Смена на челу CDU ће променити Немачку какву познајемо

CDU би могла добити новог шефа почетком лета. Фаворит је кандидат конзервативног крила Фридрих Мерц, а његова сарадња са канцеларком не би потрајала ни 10 дана

У уторак увече, шездесетчетворогодишњи Фридрих Мерц, корачао је низ широко, дрвено степениште, ка приземљу виле у Магдебургу. Дошао је поводом годишњег састанка са економским саветницима Демохришћанске уније (CDU) у источној немачкој држави Саксонија-Анхалт, али је спектакуларни дочек који му је приређен далеко превазишао прилично прозаичну природу самог догађаја. У задњем делу дворане било је места само за стајање, а људи су извијали вратове не би ли макар на моменат угледали Мерца. Први говорник је узбуђено рекао: „Вила Топфер никада пре није искусила овакво нешто!“

Мерцов наступ уследио је дан након што је Анегрет Крамп-Каренбауер – лидерка CDU и Меркелина наследница – изјавила да се повлачи са функције услед бесрамног флертовања њене странке са ултра-десничарском Алтернативом за Немачку (AfD) током покушаја формирања владе у Тирингији. Мерц је један од оних који се надају да ће преузети узде десно центристичке CDU – а једном када тај наследник буде изабран, канцеларска каријера Ангеле Меркел (сада обичне чланице партије) би могла рапидно да се оконча. Али иако Мерц не крије своје амбиције – па се чак усудио да твитује о намери да се „више ангажује у име своје државе у долазећим недељама и месецима“ – он није једини кандидат који се нада да ће заменити „АКК“, како Крамп-Каренбауерову често називају. Педесетосмогодишњи Армин Лашет је нашироко сматран неким ко такође циља ту позицију.

У понедељак ујутру, Лашет, који је гувернер Северне Рајне-Вестфалије – најнасељеније немачке државе – налазио се у посети западног немачког града Ахена. Унутар локалног штаба CDU у овом граду, дао је кратку изјаву за десетак новинара који су, након изненадног повлачења АКК, одједном били заинтересовани за све што је имао да каже. Али то није било много. Одевен у тамно одело, са зеленом краватом, Лашет је просто рекао да ће „Северна Рајна-Вестфалија пружити свој допринос“ изналажењу новог лидера CDU. Неколицина новинара га је пратила док је одлазио након свега пар минута обраћања, али он је нестао у суседној соби, невољан да каже било шта више.

Још један могући кандидат је министар здравља Јенс Шпан, који има 39 година. У среду у 7:02 преподне био је ведрог расположења , цупкајући по ходницима Министарства здравља уз весело „добро јутро“ на уснама. Чак и за стално заузете државне функционере, овакав раноранилачки манир је необичан, али Шпан је имао пун распоред тог дана и ово је био једини термин који је могао да издвоји за интервју за Шпигл. „Изазови са којим се наша странка суочава сада су постали сасвим јасни“, рекао је Шпан. „Након што ју је толико година усмеравала Ангела Меркел, CDU сада мора поново да научи да хода сама. Морамо да направимо реформу кадровске политике за наредну деценију у којој Ангела Меркел више неће бити на централном месту“. Упитан за своје амбиције, Шпан је рекао: „Кандидовао сам се за вођство странке 2018. године и још увек сам вољан да преузмем одговорност за њену федералну политику. Тачна констелација кадрова биће тема дискусија у наредним данима“.

ВРЕДНОСТ ЗА НАЈВИШУ ФУНКЦИЈУ
Када је Анегрет Крамп-Каренбауер саопштила своју намеру да се повуче са функције лидера CDU, односно да се не кандидује за канцелара, то није само значило трагични неуспех жене која никада није била адекватно припремљена за груби свет федералне политике. Такође је означило и неуспех климавог договора о подели моћи у оквиру којег је Меркелова уступила функцију лидера партије Крамп-Каренбауеровој јула 2019. године, али је задржала функцију канцелара Немачке. То је практично ставило Крамп-Каренбауерову у позицију да мора да докаже своју вредност за вишу функцију. Можда још важније од тога, саопштење Крамп-Каренбауерове о повлачењу моментално је одмрзнуло цео низ запаљивих конфликата који већ годинама тињају унутар партије. Сада се различита крила странке међусобно боре жешће него икада пре.

