Хибридни рат и уметност: случај Павленски

Како је контроверзни руски уметник Петар Павленски после најновијег секс скандала у Француској приказао важну улогу културе и уметности у хибридним ратовима?
Петар Павленски је руски уметник познат по инцидентним уметничким акцијама које су, после закуцавања сопствених мошница за калдрму Црвеног трга, врхуниле у паљењу улаза у зграду Федералне службе безбедности на Лубјанки. Његове акције су од стране руске либералне опозиције и међународних организација унисоно биле брањене са становишта слободе уметничког изражавања, док је власт Руске Федерације у основи била врло блага у санкционисању његових чинова. Чак је и политички азил који је затражио и добио од Француске био мотивисан истрагом због оптужби за сексуално узнемиравање, а не због уметничког извођења.

Међутим, уместо да по доласку у Француску настави да живи на „дисидентским“ ловорикама и настави са критиком „недемократског“ Путиновог режима, Павленски је наставио да – како то такозвани либерали воле да препоручују уметницима и интелектуалцима из „проблематичних“ земаља – најпре „чисти у свом дворишту“, а његово двориште је сада – је ли – постала Француска. И тако, као што је у Москви атаковао на тамошње седиште моћи, некадашњи КГБ, у Француској је своју акцију усмерио на зграду Банке Француске.

Павленски је тада, цитираћемо текст Зорислава Паунковића овјављен у Политици, „запалио ни мање ни више него филијалу Банке Француске на месту где се некада налазила Бастиља. Пре доласка полиције је све уредно документовано и снимљено. Као што је објаснио у декларацији, коју је поделио новинарима, намера му је била да покрене светску револуцију. У другој прилици говорио је о томе да је Банка Француске одговорна за најмање 35.000 мртвих приликом гушења Париске комуне.“

После ове акције, Павленски је затворен, уз резултате психијатријског вештачења који су утвдили да се ради о неурачунљивој особи. Овај пут, очекивано, његова судбина је далеко мање заинтересовала либералну јавност, и у Европи и у Русији, него док је уметник деловао у својој домовини. Док је у својој домовини привлачио велику пажњу и у основи био прихватан као уметник, у Француској је у првом реду изазвао пажњу правних служби и медија. Уметнички карактер његових акција потврђен је не само релативном доследношћу Павленског у обрушавању на центре моћи, којом је превазишао баналан политички инструментализам „наранџасте“ врсте, већ и његовом интересовању управо за симболичке основе моћи и власти, па и њиховим стављењем у историјску перспективу, уз неизбежан иронијски одмак.

Петар Павленски иза решетака у Москви (Фото: Sergei Savostyanov/TASS via Getty)
Петар Павленски иза решетака у Москви (Фото: Sergei Savostyanov/TASS via Getty)

Међутим, новом акцијом, којом је поново привукао пажњу јавности, Павленски је ступио на директно политичко поприште. Наиме, жена Павленског је кандидата за градоначелника Париза, Макроновог фаворита, навела на онлајн секс, а Павленски је снимке објавио, што за кандидата чији је важан адут био везан за имиџ породичног човека, лако може да представља озбиљан проблем. Павленски је овим чином разоткрио лицемерје политичке елите, што и није нека велика новина, али и демократске јавности, испитујући границе које је она спремна да отвори слободи јавног изражавања у сопственој земљи. Укратко, Павленски је француске институције ставио пред велики проблем, јер шта год ураде он ће бити победник, била то робија, антикампања или помињана депортација, која је по себи проблематична с обзиром да се ради о особи која има статус политичког азиланта.

Руси помало славодобитно поручују да немају ништа против да Павленски буде депортован, али никако у Русију, јер „само нам је он фалио“. Један коментатор примећује како је уметник овим чином ступио на „Путиновске позиције“, као оруђе политичке борбе способно да утиче на резултате важних политичких избора у великој европској земљи. Павленски је, такође, до крајности довео важну улогу уметности и културе у такозваним хибридним ратовима, у којима Русија почиње да игра не више само улогу мете, него и озбиљног лидера.

Реално, Павленски је овим чином учинио услугу грађанима Француске, ометајући да на тако важну позицију буде изабран човек за ког је мањи проблем прељубништво, на шта се данас ионако не обраћа превелика пажња, колико невероватно ниска безбедносна култура, и то у јеку изборне кампање. Али то само уз претпоставку о очуваности политичке културе која подразумева макар и минималну веру у релевантност изборног процеса. Такође, уметник овим чином показује и невероватну слабост државе и њених институција, која доводи у питање елементарну безбедност својих грађана и саму одрживост система. Очито је да се данас власт котрља улицама, и да је питање ко ће је узети. Некада је то био Лењин, а зашто то сада не би био перформер са дијагнозом „граничног поремећаја личности“? Делује као да то ништа не би променило, а то и јесте главни проблем данашњег времена.

Руски уметник Петар Павленски даје изјаву за медије у присуству адвоката испред суда у Паризу, 18. фебруар 2020. (Фото: Guillaume Daudin/AFP/Getty Images)
Руски уметник Петар Павленски даје изјаву за медије у присуству адвоката испред суда у Паризу, 18. фебруар 2020. (Фото: Guillaume Daudin/AFP/Getty Images)

Петар Павленски стога, могуће, представља најважнији данашњи изданак традиције уметничке авангарде, која је у свим својим отеловљењима (па како је Борис Гројс приметио – и оним соцреалистичким) тежила не стварању уметничких објеката – него промени света.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Capucine Henry/Associated Press

 

Извор Нови Стандард