Поглед на Карлов мост (Фото: Радомир Јовановић)

Шта Београд може научити од Прага?

Праг је својом чешком историјом и културом храбро иступио пред велике европске метрополе и умногоме им помутио славу. Може ли нешто слично учинити и наш Београд?

Ако постоји иједно место на свету које је идентично, ако не и лепше, од оног представљеног на рекламном споту, онда је то дефинитивно престоница Чешке Републике – Праг. Управо такав утисак стиче свако ко једном пређе преко Карловог моста изнад Влтаве или се попне у чувени прашки стари град – Храдчане, да одатле види сву његову монументалност и грациозност. Таквих људи има много (на годишњем нивоу се мере у милионима) и стога је данас Праг не само најзападнија словенска престоница, већ и права туристичка престоница Европе.

Ходајући старим, калдрмисаним улицама овог велелепног града и гледајући како се реке туриста разливају између барокних катедрала и разноразних новогодишњих тезгица, писац ових редова се запитао – може ли Београд свету боље представити своју историју и оно чиме располаже, да би се макар приближио импресивном броју иностраних гостију који током читаве године бораве у Прагу? Могу ли Београд и Србија паметније искористити то што имају да би побољшали свој углед и репутацију у свету?

„ОТЕТИ ГРАД“
Да се одмах разумемо, Београд није и никада неће бити исто што и Праг. Чешка престоница је, за разлику од наше, у савременој историји била поштеђена ратова и разарања. Овај нетакнути град-споменик спада међу најочуваније градове у Европи, а читаво његово историјско градско језгро се због своје лепоте, раскоши и значаја за европску и светску културу и уметност налази под заштитом УНЕСКО-а. Само то је довољна референца да вам се, када се на Гуглу запитате где бисте могли да проведете три-четири слободна дана, Праг прикаже као прва и најбоља опција.

Судећи по броју таквих претрага на интернету можемо слободно рећи да је Праг заправо „отети град“. Осим продаваца на уличним тезгама, ресторанима и у другим продајним објектима у самом центру града, тешко да можете видети или чути локалне мештане, Пражане. Њима је град просто „отет“ од стране туриста. Иако се налазите у Чешкој, чешки језик можете чути или када зађете у ободне делове града где иначе живе, раде и обитавају локални мештани, или када са говорног аутомата чујете у ком смеру и ка којој станици иде толико хваљени прашки метро. Чим крочите ногом из аутобуса, угледаћете колоне људи и чућете праву какофонију гласова туристичких водича који са високо подигнутим кишобранима или штаповима са каквом шареном марамом на њима као знаком распознавања, дозивају и усмеравају своје путнике на енглеском, руском, шпанском, италијанском, немачком, кинеском, а најпосле и српском језику. Имате осећај као да сте у некој мултилингвистичкој кошници у којој све ври од узбуђења које достиже свој максимум око новогодишњих и божићних празника.

А ако сте помислили да је тако само током тих празничних дана, варате се. Штавише, према званичним подацима тамошњег статистичког завода, Чешку је током 2018. године посетило преко 21,3 милиона туриста, што је скоро дупло више од укупног броја људи који живе у Чешкој. Од тог броја, чак 7,9 милиона људи је за своје одредиште имало Праг, а 6,7 милиона људи (85 одсто) је долазило из иностранства. Највише, наравно, из Европе, али значајно је приметан пораст кинеских туриста, што је постала константа у читавом свету због све већег животног стандарда Кинеза. Ти статистички параметри приметно расту из године у годину, а тренд ће се сигурно наставити и када буду објављени подаци за 2019. годину, али и убудуће.

Туристи прелазе преко Карловог моста, Праг, 05. јануар 2020. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Туристи прелазе преко Карловог моста, Праг, 05. јануар 2020. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

И не само то. Један од најпопуларнијих сајтова за резервацију и изнајмљивање смештаја Букинг (Booking.com) је на основу рецензија његових корисника, почетком прошле године, избацио листу најгостољубивијих земаља на свету за 2018. годину, и Чешка је на тој листи заузела високо друго место (одмах иза Аустрије). Имајући у виду планетарну популарност и значај овог сајта, овде можемо потражити делимичне разлоге огромне навале иностраних гостију у Чешку и, пре свега, Праг. Све ово говори да Влтава више није и неће бити једина река која ће протицати кроз овај велелепни град, већ ће упоредо са њом наставити да „тече“ река туриста која протоком времена бива само још већа. О новцу који сви ти туристи оставе Прагу и Чешкој је излишно причати.

