Kako je Bogdan Bogdanović pobedio komunistički sistem?

Bogdan Bogdanović nije predstavnik moderne, već prevarant moderne. To nije uvreda, samo način na koji je Bogdanović pobedio komunistički sistem

Povodom knjige fotografa Volfganga Talera o biblioteci Bogdana Bogdanovića u Beogradu, u Bečkom centru za arhitekturu održan je skup o jugoslovenskoj arhitektonskoj moderni. Kome ona pripada, čija je bila, čija je danas? Jedno je sigurno: Jugoslavija je možda politički umrla u zimu 1992, ali je u arhitekturi ostala vrlo živa, ne samo u evropskom već i u globalnom kontekstu. Bio je to događaj koji se otimao jasnoj odrednici – i aktuelan, i informativan, i istorijski, i nostalgičan, ali pre svega usputni. „Usputni“ je taj događaj u smislu pozitivne sinergije, kad se u jednom trenutku i na jednom mestu bez posebnog planiranja i pripreme, nađu ljudi koji o nekoj temi, u ovom slučaju dugom životu jugoslovenske arhitektonske moderne, imaju šta da kažu.

Poklopilo se više stvari. Prvo, da je tu Jelica Jovanović, arhitekta iz Beograda, koja na Bečkom tehničkom univerzitetu piše doktorat. Jovanovićeva je bila deo tima koji stoji iza izložbe u njujorškoj MOMI u leto 2018. „Ka betonskoj utopiji – jugoslovenska arhitektura 1948–80“. Takođe poreklom Beograđanin, Ivan Ristić je kustos u muzeju „Leopold“, smeštenom u istom arhitektonskom kompleksu, Muzeumskvartiru, kao i Bečki arhitektonski centar (AZW). Ristićeva poslednja izložba u muzeju „Leopold“ o nemačkom ekspresionizmu može se pogledati do kraja aprila.

Austrijski fotograf Volfgang Taler se specijalizovao za arhitekturu na postjugoslovenskom prostoru. Do sada je objavio više radova iz te oblasti, ovde spominjemo foto-monografiju o vilama koje je srpski arhitekta Nikola Dobrović gradio u Dubrovniku tridesetih godina (Jovis, Berlin, 2014). Arhitekta i istoričar Mihael Cinganel je veliki poštovalac jugoslovenske poratne arhitekture. Kada su na Univerzitetu u Gracu sedamdesetih godina predavanja držali gosti profesori iz Jugoslavije, kaže Cinganel, „oni su promišljali arhitekturu van naše mogućnosti shvatanja“.

I Bečki arhitektonski centar je imao neposredan povod da organizuje tribinu sa četvoro gore spomenutih. U njemu se upravo održava izložba „Hladni rat i arhitektura“, o tome kako se u Austriji gradilo u ideološkom stisku Sovjetskog Saveza, SAD, Velike Britanije i Francuske. Kustos izložbe je Monika Placer, moderatorka skupa prošlog četvrtka u Beču. Jugoslavija, koja na austrijskoj intelektualnoj sceni važi za zemlju „dobrog komunizma“, ovde je uvek prva zemlja poređenja u tom istorijskom periodu. Kako se gradilo u zemlji koja je pobegla Staljinu, da bi podlegla Titu – uvek pažnje vredno iskustvo!

NEKSUS: BOGDAN BOGDANOVIĆ
Da bi se učesnici skupa sadržajno disciplinovali, da ne odlutaju i polome noge na razvalinama jugoslovenske graditeljske moderne, organizatori su usidrili temu na primeru Bogdana Bogdanovića, beogradskog arhitekte, gradonačelnika (1982–1986), univerzitetskog profesora i pisca, koji je poslednjih sedamnaest godina života, od 1993. do smrti 2010, proveo u Beču. Za sve učesnike tribine, Bogdanović je neksus koji ih povezuje, čak i kad ga nisu lično poznavali, kao što Jelica Jovanović nije. Jovanovićeva je posle smrti Ksenije Aksentijević-Bogdanović (1917, Beč) katalogizirala privatnu biblioteku u porodičnom stanu Bogdanovićevih u Mekenzijevoj 78/Trgu Svetozara Markovića 1 u Beogradu.

