Između tradicionalizma i savremene „normalnosti“

Kada se budemo osvrtali na današnji trenutak istorije, da li ćemo se pitati kako su neoliberalne fantazije nadjačale stvarnost kojoj smo svedočili?

U toku je istovremeni pritisak na tri srpske zajednice. Prvo je počela inicijativa SAD da se obnove pregovori Srbije sa privremenim institucijama u Prištini, koji su zastali zato što te institucije nisu poštovale prethodne sporazume postignute uz posredovanje Evropske unije. Cilj SAD, koje južnu srpsku pokrajinu pod mandatom UN priznaju kao državu, može biti samo odvajanje Kosova i Metohije. Zatim je crnogorska vlast izgurala zakon koji joj omogućava da otima imovinu tradicionalne pravoslavne crkve koja službu obavlja na srpskom jeziku. Konačno, Ustavni sud američki isposredovane tvorevine, BiH, odlučio je da kao vlasništvo BiH tretira poljoprivredno zemljište u Republici Srpskoj, jednog od dva konstitutivna entiteta ove države. Situacija je očita: Republika Srbija, Srpska pravoslavna crkva i Republika Srpska stavljene su pred izbor koji ne mogu da prihvate.

U vezi sa ovim razvojem, koji deluje kao smišljena kampanja, valja se podsetiti nekih činjenica. Kada su hrvatski Srbi izbačeni iz ustavnog koncepta te nove države nastale iz bivše SFRJ, njihov otpor nepriznavanju osnovnih prava proglašen je za legitiman razlog za rat protiv njih, a pokušaj Srbije da pomogne pripadnicima svoje obezdržavljene etničke grupe predstavljen je kao agresija i težnja za „velikom Srbijom“. Krivica hrvatskih Srba je bila u tome što vekovima žive na tom prostoru, a Srbije što je poštovala obaveze iz SFRJ i podržavala obespravljene pripadnike svoje etničke grupe.

Kada su u Srbe iz BiH druga dva konstitutivna naroda pokušali da marginalizuju majorizacijom, ubačeno je seme zla. Dok je pomoć Hrvatske bosansko-hercegovačkim Hrvatima i islamskih država Bošnjacima tolerisana, pomoć Srbije je predstavljana kao agresija. Krivica bosanskohercegovačkih Srba bila je u tome što u sopstvenoj zemlji nisu pristali da budu građani drugog reda, a Srbije što ih je u tome podržavala.

Kada su kosmetski Albanci počeli sa terorističkom taktikom separatizma, NATO je osujetio odbranu integriteta Srbije tako što je izvršio agresiju. Od tada, krivica Srbije je to što ne može da prizna nezavisnost dela svoje teritorije sa kojeg je isterana agresijom i ilegalni prenos nadležnosti na privremene institucije formirane u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Srbi i Srbija su proglašeni neprijateljima i u Crnoj Gori, gde se njihov identitet nastoji zatrti podržavljenjem tradicionalne verske zajednice, Srpske pravoslavne crkve. Za razliku od drugih naroda, srpskim zajednicama su uskraćena institucionalna manjinska prava i u drugim državama u regionu (Makedoniji, Sloveniji, Albaniji, Bugarskoj) gde žive vekovima.

NEKRITIČKO USVAJANjE
Za negativan odnos prema Srbima kritikovali smo sebe, govoreći da je razlog takvog odnosa prema nama to što nismo dovoljno usvojili vrednosti demokratije i slobodnog tržišta. Zbog toga se ostvarivanje te težnje u praksi svelo na dokazivanje naše posvećenosti transformaciji, nekritičkim prihvatanjem dva neoliberalna pristupa – ekstremnog pravnog pozitivizma i neograničene moći kapitala. Tako smo transformaciju sprovodili birokratski, zaboravljajući da smo ljudsko društvo i zanemarujući objektivna ograničenja. Pre nekoliko godina, na ovom portalu smo ukazali: „Moć se može ideološki konsolidovati samo na ograničeno vreme. Nije slučajno da se ‘komunistička’ revolucija urušila u familijarno profiterstvo, koje je preraslo u oligarhiju… ‘Komunizam’ smo donekle zamenili za kapitalizam…

Moćni ljudi uspostavili su sistem koji je zaključao privilegije za njih, njihove prijatelje i porodice, dok je levičarenje omogućilo njihovim precima da prigrabe privilegije… Moć je, kao i bogatstvo, uvek lična. Sistem koji objedini dovoljno moći pretvara se u plemenski, jer preci instiktivno uvek nastoje da svoje privilegije proslede potomcima, pri čemu… sistem ostaje da postoji samo zarad sebe.“ (Postindustrijsko društvo i mi, Novi Standard, 23. oktobar 2017.) Ovo je, danas, ne samo opis postkomunističke transformacije, već ujedno i opis stadijuma neoliberalizma, sa elitizmom, koncentracijom kapitala, artikulacijom umesto predstavljanja (liderstvom i identitetskim politikama) i dubokim državama, koji se nameće kao nešto univerzalno, modernizujuće i napredno.

