Ф. Родић: Прле и Лепи

Схвативши да живимо под окупацијом, Марковић је решио да пружи отпор и придружи се партизанима, Прлету и Тихом, све се надајући да ће му колеге илегалци дати надимак Лепи

Више него бизарна ствар десила ми се пре неки дан. Док сам у миру свог дома листао новости на свом “Фејсбуку”, опорављајући се од вируса грипа и јутарњег програма Н1, искочила ми је, највероватније “спонзорисана”, објава са странице љубитеља Теофила Панчића, која позива да прочитам колумну “Тетовиране обрве” редитеља Горана Марковића, изворно објављену на “Пешчанику”. Заголицаше ми љубитељи Теофилови машту, и помислих да када они који умеју да цене писање ове новинарске громаде нешто препоручују, то вреди прочитати. И нисам погрешио. Ни ја, ни они што ми алтруистички скренуше пажњу на тај урадак.

Слободоумни интелектуалац, чувени редитељ, борац за људска и свака друга права, Горан Марковић највећи део свог текста посветио је исмевању физичког изгледа својих политичких неистомишљеника. Ти људи су, по његовом мишљењу, толико физички ружни да им нема помоћи, јер, како пише Марковић, “сложићете се, како променити примитивни изглед Ристичевића (поготову што он то, изгледа, сматра својим шармом), и које све захвате пластичне хирургије треба применити на Мартиновића да би он, колико-толико, почео да личи на људско биће”. Има, примећује својим оком овај естета, и одређених помака у овој групи “ружних, прљавих и злих”, да цитирамо назив филма Етореа Сколе из 1976, групи коју Марковић презире. Као примере наводи Зорана Ђорђевића, министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у чијем изгледу “више нема ни трага понашању шоферчине” (као да су сви возачи неотесане сељачине, док су редитељи искључиво пристојан свет), и Владимира Ђукановића, који се “удаљио од свог изгледа бизона и сада више подсећа на много питомију домаћу животињу, омиљену на свакој српској трпези”.

На крају ове анализе физичког изгледа људи које у свом тексту назива окупаторима, пристојни Горан Марковић изражава задовољство собом и истиче да неће дозволити да га мрачна сила промени, те “ма на шта да личим и какви год били моји недостаци, останем овакав какав јесам”. Једноставно, бољи, лепши, паметнији, часнији од “човеколиког” Мартиновића, или “Ђуке бизона”. Није ли бизарно да ако већ редитељ којем је естетика професионална деформација то није у стању да уради, онда љубитељи лика и дела Теофила Панчића, они који су доказали својом љубављу према њему да човека умеју да цене не по његовом физичком изгледу него по делима, треба да избегавају исмевање људи због њихових физичких особина, а не да га препоручују?

Још бизарније од овога је оно што је самозадовољног Марковића који неће да се мења (а склоност ка немењању је, рекао бих, одлика неинтелигентног човека) инспирисало за овај текст. Отишавши до филијале “Телекома” како би раскинуо уговор за мобилни телефон, суочио се са службеницом која није имала природне него истетовиране обрве, што је “изгледу те жене дало нешто, ако не демонско, оно свакако неприродно”. Можемо само да замислимо ужас који га је задесио пошто се осврнуо “са нелагодом и констатовао како су и остале службенице украшене истетовираним обрвама”, али и да се запитамо како то да истоветну нелагоду није имао док је годинама седео у Управном одбору Политике са Соњом Лихт која, такође, има исцртане обрве. Можда су, попут “шоферчина”, Марковићевог презира достојне и “шалтеруше”, али не и угледне друштвене раднице.

Најбизарније од свих горенаведених бизарности јесте оно што је Марковића гурнуло у пакао којим влада службеница “демонског” изгледа. Схвативши да живимо под окупацијом, Марковић је решио да пружи отпор и придружи се партизанима, Прлету и Тихом, све се надајући да ће му колеге илегалци дати надимак Лепи, јер није дебео и има природне обрве. Али како то учинити? “Због тога сам отишао у пословницу ‘Телекома’ да одјавим мобилни телефон. Сматрао сам како један важан извор прихода окупационих снага могу лишити тих хиљаду, две хиљаде динара колико износе моји месечни рачуни”, навео је храбри редитељ. Кренувши у партизане, “Лепи” је, међутим, погрешно “скренуо код Албукеркија” и завршио у дивизији “Принц Еуген”.

Једноставно је: ако је раскинуо уговор с “Телекомом”, нов уговор могао је да потпише или с “Вип мобајлом”, иначе аустријском фирмом, или с “Теленором”, фирмом из државе између осталог познате и по Видкуну Квислингу. Не ваља Недић, али су Курт Валдхајм и Квислинг супер. Жив нисам шта је “Лепи” изабрао. Пошто не помиње кабловску телевизију, претпостављам да такав уговор с “Телекомом” није ни имао, него је одраније претплатник слободарског СББ-а, па плаћајући рачуне не финансира никакве окупаторе него обезбеђује надницу бившем директору ЦИА Дејвиду Петреусу и његовим саборцима у бици за слободну Србију. Утеха за Марковића може бити чињеница да је лепота пролазна, али је глупост вечна. За аутоколонијални менталитет нисам баш сигуран, али обећао је Марковић да се неће мењати.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб

 

Извор Вечерње новости, 23. фебруар 2020.