Smena na čelu CDU će promeniti Nemačku kakvu poznajemo

CDU bi mogla dobiti novog šefa početkom leta. Favorit je kandidat konzervativnog krila Fridrih Merc, a njegova saradnja sa kancelarkom ne bi potrajala ni 10 dana

U utorak uveče, šezdesetčetvorogodišnji Fridrih Merc, koračao je niz široko, drveno stepenište, ka prizemlju vile u Magdeburgu. Došao je povodom godišnjeg sastanka sa ekonomskim savetnicima Demohrišćanske unije (CDU) u istočnoj nemačkoj državi Saksonija-Anhalt, ali je spektakularni doček koji mu je priređen daleko prevazišao prilično prozaičnu prirodu samog događaja. U zadnjem delu dvorane bilo je mesta samo za stajanje, a ljudi su izvijali vratove ne bi li makar na momenat ugledali Merca. Prvi govornik je uzbuđeno rekao: „Vila Topfer nikada pre nije iskusila ovakvo nešto!“

Mercov nastup usledio je dan nakon što je Anegret Kramp-Karenbauer – liderka CDU i Merkelina naslednica – izjavila da se povlači sa funkcije usled besramnog flertovanja njene stranke sa ultra-desničarskom Alternativom za Nemačku (AfD) tokom pokušaja formiranja vlade u Tiringiji. Merc je jedan od onih koji se nadaju da će preuzeti uzde desno centrističke CDU – a jednom kada taj naslednik bude izabran, kancelarska karijera Angele Merkel (sada obične članice partije) bi mogla rapidno da se okonča. Ali iako Merc ne krije svoje ambicije – pa se čak usudio da tvituje o nameri da se „više angažuje u ime svoje države u dolazećim nedeljama i mesecima“ – on nije jedini kandidat koji se nada da će zameniti „AKK“, kako Kramp-Karenbauerovu često nazivaju. Pedesetosmogodišnji Armin Lašet je naširoko smatran nekim ko takođe cilja tu poziciju.

U ponedeljak ujutru, Lašet, koji je guverner Severne Rajne-Vestfalije – najnaseljenije nemačke države – nalazio se u poseti zapadnog nemačkog grada Ahena. Unutar lokalnog štaba CDU u ovom gradu, dao je kratku izjavu za desetak novinara koji su, nakon iznenadnog povlačenja AKK, odjednom bili zainteresovani za sve što je imao da kaže. Ali to nije bilo mnogo. Odeven u tamno odelo, sa zelenom kravatom, Lašet je prosto rekao da će „Severna Rajna-Vestfalija pružiti svoj doprinos“ iznalaženju novog lidera CDU. Nekolicina novinara ga je pratila dok je odlazio nakon svega par minuta obraćanja, ali on je nestao u susednoj sobi, nevoljan da kaže bilo šta više.

Još jedan mogući kandidat je ministar zdravlja Jens Špan, koji ima 39 godina. U sredu u 7:02 prepodne bio je vedrog raspoloženja , cupkajući po hodnicima Ministarstva zdravlja uz veselo „dobro jutro“ na usnama. Čak i za stalno zauzete državne funkcionere, ovakav ranoranilački manir je neobičan, ali Špan je imao pun raspored tog dana i ovo je bio jedini termin koji je mogao da izdvoji za intervju za Špigl. „Izazovi sa kojim se naša stranka suočava sada su postali sasvim jasni“, rekao je Špan. „Nakon što ju je toliko godina usmeravala Angela Merkel, CDU sada mora ponovo da nauči da hoda sama. Moramo da napravimo reformu kadrovske politike za narednu deceniju u kojoj Angela Merkel više neće biti na centralnom mestu“. Upitan za svoje ambicije, Špan je rekao: „Kandidovao sam se za vođstvo stranke 2018. godine i još uvek sam voljan da preuzmem odgovornost za njenu federalnu politiku. Tačna konstelacija kadrova biće tema diskusija u narednim danima“.

VREDNOST ZA NAJVIŠU FUNKCIJU
Kada je Anegret Kramp-Karenbauer saopštila svoju nameru da se povuče sa funkcije lidera CDU, odnosno da se ne kandiduje za kancelara, to nije samo značilo tragični neuspeh žene koja nikada nije bila adekvatno pripremljena za grubi svet federalne politike. Takođe je označilo i neuspeh klimavog dogovora o podeli moći u okviru kojeg je Merkelova ustupila funkciju lidera partije Kramp-Karenbauerovoj jula 2019. godine, ali je zadržala funkciju kancelara Nemačke. To je praktično stavilo Kramp-Karenbauerovu u poziciju da mora da dokaže svoju vrednost za višu funkciju. Možda još važnije od toga, saopštenje Kramp-Karenbauerove o povlačenju momentalno je odmrznulo ceo niz zapaljivih konflikata koji već godinama tinjaju unutar partije. Sada se različita krila stranke međusobno bore žešće nego ikada pre.