Volfgang Taler je foto-aparatom pratio taj proces i dokumentovao ga u upravo izašloj knjizi. „Prostor je izgledao kao da je doplovio vremeplovom“, opisuje Taler prvi susret sa stanom u Beogradu, Ksenijinim testamentom zaveštanom njenoj prasestričini Ivani Babić. Istoričar umetnosti Ivan Ristić je doktorirao u Beču sa temom „Bogdan Bogdanović, graditelj i crtač“. Ristić je bio i kustos izložbe o Bogdanoviću, postavljene 2009. u Bečkom arhitektonskom centru, godinu dana pre graditeljeve smrti.

Tim okupljen oko Jelice Jovanović vrši inventar biblioteke Bogdana Bogdanovića (Foto: Wolfgang Thaler)
Tim okupljen oko Jelice Jovanović vrši inventar biblioteke Bogdana Bogdanovića (Foto: Wolfgang Thaler)

Naravno, da bi se sve te osobe pre dva dana našle u Beču da razgovaraju o značaju jugoslovenske moderne i mestu Bogdana Bogdanovića u njoj, nije bilo dovoljno da imaju vremena, interesa ili volje, ili da se nađe isti takav organizator, ili da se na brzinu okupi dovoljno publike u rasponu od profesionalno upućene do nostalgične. Da bi se sve te stvari poklopile, bilo je neophodno da Jugoslavija propadne, ali taj je preduslov, kao što je opšte poznato, odavno ispunjen.

U nastupu Jelice Jovanović nije bilo dramatike. I dalje otvorena sudbina biblioteke u stanu Bogdanovića nije priča o propadanju, osim one uopštene, da je neko umro. To nije ni priča o nemaru zajednice ili ignorisanju nacionalnih veličina. Tako je kako jeste, a to je već puno, jer ništa nije na ulici. Bogdanovićeva intelektualna zaostavština, onako kako je stajala u stanu u bečkoj Davidovoj ulici, ili posle njegove smrti u Ksenijinom stanu u Kući baziliska u centru, podeljena je između Austrijske nacionalne biblioteke, Bečkog centra za arhitekturu i Muzeja savremene umetnosti u Zagrebu.

Ostala je privatna biblioteka u Beogradu sa blizu četiri hiljade knjiga – arhitektura, filozofija, umetnost, književnost, etnografija, poezija, bedekeri, sve u širokom meandru čitalačkih interesa. Ta biblioteka je bila predmet rada Jovanovićeve i Talera, šta sa knjigama koje više niko ne čita u stanu u kome niko ne stanuje, u gradu koji se još nije oporavio od šoka raspada zemlje i bombardovanja? Biblioteku će najverovatnije u paketu usvojiti Arhiv Jugoslavije u Beogradu. To postoji? Kako da ne, objašnjava Jovanovićeva na tribini, grad je pun jugoslovenskih tragova, i to ne anonimno, već pod punim imenom. Jugoslavija i dalje živi u svom bivšem glavnom gradu koji sad ima druge prioritete. „Sticajem istorijskih okolnosti, ime Jugoslavije nije obeleženo stigmom u Beogradu“, kaže Jovanovićeva.

Interes su najavile i neke druge kulturne institucije na nivou grada ili republike, ali selektivno, da proberu šta im se sviđa, kao što se u modernom kapitalizmu firme razbijaju na delove pre rasprodaje, ili, mačići biraju iz legla. Bogdanović je u Beču proživeo drugu karijeru, ne više kao graditelj-memorijalista, već kao teoretičar arhitekture, filozof urbanizma i romansijer fenomena grada. Ali da li je prestao da bude Beograđanin i Srbin? Poslednji put kad smo se videli, 2010. nije bila daleko, našli smo se na nekom poludržavnom rođendanu u dvorcu Laudon pored Beča. Gledali smo vatromet na balkonu na ciči zimi, a onda je Bogdan otišao da vidi da li je nešto ostalo od sarme, a ja da li je nešto ostalo od imperijal-torte. Dokaz je u pudingu, kaže jedna engleska poslovica. Dokaz je u sarmi, kaže srpska varijanta.

