Od Konfučija, preko Sjaopinga, do Alibabe

Kako je Kina putem kontejnerizacije postala svetska sila, i kakvu je ulogu u svemu tome imala poseta Denga Sjaopinga SAD-u 1979.

Bilo posmatrana kao učiteljica života, ili pak kao naizgled nepovezana mešavina događaja, datuma i ličnosti istorija je od pamtiveka predstavljala zlatni rudnik u čijim mračnim tunelima je nalazila neiscrpni izvor materijala ona iskonska čovekova potreba da sve ono što se oko njega dešava, i što se dešavalo, ne samo u obliku svedočanstava zapisuje, nego i tumači. Onima kojima padne na pamet da se na bilo koji od načina bave istorijom zadatak neće biti ni malo lak. Jer u moru svakojakih zbivanja što se u nepreglednom nizu odigravaju na onoj večnoj pozornici istorije nije nimalo lako odvojiti one bitne od nebitnih, a pogotovu uočiti uzročno-posledičnu zakonomernost koja neke od njih povezuje.

Svakako da je neosporno da se ogromna većina tih zbivanja i kratkih jednočinki odigrava uglavnom slučajno i bez neke međusobne veze. Ali isto tako ima i onih koji se odigraju po nekoj unapred napisanoj režiji čija je svrha da utiču na sve ono što će se kasnije dešavati na pozornici. Ima, naravno, i onih slučajnih događaja čiji uticaj se na nedokučiv način protegne na one naredne činove predstave, ostavljajući duboke tragove u bližoj i daljoj budućnosti. Tek uočavanjem tih, ne baš lako primetnih, suptilnosti istorija se od nepovezane mešavine događaja, datuma i ličnosti pretvara u učiteljicu.

ALISA U AMERIČKOJ ZEMLjI ČUDA
Ono što se 29. januara 1979. odigralo na travnatom dvorištu Bele kuće u Vašingtonu predstavlja upravo jedan od onih događaja koji ne samo što masnim slovima bivaju zapisani u istoriji, nego i ostaju večni izazov za njene kvalifikovane tumače, ali i one obične, usputne dokolične posmatrače. Tog prohladnog i ledenog januarskog jutra, uz najviše državne počasti, američki predsednik Džimi Karter je ispred svoje rezidencije dočekao zamenika kineskog premijera Deng Sjaopinga, čija titula je mogla na prvi pogled da zbuni samo one neupućene, jer je protokol koji je bio upriličen rezervisan za posete samo onih najviših funkcionera stranih država, što je Deng Sjaoping u to vreme i bio. Bila je to prva zvanična poseta jednog kineskog državnika Sjedinjenim Američkim Državama od pobede komunističke revolucije i uspostavljanja Narodne Republike Kine. Sama činjenica da se ta poseta odigrala na njenu tridesetu godišnjicu predstavljala je tek uvod u svet simbolike koji će nastaviti narednih decenija da svojom magijom intrigira maštu.

Bio je to jedan od onih političkih protokolarnih spektakla koji svojom glamuroznošću i efektima (ciljanim da ostave dojam i impresioniraju) toliko opčine posmatrače tako da im po pravilu promaknu neki na prvi pogled nebitni detalji, čija važnost biva shvaćena tek mnogo godina kasnije. Dok su američki marinci nosili razapetu veliku kinesku crvenu zastavu, a dvojica državnika vršila svečanu smotru postrojene jedinice, nakon čega se začuo plotun iz 19 oružja, malo ko od prisutnih je primetio da je samo nekoliko desetina metara dalje, odmah iza ograde koja je razdvajala dvorište Bele kuće od gradskog trotoara, ulicom polako, gotovo u svečarskom maniru, prošlo jedno od onih jarkocrvenih dostavnih vozila sa natpisom: „Coca-Cola“.

To je, međutim, bio samo početak vešto osmišljene i verovatno sa unapred dobro utvrđenim ciljem isplanirane posete, koja će potrajati sve do šestog februara. Vicepremijer Sjaoping će narednih dana gotovo savršeno igrati tim planom namenjenu mu ulogu Alise u „američkoj zemlji čuda“. Već narednog dana naći će se u Atlanti, u jednoj od Fordovih fabrika gde će mu biti predočen podatak da sa tih proizvodnih linija svaki sat silazi 50 gotovih automobila. Gotovo neverovatan podatak za prvog čoveka u hijerarhiji vlasti zemlje u kojoj je čitave prethodne godine proizvedeno tek 13.000 automobila. Zatim će se gost naći u Hjustonu gde će mu biti predstavljena dostignuća američkog kosmičkog programa. Iskoristiće priliku da se u Teksasu nađe na rodeu, zatim provoza diližansom, naravno ne skidajući onaj veliki kaubojski šešir sa glave. Trećeg februara zatekao se u Boingovim halama za proizvodnju putničkih aviona. Po povratku na istočnu obalu iskoristio je priliku da se na kratko druži sa harlemskim globtroterima. Čitavo to vreme radoznalom sedamdesetčetvorogodišnjem dečaku u ulozi Alise nije silazio sa lica dečački osmeh.