Да ствар буде још занимљивија, на поменутој листи се налази и наша земља која је заузела девето место. Па ипак, број туриста и поред оваквог пласмана је готово незнатан у односу на Чешку и Праг: у 2018. години, према званичним подацима Републичког завода за статистику, Србију је посетило нешто мало изнад 3,4 милиона туриста, од чега на Београд отпада око 1,2 милиона људи. Од тог броја треба одузети око 190.000 домаћих туриста, што ће рећи да је страних туриста у току те године било мање од 972.000, дакле чак ни цео милион! Иако је приметан осетан пораст броја туриста који посећују Београд, у односу на Праг – признаћете, бројке су неупоредиве. Остаје нам да видимо због чега је то тако? Чиме то овај Карлов „златни град“ опчињава масе и шта из свега тога може извући, научити и применити Београд?

ТУРИСТИЧКА ПОНУДА ПРАГА
Праг је, као што рекосмо, сам по себи град-споменик, град различитих стилова архитектуре у коме се, док шетате калдрмисаним улицама, осећате као да сте заглављени између векова. Да нема неких модернијих зграда или новоизграђених мостова преко Влтаве имали бисте осећај као да се ништа није мењало вековима уназад. За разлику од Дрездена који се налази на само стотинак километара далеко од Прага у суседној Немачкој, у потпуности сравњеног са земљом на крају Другог светског рата (да би касније био подигнут из пепела), Праг је био поштеђен разарања и уништавања и у том али и у бројним другим ратовима пре. То му је дало својеврстан ексклузивитет, изузетност и сачинило од њега један аутентични и небрушени европски бисер који вреди видети.

Ту су Храдчани у оквиру којег се налази Прашки храд, према Гинисовој књизи рекорда највећи замковни комплекс на свету, који је био седиште чешких краљева, а данас и председника. Бројне базилике, палате, баште, музеји чине овај комплекс незаобилазним туристичким местом у којем посебну атракцију представља смена гарде која чува овај дворац. Такође, у једној од тих катедрала (катедрали Светог Вита) се чувају и боемски крунски драгуљи, међу којима се налази и круна чешких краљева, круна Светог Вацлава, израђена 1347. године за крунисање цара Светог римског царства и „заштитног лица“ Прага – Карла Четвртог. Тачна локација овог знамења унутар катедрале није позната, нити је оно изложено јавности. Оно што се зна јесте да се знамење чува у просторији са седам кључева који су подељени између седам кључних фигура у Чешкој. То су: председник Чешке, председавајући Представничког дома, председавајући Сената, премијер Чешке, градоначелник Прага, прашки надбискуп и старешина катедрале Светог Вита. Круна је од непроцењиве вредности, а прати је и проклетство или легенда да ће свако ко је узурпира и стави себи на главу, а да није краљ Чешке, умрети након годину дана.

Дакле, замислите само читав овај пространи дворски комплекс са тајанственим крунским знамењем из 14. века које се чува на непознатој локацији под бравом за коју је потребно седам кључева. Идеална дестинација за све љубитеље историје и мистике, али и филмске продуценте који у Прагу имају „готову сценографију“! Баш у том дворском кругу су снимане и сцене за четврти наставак филмског серијала „Немогућа мисија“ из 2011. године.

Највећи и најпрепознатљивији симбол „града стотине торњева“ је свакако чувени Карлов мост изнад Влтаве који се налази на свим разгледницама овог града. Он је уједно и најпознатији „чекпоинт“ у Прагу. Другим речима, то је место којим су туристи највише очарани и одакле се у етар одашиљу милиони фотографија путем друштвених мрежа, што представља још један сегмент у туристичкој промоцији Прага. У току било ког дана, у току било којег годишњег доба, тај мост је „преплављен“ људима који у преласку с једне на другу страна Прага желе да овековече своје присуство у овом граду.