PREVARANT MODERNE
Onaj gore spomenuti „usputni“ karakter skupa oseća se u još jednoj stvari – pogrešnom svrstavanju Bogdana Bogdanovića u modernu. Ali to je vrlo produktivna omaška sa strane organizatora skupa, koja automatski koriguje uopšteni pogled na jugoslovensku modernu arhitekturu „betonske utopije“. Istina je da Bogdan Bogdanović kao jedan od glavnih jugoslovenskih i srpskih arhitekata, ime po kome se u Beču i Njujorku meri modernost jugoslovenske arhitekture – nije bio moderan. Bogdan Bogdanović je bio radikalni antimodernist, kaže Ivan Ristić.

Moderatorka Placer, kojoj je to jasno, pokušava da spasi temu koja izdajnički svetli s platna u pozadini, tako što će Ristića pritisnuti da pred publikom prizna kako se interpretacija Bogdanovićeve arhitekture u međuvremenu promenila. Ristić: „Kad sam 2009. pravio koncept izložbe o Bogdanoviću, toliko sam bio pod impresijom njegove osobe, da ga nisam smestio ni u jednu formalnu kategoriju.“ Kako onda, tako i danas, nema stilske fioke za njegovo delo. Postoji jedino generalno prihvaćena karakteristika atraktivne ne-modernosti, koju u knjizi Mrtvima jedan cvet – spomenici Bogdana Bogdanovića (izdavač Zsolnay, 2013.) objašnjava poznati austrijski arhitekta Fridrih Ahlajtner. Bogdanović nije bio stilski predstavnik moderne, s njom je samo delio svoj životni vek. Ne samo to, on nije bio ni graditelj u užem smislu. Nije gradio kuće i stambene zgrade, prvo što ljudi obično pomisle kad padne reč arhitekta.

Bogdan Bogdanović, jugoslovenski i srpski arhitekta (Foto: helloserbia.com/Pinterest)
Bogdan Bogdanović, jugoslovenski i srpski arhitekta (Foto: helloserbia.com/Pinterest)

Ali sve ono što nije bio, radilo je u korist slave i mita graditelja Bogdana Bogdanovića. Bio je poslednji memorijalista Evrope, podizao je spomenike koji se kvalifikuju za „lend-art“, neprevodljivu kategoriju moderne umetnosti, bukvalno „umetnost zemljanih radova“, prozaično pejzažna arhitektura, pompeznije umetnost planete Zemlje. Bogdanovićevo Slobodište kod Kruševca, Kameni cvet u Jasenovcu, spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici, polje kenotafa u Prilepu ili Bihaću, Mauzolej u Čačku, Partizansko groblje u Mostaru, svi se ti spomenici po vremenu nastanka podudaraju sa „zemljanom umetnosti“ jednog Roberta Smitsona ili Ričarda Sera.

Karakteristika „lend-art“ kompleksa je da namerno brišu osećaj orijentacije kod posmatrača i izobličavaju im doživljaj prostora. Dok se kreće kroz konfiguraciju „zemljane umetnosti“, posmatrač gubi vekovima uvežbavani refleks odmeravanja prostora i ulazi u carstvo nesigurnosti. Perspektiva postaje fluidna; poznato postaje strano. Kartezijanski pogled postaje fenomenološki pogled. Upravo to rade Bogdanovićevi spomenici, uništavaju kulturne meme poznatog i naviknutog. Nekad su njegovi nacrti varali komunističke vladaoce, lažno se predstavljajući kao partizanski spomenici. Jednako tako, danas varaju sve one koji u njima vide ideološke ostatke doba komunizma.