Најскорији окидач били су избори у источној држави Тирингији прошлог октобра. На том гласању, Лева странка је прошла као најјача са 31 процентом гласова, али када је пре девет дана за новоизабране посланике дошао моменат да бирају гувернера, CDU је одлучио да своју подршку додели Томасу Камериху – кандидату Слободних демократа (FDP), странке наклоњене бизнису која је једва пребацила праг од пет одсто гласова. Прави проблем, међутим, лежи у томе што је CDU био (скоро сигурно) потпуно свестан да ће и ултрадесничарска AfD такође подржати кандидата из редова FDP. А називати AfD просто „ултрадесничарима“ у Тирингији се граничи са лагањем: немачки суд је прошле године утврдио да је допустиво и адекватно називати лидера тирингијског AfD, Бјорна Хекеа, фашистом

Бјорн Хеке, лидер Алтернативе за Немачку у савезној држави Тиригинији

Камерих је испрва прихватио резултате и постао гувернер дотичне државе, али је био принуђен да поднесе оставку свега пар дана касније. Његова странка – FDP – суочила се са лавином критика због прихватања подршке AfD-а. Али потреси су нарочито уздрмали CDU. Центристички оријентисано руководство странке је окретало главу улево поводом понашања свог одбора у Тирингији, али је десно крило странке – група позната под називом „Унија вредности“ – бранило избор Камериха, бесно што је био принуђен да поднесе оставку. Све то је открило колико је шаролико чланство CDU: с једне стране су они који Зелену странку виде као савршеног политичког партнера и подржавају одлуку Меркелове из 2015. да не затвара државне границе пред избеглицама. Са друге стране су они који не би имали ништа против да пређу у AfD ако то не би значило губитак њихових партијских функција или посланичких мандата. Анегрет Крамп-Каренбауер није била способна да састави ова два пола.

Хоће ли CDU бити у стању да пронађе некога ко би могао успети тамо где Крамп-Каренбауерова није? Уколико жели да остане велика странка, ово је егзистенцијално важно питање. Ова странка сада мора брзо да нађе одговоре на тешка питања која је игнорисала током последњих 15 година проведених на власти: За шта жели да се залаже? Које одговоре нуди за еколошке, економске и технолошке изазове са којим ће се Немачка суочавати у годинама које долазе? Хоће ли остати верна центристичком курсу који је зацртала Меркелова или ће подлећи притисцима AfD и скренути удесно, можда и ултра удесно, као што су учиниле друге конзервативне партије у Европи? Укратко, потрага за новим председником странке и – макар судећи по већински прихваћеном ставу унутар странке – новим канцеларом је више од кадровског питања. То је питање будућег усмерења CDU.

МОДЕРНИ ОБЛИК КОНЗЕРВАТИВИЗМА
Три најизвеснија кандидата представљају три различита приступа. Фридрих Мерц, некада обећавајући „тешкаш“ из CDU који је касније увређено окренуо леђа странци након што је Меркелова преузела све, залаже се за економски либерализам и друштвени конзервативизам. Он је отелотворење демохришћана какви су били пре ере Ангеле Меркел и одвео би странку удесно. Армин Лашет представља континуитет са курсом Меркелове, у оквори којег се у протеклих 15 година CDU померила ка центру, па и даље од тога. У последње време се много спекулише о могућој федералној коалиционој влади CDU и Зелених, а Лашет се третира као потенцијални мост у тој коалицији. Али он је такође политички флексибилан када је то потребно. У Северној Рајни-Вестфалији, тренутно води коалициону владу са FDP. А ту је и Јенс Шпан, кандидат из редова млађе генерације који представља савремену форму конзервативизма. Али он није баш сасвим спреман за следећи корак. Он стоји у реду иза Мерца и Лашета, свестан да није фаворит, али да време ради за њега.

Још један играч је и Маркус Зедер, педесеттрогодишњи гувернер Баварије и лидер Хришћанске социјалне уније (CSU), баварске „сестринске странке“ CDU. Његов имиџ је у последње време претрпео рапидну трансформацију. Годинама је сматран за преамбициозног сплеткароша, али изненада он више наликује на поузданог и стабилног лидера. Упорно је порицао гласине да је заинтересован да заузиме место Меркелове у Берлину, увек инсистирајући на томе да је његово место у Баварској. Но, јасно је да ће имати доста утицаја на то ко ће ући у канцеларски кабинет у Берлину.

Назад у Магдебургу, у уторак увече, Мерц није посветио много времена разматрању економске ситуације у Саксонији-Анхалт. Уместо тога, своју пажњу је фокусирао на свет: на Америку, на кинески Нови пут свиле и на тему шта све то значи за Немачку. Живахно је износио статистике и анегдоте и без много потешкоћа правио историјске паралеле. Мушкарци из публике су га пажљиво слушали. Једва да се могла видети било која жена. Главна Мерцова порука је обећање. Он „искрено верује“, рекао је, да је могуће „вратити значајан удео бирача AfD у политички центар, а нарочито помоћу Уније“ – термин „Унија“ је скраћеница која се односи на алијансу CDU-CSU. Неко из публике питао је Мерца колико би гласова Унија могла да добије. Мерц је одговорио: „35 одсто плус Х је могуће“. Али, сматра он, то је могуће само ако CDU одлучи да га следи. И уколико раскрсти са ером Меркелове.