Performans „Antifašizam je moj izbor“ u izvođenju nekoliko nevladinih organizacija, Beograd, 09. maj 2019. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Performans „Antifašizam je moj izbor“ u izvođenju nekoliko nevladinih organizacija, Beograd, 09. maj 2019. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Čak ni želja da udovoljimo razvijenom svetu, prenormiranjem i oslobađanjem finansijskih poriva, nije dovoljna da nas taj svet prihvati kao zajednicu ljudi sa dostojanstvom, potrebama, željama i interesima. Osim što trpimo stalne pridike i dvojne standarde, pre par godina smo ukazali sledeće: „ocenjujući srpsku demokratiju kao nekonsolidovanu, izveštaj Parlamentarne skupštine NATO… sadrži viđenje ‘podobne’ demokratije… Iz ovog pristupa proističe da je država demokratska kad odlučuje kako NATO želi… Generalno je zanimljiv koncept demokratije u kojoj pet članica EU ne priznaje Kosovo, a EU traži od Srbije da sa nepriznatim Kosovom, koje je agresijom NATO odvojeno od Srbije, ‘nomalizuje’ odnose bez rešavanja teritorijalnog pitanja… Izveštaj se, međutim, činjenično i u ocenama oslanja na medijske tekstove, nerecenzirana dokumenta nevladinih organizacije i, što je najgore, bez ikakvog metoda kako se došlo do stavova… stoga se mogu okvalifikovati kao ideološki narativi.“ (Srbija u novim dokumentima NATO, 26. septembar 2017.)

ŠIRA SLIKA
Od sredine 1990-ih, neoliberalni globalisti su nakon neuspeha da instaliraju sebi potpuno podređen sistem u Rusiji udarili na kolektivistički vrednosni sistem, oličen u tradicionalnom pravoslavlju. Naivno verujući da se ne radi o poganoj ideji nego da glagoljivi neoliberalni globalisti žele dobro, nismo shvatili kao pretnju njihove podle elite, političare, NVO, medije, filmove i duboke države. Zato, danas, pojave i fenomene koji nas potresaju objašnjavamo tek nakon eskalacije i to na osnovu činjenica koje nismo pratili kroz vreme, već se biraju u skladu sa porukama koje se žele preneti. U tim uslovima, prečesto umesto rasprave imamo logiciranje u svrhu apologetike ili propagande dnevne politike.

Površno posmatrano, na Srbe i srpstvo se nasrće uz narativ o napretku i modernizaciji. Slušamo traktate o neizbežnim veličanstvenim vrednostima, čijem ostvarivanju je navodno prepreka naše nacionalno osećanje. Malo ko, međutim, shvata kako te vrednosti izgledaju u praksi onih koji zarad njih podržavaju ponižavanje nas i naših sunarodnika. Tako promiče da se, primera radi, kao modernost prihvata neoliberalna varijanta nekada kritikovanog socrealističkog urbanizma, koji je danas globalno raširen u istoj formi i svrsi samo sa metalom i staklom umesto betona. Na taj način se identitetski oblikuje univerzalizacija otuđenosti. Neoliberalizam razvijenog Zapada, koji je postao visoko birokratizovan i privatizovan, nametnuo je koncept zajedničkog prostora kao robe. Mesta okupljanja postaju tržni centri, a druženje je rezervisano za prostore potrošnje (kafiće i prodavnice). Modernistički urbanizam, dakle, izbacuje prostore koji bi trebali da omogućavaju veze između ljudi bez troškova.

Kao neizbežno se predstavlja i konsolidacija Evropske unije u stratešku supersilu. U tom predubeđenju, promiče da EU nema uticaj na događaje u svom širem okruženju. Na primer, pad ulaganja i investicija Kine u većem delu Afrike dovešće do podsticaja masovne migracije ka Evropi u vreme kada su države EU sve manje u stanju da se nose sa tim. Probleme na severu Afrike iskoristila je Turska, kao i Iran. Turska preduzima inicijative sa ciljem da obezbedi pristup gasnim poljima Sredozemlja iz kojih bi trebalo da se diversifikuje snabdevanje gasom EU. Turska, suočena sa geopolitičkim i društvenim izazovima, postaje potencijalno područje nestabilnosti. Takođe, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati odnose sa SAD i Izraelom neguju na temelju borbe protiv Irana. Međutim, unutrašnji izazovi u Saudijskoj Arabiji i neuspeh saudijsko-emiratskog rata protiv Jemena smanjio je njihov uticaj u odnosu na iranski. Taj razvoj utiče na procese u kaspijskom regionu i dalje na događaje oko Crnog mora i istočni deo EU, koja za sada samo pasivno trpi posledice.