Поглед на Карлов мост изнад Влтаве и Храдчане у позадини, Праг, 05. јануар 2020. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Поглед на Карлов мост изнад Влтаве и Храдчане у позадини, Праг, 05. јануар 2020. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Ако, на пример, решите да посетите Праг током новогодишњих и божићних празника, нема сумње да ће вам све ово, због празничне еуфорије и бројних шарених украса, изгледати многоструко лепше. Тих дана, град добија потпуно нову димензију – у ваздуху се осећа мирис куваног вина који се преплиће са мирисом прашких кобасица и познатог чешког слаткиша „трделник“, који буквално можете купити на сваком кораку. Читав град је преплављен малим тезгама са сувенирима, украсима, слаткишима, па и лепо декорисаним свежим воћем које вас просто мами да га купите и грицкате успут. Наравно, ко неће да се смрзава (јер у Прагу уме да буде поприлично хладно) и превише шета, потражиће једну од прегршт чувених прашких пивница у којима може пробати њихова пива, али и неки специјалитет из чешке кухиње. Опште је познато да је Чешка престоница пива, да је пиво симбол и прва асоцијација на Чешку, као што се такође зна да су Чеси и највећи конзументи овог пића на свету без обзира на пол. Дакле, има за сваког по нешто.

Још једна занимљива прашка атракција коју апсолутно сви туристи обожавају да виде јесте и Прашки oрлој – један од најпознатијих средњовековних астрономских сатова на свету. Налази се у самом центру града и осим свог специфичног мерења времена, познат је и по томе што се на сваких сат времена отварају два прозорчића на врху сата из којих излазе фигурице Исуса Христа и његових 12 апостола. Обично се у тих неколико минута пре пуног сата маса људи паралише, окупи испред сата и мобилним телефоном покушава да ухвати тај моменат изласка фигурица. Туристи то посебно воле да виде. Праг има и једну занимљиву уличицу смештену у оквиру Прашког замка која се назива Златна улица. Првобитно је била намењена стражарима који су чували утврђење да би на је на крају запосели занатлије, златари, уметници и писци, а међу њима и више пута помињани Франц Кафка који је ту једно време боравио у стану своје сестре. Данас је она занимљива бројним заљубљеницима у уметност и књижевност и баш из тог разлога доступна је само онима који би за тај ужитак желели да плате „симболичну цену“ од 10 евра.

На крају, Праг је  познат и по богатој и раскошној културној понуди. Има мношто позоришта, галерија, концертних дворана, али и музеја од којих се један посебно издваја. То је музеј Франца Кафке, рођеног Пражанина и чувеног чешког писца и авангардисте. Нема тог туристе који је закорачио у Праг а да негде на ћошку или од самог туристичког водича није добио препоруку да посети овај музеј. Он је смештен недалеко од обала Влтаве, лако се проналази и представља још једно важно место у Прагу које туристи обожавају да посете. И баш негде у самом предворју музеја, у продавници сувенира са његовим мотивима, настала је и идеја за овај текст.

ШТА БЕОГРАД (НЕ) НУДИ?
Док разгледа све те уредно спаковане (и поприлично скупе) сувенире, проспекте и књижице о њему и његовом животу, преведене на све најкоришћеније светске језике, човек не може да се не запита колико туриста који долазе у Београд уопште знају за једног Ива Андрића? Колико је људи ван нашег балканског простора уопште упознато са ликом и делом нашег нобеловца? Због чега његов спомен-музеј на Андрићевом венцу остаје релативно непознат страним туристима? Где су оловке, цегери, блокчићи, постери, шоље, магнетићи са његовим ликом као што их има Кафка у Прагу? Због чега нема књижица са његовом биографијом на кинеском, руском, немачком језику?

Или узмимо на пример Николу Теслу и Михајла Пупина у разматрање, као вероватно два најпознатија Србина свих времена. Поставља се питање како и зашто смо себи допустили да светског великана Николу Теслу скућимо у, према признањима бројних посетилаца, неприхватљиво мали простор у Крунској, а који смо тако славодобитно назвали „музеј“? Милиони људи широм света возе Теслине аутомобиле или користе Теслине телефоне, па се поставља питање због чега не улажемо веће напоре у његово брендирање и јасно назначење да је он, пре свега, био српски научник чији посмртни остаци се данас налазе у Србији? Због чега се не трудимо да јединственом музејском поставком и агилнијом туристичком кампањом утичемо на милионе туриста да за своју дестинацију одаберу Београд и Теслин музеј? Зар није Тесла један од највећих умова које је кроз историју дало човечанство и зашто то не умемо да искористимо на прави начин?