Мерц је окончао свој говор коментарима који се могу интерпретирати као претња. Рекао је како жели да пружи свој допринос ситуацији, као и да жели „да то учини на било који начин који не угрожава јединство и хармонију Уније, нарочито CDU“. Али, додао је: „Уколико буде неопходно, ова питања можемо разматрати и у конкурентској дебати“. Не би било ништа страшно, рекао је, „ако будемо морали да направимо још један партијски конгрес како бисмо донели одлуку“. Ови коментари јасно показују да Мерцу не мањка самопоуздања. Та надменост га је навела да 2018. – након што је од Крамп-Каренбауерове изгубио битку за руководство CDU – мање-више отворено захтева министарску фотељу. Иако је пре тога упорно одбијао и помисао да се кандидује за место у управном одбору странке.

МЕРЦОВА АХИЛОВА ПЕТА
У то време су се чак и Мерцове присталице окретале од њега, а деловало је као да је његов покушај да се врати у политику, након година удаљености од Берлина током успешне правничке каријере, заувек пропао. Но сада, будући да се жена која га је победила саплела, његов сан о пробијању до врха би могао да се оствари. Иако је Мерц своју каријеру отпочео у политици, био је удаљен од исте толико дуго да може да наступа као аутсајдер, као неко ко је спреман храбро да се обрачуна са „естаблишментом“, за разлику од каријерних партијских политичара – упркос чињеници да су његова врста политике и државна визија настали у време Хелмута Кола, који је био канцелар Немачке од 1982. до 1998. године. Он је најстарији у тријади аспираната на руководећу позицију у странци, али и најагресивнији – што има добар одјек код свих који жуде за ауторитетом и мужевнијим стилом руковођења.

Међутим, Мерц има очигледну Ахилову пету: крајње су мали изгледи да ће сви бирачи који су некада подржавали лево-центристичке социјалдемократе (SPD) или Зелене, али их је Меркелова намамила да се приклоне CDU, Мерца сматрати допадљивим. За њих је Мерц нека врста лорда Волдемора из прохујале неолибералне епохе. Његова одлука да се повуче из надзорног одбора компаније за управљање некретнинама Блекрок неће много помоћи како би се то променило. Уколико Мерц постане лидер CDU, његов ангажман у Блекроку ће дефинитивно постати спорно питање. Многима је ова компанија синоним за све што је лоше у капитализму. Али Мерц има додатну слабост, као што је повремени недостатак самоконтроле. Да и не помињемо дубоку рану која наставља да га прогања свих ових година, упркос његовим жестоким порицањима, а односи се на 2002. годину, када га је Ангела Меркел победила у борби за место посланичког лидера CDU/CSU у државном парламенту, што је пораз који га и даље тишти.

Фридрих Мерц, лидер конзервативног крила CDU и главни кандидат за позицију председника странке

Партијски инсајдери кажу да Мерц током сваке политичке дискусије у неком тренутку мора почети да прича о Меркеловој, о њеним грешкама и кривици коју сноси за наводну пропаст странке. То готово да поприма размере опсесије, па се намеће питање може ли неко ко негује толико емотиван однос према сопственој политичкој каријери уопште да води странку, а камоли државу? Није као да на светској позорници мањка нарцисоидних личности. Мерц сматра да је практично сваки потез који је Меркелова направила био погрешан: њен изненадни заокрет од нуклеарне енергије ка обновљивим изворима, њена одлука да немачке границе држи отвореним током избегличке кризе, њен председнички стил владања. Меркелова је, сматра он, оставила CDU без јасног профила – и он сада верује да има шансу да поправи ствари.

У уторак, у Дизелдорфу – покрајинској престоници Северне Рајне-Вестфалије – Армин Лашет се обратио посланичкој групи CDU у локалном парламенту. И његове речи биле су запањујуће. Сада је дошло време, рекао је, да се позабавимо најбитнијим питањима. Ради се ни мање ни више него о опстанку странке, рекао је, као и о њеној будућности као велике странке и као странке способне да контролише канцеларски кабинет. Време је, изјавио је Лашет, да се сва највиталнија питања смирено размотре.

ПАЖЉИВ И НЕОДЛУЧАН
Лашет је много отворенији на интерним састанцима него у јавности. У уторак у Дизелдорфу је чак споменуо и имена својих потенцијалних ривала – Јенса Шпана и Фридриха Мерца. Али није рекао за кога мисли да би могао да победи. Делује као да би јако желео да то буде баш он. Лашет се дуго питао да ли је кадар да преузме већу одговорност, односно да ли је „материјал“ за немачког канцелара. Уколико ова питања икада постану конкретна уместо хипотетичка, како је Лашет недавно рекао, он жели да буде спреман. Изјавио је да намерава да дубоко размотри своју будућност и да буде искрен према себи.

Лашет је пажљива, неодлучна особа, али га је његова интроспекција очигледно навела на закључак да би био добар канцелар, при чему они који су му блиски говоре да је спреман за одговорније задатке. У поређењу са 2018, када је – после нешто оклевања – на крају одбио да се кандидује за шефа партије, сада оставку Крамп-Каренбауерове види као шансу. Али за шта се Лашет залаже? Изнова и изнова се говори како би био идеалан кандидат за коалицију CDU и Зелених. Али зашто? Можда зато што слови за некога ко је био део лабаво повезане групе младих посланика CDU и Зелених која је дискутовала о могућем савезу две странке. Или можда зато што је радио на унапређењу интеграционе политике, што је нешто што му је донело надимак „турски Армин“ међу конзервативнијим противницима унутар CDU.