Da li je osnovana opčinjenost neoliberalnim globalističkim Zapadom? S jedne strane, dok nastupaju stvarne krize, zapadna društva ispoljavaju tendenciju da izbegavaju raspravu o njima i skreću na distrakcije sistema verovanja (preko politika klimatskih promena ili identitetskih politika). Te distrakcije pokreću unutrašnje društvene strasti, ali parališu sposobnost za suočavanje sa stvarnim strateškim izazovima. U njima jača osećaj „društvenih problema“, što dodatno polarizuje društva i podstiče finansiranje samo tehnološkog razvoja. Tako se ulazi u nesigurnost. S druge strane, američki ekonomista (i bivši obaveštajac) Lindon Laruš je u svojim radovima pokazao da „stvarna uloga infrastrukture u održivom obliku ekonomije… pojačava proizvodne moći rada i naučno usmereno povećanje produktivnosti u trenutku proizvodnje“. To znači da je u nacionalnoj ekonomiji centralni i nezamenljivi proizvođač dodate vrednosti vitalna infrastruktura (brzi železnički saobraćaj, nuklearna energija nove generacije, vodoprivredni sistemi). Ako je tako, onda svaka vlada koja se može zadužiti od svojih građana po razumnoj kamati, može taj dug da iskoristi kako bi finansirala svoju privredu radi povećanja produktivnosti, proizvodnje i životnog standarda, odnosno za pokretanje razvoja društva.

FAZA PADA
Izgradnja „velikih projekata“ teško može da se realizuje preko EU. U boljem položaju na tom planu su Kina, Rusija, Indija i Sjedinjene Države; koje takođe imaju naučnu i tehnološku sposobnost za izvoz kapitalnih dobara u razvojne projekte zemalja u razvoju. To znači da, kada su u pitanju podrška za velike infrastrukturne investicije, uz EU se može razmišljati i o Novoj razvojnoj banci BRIKS. U tom smislu smo se pre nekoliko godina na ovom sajtu zapitali: „Sme li se uzdati u EU kao garanta bolje budućnosti? Sme li povlađivati povezivanju Albanije i Crne Gore sa Centralnom Evropom, bez povezivanja sa Solunom? Sme li pregovarati sa državama poput Slovenije o lukama na Dunavu?

Zastava Evropske unije viđena kroz vetrobransko staklo prekriveno kišnim kapima, Sofija, 15. maj 2006. (Foto: Valentina Petrova/AFP Via Getty Images)
Zastava Evropske unije viđena kroz vetrobransko staklo prekriveno kišnim kapima, Sofija, 15. maj 2006. (Foto: Valentina Petrova/AFP Via Getty Images)

U krajnjoj liniji, sme li pregovarati o delu svoje teritorije sa koje je oterana ilegalnom agresijom? Ovo nije pitanje za Ruse, za Amerikance, za Kineze, ovo je pitanje opstanka u novom globalnom poretku, koji će nastati u narednih 20-30 godina. Opstanka nam neće biti bez pristupa tržištima, a u tom slučaju svaka sila bi bila jednako eksploatatorska kao danas Zapad. Po cenu radnih akcija, nedolaska šoping-molova i finansijskih manekena koji se bave tercijarnom trgovinom hartijama, Srbija se mora suočiti sa svetom bez zaslepljenosti simboličkom komunikacijom. (Kako da Srbija pronađe brod i luku?, Novi Standard, 27. novembar 2017.)

Napredak (progresivnost), kome smo navodno prepreka, izrasta na ideji da materijalnim bogatstvom tehno-industrijskih društava treba centralno da upravljaju nacionalne birokratije, što vodi ka savršenom poštenju. Deo koji se izostavlja je da se to postiže pritiskom na ljude šta da rade i kako misle i uzurpiranjem njihovih privilegija. Modernizam je trebalo da čini suštinu svega što svet usmerava ka univerzalnom poštenju. Prvi svetski rat je toliko je zgrozio elite, da je konstruisana čitava metafizička postavka da bi se opravdao pokušaj elitističkog preobražaja ljudskog roda. Drugi svetski rat je učvrstio taj nagon. Do 1950-ih, modernizam je proslavio moć korporacija, u vidu staklenih nebodera duž velikih avenija. Problem te simbolike je u tome što zgrade traju, a svet se menja.

