učvrstio se na vlasti pobedom nad svojim komunističkim konkurentom Momirom Bulatovićem na predsedničkim izborima 1998. godine, potom izbegao bombardovanje NATO-a 1999. osudivši sam svog bivšeg gospodara i potom poveo zemlju ka nezavisnosti 2006. sekući veze sa Srbijom, ali izgleda da je crnogorski predsednik ovaj put otišao predaleko.

Dvadeset šestog decembra prošle godine poslanici njegove, u skupštini većinske stranke, izglasali su zakon koji predviđa nacionalizaciju dobara Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori ukoliko ova ne obezbedi dokaze o vlasništvu. Problem je u tome što su izvesna dobra Srpske pravoslavne crkve stara i po šest i sedam vekova a neka su i iz perioda otomanske a potom i fašističke okupacije (1941-1945) dok su pojedina iz perioda komunizma (1944-1991). Da ne pominjemo dobra koja su uništena ili ukradena. S obzirom na to da se ovaj zakon ne odnosi na dobra katoličke crkve ili muslimanske zajednice odmah je doživljen kao neprijateljski čin prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi kojoj pripada većina Crnogoraca. Ovo nije prvi put da Đukanović kao šef nekadašnje istočnokomunističke zemlje pokušava da stvori Crnogorsku pravoslavnu crkvu po sopstvenoj meri – ali uzalud.

Odlučne mase koje mirno protestvuju okupljaju se sada već više od mesec i po dana iza mitropolita Amfilohija čime najpre svedoče svoju privrženost srpskoj crkvi koja na tim prostorima postoji još od 13. veka. Privrženost koja inače ne sprečava bilo koga da bude Crnogorac. Okupljanja takođe svedoče o prelaženju svake mere čoveka čiji je razvojni put daleko od uzornog.

OSUMNjIČEN ZA ŠVERC CIGARETA
Osim bliskosti s Miloševićem u godinama rata (1991-1995) i beskrupuloznosti zahvaljujući kojoj opstaje na vlasti (što kao predsednik, što kao premijer) evo bezmalo već trideset godina, zamera mu se i autokratska, tačnije despotska vladavina zemljom (posebno kad je sloboda štampe u pitanju), potom umešanost u šverc cigareta s Italijom (koja je čak i izdala nalog za njegovim hapšenjem), sistematsko povlađivanje Sjedinjenim Državama i NATO-u, lično bogaćenje zahvaljujući sukobu interesa u procesu privatizacije banaka (zvanična mesečna plata mu je nekih 1.400 dolara a bogatstvo mu se procenjuje na 14 miliona …), nepotizam (njegov rođeni brat Aleksandar, poznatiji kao Aco, organizator koncerata, obogatio se zahvaljujući špekulacijama nekretninama a njegova sestra Ana, advokat, takođe je milioner) itd …

Prošle sedmice u Podgorici, crnogorskoj prestonici, jedna mlada žena nosila je transparent na kome je pisalo „Gotov je!“. Isti slogan koji su Srbi nosili u jesen 2000. u danima pred pad jednog drugog „Mila“.

Autor članka Žak Kristof Buison (Jean-Christophe Buisson), novinar francuskog Figaroa (Le Figaro Magazine). Autor člnaka se deklariše kao srbofil inače (na Tviteru).

 

Preveo Aleksandar Lambros

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Vidovdan, 17. februar 2020.