Продавница сувенира у оквиру музеја Франца Кафке, Праг, 05. јануар 2020. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)
Продавница сувенира у оквиру музеја Франца Кафке, Праг, 05. јануар 2020. (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Или зашто Београд није посветио већу пажњу човеку који је лично допринео да наш главни град не буде геостратешки угрожен тиме што би му најближи гранични прелаз био код Борче? Зашто Београд оволико чека да макар спомеником удостоји Михајла Пупина, праоца свих савремених облика комуникaције и човека који је својим херојским патриотизмом не само помогао српској војсци у Првом светском рату, већ и својим дипломатским талентом код Вудроа Вилсона успео да Србији обезбеди Банат?

Узмите само у обзир ову чињеницу: једна од агенција америчког Министарства унутрашњe безбедности – Америчке службе за држављанство и имиграције (U.S. Citizenship and Immigration Services – USCIS) издала је 2010. књигу The Citizen’s Almanac у којој су за нове усељенике наведени подаци о америчкој историји, правима и одговорностима које са собом носи америчко држављанство, важне одлуке Врховног суда, председнички говори, важни документи, али и биографски подаци о значајним научницима који су живели и радили у Америци, али нису у њој рођени. У тај узак круг великана, Сједињене Америчке Државе су убројале Александра Бела, Алберта Ајнштајна и нашег Михајла Пупина. Нашег човека по коме је назван један кратер на Месецу, једна мала планета у свемиру, једна медаља у Америци, добитника Пулицерове награде за капитално дело Са пашњака до научењака и човека који је био члан Главног одбора Националног саветодавног комитета за аеронаутику (NACA), односно потоње и данас свима познате NASA-е.

Тај и такав човек, који је умногоме задужио ову земљу, још увек нема нема свој музеј у Београду (већ само легат у Народном музеју). Замислите да Чешка и Праг имају једног Николу Теслу или Михајла Пупина… или било која друга земља на свету. Уверен сам да би те земље направиле велелепне музеје који би, уз неизоставно добар маркетинг, били међу најпосећенијим туристичким местима на свету за које би се чекало у редовима за карту. О продаји сувенира са Пупиновим ликом и логоом NASA-е да и не говоримо. Србија има срећу да је свету дала оваква два великана, али ништа не чини да такву околност паметно искористи за брендирање свог туристичког потенцијала и унапређење угледа у свету.

ШТА БЕОГРАД МОЖЕ?
Београд је, поменућемо то опет, више пута бомбардован и разаран и више пута подизан из пепела. Како је који освајач улазио у њега, тако је покушавао да наметне свој стил архитектуре и до темеља избрише траг претходног. У том бескрајном историјском ковитлацу су се (највише) смењивали турски оријентални стил и аустријски барокни стил чији обриси се данас могу видети на Косанчићевом и Обилићевом венцу. Тај део Београда, смештен недалеко од обала Саве, само делимично подсећа на архитектуру Прага. Кад се на све то након Другог светског рата надовезао и соцреализам са својим безличним вишеспратницама и стамбеним блоковима, добили смо један прави архитектонски неред који је умногоме естетски хендикепирао град.

Па чак и тај и такав Београд би имао одговор на, рецимо, прашку Златну улицу. Простор омеђен Задарском улицом, Сребреничком улицом и Косанчићевим венцом и данас представља својеврсни уметнички кутак нашег главног града у коме има неколико атељеа, галерија, уметничких и фотографских радионица. Ту су и темељи добро познате и, нажалост, уништене Народне библиотеке. Зашто Град Београд и држава не би од овог дела града направили неку врсту уметничког кварта? Огромна зјапећа рупа на којој се налазе темељи порушене Народне библиотеке би, уместо планираног меморијалног парка, могла да постане простор за неки Национални уметнички атеље или, рецимо, Српску ликовну кућу или некакав изложбени простор који не би нарушавао амбијенталну целину саме локације, а који би, кроз промоцију српске културе, задржао везу са пређашњим културним здањем. Дакле, читав овај простор би могао да буде уступљен уметницима различитих усмерења који би, у то нема сумње, умели да креативно оплемене овај простор и од њега створе место које морате обићи ако посећујете Београд. И то би на неки начин могла бити наша Златна улица и нова тачка на туристичкој мапи града.

