Дојче веле: Радна снага иде на Запад, ђубре иде на Балкан

Државе које се сматрају лошим ђацима Европе кажу да су се претвориле у сметлиште не само Европе, него свих развијених земаља. Шта се дешава у Румунији и Бугарској?

Док богате земље проповедају заштиту животне средине и критикују оне који нису довољно напредни, истовремено извозе смеће у Бугарску и Румунију преко мафијашких шема, пише бугарски антрополог Ивајло Дичев за ДВ. Реч коју ћете ових дана најчешће чути у Румунији и Бугарској је „смеће“. У јануару је Европска комисија Букурешту запретила казненим поступком због кршења приступног уговора јер од 2014. није постигнут никакав напредак у збрињавању комуналног отпада.

Када је реч о Софији, откриће планина смећа је изазвало политички потрес који је довео до хапшења министра за животну средину и велике полицијске истраге у низу градова. У обе земље је истрагу изазвала италијанска полиција која је открила трагове илегалног извоза смећа у организацији фирми блиских мафији и о томе известила европске партнере. Одједном су и грађани тих држава постали свесни размера проблема који им иначе није потпуно непознат. Мање од десет одсто отпада се рециклира и већина се спаљује без икаквих система филтера. То ствара озбиљну претњу здрављу становништва – годишње се у Румунији пали око 100.000 тона пластичног отпада. Што је још горе, гомиле смећа годинама стоје наоколо.

Нови бугарски министар животне средине, који је већ стекао надимак „Инспектор“, сада свакодневно открива гомиле и гомиле смећа које је увезено из иностранства и које никад није прерађено јер су фирме које су примиле новац за то у међувремену једноставно нестале. А ту је реч о повећању увоза отпада за двадесет пута у последњих десет година! Страни новинари су обично забезекнути кад виде гомиле смећа под мостовима или поред аутопутева, а онда се та брда пале како би се створило места за нови отпад.

Има много кракова овог скандала. У Италији је овај тип послова постао монопол сумњивих компанија. Врло вероватно подразумијева корупцију, залеђину са високих политичких положаја и масовну пропаганду против заштитника животне средине. Они редовно бивају проглашени „зеленим Талибанима“ које тобоже плаћају конкуренти са Запада како би зауставили економски раст. Зарада је велика, поготово ако вам се плати да рециклирате отпад, а заправо га спалите или једноставно негде оставите.

Загађење није проблем само земаља истока Европе међу којима се неке сматрају најзагађенијима на континенту. ЕУ је такође забринута и због одлуке Кине од пре две године да ће престати да увози отпад из читавог света. Кина је почела полако да размишља шта да ради са сопственим ђубретом. Ова криза има и симболичну димензију. Грађани земаља истока Европе су посебно осетљиви кад имају утисак да их сматрају грађанима друге класе. Сећате се недавне буке кад је откривено да исти производи, попут Нутеле, имају другачије састојке на истоку и западу? Број таквих производа је био безначајан, али увреда је била велика.

Смеће би могло да буде још тежи ударац саморазумевању на истоку. Државе које се сматрају лошим ђацима Европе кажу да су се претвориле у сметлиште не само Европе, него свих развијених земаља. Беда, смеће, очај. Призори с брдима смећа по којима сиромашни Роми траже ствари које би још могли бити од користи, изазивају депресију и гађење, али и срџбу на незаустављиву „криминалну“ транзицију. Увоз индустријског отпада подсећа грађане да је у њиховим земљама индустрија уништена: производња и потрошња је отишла на Запад, ђубре се враћа на Исток.

Крајем деведесетих је избила слична геополитичка побуна кад се почело размишљати о могућности покретања уносног посла са старачким домовима у Бугарској и Румунији у којима би ветерани с добрим пензијама плаћали да живе у сунчаним пределима са добром негом. Истовремено се одвијао масовни егзодус младих Румуна и Бугара. Источноевропски его повредила је могућност да постану старачки дом Европе. Па ипак, никада није дошло до масовног отварања старачких домова за богатије пензионере са Запада Европе. Уместо тога, неговатељи са Истока одлазе на Запад.

Пооштравање еколошких норми на северозападу Европе само повећава осећај неправде. Док се проповеда морал и док нас критикују јер се гушимо у смећу, богате земље настављају да овамо шаљу још и своје ђубре. У Бугарској се чује захтев да се одреди омер од највише 50:50, дакле да се увезе максимално толико отпада колико има домаћег. Ако умирете од рака изазваног загађењем ваздуха, хоће ли вам бити утеха да је отпад који се палио био онај настао од сопствених комшија?

Други симболични потез „Инспектора“ је био затварање неколико граничних прелаза за увоз отпада из других земаља. Та мера против глобализације отпада указала је на проблем: капитал се гомила на богатим местима, смеће у сиромашним. Критичари тврде да би заустављање промета отпада било кршење прописа ЕУ и да је правилно збрињавање отпада уносан посао и заправо има значајну улогу у очувању околиша. И тако се расправа наставља, из недеље у недељу.

Шта може спречити Румунију и Бугарску да продају здравље својих грађана и лепоту природе како би неко зарадио лаке новце? Европски прописи и глобе неће бити довољне. Та брда смећа су тамо била годинама, пред очима свих грађана. Али уместо да се буне, многи су радије на ту хрпу једноставно бацили своје старе аутомобилске гуме и продужили даље.

 

Аутор Ивајло Дичев

 

Насловна фотографија: toppresa.bg

 

Извор Дојче веле, 23. фебруар 2020.