Bogdan Bogdanović nije predstavnik moderne, već prevarant moderne. To nije uvreda, samo način na koji je Bogdanović pobedio komunistički sistem da bi on ostao komunista surealnog tipa, sam u svojoj stilskoj fioci. Iskoristio je funkcionalizam bele moderne da bi Titu, kao glavnom arhitektonskom kritičaru u Jugoslaviji, podmetnuo surealnu arhitekturu, koja se hranila iz grčke filosofije, antičkih nekropola, hrišćanske mistike i srpskog etnografskog nasleđa. Tu nije potrebna sarma da bi se shvatila Bogdanovićeva duboka ukorenjenost u srpsko etnografsko nasleđe.

Kod Bogdanovića, arhitektura je umetnost, što je potpuno suprotno shvatanje od onog koje za sebe zastupa drugi poznati bečki arhitekta srpskog porekla, Boris Podreka. Za Podreku, arhitekta je „zidar sa znanjem latinskog“. Na moju arhitekturu „psi pi..ju“, rekao je Podreka na otvaranju svoje rođendanske izložbe pre tri sedmice u bečkom Ringturmu. Na Bogdanovićevu otrovne kiše padaju, ali je propadanje samo približava umetnosti. Ristić: „Sad kad je nestala ideologija koja ih je podizala, Bogdanovićevi memorijali su spomenici spomenicima.“

MIT O „DOBROM KOMUNIZMU“
Bogdan Bogdanović u ispravnom ili pogrešnom kontekstu, svejedno, danas je svaki razlog dobar da bi se javno i preko srpskih granica tematizovalo kulturno nasleđe nestale Jugoslavije. Skupovi kao ovaj poslednji u Bečkom arhitektonskom centru pokazuju vitalnost Jugoslavije kao kulturne i umetničke sinteze čitavog jednog prostora.

„Naši profesori u Gracu su se divili jugoslovenskim arhitektama“, opisuje Cinganel svoje studentske dane sedamdesetih godina. Kada bi dolazili kao gosti, „držali su predavanja koja smo mi doživljavali kao apsolutnu sintezu arhitekture, van naše mogućnosti shvatanja“. Posebno je bio omiljen Bogdanović, „njega smo slušali kao božanstvo koje je realizovalo ono što smo mi samo sanjali“, kaže Cinganel.

Cinganel: „Mit o glamuru ju-moderne je bio takav da su strani gosti dolazili u jadranske hotele očekujući da za barom zateknu Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor.“ To je pogled spolja, politički romantizovan, ali u kulturnom jezgru verovatno tačan. Jugoslaviju su na okupu držale profesije na svetskom nivou, otvoreni kulturni sistemi, integrisanost u evropski kontekst. Ali ta kulturna otvorenost je uvek bila ideološki kontrolisana i nadgledana, Potemkinovo selo „dobrog komunizma“.

Spomenik Bogdana Bogdanovića „Kameni cvet“ u Jasenovcu (Foto: Wikipedia)
Spomenik Bogdana Bogdanovića „Kameni cvet“ u Jasenovcu (Foto: Wikipedia/Bobonajbolji)

Angelika Fic, direktorka Bečkog arhitektonskog centra, u prolazu posle skupa: „okreni-obrni, mit o dobrom komunizmu ostaje samo mit“. Ona se pita, koliko je i izložba u njujorškoj MOMI sa inscenirano pretećom, glamurozno estetizovanom „betonskom utopijom“ ju-moderne doprinela mitologizaciji „dobrog komunizma“? Arhitektura kao nosač političkog i ideološkog mita? Čujem Bogdana kako se na to zacenio od smeha i onda poslao Kseniju da na sto iznese flašu najboljeg viskija.

 

Naslovna fotografija: domusweb.it

 

Izvor RTS