Hibridni rat i umetnost: slučaj Pavlenski

Kako je kontroverzni ruski umetnik Petar Pavlenski posle najnovijeg seks skandala u Francuskoj prikazao važnu ulogu kulture i umetnosti u hibridnim ratovima?
Petar Pavlenski je ruski umetnik poznat po incidentnim umetničkim akcijama koje su, posle zakucavanja sopstvenih mošnica za kaldrmu Crvenog trga, vrhunile u paljenju ulaza u zgradu Federalne službe bezbednosti na Lubjanki. Njegove akcije su od strane ruske liberalne opozicije i međunarodnih organizacija unisono bile branjene sa stanovišta slobode umetničkog izražavanja, dok je vlast Ruske Federacije u osnovi bila vrlo blaga u sankcionisanju njegovih činova. Čak je i politički azil koji je zatražio i dobio od Francuske bio motivisan istragom zbog optužbi za seksualno uznemiravanje, a ne zbog umetničkog izvođenja.

Međutim, umesto da po dolasku u Francusku nastavi da živi na „disidentskim“ lovorikama i nastavi sa kritikom „nedemokratskog“ Putinovog režima, Pavlenski je nastavio da – kako to takozvani liberali vole da preporučuju umetnicima i intelektualcima iz „problematičnih“ zemalja – najpre „čisti u svom dvorištu“, a njegovo dvorište je sada – je li – postala Francuska. I tako, kao što je u Moskvi atakovao na tamošnje sedište moći, nekadašnji KGB, u Francuskoj je svoju akciju usmerio na zgradu Banke Francuske.

Pavlenski je tada, citiraćemo tekst Zorislava Paunkovića ovjavljen u Politici, „zapalio ni manje ni više nego filijalu Banke Francuske na mestu gde se nekada nalazila Bastilja. Pre dolaska policije je sve uredno dokumentovano i snimljeno. Kao što je objasnio u deklaraciji, koju je podelio novinarima, namera mu je bila da pokrene svetsku revoluciju. U drugoj prilici govorio je o tome da je Banka Francuske odgovorna za najmanje 35.000 mrtvih prilikom gušenja Pariske komune.“

Posle ove akcije, Pavlenski je zatvoren, uz rezultate psihijatrijskog veštačenja koji su utvdili da se radi o neuračunljivoj osobi. Ovaj put, očekivano, njegova sudbina je daleko manje zainteresovala liberalnu javnost, i u Evropi i u Rusiji, nego dok je umetnik delovao u svojoj domovini. Dok je u svojoj domovini privlačio veliku pažnju i u osnovi bio prihvatan kao umetnik, u Francuskoj je u prvom redu izazvao pažnju pravnih službi i medija. Umetnički karakter njegovih akcija potvrđen je ne samo relativnom doslednošću Pavlenskog u obrušavanju na centre moći, kojom je prevazišao banalan politički instrumentalizam „narandžaste“ vrste, već i njegovom interesovanju upravo za simboličke osnove moći i vlasti, pa i njihovim stavljenjem u istorijsku perspektivu, uz neizbežan ironijski odmak.

Petar Pavlenski iza rešetaka u Moskvi (Foto: Sergei Savostyanov/TASS via Getty)
Petar Pavlenski iza rešetaka u Moskvi (Foto: Sergei Savostyanov/TASS via Getty)

Međutim, novom akcijom, kojom je ponovo privukao pažnju javnosti, Pavlenski je stupio na direktno političko poprište. Naime, žena Pavlenskog je kandidata za gradonačelnika Pariza, Makronovog favorita, navela na onlajn seks, a Pavlenski je snimke objavio, što za kandidata čiji je važan adut bio vezan za imidž porodičnog čoveka, lako može da predstavlja ozbiljan problem. Pavlenski je ovim činom razotkrio licemerje političke elite, što i nije neka velika novina, ali i demokratske javnosti, ispitujući granice koje je ona spremna da otvori slobodi javnog izražavanja u sopstvenoj zemlji. Ukratko, Pavlenski je francuske institucije stavio pred veliki problem, jer šta god urade on će biti pobednik, bila to robija, antikampanja ili pominjana deportacija, koja je po sebi problematična s obzirom da se radi o osobi koja ima status političkog azilanta.

Rusi pomalo slavodobitno poručuju da nemaju ništa protiv da Pavlenski bude deportovan, ali nikako u Rusiju, jer „samo nam je on falio“. Jedan komentator primećuje kako je umetnik ovim činom stupio na „Putinovske pozicije“, kao oruđe političke borbe sposobno da utiče na rezultate važnih političkih izbora u velikoj evropskoj zemlji. Pavlenski je, takođe, do krajnosti doveo važnu ulogu umetnosti i kulture u takozvanim hibridnim ratovima, u kojima Rusija počinje da igra ne više samo ulogu mete, nego i ozbiljnog lidera.

Realno, Pavlenski je ovim činom učinio uslugu građanima Francuske, ometajući da na tako važnu poziciju bude izabran čovek za kog je manji problem preljubništvo, na šta se danas ionako ne obraća prevelika pažnja, koliko neverovatno niska bezbednosna kultura, i to u jeku izborne kampanje. Ali to samo uz pretpostavku o očuvanosti političke kulture koja podrazumeva makar i minimalnu veru u relevantnost izbornog procesa. Takođe, umetnik ovim činom pokazuje i neverovatnu slabost države i njenih institucija, koja dovodi u pitanje elementarnu bezbednost svojih građana i samu održivost sistema. Očito je da se danas vlast kotrlja ulicama, i da je pitanje ko će je uzeti. Nekada je to bio Lenjin, a zašto to sada ne bi bio performer sa dijagnozom „graničnog poremećaja ličnosti“? Deluje kao da to ništa ne bi promenilo, a to i jeste glavni problem današnjeg vremena.

Ruski umetnik Petar Pavlenski daje izjavu za medije u prisustvu advokata ispred suda u Parizu, 18. februar 2020. (Foto: Guillaume Daudin/AFP/Getty Images)
Ruski umetnik Petar Pavlenski daje izjavu za medije u prisustvu advokata ispred suda u Parizu, 18. februar 2020. (Foto: Guillaume Daudin/AFP/Getty Images)

Petar Pavlenski stoga, moguće, predstavlja najvažniji današnji izdanak tradicije umetničke avangarde, koja je u svim svojim otelovljenjima (pa kako je Boris Grojs primetio – i onim socrealističkim) težila ne stvaranju umetničkih objekata – nego promeni sveta.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Capucine Henry/Associated Press

 

Izvor Novi Standard