Danas je tehno-industrijsko društvo ušlo fazu pada zbog ulaganja u prekomernu složenost. Ta hiperkompleksnost se vidi i u ogromnim zgradama koje projektuju računari, koje su teške za održavanje ili slabo korisne, zbog doba oskudice materijala i manjih očekivanja o dostizanju tehnokratski dizajnirane poštenosti. Ideal postaju ažurnost, „vrhunsko“, moderno. To je eliti omogućilo da stvara i unovčava nove mode, kojima se održava utisak stalnog kretanja napred i iz kojih izvode svoj status. A ovaj domet statusa i moć koju mu daje, razobličava predstavu o poštenju – koju propagiraju – kao prevaru.

POVRATAK KLASIČNIM VREDNOSTIMA?
Možda povratak klasičnim vrednostima (u urbanizmu, obrazovanju, i društvenim odnosima uopšte) trenutno deluje prevaziđeno, ali je nesporno da su one u mnogome vezne za pitanje opstanka nacija kao specifičnih kolektiviteta, bar kada se radi o unutrašnjoj demokratiji tih zajednica i dostojanstvu država koje tvore, što je izgleda osnovni razlog zbog čega se se takve ideje diskredituju kao populističke i nazadne. Klasično ima vrlinu bezvremenosti – ili bar dužeg vremena. Skrivena vrlina klasicizma je u tome što sledi opšte sisteme u prirodi, što je put ka izražavanju istine i lepote. Modernizam ne brine za istinu i lepotu; briga je za moć, naročito za moć kontrole i prisiljavanja. Modernizam je za imperativ imao da ljude odvoji od sopstvene prirode, jer je navodno ljudska priroda stvorila sve strahote u prošlosti. Rezultat toga je otuđenje od prirodnog i animozitet prema suštini našeg mesta u prirodi. Otuda je ukupni etos modernizma suštinski antiljudski, u smislu da ljude posmatra kao jedinke bez duše kojima bi trebalo da manipuliše tehnokratska elita u svom sticanju moći.

Lili Kej, u knjizi Molekularna vizija života: Caltech, Rokfeler fondacija i izrastanje nove biologije (1993), ukazuje na problem oblikovanja razvoja kulture i proizvodnje znanja: „… humanističke nauke su dobile značajnu podršku od velikih fondacija. Njihovi brojni projekti i neviđeni obim njihovih finansijskih i institucionalnih resursa oblikovali su razvoj kulture i proizvodnju znanja u Sjedinjenim Državama. Kroz obrazovanje, javno mnjenje, podsticanje određenog programa istraživanja i promociju selektivnih kategorija znanja i istraživanja, (Rokfeler) fondacija je odigrala ključnu ulogu u stvaranju hegemonskog bloka; resursi i ugled koji se pretaču u područja koja su važna za probleme društvene kontrole bili su ključni u stvaranju konsenzusa između društvenih i političkih elita, s jedne strane, i akademskih interesa s druge strane.“ Danas globalnim establišmentom upravljaju pojedinci koji su potpuno u ovom sistemu mišljenja. Tehnološka revolucija koja obuhvata svet razvija se kao antiljudska sila, koja deluje kao produžetak globalističke moći i pokušava da ljude uvede u matricu bitisanja, dok se stvarni svet raspada.

Humanoidni robot dizajniran za brigu o pacijentima, drži ruku novorođene bebe pored majke u bolnici, Ostende, 16. jun 2016. (Foto: REUTERS/Francois Lenoir)
Humanoidni robot dizajniran za brigu o pacijentima, drži ruku novorođene bebe pored majke u bolnici, Ostende, 16. jun 2016. (Foto: REUTERS/Francois Lenoir)

Da li se Srbi napadaju da koče napretak i modernizaciju država gde žive samo zato što, kao tradicionalisti, želimo da živimo u zajednici koja ljudska bića posmatra kao ličnosti sa dušom i urođenim vrednostima i potencijalom (a ne kao otržištene jedinke dobre samo za plaćanje poreza i eksploataciju), što je u našu svest i civilizaciju utkano još od Stefana Nemanje kroz ideal brižnog vladara? Iz toga, zaista, proističe nešto što sasvim razumljivo brine neoliberalne globaliste – ideja izgradnje ličnosti umesto stvaranja žrtava. Još ranije smo ukazali: Pitanje, međutim, ima i duboko ličnu dimenziju, sa kojom su se suočili i naši roditelji. „O važnim odlukama mora se promišljati celovito, temeljno i bez zanesenosti utiscima i retorikom.“ (Kako da Srbija pronađe brod i luku? 27. novembar 2017.) Naime, kada se u budućnosti budemo osvrtali na današnji trenutak istorije, da li ćemo morati da se pitamo kako su apsurdne neoliberalne fantazije nadjačale stvarnost kojoj smo svedočili? Da li ćemo se, tada, kajati što smo prihvatili apsurdne neoliberalne fantazije ili ćemo svojoj deci i unucima moći da pogledamo u oči?

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu i Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend. Eksluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Boris Musić/mitropolija.com

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u