Београд нема замак, али има тврђаву. Али та тврђава је нажалост лакмус папир нашег опхођења према сопственој историји, односно небриге и немара према нечему што је наше. Можемо се Калемегданом дичити колико год желимо, можемо бити поносни на сваки његов камен и све његове клупице за одмор од градске вреве, али дубоко верујем да је сваки туриста запрепашћен чињеницом да је кроз тврђаву провучен, веровали или не, асфалт! Као да га већ нема довољно у самом граду… Као потпуно различит пример који осликава огромну разлику у менталитету, навешћу још једном пример града Лужичких Срба – Дрезден у коме се један од градских тргова изузетно мале површине реновира скоро годину дана. Води се рачуна о свакој коцки, о сваком детаљу, како би град повратио идентичан изглед као пре кобног бомбардовања. Све се ради педантно, пажљиво и опрезно да би град био исти као некад. Нажалост, ми често немамо довољно осећаја нити стрпљења да град учинимо лепим и аутентичним, већ често идемо линијом мањег отпора, не размишљајући пуно и гледајући како да посао отаљамо и збрзамо без много уложеног труда. У супротном, не бисмо оволико затрпавали град смећем и сумануто сипали асфалт тик уз само стабло…

Асфалтирани део Калемегдана (Фото: Твитер)
Асфалтирани део Калемегдана (Фото: Твитер)

Такође, ту је и Бели двор са свим својим причама и анегдотама које би итекако биле занимљиве странцима. Међутим, за разлику од Прашког храда, у који се прво иде када се долази организовано у Праг, у Бели двор залазе само они авантуристи који су се мало боље распитали о граду. Ту чињеницу Београд просто мора да измени – обилазак Белог двора би могао да постане истакнутији део туристичке понуде како бисмо уместо спорадичних долазака имали организоване посете многобројних туриста који би сигурно били ради да купе и понеки сувенир…. кад би тих сувернира било. Свакако ту можемо убројати и Конак кнеза Милоша на Топчидеру или Конак кнегиње Љубице у већ поменутом „београдском културном кутку“, изграђене у оријенталном стилу. Кроз тај микс барока и оријента туристи би могли да осете и прави дух Балкана коме припадамо. И не само да би могли да осете већ бисмо, да смо само мало пословније оријентисани, могли и да зарадимо. На многим местима у свету је пракса да испред таквих значајних локалитета буду постављени аутомати на којима за евро или два можете купити, рецимо, кованицу (дукат) на коме је осликано то место. У Србији, нажалост, још увек не.

Праг има пивнице, Београд има Скадарлију и многобројне кафане у којима се може пробати најукуснија (и за џеп већине страних туриста јефтина) храна на коју нико не остаје равнодушан. Праг има многобројне катедрале, ми имамо велики број православних цркава – један од најпознатијих симбола града Храм Светог Саве, Цркву Светог Марка, Саборну цркву. Праг има туристичке бродиће који плове Влтавом, Београд такође има туристичке бродиће који плове Дунавом и Савом. Праг има стотину различитих торњева и копију Ајфелове куле, Београд има торањ на Авали или криви торањ цркве Св. Антуна Падованског на Црвеном крсту. Београд, попут Прага, има бројна и веома респектабилна позоришта која такође представљају део културне понуде града. Могли бисмо овако набрајaти унедоглед, али поента је јасна – Београд има шта да понуди и Београд би, уз мало здраворазумског и патриотског размишљања, могао покушати да парира Прагу. Ако не нужно туристички, а онда бар у неговању своје историје и духа.