Међутим, када ситуација то захтева, Лашет је у стању да буде прилично конзервативан. Током кампање у Северној Рајни-Вестфалији, у свој тим је довео конзервативног експерта за унутрашњу политику Волфганга Босбаха, а Фридриха Мерца је именовао за главног саветника за Брегзит у својој влади. Такође је повремено покушавао да се, двосмисленим и „шифрованим” изјавама, обраћа десничарима. У скорашњем интервјуу за Шпигел, критиковао је натпросечне плате новинара који раде у сектору радиотелевизије – што је позиција која му је донела похвале од десничарског AfD-a.

Лашет је такође окупио и тим који би могао да га одведе далеко, а нарочито његов најважнији помоћник који надомешћује све Лашетове недостатке, укључујући дисциплину и амбицију. Тај помоћник је Натанијел Лимински, Лашетов шеф кабинета у престоници Северне Рајне-Вестфалије. Лимински, ког често називају по надимку „Момо“, има 34 године и потиче из ултра-конзервативне и стриктно религиозне породице. Има деветоро браће и сестара. У својим раним двадесетим годинама, Лимински је био гост у једном од најгледанијих ТВ програма у Немачкој, и ту је причао зашто се уздржава од секса пре брака. Сада је ожењен и има троје деце. Док Лашет често испада хаотичан и неодлучан, Лимински пази да све буде брижљиво испланирано и организовано. Људи који их познају обојицу кажу да је млади шеф кабинета далеко амбициознији од самог Лашета и стално тера свог шефа напред. Прича се да би Лимински волео да постане шеф канцеларског кабинета.

Армин Лашет, гувернер Северне-Рајне Фествалије и кандидат либералног крила CDU за лидера странке

Један од два фаворита у трци за вођство над CDU је одлучан да преузме кормило. Други је међутим одлучнији него што то делује, а напред га гура његов амбициозни помоћник. Мерц нема шта да изгуби. Нема никакву политичку функцију која би могла да му буде одузета. Већ има успешну каријеру иза себе, а као хоби пилот не мора да брине да ће остати без своја два авиона уколико не буде изабран за председника CDU. Он је у „win-win“ позицији. Лашет, за разлику од тога, може много да изгуби – било да одлучи да се кандидује или не. Као гувернера најнасељеније немачке државе, прати га аутоматско очекивање да ће имати улогу и на федералној позорници. Уколико одбије да уђе у ринг за прву фотељу у CDU, као што је учинио 2018. године, његове политичке перспективе биће замагљене. Но, уколико се кандидује и изгуби, биће политички ослабљен.

ШТА ЧИНИТИ СА МЕРКЕЛОВОМ
Разговори између Лашета, Мерца и Шпана су отпочели и решење се још увек није појавило, али притисак да се споразум постигне без сукоба расте. Већина лидера CDU би хтела да избегне ситуацију попут оне из 2018, када су Крамп-Каренбауерова, Мерц и Шпан провели недеље путујући кроз Немачку у потрази за подршком. На крају је партијски конгрес за длаку изабрао Крамп-Каренбауерову, остављајући за собом поделе у странци које још нису зацелиле. Према томе, процес ће се овај пут другачије одвијати, и више ће наликовати старим манирима – кандидати ће, заједно са партијским руководством, расправити ко добија функцију. Неки ће можда такав приступ критиковати као затворен, али они који га заступају кажу да је то боље него да се кандидати месецима сукобљавају пред лицем јавности.

Ствари ће се још више закомпликовати чињеницом да у свему одлучује и CSU. На крају крајева, нови председник CDU би требало да буде и кандидат читаве Уније за канцелара. Али неки у редовима CSU нису баш одушевљени таквим аранжманом. Они би хтели да CDU прво одабере новог лидера, пре него што на ред дође дискусија о потенцијалним кандидатима конзервативаца за канцелара. Делује као да многи заборављају да канцеларска функција заправо није слободна у овом тренутку. Ангела Меркел је и даље ту – и наставиће да буде ту чак и након што CDU буде нашао свог новог лидера. То целу ситуацију чини још осетљивијом.

Делује мало вероватно да ће Меркелова бити спремна да се одмах покупи и оде из канцеларског кабинета. Што значи да ће структура која је управо доживела крах – канцелар из редова CDU који истовремено није и шеф странке – бити поново успостављена. До наредних општих избора у Немачкој остаје пуних годину и по дана. Ако Мерц буде изабран на чело CDU, тешко је замислити да ће он и Меркелова успети да сарађују макар и недељу и по дана. Меркелова је 2018. рекла да жели „достојанствен“ одлазак са функције и да не намерава да буде отерана. Чак и ако би се склонила са канцеларске функције, тренутну владу чини коалиција са SPD, а социјалдемократе су рекле да неће гласати за новог канцелара немачког парламента без нових избора. При томе је у актуелној ситуацији све само не загарантовано да ће конзервативци на новим изборима остати најјачи политички табор.

Меркелова има и друге полуге утицаја. Међу лидерима CDU сматра се неупитним да ће Зедер, као први човек CSU, наставити да инсистира на значајном реструктуирању владе, што је захтев који је већ изнео раније ове године. Многи очекују да ће своју подршку кандидату за канцелара из редова CDU условити управо таквим реструктуирањем. То враћа Меркелову право у центар дебате. Како људи блиски њој воле да истичу, именовање министара у влади остаје посао канцелара. А анкете показују да Меркелова и даље ужива приличну популарност, што јој пружа већу моћ у предстојећим дебатама него што делује на први поглед.

Као да све то већ није довољно компликовано, ту је и растући притисак да се читав процес оконча што је брже могуће. Многи су се надали да би CDU могао да чека до свог планираног партијског конгреса у децембру, па да том приликом одлучи о кандидату за канцелара. Али нико више не верује да је тај рок реалан – нарочито зато што би на тај начин странка била принуђена да се бави собом током целе ове године. Крамп-Каренбауер је у среду најавила да намерава да отпочне разговоре са могућим наследницима већ следеће недеље. Постоје и магловити планови за одржавање партијског конгреса почетком лета.

Сви су, међутим, свесни ризика: Што раније CDU одабере новог лидера и новог кандидата за канцеларску функцију, више ће времена политички противници имати да га нападају. Они који су наклоњени убрзаним процедурама тврде да је без обзира на све време од кључног значаја јер би нови избори могли да се догоде раније него што се очекује, па је партијско јединство, како кажу, битније од свега осталог. Мада је у овом тренутку нејасно о каквом партијском јединству говоре.

ГУБЉЕЊЕ СТРПЉЕЊА
У понедељак у подне, Марк Хауптман је седео у својој канцеларији у Бундестагу – немачком парламенту – смркнутог лица. Хауптман је челник крила младих посланика CDU/CSU у федералном парламенту, и био је разјарен начином на који су лидери CDU посматрали колаборацију странке са AfD-ом у Тирингији као несвакидашњи политички грех. Он има потпуно супротно становиште.

Хауптман сматра да је Кемерих – посланик FDP ког је парламент Тирингије изгласао за гувернера уз помоћ гласова AfD – требало да остане на функцији, као и да су нови избори у овој покрајини лоша идеја. Твитовао је да „само одмахује главом“ на то како Меркелова управља ситуацијом. Сада партијско руководство CDU, са ослабљених позиција, напада архи-конзервативно крило CDU познато као „Унија вредности“. „Они који захтевају гашење Уније вредности чине две огромне стратешке грешке“, жалио се Хауптман, иначе староседелац Тирингије. Пре свега, упозорава он, то би могло да изазове формирање нове конзервативне странке позициониране десно од CDU. Друго, додаје он, „ни са практичног, ни са политичког становишта није могуће“ игнорисати ставове тако великог броја чланова CDU истовремено.

Две недеље раније, Карин Прајн је пила чај у једном берлинском кафеу – и њено расположење је било подједнако лоше, али из потпуно других разлога. Прајн је министарка образовања у држави Шлезвиг-Холштајн и спада у најлибералније чланове CDU. Она захтева да странка преиспита свој приступ Левој странци, коју избегава највећи број чланова CDU због њених делимичних корена у источнонемачкој комунистичкој партији. Она сматра да је изједначавање екстремне левице са екстремном десницом – изједначавање Леве странке и AfD – „корен свег зла“.

Такви екстреми постоје унутар CDU. Постоје они десни којима не смета да се приликом избора покрајинског гувернера удружују са фашистом какав је Бјорн Хоке, а постоје и они леви који се надају да ће CDU преиспитати свој однос са екстремном левицом. Питање како би CDU требало да се постави у рапидно мењајућем партијском крајолику Немачке прети да поцепа ову странку. CDU углавном пати од истих проблема који су прогањали SPD последњих година. Традиционални бирачки миљеи се отапају, њихове загрижене присталице изумиру, коалиције је све теже правити, а стара уверења више не важе. Фазе транзиције, са којима се Немачка сада суочава услед окончавања ере Меркелове, такође се испољавају и као фазе неизвесности у којима се брзо стварају вакууми моћи. Одједном нема ауторитативне личности која показује којим путем треба ићи.

Немачка канцеларка Ангела Меркел држи говор на конгресу Хришћанско-демократске уније (CDU) у Лајпцигу, 22. новембар 2019.

А у случају Меркелове, ради се и о нечему већем. За њених преко 14 година канцеларске каријере, Меркелова је подмладила странку, повела је ка центру и привукла нове групе бирача. Докле год је рецепт Меркелове доносио успех CDU на федералном и покрајинском нивоу, конзервативци у странци су ћутали. Али избегличка криза је тај период мира довела до завршетка, а конзервативци су од тада у побуни против Меркелиног курса. Битка фокусирана на Унију вредности је само један пример изазова са којим се ова странка сада суочава.

Чак и разумни демохришћани губе стрпљење ових дана – људи попут Ралфа Бринкхауса, шефа конзервативне посланичке групе у немачком парламенту. Бринкхаус је у среду учествовао на тајном састанку са двадесетак чланова CDU и Зелених. Састали су се у италијанском ресторану у срцу Берлина. Ова група се повремено састаје већ неко време. Атмосфера је углавном пријатељска и опуштена. Али није тако било и ове среде. Неколико зелених је говорило о својим бригама поводом развоја ситуације у Тирингији и упозорило присутне демохришћане да морају јасније да дистанцирају своју странку од десничарског екстремизма. Након неких сат времена дискусије, кажу учесници исте, Бринкхаус је експлодирао, рекавши да се радовао пријатној вечери, али је уместо тога морао да трпи да му неко држи лекцију. „Све време говорите са позиција некаквог моралног узвишења. Нећу то толерисати!“ – цитирају га присутни. Рекао је да су се он и руководство CDU дистанцирали – шта су друго могли да ураде? Ова анегдота показује колико провокативно за челнике CDU може да буде стално гурање у исти кош са Унијом вредности. Али шта је уопште Унија вредности?

Ова група има свега 3.719 активних чланова, што је мање од један одсто чланства странке. Али стварају несразмерну пометњу. Успостављена 2017, група је хтела да направи антипод руководству странке, за које сматра да је склизнуло превише улево. Већ неко време многи из конзервативног крила CDU – који избегавају да се експлицитно идентификују са Унијом вредности – и више него благонаклоно гледају на критике које лидер Уније вредности Александер Мич износи на рачун Меркелове и њене политике. Многи су осетили да се коначно појавио неко ко се не боји да критикује канцеларку. Након дебакла у Тирингији, међутим, чланови Уније вредности су постали парије услед своје спремности да ослабе баријере против AfD-а. Недавно је чак и прилично конзервативни лидер Младе уније – Тилман Кубан – предложио да Мич напусти странку. Његов коментар је уследио након открића медија да је Мич донирао 120 евра AfD-у пре неког времена, као и да је разматрао да се прикључи овој странци.

ДИЈАЛОГ УМЕСТО МАРГИНАЛИЗАЦИЈЕ
Мич није једина особа у Унији вредности која је повезана са ултра-десницом. Ту је, примера ради, Себастијан Рајшман – покрајински лидер у Хесену из редова Уније вредности – који такође познаје и Дејвида Бенделса. „Организација за одржавање владавине права и главних конзервативних слобода“ овог потоњег је годинама радила скупе рекламне кампање за AfD. Према информацијама које су доступне Шпиглу, Рајшман је учествовао у крстарењу са Бенделсовом групом 2016. године. Такође је са Бенделсом и једним садашњим чланом AfD-а путовао у Берлин јануара 2017. године ради учешћа на новогодишњем догађају у организацији Јунге Фрајхајта, једног ултра-десничарског недељног листа. Одговарајући на новинарска питања, Рајшман каже да познаје Бенделса и дотичног политичара из AfD из времена проведеног у Младој унији – омладинском крилу CDU, и другим партијским групама. „До данашњег дана сам лични пријатељ са господином Бенделсом“, пише он. Он тврди и да „није имао контаката“ са послаником из AfD-a након што је овај други „напустио CDU“, као и да „ни финансијски, ни политички није повезан“ са групом која се везује за AfD. Он истиче да демократија захтева дијалог, а не маргинализацију.

Ту је и Кристијан Ситер, покрајински лидер Уније вредности у Тирингији – и он има рано стечене везе са ултра-десничарском сценом. У периоду од 2010. до 2015. године био је члан групе која финансира часопис нове деснице под називом Блауе нарцисе (Плави нарцис). Одговарајући на захтев за коментар, Ситер је преко портпарола Уније вредности рекао да је напустио ову групу чим је 2015. у новинама прочитао да је „вођа групе умешан у дрезденску Пегиду“ – исламофобни протестни покрет. Портпарол међутим није одговорио на питање да ли се везе између Рајшмана и Ситера косе са фундаменталним принципима Уније вредности.

Услед таквих веза делује као да се бедем CDU према десници распада, упркос томе што је ова странка деценијама била у стању да разне врсте конзервативаца окупи под једним кровом. Конрад Аденауер, први послератни канцелар Немачке, обликовао је CDU у „catch-all“ партију за конзервативизам главног тока, обухватајући све од центра ка прилично далекој десници. Недељом би се истицало „C“ (Christlich, хришћанска) из назива „CDU“, али би у остатку седмице партија правила флексибилне, прагматичне политичке одлуке, нудећи нешто свакоме ко није хтео да подржава SPD и ко није био комуниста.

У својим раним годинама, Аденауерова странка се спојила са мањим, конкурентским конзервативним партијама. Само је FDP преживео. И десна маргина је такође била укључена: у неким регионима, чланови Социјалистичке партије Рајха (SRP) – неонацистичке странке забрањене 1952. године – били су интегрисани у CDU. Аденауеров циљ је био да спречи успон конкурентне националистичке странке, и то је остала срж његових брига деценијама. Бивши лидер CSU Франц Јозеф Штраус и бивши канцелар Хелмут Кол су се обојица држали уверења да „неће бити демократски легитимне странке“ десно од CDU. То уверење се дуго одржавало.

Да ли је Меркелова занемарила тај конзервативни елемент и тако покренула пад CDU? Чланови Уније вредности тако посматрају ствари. Али традиција CDU је веома другачија: под вођством Аденауера и Кола, CDU није била програмски конзервативна странка. Само је маркетинг странке био конзервативан, а она је поред тога била флексибила до тачке самопорицања. Тамо где је SPD увек био заинтересован за велике пројекте, Унија се увек оријентисала ка свакодневним животима грађана. Франц Валтер, политиколог из централног немачког града Готингена, описује то као „демохришћанску магичну формулу“. Он каже: „Република се променила од касних педесетих година прошлог века, али људи једва да су то приметили. То је заслуга CDU, али већина немачких грађана управо то воли код ове партије“.

„НЕМАМО ТАКО МНОГО ВРЕМЕНА“
Среда у берлинском Бундестагу је донела одлично вече за Јенса Шпана. Фракција младих чланова парламентарне групе CDU/CSU, која се састоји од посланика млађих од 35 година, представљала је своју књигу: „Политика сутрашњице – Млада генерација тражи своја политичка права“. Нудиле су се переце и сокови. Присуствовало је око 80 људи. Агенда те вечери је предвиђала разматрање неколицине питања, укључујући изазове које са собом носи гајење конзервативних ставова у младости – што је савршена припрема терена за Шпана и његово настојање да привуче пажњу у трци за функцију шефа партије. Конзервативан и модеран? Шпан се нада да ће моћи да покаже како та два појма нису узајамно неспојива. Пар сати пре догађаја, изјавио је како је „спреман да преузме одговорност“. Од тада, постало је јасније него икад да Шпан не планира да остане у позадини збивања.

Марк Хауптман је поздравио министра здравља као нашег „евергрина“ – исти онај Хапутман који је онако жестоко бранио Унију вредности. Рекао је да наслов теме – „Млади, политични и конзервативни“ – не би могао боље да одговара Шпану: „Још имаш времена“. Смех се проломио кроз публику. Шпан је сузбио осмех и почео да говори. Пред партијску конференцију у Хамбургу 2018. године, на којој је Анегрет Крамп-Каренбауер одабрана да води странку, подсетио је Шпан, многи су му говорили да би требало да се повуче из трке јер има још доста времена за то. Чуо је исту ствар на ствакој регионалној конференцији, прича он, додајући да га то упозорење прилично нервира. „Понекад“, нагласио је, „заправо и немамо толико много времена“.

Јенс Шпан, министар здравља у немачкој влади и фаворит из сенке за новог лидера CDU

Онда је министар начео једну од својих омиљених тема: губитак поверења јавности, напредак који политичари морају да праве у свакодневним животима људи. У овом питању он је озбиљни прагматиста. Али већ следећег момента он изјављује како ће Немачка постојати још само 10 година „уколико буде постојало само неколицина људи који себе буду сматрали Немцима“. Још један бљесак провокације. Шпан је нека врста персонификације магичне формуле CDU. Он је, с једне стране, конзервативац који увек побеђује у свом дистрикту западне државе Северна Рајна-Вестфалија, при чему је прошлог пута, тачније 2017. године, однео 50 одсто гласова. Шпан је такође и католик. Са друге стране, у браку је с мушкарцем и сматра се представником модерног, космополитског крила странке. Јенс Шпан је флексибилан, у зависности од публике. Током интервјуа у његовој канцеларији, истиче да, иако на својим полицама има неколико књига о Хелмуту Колу, „има и о Обами“.

Шпан већ неко време жели да изађе из младог, тврдолинијашки конзервативног ћошка странке који се залаже за забрану бурки, наступа против „мишићавих мачо типова“ са имигрантским биографијама и позива да се контрацептивне пилуле издају само на рецепт, „јер то нису бомбоне“. Такви коментари су били сјајни за изазивање револта и привлачење медијске пажње око Шпана. Али он се још пре неког времена удаљио од имиџа политичког провокатора. Уместо тога, сада покушава да буде препознат захваљујући политици коју заступа. Да ли би Шпан на крају могао да буде компромисни кандидат уколико Лашет и Мерц не буду у стању да постигну договор? Предност је што би то представљало генерацијску смену. Мана је његов рејтинг. Помучио би се за гласове, нарочито међу женама. Многе су биле љуте када је Шпан објавио студију о физиолошким последицама абортуса. У странци влада и стрепња да би Шпан могао да изгуби од Роберта Хабека уколико се овај потоњи кандидује за канцелара испред Зелених.

СВЕ ШТО ИМА ДА СЕ КАЖЕ
Постоји и питање да ли је компромис кључ за благостање Уније. Односно, да ли у епохи која приоритетизује јединствено оглашавање производа она мора да се определи за један курс. Да ли би странка требало да се помери удесно, како предлаже Мерц, у настојању да отме гласове од AfD-a? И ако је одговор потврдан, колико далеко удесно би требало да иде?

У покрајинском парламенту у Минхену, прошле среде поподне, седница парламентарне групе CSU се управо завршила, а покрајински гувернер је корачао пространим ходницима Максимилијанума – зграде у којој се налази баварски парламент. Али Маркус Зедер није био заинтересован за коментарисање стања своје сестринске партије. Није желео да делује као да се меша. У сваком случају, како људи блиски Зедеру истичу, он је већ рекао све што је имао.

Као поручен, интервју са Зедером се тог јутра појавио у дневном листу десног центра, Франкфуртер алгемајне цајтунгу. Садржао је неколико веома интересантних коментара. Како је Содер рекао за ове новине, он не верује „да CDU може остварити успех са политичком платформом из прошлости“. Рекао је да не верује да ће „повратак нуклеарној енергији, повратак обавезном служењу војног рока, повратак старој Унији“ функционисати. Уз то „тотални раскид са епохом Меркелове би имао фаталне последице за читаву Унију“.

Такви коментари се могу третирати као отворено одбацивање Фридриха Мерца и његовог ретро приступа. Руководство CSU се удаљило од уверења да може да врати бираче AfD-a на свој страну простим померањем удесно. То је лекција коју су научили на тежи начин приликом последњих баварских избора 2018. године. Сада Зедер својој политици даје зелену нијансу, што је стратегија која је донела неочекивано много подршке у Баварској – што можда наговештава да би он могао да буде идеалан кандидат Уније за канцелара. То, међутим, како је у више наврата истицао, није његов циљ.

Зедер не би био Зедер да није брзо спустио на земљу тројицу аспираната из своје сестринске странке. У интервјуу је рекао да иако су Лашет, Мерц и Шпан „способни за руководеће обавезе, али анкете показују да нико од њих не ужива широку подршку Немаца“. Другим речима: CDU нема адекватног кандидата, што значи да ће Меркелова морати да се поново кандидује. Или би Зедер могао да окуша срећу. Резултат тога је да је стање у CDU збрканије него у било ком моменту од донаторског скандала из 1999 (скандал када је откривено да је ЦДУ користила скривене донације, тајне банковне рачуне и илегалне девизне приливе из страних банака; прим. прев.), након чега се Меркелова попела на врх партијске лествице. Странка више не зна шта жели да буде, а дискусије у предстојећим данима и недељама ће бити толико фокусиране на питање руководства да једва да ће бити иоле времена за разматрање политике.

Маркус Зедер, гувернер баварске и председник CSU

Уколико буде одабран Мерц, странку ће у 2021. представљати човек који персонификује политику из времена њеног настајања. Уколико изабере Лашета, наде ће бити положене у мир и комфор у времену у којем се свет мења. А уколико се одлучи за Шпана, CDU ће покушати да имитира модел који отеловљује Себастијан Курц, млади аустријски канцелар. Али Јенс Шпан није Себастијан Курц. Он је Јенс Шпан.

Сва тројица кандидата би морала да се прибојавају да ће се наћи иза Зелених. А коалиција у којој би Зелени били већи партнер него CDU-CSU, не само да би представљала највеће понижење, него и крај партије какву познајемо. Деструктивне силе би једноставно постале прејаке.

То је загонетка која сваком аспиранту изазива дрхтавицу у коленима. Иако Фридрих Мерц не показује било какав знак забринутости, његова мрежа унутар странке више није оно што је некада била. Мерц је некада могао да се ослони на подршку моћне групе унутар странке – на славни Андес пакт, тј. групу мушкараца који су спречили Ангелу Меркел да постане кандидат за канцелара 2002. године. Али тај пакт се распада.

У јесен 2018. године, чланови пакта нису успели да саставе заједничко саопштење у знак подршке за избор Фридриха Мерца на чело CDU. Превелики број чланова пакта, укључујући бившег немачког председника Кристијана Вулфа, европског посланика Елмара Брока и уставног судију Петера Милера, не сматра Мерца најбољим избором. Ни овог пута неће бити изјаве подршке за Мерца: пре две године, Армин Лашет је постао члан Андес пакта. У том смислу, њих двојица су изједначени.

 

Аутори Мелани Аман, Мајк Баумгартнер, Лукас Еберл, Маркус Фелденкирхен, Себастиан Фишер, Јан Фридман, Флоријан Гатман, Јулија Амалија Хејер, Кристоф Хикман, Роман Хофман, Мартин Кобе, Вајт Медик и Ан-Катрин Милер

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Spiegel.de