M. Đurković: Počinje borba za nasleđe CDU

Povlačenje AKK sa čela stranke zapravo tek otvara pravu borbu za nasleđe. Merkelova ima nešto više od godinu dana da proba da nađe naslednika

Ono što se već dugo nagoveštavalo desilo se početkom ove nedelje. Anegret Kramp Karenbauer, koju je Angela Merkel predvidela za svoju naslednicu na čelu CDU, vlade, a de fakto i Evropske unije, podnela je ostavku na mesto predsednika stranke, nakon što je najpre najavila da neće biti kandidat za novog kancelara Nemačke posle redovnih izbora sledeće godine. Partija je od njenog dolaska na čelo doživela niz šamara na regionalnim izborima, kao i dalji kontinuirani pad na nivou federacije. Paradoks je, međutim, da je direktan povod za odlazak presedan koji se desio sa formiranjem kratkotrajne vlade Tiringije. AKK je naime osoba koja je trebalo da stranku odvede još više ka levici i da pripremi koaliciju sa Zelenima, po modelu koji je nedavno isproban u Austriji. Desilo se pak da je pod njenom upravom lokalni CDU po prvi put napravio faktičku koaliciju sa AfD i podržao člana liberala Tomasa Kemeriha za mesto predsednika vlade.

Dok mejnstrim mediji nariču nad „skandalom”, mnogi smatraju da je ovo prerani, ali logičan nagoveštaj nečega što će neumitno morati da se dogodi. Politika ostrakizma AfD-a se sve slabije drži. Oni su postali relevantan činilac u nemačkoj politici, ne samo zbog sve veće snage, već zato što su kroz parlament i alternativni medijski i intelektualni prostor nametnuli nova pitanja i stavove koji dobijaju simpatije i u drugim strankama, uključujući i CDU (CSU da i ne pominjem). Antimigrantska politika, zalaganje za očuvanje jedne nemačke kulture, protivljenje levom totalitarizmu na univerzitetima, odbrana tradicionalne porodice jesu ideje sa kojima se slaže i veliki deo vladajuće stranke, iako u praksi slede sasvim drugu politiku što u koaliciji sa socijalistima vodi Merkelova. U AfD-u dobro znaju da je model Tiringije jedini put za njihovo izlaženje sa margine i ulazak u vlast. Otuda se u Bundestagu drže vrlo prijateljski prema partiji vlasti, dovodeći ih ponekad u neprijatnu situaciju kada aplaudiraju određenim zakonskim predlozima ili nastupima CDU poslanika.

Povlačenje AKK sa čela stranke zapravo tek otvara pravu borbu za nasleđe. Merkelova ima nešto više od godinu dana da proba da nađe naslednika kakav joj odgovara i da pokuša da ga ojača i pripremi za preuzimanje celog njenog bremena. Problem je što će u stranci imati sve jaču struju koja budućnost stranke vidi u vraćanju na pozicije desnice i nije joj neprihvatljiva ideja o saradnji sa AfD-om i liberalima. Prvi čovek te frakcije je pravnik, obaveštajac i bivši šef Službe za zaštitu ustavnog poretka Hans-Georg Masen.

Dosta poslanika iz AfD-a, ali i neke značajne nemačke intelektualce što ih podržavaju imao sam prilike da sretnem prošle nedelje na veoma zanimljivoj međunarodnoj konferenciji održanoj u Rimu. Bio je to skup iz serijala o konzervativnom nacionalizmu čiju je najveću političku zvezdu predstavljao Viktor Orban, ovog puta u ulozi čoveka što objašnjava svoje ideološke stavove i način na koji ih je moguće realizovati. Bilo je tu još političara, ali su zanimljivija bili neki od najatraktivnijih delatnika na intelektualnoj sceni. Recimo, Daglas Marej, jedan od glavnih intelektualnih promotora tek realizovanog bregzita, i pre svega izraelski mislilac Joram Hazoni čija je prošlogodišnja knjiga Vrlina nacionalizma postala pravi manifest oko koga se ovaj novi pokret okuplja.

Hazoni, koji je dobio brojne nagrade prošle godine, u svom delu je zahvatio jednu izraženu praktičnu potrebu da se nova politika resuverenizacije intelektualno opravda i legitimiše. Od bregzita preko Trampovog izolacionizma, do politika zemalja Višegradske grupe, ali i mnogih drugih čiji politički uticaj raste, postoji jasna potreba da se ponovo kontroliše sopstvena sudbina i da se preispita model kakav je Brisel u Evropi pokušavao da univerzalizuje i svima nametne. Ova naracija postajaće sve zanimljivija i narodima takozvanog zapadnog Balkana kojima se otvoreno poručuje da pitanje evropskih integracija do daljnjeg treba da ostave po strani, jer sama Evropska unija ima sopstvene prilično velike probleme.

Dakle, i u samoj Nemačkoj, ali i u vladajućoj partiji otvoriće se pitanje o tome šta je interes države i u kom pravcu ona treba da ide. Merkelova je za ovih petnaest godina na vlasti promovisala model evropske Nemačke i nemačke Evrope, sa otvorenim vratima za imigraciju sa svih strana. Nije nezamislivo da i u samoj CDU ojačaju snage koje bi budućnost Nemačke videle u resuverenizaciji i većem vođenju računa o sopstvenom interesu i rešavanju svojih, a ne više evropskih problema. Sistem vrednosti i demografija gledano iz te perspektive nalaze se na prvom mestu.

 

Autor Miša Đurković

 

Naslovna fotografija: IMAGO/EMMANUELE CONTINI

 

Izvor Politika, 18. februar 2020.