Najskoriji okidač bili su izbori u istočnoj državi Tiringiji prošlog oktobra. Na tom glasanju, Leva stranka je prošla kao najjača sa 31 procentom glasova, ali kada je pre devet dana za novoizabrane poslanike došao momenat da biraju guvernera, CDU je odlučio da svoju podršku dodeli Tomasu Kamerihu – kandidatu Slobodnih demokrata (FDP), stranke naklonjene biznisu koja je jedva prebacila prag od pet odsto glasova. Pravi problem, međutim, leži u tome što je CDU bio (skoro sigurno) potpuno svestan da će i ultradesničarska AfD takođe podržati kandidata iz redova FDP. A nazivati AfD prosto „ultradesničarima“ u Tiringiji se graniči sa laganjem: nemački sud je prošle godine utvrdio da je dopustivo i adekvatno nazivati lidera tiringijskog AfD, Bjorna Hekea, fašistom

Bjorn Heke, lider Alternative za Nemačku u saveznoj državi Tiriginiji

Kamerih je isprva prihvatio rezultate i postao guverner dotične države, ali je bio prinuđen da podnese ostavku svega par dana kasnije. Njegova stranka – FDP – suočila se sa lavinom kritika zbog prihvatanja podrške AfD-a. Ali potresi su naročito uzdrmali CDU. Centristički orijentisano rukovodstvo stranke je okretalo glavu ulevo povodom ponašanja svog odbora u Tiringiji, ali je desno krilo stranke – grupa poznata pod nazivom „Unija vrednosti“ – branilo izbor Kameriha, besno što je bio prinuđen da podnese ostavku. Sve to je otkrilo koliko je šaroliko članstvo CDU: s jedne strane su oni koji Zelenu stranku vide kao savršenog političkog partnera i podržavaju odluku Merkelove iz 2015. da ne zatvara državne granice pred izbeglicama. Sa druge strane su oni koji ne bi imali ništa protiv da pređu u AfD ako to ne bi značilo gubitak njihovih partijskih funkcija ili poslaničkih mandata. Anegret Kramp-Karenbauer nije bila sposobna da sastavi ova dva pola.

Hoće li CDU biti u stanju da pronađe nekoga ko bi mogao uspeti tamo gde Kramp-Karenbauerova nije? Ukoliko želi da ostane velika stranka, ovo je egzistencijalno važno pitanje. Ova stranka sada mora brzo da nađe odgovore na teška pitanja koja je ignorisala tokom poslednjih 15 godina provedenih na vlasti: Za šta želi da se zalaže? Koje odgovore nudi za ekološke, ekonomske i tehnološke izazove sa kojim će se Nemačka suočavati u godinama koje dolaze? Hoće li ostati verna centrističkom kursu koji je zacrtala Merkelova ili će podleći pritiscima AfD i skrenuti udesno, možda i ultra udesno, kao što su učinile druge konzervativne partije u Evropi? Ukratko, potraga za novim predsednikom stranke i – makar sudeći po većinski prihvaćenom stavu unutar stranke – novim kancelarom je više od kadrovskog pitanja. To je pitanje budućeg usmerenja CDU.

MODERNI OBLIK KONZERVATIVIZMA
Tri najizvesnija kandidata predstavljaju tri različita pristupa. Fridrih Merc, nekada obećavajući „teškaš“ iz CDU koji je kasnije uvređeno okrenuo leđa stranci nakon što je Merkelova preuzela sve, zalaže se za ekonomski liberalizam i društveni konzervativizam. On je otelotvorenje demohrišćana kakvi su bili pre ere Angele Merkel i odveo bi stranku udesno. Armin Lašet predstavlja kontinuitet sa kursom Merkelove, u okvori kojeg se u proteklih 15 godina CDU pomerila ka centru, pa i dalje od toga. U poslednje vreme se mnogo spekuliše o mogućoj federalnoj koalicionoj vladi CDU i Zelenih, a Lašet se tretira kao potencijalni most u toj koaliciji. Ali on je takođe politički fleksibilan kada je to potrebno. U Severnoj Rajni-Vestfaliji, trenutno vodi koalicionu vladu sa FDP. A tu je i Jens Špan, kandidat iz redova mlađe generacije koji predstavlja savremenu formu konzervativizma. Ali on nije baš sasvim spreman za sledeći korak. On stoji u redu iza Merca i Lašeta, svestan da nije favorit, ali da vreme radi za njega.

Još jedan igrač je i Markus Zeder, pedesettrogodišnji guverner Bavarije i lider Hrišćanske socijalne unije (CSU), bavarske „sestrinske stranke“ CDU. Njegov imidž je u poslednje vreme pretrpeo rapidnu transformaciju. Godinama je smatran za preambicioznog spletkaroša, ali iznenada on više nalikuje na pouzdanog i stabilnog lidera. Uporno je poricao glasine da je zainteresovan da zauzime mesto Merkelove u Berlinu, uvek insistirajući na tome da je njegovo mesto u Bavarskoj. No, jasno je da će imati dosta uticaja na to ko će ući u kancelarski kabinet u Berlinu.

Nazad u Magdeburgu, u utorak uveče, Merc nije posvetio mnogo vremena razmatranju ekonomske situacije u Saksoniji-Anhalt. Umesto toga, svoju pažnju je fokusirao na svet: na Ameriku, na kineski Novi put svile i na temu šta sve to znači za Nemačku. Živahno je iznosio statistike i anegdote i bez mnogo poteškoća pravio istorijske paralele. Muškarci iz publike su ga pažljivo slušali. Jedva da se mogla videti bilo koja žena. Glavna Mercova poruka je obećanje. On „iskreno veruje“, rekao je, da je moguće „vratiti značajan udeo birača AfD u politički centar, a naročito pomoću Unije“ – termin „Unija“ je skraćenica koja se odnosi na alijansu CDU-CSU. Neko iz publike pitao je Merca koliko bi glasova Unija mogla da dobije. Merc je odgovorio: „35 odsto plus H je moguće“. Ali, smatra on, to je moguće samo ako CDU odluči da ga sledi. I ukoliko raskrsti sa erom Merkelove.