ДУБИНСКА ПРОМЕНА
Истина, Београду недостају дуго сањани метро (да би могао примити иоле већи број туриста), мали квартови тезгица у центру града (попут оних на почетку Калемегдана) на којима се могу пазарити сувенири са мотивима Србије, и, заправо, један јединствени „чекпоинт“ који би постао асоцијација на град. То је оно место у неком граду које ако не посетите, као да у њему нисте ни били; место на којем се на основу фотографије види где сте били. То је Колосеум за Рим, Ајфелов торањ за Париз, Саграда фамилија за Барселону, Бранденбуршка капија за Берлин. Ако је то Карлов мост за Праг, нека то буде, рецимо, Храм Светог Саве за Београд. Нека то буде наш главни симбол и прва асоцијација када туристи помену Београд. Када буде коначно завршен и у потпуности фрескописан и када највећем српском свецу уредимо дом, онда би било добро да се читав плато среди, поправи, поплоча, озелени и да град заиста има чиме да се подичи. Што се више људи слика или означи на друштвеним мрежама испред Храма, то ће Београд бити све пожељнија туристичка дестинација. Па тек онда нека се помене и богат ноћни живот, својствен нама Балканцима. Ни од тога не треба бежати, напротив. Јер све смо то ми и све је то Београд. Ово је само делић, онај најпознатији који Београд може да представи свету. Нисмо поменули фестивале и бројне друге догађаје и места које ваља посетити. За то би нам био потребан један засебан текст.

Београд је град богате историје, епицентар свих збивања на Балкану и локомотива Србије и српског народа (или би то барем требало да буде). Као такав, он мора бити достојни репрезент наше културе и промотер свих наших великана, на које с пуним правом морамо бити поносни. Београд, напросто, мора коначно постати заступник српских националних, уметничких и културних интереса. А ти наши интереси налажу да се постојећи музеј Николе Тесле измести у много већи простор, достојан једног таквог великана; да се исти такав музеј (без обзира на спомен-кућу у Идвору) сагради и Михајлу Пупину и да му се подигне споменик; да се се популаризује Иво Андрић и свету представе његова дела. Београд, као главни град државе Србије, мора предузети снажнију и агилнију кампању да нико више не може да својата Теслу и свету га лажно приказује као свог научника, да јасно истакне величину и значај који је имао Пупин, и да учини све што може да се за Иву Андрића чује једнако као за Франца Кафку. То су фронтови на којима се, између осталог, води савремена борба за очување српског националног идентитета и културе. То је борба за сваки лајк, сваку ознаку на друштвеним мрежама, сваку посету и купљени сувенир и сваку објављену слику из Београда и Србије на интернету.

Наравно, то подразумева и једну дубинску промену свести и начина размишљања у нашем народу: морамо колективно престати да будемо пасивни и равнодушни. Морамо престати да увек идемо линијом мањег отпора, да нас мрзи, да нас није брига и да гледамо једино и само свој сопствени интерес и своја посла. Да мало мање „гледамо како да се уградимо“, а да мало више гледамо како да нешто урадимо – за свој град и своју земљу. Морамо код себе пробудити маштовитост која итекако може бити у патриотском духу и од које се може зарадити. Јер овде није реч само о туризму и томе колико туриста можемо привући. Штавише, верујем да многи Београђани не би волели да им многобројни турсти „отму град“ као што су га отели Пражанима, али исто тако верујем да Београд може много више да понуди и привуче више од милион људи годишње. То је добро и за градску и за државну касу, али је уједно и прилика да код себе поново пробудимо патриотски занос који је некако одавно усахнуо у Београду. Око Тесле, Пупина, Андрића или Храма Светог Саве се, упркос свим нашим поделама, можемо сложити да су они наше најбоље лице и наличје. Београд их има све у свом наручју, али као да их и даље стидљиво крије од многих који би желели да их виде!

Храм Светог Саве на Врачару (Фото: Профимедија)
Храм Светог Саве на Врачару (Фото: Профимедија)

И зато морамо изаћи из те опште учмалости у коју смо запали и коначно почети стратешки да размишљамо како да побољшамо углед своје земље у свету, али и доживљај њене величине код сопственог народа. Када би се више причало о нашим музејима и великанима, не само да би више странаца долазило у Београд, већ би и много више деце знало ко су били Пупин, Тесла или Андрић. И то је оно што је битно – свест о значају тих наших људи се мора преносити на млађе генерације како никада не би заборавили ком народу припадају. Постоји милион и један начин да им се све то приближи. Ако победимо само нашу и незаинтересованост наше деце, заслепљене кратким и тривијалним интернет садржајима, већ смо довољно учинили.

Праг је својом чешком историјом и културом храбро иступио пред велике европске метрополе и умногоме им помутио славу. Може ли нешто слично учинити и наш Београд?

 

Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику и уредник спољнополитичке рубрике. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард