I. Miladinović: Kralj Aleksandar ponovo među Srbima

Mnogi misleći ljudi, ne samo kod nas, tvrde da bi Beograd, preuzimanjem pariske replike spomenika, dobio ne samo spomen-obeležje, nego i nešto mnogo više

Višedecenijska nepravda konačno će biti ispravljena. Posle 85 godina od atentata u Marselju, kada je pucnjima bugarskog atentatora nepovratno srušeno krhko razdoblje evropskog mira i zapravo počela uvertira novog svetskog rata, doneta je odluka da se kralju Aleksandru Karađorđeviću podigne spomenik u Beogradu. Vladar koji je svoj život položio na oltar mira kada je versajska Evropa bila na izdisaju i kada stari savezi nisu više ništa značili, i koji je samo neki sat pre nego što će postati prva žrtva fašizma posilnom koji mu je ponudio pancir košulju rekao: “Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana!”, dobiće obeležje između Starog i Novog dvora, odnosno između zgrade Skupštine grada i zgrade Predsedništva.

Doduše, odlukom Skupštine Beograda, krajem juna 2017. godine, ova nepravda malčice je ispravljena – šetalište od Brankovog mosta do zemunskog Keja oslobođenja, odnosno do hotela “Jugoslavija”, dobilo je ime “Obala kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića”. Odbor za podizanje spomenika još je u nedoumici oko idejnog rešenja obeležja. Definitivna je odluka “da ne predstavlja neku vrstu umetničkog eksperimenta, već da bude reprezentativan i klasičan, po ugledu na neki od spomenika koji su postojali u vreme Kraljevine Jugoslavije”.

Možda je ovo trenutak da podsetimo na inicijativu grupe arhitekata od pre nekoliko godina da se u Beogradu podigne replika pariskog spomenika koji se nalazi na Trgu Kolumbija, u 16. arondismanu, u okviru koga je skver sa imenom Kralj Aleksandar Prvi od Jugoslavije. Ovo reprezentativno obeležje, otkriveno 19. oktobra 1936. godine, izrađeno je od livene bronze i teško je osam tona. Masivni postament krase tri bareljefa, isklesana u granitu. Na čeonoj strani, na francuskom jeziku, ispisan je epitaf: “Kraljevima Srbije i Jugoslavije, Petru Osloboditelju i Aleksandru Ujedinitelju”. Sa leve strane piše: “Srbije više nema, ali Vojska je spasena; mi smo spremni da dođemo i nastavimo borbu na tlu Francuske” (telegram princa regenta Aleksandra predsedniku Poenkareu, decembra 1915). S desne strane piše: “Čuvajte Jugoslaviju, čuvajte francusko-jugoslovensko prijateljstvo” (poslednje reči kralja Aleksandra, izgovorene u Marselju 1934. godine). Sa zadnje strane postamenta nalazi se bronzani reljefni portret kralja Petra, sa citatom: “Meni je čast što sam vojničku karijeru počeo pod zastavom Francuske”. Autori spomenika su francuski vajar Maksim Real del Sart i arhitekt Anri Šaje. Mnogi misleći ljudi, ne samo kod nas, tvrde da bi Beograd, odnosno Srbija, preuzimanjem pariske replike, dobio ne samo spomen-obeležje, nego i nešto mnogo, mnogo više…

Kada je obelodanjena odluka Odbora za podizanje spomenika o lokaciji, gotovo svi mediji su objavili da će obeležje biti okrenuto ka Devojačkom parku, odnosno ka spomeniku ruskom caru Nikolaju, koji je krstio kralja Aleksandra. Međutim, ako se malo pažljivije počeprka po biografiji oca “kralja oslobodioca” i sina “kralja ujedinitelja”, uočiće se poprilična greška “oko kumstva”. Aleksandar je rođen 17. decembra 1888. godine na Cetinju, u omanjoj zgradi, preko puta knjaževog dvora. Njegovi roditelji, knez Petar i kneginja Zorka, najstarija kćerka crnogorskog knjaza Nikole, imali su petoro dece, od kojih je troje ostalo u životu: prva je Jelena, zatim Milena, koja je umrla kao dete, pa Đorđe i Aleksandar; treći sin, Andrej, živeo je samo tri nedelje.
Rođenje drugog Petrovog sina na Cetinju je oglašeno pucnjevima iz pušaka i kubura. Na krštenju je dobio ime Aleksandar, a kumovao mu je ruski car Aleksandar III Romanov. Ovo ime bilo je već omiljeno u Rusiji i Srbiji, a počelo je da se širi i po Evropi. Inače je vizantijskog porekla i etimološkim korenom označava osobu koja štiti ljude.

Bio je miljenik ruskih careva, ne samo kuma Aleksandra III već i Nikolaja II. Kada je u jesen 1905. godine otišao u Petrograd da nastavi školovanje u elitnom Paževskom korpusu, gde su vojne nauke izučavala samo deca iz kneževskih i carskih porodica, lično ga je primio ruski car Nikolaj II. Posle audijencije car je rekao njegovom vaspitaču da je o Aleksandru stekao vrlo povoljan utisak. Iz carske palate upućena je naredba upravniku Paževskog korpusa da car želi da se na kraljevića Aleksandra “ima da gleda kao na njegovog sina, u pogledu naučnog vaspitanja, kao i u vojničkim vežbama”. Paževski korpus je, inače, bio internatskog tipa, ali je, po naredbi cara, za Aleksandra određen poseban apartman u Zimskom dvorcu, namešten u stilu Katarine II.
Veliki zaokret Rusije u odnosima prema Srbiji pojedini istoriografi tumače upravo međusobnim odnosom ova dva vladara.

Za razliku od svoga brata Đorđa, Aleksandar je bio sitnijeg rasta, ali stameniji. Po crtama lica odavao je Karađorđeviće, ali je nasledio neke osobine Petrovića Njegoša, naročito talenat za “istančano izražavanje”. To će se docnije osetiti u njegovim obraćanjima narodu i vojsci. Na Cetinju je ostala zabeležena priča kako je njegov deda, knjaz Nikola Petrović, bio oduševljen kada je prvi put pročitao jednu Aleksandrovu proklamaciju. Pozvao je sve ministre i glavare i terao ih da oni naglas čitaju proglas njegovog unuka. Kralj Petar nije sa oduševljenjem prihvatao tu Aleksandrovu “naslednu crtu Petrovića”. Posle abdikacije starijeg sina prestolonaslednika, po svedočenju ađutanta, pukovnika Stojanovića, to je otvoreno i rekao: “Đorđe je moja krv, a Aleksandar je krv Nikole Petrovića, crnogorskog kneza.”

Malo je poznato da Aleksandar nije baš sa oduševljenjem prihvatio da bude prestolonaslednik. Dr Miroslav Spalajković, ministar i diplomata, u svojim memoarskim beleškama tvrdi da je njegovo pružanje otpora da zauzme bratovo mesto bilo lišeno svake poze. “Kraljević Aleksandar plačući je preklinjao brata da povuče ostavku i pokušavao je da utiče i na oca. Branio se da nije spreman, da se školovao za sasvim drugi poziv – vojnika i diplomate, a ne vladara. Želeo je da svoj život provede uz umetnost, knjige i muziku. On će biti dobar vojnik i oficir svoga današnjeg i budućeg kralja, ali nema nameru da svoju glavu podešava za kraljevsku krunu.” I Stojan Novaković, čuvši da se kraljević Aleksandar opirao, rekao je: “Dobro je što se toliko odupire da se prihvati prestolonasleđa. Ko se lako hvata jednoga posla, lako ga i ostavlja.”

Odmah po preuzimanju mesta prestolonaslednika, srpska vlada je formirala odbor za njegovo obrazovanje. Odboru je predsedavao ministar prosvete Ljuba Stojanović, a članovi su bili akademik Jovan Žujović i profesori Univerziteta Jovan Cvijić i Slobodan Jovanović. Kada je Aleksandar davao svoj prvi intervju jednom bečkom listu, austrijski novinar ga je zatekao sa knjigom u ruci, Osnovi pravne teorije o državi Slobodana Jovanovića, koja je bila podvučena na najznačajnijim mestima. Na sve pokušaje znatiželjnog žurnaliste da ispipa prestolonaslednikove stavove o aktuelnoj situaciji u Evropi – dobio je odgovor da ne može odgovoriti na politička pitanja jer “politiku još uči”.

I vreme će pokazati da je politiku dobro naučio. Ostavio je politički testament, prerastanje Male Antante iz vojnog saveza u ekonomsku i društvenu zajednicu, i duboko zaoranu brazdu za stvaranje Balkanskog saveza. Kralj Aleksandar je bio duboko ubeđen da Balkan sam po sebi nije “bure baruta” koje ugrožava svetski mir, već su to velike sile koje svojim mešanjem u odnose na poluostrvu, suprotstavljajući jednu državu drugoj, postaju “pokretači” svih nesuglasica i mržnji između njih, koje zatim dovode do ratova s katastrofalnim posledicama. Njegova deviza je bila “Balkan balkanskim narodima”. Uoči “puta bez povratka” mnoga evropska glasili su ga optuživala da igra dvostruku ulogu, da se od saveza sa Francuskom okreće prema Nemačkoj. Da li je to slučajnost! Ne podsećaju li te optužbe na današnje, da Srbija sedi na dve stolice? Ne podseća li to na pritiske “kom ćemo se carstvu privoleti” između Rusije, Kine, Evropske unije…?

INTERESOVANjA
Ruski knez Trubecki, koji je Aleksandra dobro poznavao, zabeležio je da je prestolonaslednik uporno radio na sebi i u velikoj meri je napredovao i stekao potrebno iskustvo, mada je ponekad osećao prazninu u svome obrazovanju. Sve do početka balkanskih ratova posećivao je predavanja iz istorije i diplomatije, koja su držali tada najbolji profesori Draža Pavlović, Jovan Jovanović, Jovan Skerlić…

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Profimedija

 

Izvor Večernje novosti, 23. februar 2020.