Merc je okončao svoj govor komentarima koji se mogu interpretirati kao pretnja. Rekao je kako želi da pruži svoj doprinos situaciji, kao i da želi „da to učini na bilo koji način koji ne ugrožava jedinstvo i harmoniju Unije, naročito CDU“. Ali, dodao je: „Ukoliko bude neophodno, ova pitanja možemo razmatrati i u konkurentskoj debati“. Ne bi bilo ništa strašno, rekao je, „ako budemo morali da napravimo još jedan partijski kongres kako bismo doneli odluku“. Ovi komentari jasno pokazuju da Mercu ne manjka samopouzdanja. Ta nadmenost ga je navela da 2018. – nakon što je od Kramp-Karenbauerove izgubio bitku za rukovodstvo CDU – manje-više otvoreno zahteva ministarsku fotelju. Iako je pre toga uporno odbijao i pomisao da se kandiduje za mesto u upravnom odboru stranke.

MERCOVA AHILOVA PETA
U to vreme su se čak i Mercove pristalice okretale od njega, a delovalo je kao da je njegov pokušaj da se vrati u politiku, nakon godina udaljenosti od Berlina tokom uspešne pravničke karijere, zauvek propao. No sada, budući da se žena koja ga je pobedila saplela, njegov san o probijanju do vrha bi mogao da se ostvari. Iako je Merc svoju karijeru otpočeo u politici, bio je udaljen od iste toliko dugo da može da nastupa kao autsajder, kao neko ko je spreman hrabro da se obračuna sa „establišmentom“, za razliku od karijernih partijskih političara – uprkos činjenici da su njegova vrsta politike i državna vizija nastali u vreme Helmuta Kola, koji je bio kancelar Nemačke od 1982. do 1998. godine. On je najstariji u trijadi aspiranata na rukovodeću poziciju u stranci, ali i najagresivniji – što ima dobar odjek kod svih koji žude za autoritetom i muževnijim stilom rukovođenja.

Međutim, Merc ima očiglednu Ahilovu petu: krajnje su mali izgledi da će svi birači koji su nekada podržavali levo-centrističke socijaldemokrate (SPD) ili Zelene, ali ih je Merkelova namamila da se priklone CDU, Merca smatrati dopadljivim. Za njih je Merc neka vrsta lorda Voldemora iz prohujale neoliberalne epohe. Njegova odluka da se povuče iz nadzornog odbora kompanije za upravljanje nekretninama Blekrok neće mnogo pomoći kako bi se to promenilo. Ukoliko Merc postane lider CDU, njegov angažman u Blekroku će definitivno postati sporno pitanje. Mnogima je ova kompanija sinonim za sve što je loše u kapitalizmu. Ali Merc ima dodatnu slabost, kao što je povremeni nedostatak samokontrole. Da i ne pominjemo duboku ranu koja nastavlja da ga proganja svih ovih godina, uprkos njegovim žestokim poricanjima, a odnosi se na 2002. godinu, kada ga je Angela Merkel pobedila u borbi za mesto poslaničkog lidera CDU/CSU u državnom parlamentu, što je poraz koji ga i dalje tišti.

Fridrih Merc, lider konzervativnog krila CDU i glavni kandidat za poziciju predsednika stranke

Partijski insajderi kažu da Merc tokom svake političke diskusije u nekom trenutku mora početi da priča o Merkelovoj, o njenim greškama i krivici koju snosi za navodnu propast stranke. To gotovo da poprima razmere opsesije, pa se nameće pitanje može li neko ko neguje toliko emotivan odnos prema sopstvenoj političkoj karijeri uopšte da vodi stranku, a kamoli državu? Nije kao da na svetskoj pozornici manjka narcisoidnih ličnosti. Merc smatra da je praktično svaki potez koji je Merkelova napravila bio pogrešan: njen iznenadni zaokret od nuklearne energije ka obnovljivim izvorima, njena odluka da nemačke granice drži otvorenim tokom izbegličke krize, njen predsednički stil vladanja. Merkelova je, smatra on, ostavila CDU bez jasnog profila – i on sada veruje da ima šansu da popravi stvari.

U utorak, u Dizeldorfu – pokrajinskoj prestonici Severne Rajne-Vestfalije – Armin Lašet se obratio poslaničkoj grupi CDU u lokalnom parlamentu. I njegove reči bile su zapanjujuće. Sada je došlo vreme, rekao je, da se pozabavimo najbitnijim pitanjima. Radi se ni manje ni više nego o opstanku stranke, rekao je, kao i o njenoj budućnosti kao velike stranke i kao stranke sposobne da kontroliše kancelarski kabinet. Vreme je, izjavio je Lašet, da se sva najvitalnija pitanja smireno razmotre.

PAŽLjIV I NEODLUČAN
Lašet je mnogo otvoreniji na internim sastancima nego u javnosti. U utorak u Dizeldorfu je čak spomenuo i imena svojih potencijalnih rivala – Jensa Špana i Fridriha Merca. Ali nije rekao za koga misli da bi mogao da pobedi. Deluje kao da bi jako želeo da to bude baš on. Lašet se dugo pitao da li je kadar da preuzme veću odgovornost, odnosno da li je „materijal“ za nemačkog kancelara. Ukoliko ova pitanja ikada postanu konkretna umesto hipotetička, kako je Lašet nedavno rekao, on želi da bude spreman. Izjavio je da namerava da duboko razmotri svoju budućnost i da bude iskren prema sebi.

Lašet je pažljiva, neodlučna osoba, ali ga je njegova introspekcija očigledno navela na zaključak da bi bio dobar kancelar, pri čemu oni koji su mu bliski govore da je spreman za odgovornije zadatke. U poređenju sa 2018, kada je – posle nešto oklevanja – na kraju odbio da se kandiduje za šefa partije, sada ostavku Kramp-Karenbauerove vidi kao šansu. Ali za šta se Lašet zalaže? Iznova i iznova se govori kako bi bio idealan kandidat za koaliciju CDU i Zelenih. Ali zašto? Možda zato što slovi za nekoga ko je bio deo labavo povezane grupe mladih poslanika CDU i Zelenih koja je diskutovala o mogućem savezu dve stranke. Ili možda zato što je radio na unapređenju integracione politike, što je nešto što mu je donelo nadimak „turski Armin“ među konzervativnijim protivnicima unutar CDU.

Međutim, kada situacija to zahteva, Lašet je u stanju da bude prilično konzervativan. Tokom kampanje u Severnoj Rajni-Vestfaliji, u svoj tim je doveo konzervativnog eksperta za unutrašnju politiku Volfganga Bosbaha, a Fridriha Merca je imenovao za glavnog savetnika za Bregzit u svojoj vladi. Takođe je povremeno pokušavao da se, dvosmislenim i „šifrovanim” izjavama, obraća desničarima. U skorašnjem intervjuu za Špigel, kritikovao je natprosečne plate novinara koji rade u sektoru radiotelevizije – što je pozicija koja mu je donela pohvale od desničarskog AfD-a.

Lašet je takođe okupio i tim koji bi mogao da ga odvede daleko, a naročito njegov najvažniji pomoćnik koji nadomešćuje sve Lašetove nedostatke, uključujući disciplinu i ambiciju. Taj pomoćnik je Natanijel Liminski, Lašetov šef kabineta u prestonici Severne Rajne-Vestfalije. Liminski, kog često nazivaju po nadimku „Momo“, ima 34 godine i potiče iz ultra-konzervativne i striktno religiozne porodice. Ima devetoro braće i sestara. U svojim ranim dvadesetim godinama, Liminski je bio gost u jednom od najgledanijih TV programa u Nemačkoj, i tu je pričao zašto se uzdržava od seksa pre braka. Sada je oženjen i ima troje dece. Dok Lašet često ispada haotičan i neodlučan, Liminski pazi da sve bude brižljivo isplanirano i organizovano. Ljudi koji ih poznaju obojicu kažu da je mladi šef kabineta daleko ambiciozniji od samog Lašeta i stalno tera svog šefa napred. Priča se da bi Liminski voleo da postane šef kancelarskog kabineta.

Armin Lašet, guverner Severne-Rajne Festvalije i kandidat liberalnog krila CDU za lidera stranke

Jedan od dva favorita u trci za vođstvo nad CDU je odlučan da preuzme kormilo. Drugi je međutim odlučniji nego što to deluje, a napred ga gura njegov ambiciozni pomoćnik. Merc nema šta da izgubi. Nema nikakvu političku funkciju koja bi mogla da mu bude oduzeta. Već ima uspešnu karijeru iza sebe, a kao hobi pilot ne mora da brine da će ostati bez svoja dva aviona ukoliko ne bude izabran za predsednika CDU. On je u „win-win“ poziciji. Lašet, za razliku od toga, može mnogo da izgubi – bilo da odluči da se kandiduje ili ne. Kao guvernera najnaseljenije nemačke države, prati ga automatsko očekivanje da će imati ulogu i na federalnoj pozornici. Ukoliko odbije da uđe u ring za prvu fotelju u CDU, kao što je učinio 2018. godine, njegove političke perspektive biće zamagljene. No, ukoliko se kandiduje i izgubi, biće politički oslabljen.

ŠTA ČINITI SA MERKELOVOM
Razgovori između Lašeta, Merca i Špana su otpočeli i rešenje se još uvek nije pojavilo, ali pritisak da se sporazum postigne bez sukoba raste. Većina lidera CDU bi htela da izbegne situaciju poput one iz 2018, kada su Kramp-Karenbauerova, Merc i Špan proveli nedelje putujući kroz Nemačku u potrazi za podrškom. Na kraju je partijski kongres za dlaku izabrao Kramp-Karenbauerovu, ostavljajući za sobom podele u stranci koje još nisu zacelile. Prema tome, proces će se ovaj put drugačije odvijati, i više će nalikovati starim manirima – kandidati će, zajedno sa partijskim rukovodstvom, raspraviti ko dobija funkciju. Neki će možda takav pristup kritikovati kao zatvoren, ali oni koji ga zastupaju kažu da je to bolje nego da se kandidati mesecima sukobljavaju pred licem javnosti.

Stvari će se još više zakomplikovati činjenicom da u svemu odlučuje i CSU. Na kraju krajeva, novi predsednik CDU bi trebalo da bude i kandidat čitave Unije za kancelara. Ali neki u redovima CSU nisu baš oduševljeni takvim aranžmanom. Oni bi hteli da CDU prvo odabere novog lidera, pre nego što na red dođe diskusija o potencijalnim kandidatima konzervativaca za kancelara. Deluje kao da mnogi zaboravljaju da kancelarska funkcija zapravo nije slobodna u ovom trenutku. Angela Merkel je i dalje tu – i nastaviće da bude tu čak i nakon što CDU bude našao svog novog lidera. To celu situaciju čini još osetljivijom.

Deluje malo verovatno da će Merkelova biti spremna da se odmah pokupi i ode iz kancelarskog kabineta. Što znači da će struktura koja je upravo doživela krah – kancelar iz redova CDU koji istovremeno nije i šef stranke – biti ponovo uspostavljena. Do narednih opštih izbora u Nemačkoj ostaje punih godinu i po dana. Ako Merc bude izabran na čelo CDU, teško je zamisliti da će on i Merkelova uspeti da sarađuju makar i nedelju i po dana. Merkelova je 2018. rekla da želi „dostojanstven“ odlazak sa funkcije i da ne namerava da bude oterana. Čak i ako bi se sklonila sa kancelarske funkcije, trenutnu vladu čini koalicija sa SPD, a socijaldemokrate su rekle da neće glasati za novog kancelara nemačkog parlamenta bez novih izbora. Pri tome je u aktuelnoj situaciji sve samo ne zagarantovano da će konzervativci na novim izborima ostati najjači politički tabor.

Merkelova ima i druge poluge uticaja. Među liderima CDU smatra se neupitnim da će Zeder, kao prvi čovek CSU, nastaviti da insistira na značajnom restruktuiranju vlade, što je zahtev koji je već izneo ranije ove godine. Mnogi očekuju da će svoju podršku kandidatu za kancelara iz redova CDU usloviti upravo takvim restruktuiranjem. To vraća Merkelovu pravo u centar debate. Kako ljudi bliski njoj vole da ističu, imenovanje ministara u vladi ostaje posao kancelara. A ankete pokazuju da Merkelova i dalje uživa priličnu popularnost, što joj pruža veću moć u predstojećim debatama nego što deluje na prvi pogled.

Kao da sve to već nije dovoljno komplikovano, tu je i rastući pritisak da se čitav proces okonča što je brže moguće. Mnogi su se nadali da bi CDU mogao da čeka do svog planiranog partijskog kongresa u decembru, pa da tom prilikom odluči o kandidatu za kancelara. Ali niko više ne veruje da je taj rok realan – naročito zato što bi na taj način stranka bila prinuđena da se bavi sobom tokom cele ove godine. Kramp-Karenbauer je u sredu najavila da namerava da otpočne razgovore sa mogućim naslednicima već sledeće nedelje. Postoje i magloviti planovi za održavanje partijskog kongresa početkom leta.

Svi su, međutim, svesni rizika: Što ranije CDU odabere novog lidera i novog kandidata za kancelarsku funkciju, više će vremena politički protivnici imati da ga napadaju. Oni koji su naklonjeni ubrzanim procedurama tvrde da je bez obzira na sve vreme od ključnog značaja jer bi novi izbori mogli da se dogode ranije nego što se očekuje, pa je partijsko jedinstvo, kako kažu, bitnije od svega ostalog. Mada je u ovom trenutku nejasno o kakvom partijskom jedinstvu govore.

GUBLjENjE STRPLjENjA
U ponedeljak u podne, Mark Hauptman je sedeo u svojoj kancelariji u Bundestagu – nemačkom parlamentu – smrknutog lica. Hauptman je čelnik krila mladih poslanika CDU/CSU u federalnom parlamentu, i bio je razjaren načinom na koji su lideri CDU posmatrali kolaboraciju stranke sa AfD-om u Tiringiji kao nesvakidašnji politički greh. On ima potpuno suprotno stanovište.

Hauptman smatra da je Kemerih – poslanik FDP kog je parlament Tiringije izglasao za guvernera uz pomoć glasova AfD – trebalo da ostane na funkciji, kao i da su novi izbori u ovoj pokrajini loša ideja. Tvitovao je da „samo odmahuje glavom“ na to kako Merkelova upravlja situacijom. Sada partijsko rukovodstvo CDU, sa oslabljenih pozicija, napada arhi-konzervativno krilo CDU poznato kao „Unija vrednosti“. „Oni koji zahtevaju gašenje Unije vrednosti čine dve ogromne strateške greške“, žalio se Hauptman, inače starosedelac Tiringije. Pre svega, upozorava on, to bi moglo da izazove formiranje nove konzervativne stranke pozicionirane desno od CDU. Drugo, dodaje on, „ni sa praktičnog, ni sa političkog stanovišta nije moguće“ ignorisati stavove tako velikog broja članova CDU istovremeno.

Dve nedelje ranije, Karin Prajn je pila čaj u jednom berlinskom kafeu – i njeno raspoloženje je bilo podjednako loše, ali iz potpuno drugih razloga. Prajn je ministarka obrazovanja u državi Šlezvig-Holštajn i spada u najliberalnije članove CDU. Ona zahteva da stranka preispita svoj pristup Levoj stranci, koju izbegava najveći broj članova CDU zbog njenih delimičnih korena u istočnonemačkoj komunističkoj partiji. Ona smatra da je izjednačavanje ekstremne levice sa ekstremnom desnicom – izjednačavanje Leve stranke i AfD – „koren sveg zla“.

Takvi ekstremi postoje unutar CDU. Postoje oni desni kojima ne smeta da se prilikom izbora pokrajinskog guvernera udružuju sa fašistom kakav je Bjorn Hoke, a postoje i oni levi koji se nadaju da će CDU preispitati svoj odnos sa ekstremnom levicom. Pitanje kako bi CDU trebalo da se postavi u rapidno menjajućem partijskom krajoliku Nemačke preti da pocepa ovu stranku. CDU uglavnom pati od istih problema koji su proganjali SPD poslednjih godina. Tradicionalni birački miljei se otapaju, njihove zagrižene pristalice izumiru, koalicije je sve teže praviti, a stara uverenja više ne važe. Faze tranzicije, sa kojima se Nemačka sada suočava usled okončavanja ere Merkelove, takođe se ispoljavaju i kao faze neizvesnosti u kojima se brzo stvaraju vakuumi moći. Odjednom nema autoritativne ličnosti koja pokazuje kojim putem treba ići.

Nemačka kancelarka Angela Merkel drži govor na kongresu Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Lajpcigu, 22. novembar 2019.

A u slučaju Merkelove, radi se i o nečemu većem. Za njenih preko 14 godina kancelarske karijere, Merkelova je podmladila stranku, povela je ka centru i privukla nove grupe birača. Dokle god je recept Merkelove donosio uspeh CDU na federalnom i pokrajinskom nivou, konzervativci u stranci su ćutali. Ali izbeglička kriza je taj period mira dovela do završetka, a konzervativci su od tada u pobuni protiv Merkelinog kursa. Bitka fokusirana na Uniju vrednosti je samo jedan primer izazova sa kojim se ova stranka sada suočava.

Čak i razumni demohrišćani gube strpljenje ovih dana – ljudi poput Ralfa Brinkhausa, šefa konzervativne poslaničke grupe u nemačkom parlamentu. Brinkhaus je u sredu učestvovao na tajnom sastanku sa dvadesetak članova CDU i Zelenih. Sastali su se u italijanskom restoranu u srcu Berlina. Ova grupa se povremeno sastaje već neko vreme. Atmosfera je uglavnom prijateljska i opuštena. Ali nije tako bilo i ove srede. Nekoliko zelenih je govorilo o svojim brigama povodom razvoja situacije u Tiringiji i upozorilo prisutne demohrišćane da moraju jasnije da distanciraju svoju stranku od desničarskog ekstremizma. Nakon nekih sat vremena diskusije, kažu učesnici iste, Brinkhaus je eksplodirao, rekavši da se radovao prijatnoj večeri, ali je umesto toga morao da trpi da mu neko drži lekciju. „Sve vreme govorite sa pozicija nekakvog moralnog uzvišenja. Neću to tolerisati!“ – citiraju ga prisutni. Rekao je da su se on i rukovodstvo CDU distancirali – šta su drugo mogli da urade? Ova anegdota pokazuje koliko provokativno za čelnike CDU može da bude stalno guranje u isti koš sa Unijom vrednosti. Ali šta je uopšte Unija vrednosti?

Ova grupa ima svega 3.719 aktivnih članova, što je manje od jedan odsto članstva stranke. Ali stvaraju nesrazmernu pometnju. Uspostavljena 2017, grupa je htela da napravi antipod rukovodstvu stranke, za koje smatra da je skliznulo previše ulevo. Već neko vreme mnogi iz konzervativnog krila CDU – koji izbegavaju da se eksplicitno identifikuju sa Unijom vrednosti – i više nego blagonaklono gledaju na kritike koje lider Unije vrednosti Aleksander Mič iznosi na račun Merkelove i njene politike. Mnogi su osetili da se konačno pojavio neko ko se ne boji da kritikuje kancelarku. Nakon debakla u Tiringiji, međutim, članovi Unije vrednosti su postali parije usled svoje spremnosti da oslabe barijere protiv AfD-a. Nedavno je čak i prilično konzervativni lider Mlade unije – Tilman Kuban – predložio da Mič napusti stranku. Njegov komentar je usledio nakon otkrića medija da je Mič donirao 120 evra AfD-u pre nekog vremena, kao i da je razmatrao da se priključi ovoj stranci.

DIJALOG UMESTO MARGINALIZACIJE
Mič nije jedina osoba u Uniji vrednosti koja je povezana sa ultra-desnicom. Tu je, primera radi, Sebastijan Rajšman – pokrajinski lider u Hesenu iz redova Unije vrednosti – koji takođe poznaje i Dejvida Bendelsa. „Organizacija za održavanje vladavine prava i glavnih konzervativnih sloboda“ ovog potonjeg je godinama radila skupe reklamne kampanje za AfD. Prema informacijama koje su dostupne Špiglu, Rajšman je učestvovao u krstarenju sa Bendelsovom grupom 2016. godine. Takođe je sa Bendelsom i jednim sadašnjim članom AfD-a putovao u Berlin januara 2017. godine radi učešća na novogodišnjem događaju u organizaciji Junge Frajhajta, jednog ultra-desničarskog nedeljnog lista. Odgovarajući na novinarska pitanja, Rajšman kaže da poznaje Bendelsa i dotičnog političara iz AfD iz vremena provedenog u Mladoj uniji – omladinskom krilu CDU, i drugim partijskim grupama. „Do današnjeg dana sam lični prijatelj sa gospodinom Bendelsom“, piše on. On tvrdi i da „nije imao kontakata“ sa poslanikom iz AfD-a nakon što je ovaj drugi „napustio CDU“, kao i da „ni finansijski, ni politički nije povezan“ sa grupom koja se vezuje za AfD. On ističe da demokratija zahteva dijalog, a ne marginalizaciju.

Tu je i Kristijan Siter, pokrajinski lider Unije vrednosti u Tiringiji – i on ima rano stečene veze sa ultra-desničarskom scenom. U periodu od 2010. do 2015. godine bio je član grupe koja finansira časopis nove desnice pod nazivom Blaue narcise (Plavi narcis). Odgovarajući na zahtev za komentar, Siter je preko portparola Unije vrednosti rekao da je napustio ovu grupu čim je 2015. u novinama pročitao da je „vođa grupe umešan u drezdensku Pegidu“ – islamofobni protestni pokret. Portparol međutim nije odgovorio na pitanje da li se veze između Rajšmana i Sitera kose sa fundamentalnim principima Unije vrednosti.

Usled takvih veza deluje kao da se bedem CDU prema desnici raspada, uprkos tome što je ova stranka decenijama bila u stanju da razne vrste konzervativaca okupi pod jednim krovom. Konrad Adenauer, prvi posleratni kancelar Nemačke, oblikovao je CDU u „catch-all“ partiju za konzervativizam glavnog toka, obuhvatajući sve od centra ka prilično dalekoj desnici. Nedeljom bi se isticalo „C“ (Christlich, hrišćanska) iz naziva „CDU“, ali bi u ostatku sedmice partija pravila fleksibilne, pragmatične političke odluke, nudeći nešto svakome ko nije hteo da podržava SPD i ko nije bio komunista.

U svojim ranim godinama, Adenauerova stranka se spojila sa manjim, konkurentskim konzervativnim partijama. Samo je FDP preživeo. I desna margina je takođe bila uključena: u nekim regionima, članovi Socijalističke partije Rajha (SRP) – neonacističke stranke zabranjene 1952. godine – bili su integrisani u CDU. Adenauerov cilj je bio da spreči uspon konkurentne nacionalističke stranke, i to je ostala srž njegovih briga decenijama. Bivši lider CSU Franc Jozef Štraus i bivši kancelar Helmut Kol su se obojica držali uverenja da „neće biti demokratski legitimne stranke“ desno od CDU. To uverenje se dugo održavalo.

Da li je Merkelova zanemarila taj konzervativni element i tako pokrenula pad CDU? Članovi Unije vrednosti tako posmatraju stvari. Ali tradicija CDU je veoma drugačija: pod vođstvom Adenauera i Kola, CDU nije bila programski konzervativna stranka. Samo je marketing stranke bio konzervativan, a ona je pored toga bila fleksibila do tačke samoporicanja. Tamo gde je SPD uvek bio zainteresovan za velike projekte, Unija se uvek orijentisala ka svakodnevnim životima građana. Franc Valter, politikolog iz centralnog nemačkog grada Gotingena, opisuje to kao „demohrišćansku magičnu formulu“. On kaže: „Republika se promenila od kasnih pedesetih godina prošlog veka, ali ljudi jedva da su to primetili. To je zasluga CDU, ali većina nemačkih građana upravo to voli kod ove partije“.

„NEMAMO TAKO MNOGO VREMENA“
Sreda u berlinskom Bundestagu je donela odlično veče za Jensa Špana. Frakcija mladih članova parlamentarne grupe CDU/CSU, koja se sastoji od poslanika mlađih od 35 godina, predstavljala je svoju knjigu: „Politika sutrašnjice – Mlada generacija traži svoja politička prava“. Nudile su se perece i sokovi. Prisustvovalo je oko 80 ljudi. Agenda te večeri je predviđala razmatranje nekolicine pitanja, uključujući izazove koje sa sobom nosi gajenje konzervativnih stavova u mladosti – što je savršena priprema terena za Špana i njegovo nastojanje da privuče pažnju u trci za funkciju šefa partije. Konzervativan i moderan? Špan se nada da će moći da pokaže kako ta dva pojma nisu uzajamno nespojiva. Par sati pre događaja, izjavio je kako je „spreman da preuzme odgovornost“. Od tada, postalo je jasnije nego ikad da Špan ne planira da ostane u pozadini zbivanja.

Mark Hauptman je pozdravio ministra zdravlja kao našeg „evergrina“ – isti onaj Haputman koji je onako žestoko branio Uniju vrednosti. Rekao je da naslov teme – „Mladi, politični i konzervativni“ – ne bi mogao bolje da odgovara Španu: „Još imaš vremena“. Smeh se prolomio kroz publiku. Špan je suzbio osmeh i počeo da govori. Pred partijsku konferenciju u Hamburgu 2018. godine, na kojoj je Anegret Kramp-Karenbauer odabrana da vodi stranku, podsetio je Špan, mnogi su mu govorili da bi trebalo da se povuče iz trke jer ima još dosta vremena za to. Čuo je istu stvar na stvakoj regionalnoj konferenciji, priča on, dodajući da ga to upozorenje prilično nervira. „Ponekad“, naglasio je, „zapravo i nemamo toliko mnogo vremena“.

Jens Špan, ministar zdravlja u nemačkoj vladi i favorit iz senke za novog lidera CDU

Onda je ministar načeo jednu od svojih omiljenih tema: gubitak poverenja javnosti, napredak koji političari moraju da prave u svakodnevnim životima ljudi. U ovom pitanju on je ozbiljni pragmatista. Ali već sledećeg momenta on izjavljuje kako će Nemačka postojati još samo 10 godina „ukoliko bude postojalo samo nekolicina ljudi koji sebe budu smatrali Nemcima“. Još jedan bljesak provokacije. Špan je neka vrsta personifikacije magične formule CDU. On je, s jedne strane, konzervativac koji uvek pobeđuje u svom distriktu zapadne države Severna Rajna-Vestfalija, pri čemu je prošlog puta, tačnije 2017. godine, odneo 50 odsto glasova. Špan je takođe i katolik. Sa druge strane, u braku je s muškarcem i smatra se predstavnikom modernog, kosmopolitskog krila stranke. Jens Špan je fleksibilan, u zavisnosti od publike. Tokom intervjua u njegovoj kancelariji, ističe da, iako na svojim policama ima nekoliko knjiga o Helmutu Kolu, „ima i o Obami“.

Špan već neko vreme želi da izađe iz mladog, tvrdolinijaški konzervativnog ćoška stranke koji se zalaže za zabranu burki, nastupa protiv „mišićavih mačo tipova“ sa imigrantskim biografijama i poziva da se kontraceptivne pilule izdaju samo na recept, „jer to nisu bombone“. Takvi komentari su bili sjajni za izazivanje revolta i privlačenje medijske pažnje oko Špana. Ali on se još pre nekog vremena udaljio od imidža političkog provokatora. Umesto toga, sada pokušava da bude prepoznat zahvaljujući politici koju zastupa. Da li bi Špan na kraju mogao da bude kompromisni kandidat ukoliko Lašet i Merc ne budu u stanju da postignu dogovor? Prednost je što bi to predstavljalo generacijsku smenu. Mana je njegov rejting. Pomučio bi se za glasove, naročito među ženama. Mnoge su bile ljute kada je Špan objavio studiju o fiziološkim posledicama abortusa. U stranci vlada i strepnja da bi Špan mogao da izgubi od Roberta Habeka ukoliko se ovaj potonji kandiduje za kancelara ispred Zelenih.

SVE ŠTO IMA DA SE KAŽE
Postoji i pitanje da li je kompromis ključ za blagostanje Unije. Odnosno, da li u epohi koja prioritetizuje jedinstveno oglašavanje proizvoda ona mora da se opredeli za jedan kurs. Da li bi stranka trebalo da se pomeri udesno, kako predlaže Merc, u nastojanju da otme glasove od AfD-a? I ako je odgovor potvrdan, koliko daleko udesno bi trebalo da ide?

U pokrajinskom parlamentu u Minhenu, prošle srede popodne, sednica parlamentarne grupe CSU se upravo završila, a pokrajinski guverner je koračao prostranim hodnicima Maksimilijanuma – zgrade u kojoj se nalazi bavarski parlament. Ali Markus Zeder nije bio zainteresovan za komentarisanje stanja svoje sestrinske partije. Nije želeo da deluje kao da se meša. U svakom slučaju, kako ljudi bliski Zederu ističu, on je već rekao sve što je imao.

Kao poručen, intervju sa Zederom se tog jutra pojavio u dnevnom listu desnog centra, Frankfurter algemajne cajtungu. Sadržao je nekoliko veoma interesantnih komentara. Kako je Soder rekao za ove novine, on ne veruje „da CDU može ostvariti uspeh sa političkom platformom iz prošlosti“. Rekao je da ne veruje da će „povratak nuklearnoj energiji, povratak obaveznom služenju vojnog roka, povratak staroj Uniji“ funkcionisati. Uz to „totalni raskid sa epohom Merkelove bi imao fatalne posledice za čitavu Uniju“.

Takvi komentari se mogu tretirati kao otvoreno odbacivanje Fridriha Merca i njegovog retro pristupa. Rukovodstvo CSU se udaljilo od uverenja da može da vrati birače AfD-a na svoj stranu prostim pomeranjem udesno. To je lekcija koju su naučili na teži način prilikom poslednjih bavarskih izbora 2018. godine. Sada Zeder svojoj politici daje zelenu nijansu, što je strategija koja je donela neočekivano mnogo podrške u Bavarskoj – što možda nagoveštava da bi on mogao da bude idealan kandidat Unije za kancelara. To, međutim, kako je u više navrata isticao, nije njegov cilj.

Zeder ne bi bio Zeder da nije brzo spustio na zemlju trojicu aspiranata iz svoje sestrinske stranke. U intervjuu je rekao da iako su Lašet, Merc i Špan „sposobni za rukovodeće obaveze, ali ankete pokazuju da niko od njih ne uživa široku podršku Nemaca“. Drugim rečima: CDU nema adekvatnog kandidata, što znači da će Merkelova morati da se ponovo kandiduje. Ili bi Zeder mogao da okuša sreću. Rezultat toga je da je stanje u CDU zbrkanije nego u bilo kom momentu od donatorskog skandala iz 1999 (skandal kada je otkriveno da je CDU koristila skrivene donacije, tajne bankovne račune i ilegalne devizne prilive iz stranih banaka; prim. prev.), nakon čega se Merkelova popela na vrh partijske lestvice. Stranka više ne zna šta želi da bude, a diskusije u predstojećim danima i nedeljama će biti toliko fokusirane na pitanje rukovodstva da jedva da će biti iole vremena za razmatranje politike.

Markus Zeder, guverner bavarske i predsednik CSU

Ukoliko bude odabran Merc, stranku će u 2021. predstavljati čovek koji personifikuje politiku iz vremena njenog nastajanja. Ukoliko izabere Lašeta, nade će biti položene u mir i komfor u vremenu u kojem se svet menja. A ukoliko se odluči za Špana, CDU će pokušati da imitira model koji otelovljuje Sebastijan Kurc, mladi austrijski kancelar. Ali Jens Špan nije Sebastijan Kurc. On je Jens Špan.

Sva trojica kandidata bi morala da se pribojavaju da će se naći iza Zelenih. A koalicija u kojoj bi Zeleni bili veći partner nego CDU-CSU, ne samo da bi predstavljala najveće poniženje, nego i kraj partije kakvu poznajemo. Destruktivne sile bi jednostavno postale prejake.

To je zagonetka koja svakom aspirantu izaziva drhtavicu u kolenima. Iako Fridrih Merc ne pokazuje bilo kakav znak zabrinutosti, njegova mreža unutar stranke više nije ono što je nekada bila. Merc je nekada mogao da se osloni na podršku moćne grupe unutar stranke – na slavni Andes pakt, tj. grupu muškaraca koji su sprečili Angelu Merkel da postane kandidat za kancelara 2002. godine. Ali taj pakt se raspada.

U jesen 2018. godine, članovi pakta nisu uspeli da sastave zajedničko saopštenje u znak podrške za izbor Fridriha Merca na čelo CDU. Preveliki broj članova pakta, uključujući bivšeg nemačkog predsednika Kristijana Vulfa, evropskog poslanika Elmara Broka i ustavnog sudiju Petera Milera, ne smatra Merca najboljim izborom. Ni ovog puta neće biti izjave podrške za Merca: pre dve godine, Armin Lašet je postao član Andes pakta. U tom smislu, njih dvojica su izjednačeni.

 

Autori Melani Aman, Majk Baumgartner, Lukas Eberl, Markus Feldenkirhen, Sebastian Fišer, Jan Fridman, Florijan Gatman, Julija Amalija Hejer, Kristof Hikman, Roman Hofman, Martin Kobe, Vajt Medik i An-Katrin Miler

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Spiegel.de