F. Rodić: Prle i Lepi

Shvativši da živimo pod okupacijom, Marković je rešio da pruži otpor i pridruži se partizanima, Prletu i Tihom, sve se nadajući da će mu kolege ilegalci dati nadimak Lepi

Više nego bizarna stvar desila mi se pre neki dan. Dok sam u miru svog doma listao novosti na svom “Fejsbuku”, oporavljajući se od virusa gripa i jutarnjeg programa N1, iskočila mi je, najverovatnije “sponzorisana”, objava sa stranice ljubitelja Teofila Pančića, koja poziva da pročitam kolumnu “Tetovirane obrve” reditelja Gorana Markovića, izvorno objavljenu na “Peščaniku”. Zagolicaše mi ljubitelji Teofilovi maštu, i pomislih da kada oni koji umeju da cene pisanje ove novinarske gromade nešto preporučuju, to vredi pročitati. I nisam pogrešio. Ni ja, ni oni što mi altruistički skrenuše pažnju na taj uradak.

Slobodoumni intelektualac, čuveni reditelj, borac za ljudska i svaka druga prava, Goran Marković najveći deo svog teksta posvetio je ismevanju fizičkog izgleda svojih političkih neistomišljenika. Ti ljudi su, po njegovom mišljenju, toliko fizički ružni da im nema pomoći, jer, kako piše Marković, “složićete se, kako promeniti primitivni izgled Rističevića (pogotovu što on to, izgleda, smatra svojim šarmom), i koje sve zahvate plastične hirurgije treba primeniti na Martinovića da bi on, koliko-toliko, počeo da liči na ljudsko biće”. Ima, primećuje svojim okom ovaj esteta, i određenih pomaka u ovoj grupi “ružnih, prljavih i zlih”, da citiramo naziv filma Etorea Skole iz 1976, grupi koju Marković prezire. Kao primere navodi Zorana Đorđevića, ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u čijem izgledu “više nema ni traga ponašanju šoferčine” (kao da su svi vozači neotesane seljačine, dok su reditelji isključivo pristojan svet), i Vladimira Đukanovića, koji se “udaljio od svog izgleda bizona i sada više podseća na mnogo pitomiju domaću životinju, omiljenu na svakoj srpskoj trpezi”.

Na kraju ove analize fizičkog izgleda ljudi koje u svom tekstu naziva okupatorima, pristojni Goran Marković izražava zadovoljstvo sobom i ističe da neće dozvoliti da ga mračna sila promeni, te “ma na šta da ličim i kakvi god bili moji nedostaci, ostanem ovakav kakav jesam”. Jednostavno, bolji, lepši, pametniji, časniji od “čovekolikog” Martinovića, ili “Đuke bizona”. Nije li bizarno da ako već reditelj kojem je estetika profesionalna deformacija to nije u stanju da uradi, onda ljubitelji lika i dela Teofila Pančića, oni koji su dokazali svojom ljubavlju prema njemu da čoveka umeju da cene ne po njegovom fizičkom izgledu nego po delima, treba da izbegavaju ismevanje ljudi zbog njihovih fizičkih osobina, a ne da ga preporučuju?

Još bizarnije od ovoga je ono što je samozadovoljnog Markovića koji neće da se menja (a sklonost ka nemenjanju je, rekao bih, odlika neinteligentnog čoveka) inspirisalo za ovaj tekst. Otišavši do filijale “Telekoma” kako bi raskinuo ugovor za mobilni telefon, suočio se sa službenicom koja nije imala prirodne nego istetovirane obrve, što je “izgledu te žene dalo nešto, ako ne demonsko, ono svakako neprirodno”. Možemo samo da zamislimo užas koji ga je zadesio pošto se osvrnuo “sa nelagodom i konstatovao kako su i ostale službenice ukrašene istetoviranim obrvama”, ali i da se zapitamo kako to da istovetnu nelagodu nije imao dok je godinama sedeo u Upravnom odboru Politike sa Sonjom Liht koja, takođe, ima iscrtane obrve. Možda su, poput “šoferčina”, Markovićevog prezira dostojne i “šalteruše”, ali ne i ugledne društvene radnice.

Najbizarnije od svih gorenavedenih bizarnosti jeste ono što je Markovića gurnulo u pakao kojim vlada službenica “demonskog” izgleda. Shvativši da živimo pod okupacijom, Marković je rešio da pruži otpor i pridruži se partizanima, Prletu i Tihom, sve se nadajući da će mu kolege ilegalci dati nadimak Lepi, jer nije debeo i ima prirodne obrve. Ali kako to učiniti? “Zbog toga sam otišao u poslovnicu ‘Telekoma’ da odjavim mobilni telefon. Smatrao sam kako jedan važan izvor prihoda okupacionih snaga mogu lišiti tih hiljadu, dve hiljade dinara koliko iznose moji mesečni računi”, naveo je hrabri reditelj. Krenuvši u partizane, “Lepi” je, međutim, pogrešno “skrenuo kod Albukerkija” i završio u diviziji “Princ Eugen”.

Jednostavno je: ako je raskinuo ugovor s “Telekomom”, nov ugovor mogao je da potpiše ili s “Vip mobajlom”, inače austrijskom firmom, ili s “Telenorom”, firmom iz države između ostalog poznate i po Vidkunu Kvislingu. Ne valja Nedić, ali su Kurt Valdhajm i Kvisling super. Živ nisam šta je “Lepi” izabrao. Pošto ne pominje kablovsku televiziju, pretpostavljam da takav ugovor s “Telekomom” nije ni imao, nego je odranije pretplatnik slobodarskog SBB-a, pa plaćajući račune ne finansira nikakve okupatore nego obezbeđuje nadnicu bivšem direktoru CIA Dejvidu Petreusu i njegovim saborcima u bici za slobodnu Srbiju. Uteha za Markovića može biti činjenica da je lepota prolazna, ali je glupost večna. Za autokolonijalni mentalitet nisam baš siguran, ali obećao je Marković da se neće menjati.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub

 

Izvor Večernje novosti, 23. februar 2020.