Deng Sjaoping i američki predsednik Džimi Karter sa suprugama poziraju na fotografisanju u Beloj kući, Vašington, 31. januar 1979. (Foto: STF/AFP/Getty Images)
Deng Sjaoping i američki predsednik Džimi Karter sa suprugama poziraju na fotografisanju u Beloj kući, Vašington, 31. januar 1979. (Foto: STF/AFP/Getty Images)

Deng je bio toliko impresioniran utiscima sa te gotovo holivudske predstave, čiji je bio glavni protagonista, da je napuštajući Ameriku bio čvrsto uveren da je sve to što je video upravo ono što treba i njegovoj zemlji, a shodno tome i opredeljen da to i pokuša da ostvari čim se vrati. S obzirom da je Kina u to vreme bila jedna od najsiromašnijih zemalja sveta, jedva uspevajući da prehrani svojih skoro milijardu stanovnika, nije isključeno da su u pisanju scenarija za Dengovu posetu korišćeni i okultni elementi druge velike američke bajke: Čarobnjak iz Oza. Tome u prilog ide i ona njegova čuvena izreka iz tog vremena, koja će veoma brzo postati deo kineske duhovne baštine, a koja glasi: „Nije važno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe“.

KINESKA ČUDA
Za nastavak je, kako to u sličnim prilikama biva, možda najbolje upotrebiti onu pomalo otrcanu reč: istorija. A ta istorija se, s obzirom na početne okolnosti, odvijala zaprepašćujuće brzo. Započela je, kao što se moglo naslutiti iz onog teško primetnog detalja sa početka, sa „kokakolizacijom“ poslednjeg dela planete na kojem se u to vreme nije moglo uživati u blagodetima najzdravijeg i najjeftinijeg osvežavajućeg napitka zvanog Coca-Cola. Jer, nije na odmet napomenuti, da je ugovor koji je nasmejani Deng za vreme boravka u Džordžiji potpisao sa tom tada najvećom globalnom korporacijom bio samo jedan od mnogih koji će predstavljati okidač za procese modernizacije o kojima je on dečački sanjao mnogo pre nego što se zaputio ka Vašingtonu. A ono crveno dostavno vozilo koje se diskretno pojavilo na aveniji Pensilvanija za vreme ispaljivanja počasnih salvi je taj početak kineske modernizacije simbolički najavilo.

Ona mačka neoliberalne boje pokazala se tako efikasnom u lovljenju miševa da se Dengova Kina za samo četrdeset godina od zemlje seljaka i nešto malo fabričkih radnika pretvorila u najmoćniju privrednu mašinu na planeti sa armijom od skoro 600 miliona pripadnika takozvane srednje klase, koji su preko noći zaboravili one otrcane marksističke fraze, posvetivši se fanatično, i što je još važnije kineski disciplinovano, novoj ideologiji konzumerizma. I dok je ona takozvana Zapadna hemisfera bila zaokupljena rušenjem Berlinskog zida, raspirivanjem lokalnih ratova i ostalim geopolitičkim trivijalnostima, kapitalistička neman preobučena u onu Dengovu mačku nevinog lica je radila svoj obrtnički posao izvlačeći, na samo sebi svojstven način, veliku ćar iz kineske modernizacije, mešajući se u geostrateške igre jedino ako bi iz njih imala priliku da izvuče profit.

Daleko od očiju takozvanih „mejnstrim“ medija, širom Kine niklo je, kao pečurke posle kiše, na desetine milionskih gradova čije konture su neodoljivo podsećale na onaj buket zatamnjenim staklima obloženih višespratnica njujorškog Menhetna,  dojučerašnjeg simbola američke nedodirljivosti. Kineska prostranstva ispresecale su takozvane brze pruge po kojima su vozovi futurističkih oblika jurili doskora nezamislivim brzinama.

Onih automobila, ljudskoj sujeti najdražih simbola modernizacije, 2019. je proizvedeno 21,5 miliona, ili 2.450 svakog sata. A kineski seljaci, kojih je za vreme one Dengove posete Americi bilo na stotine miliona, i koji su za vreme sušnih godina jedva preživljavali, potpuno su nestali ne samo sa neprepoznatljivog horizonta, već i iz sećanja novih generacija opsednutih čarolijom konzumerizma, koji je puštao sve dublje korene. Zbog svega toga, kineski eksperiment modernizacije neodoljivo podseća na onaj japanski, od kojeg ga deli tačno sto deset godina.

KONTEJNERIZACIJA
Međutim, ta dva modela se razlikuju po jednoj bitnoj karakteristici. Dok je glavni motor japanske modernizacije bila ubrzana militarizacija, zahvaljujući kojoj je za manje od 40 godina Japan postao druga pomorska sila na svetu, za Kinu se može reći da je svoju modernizaciju zasnovala na potpuno novoj disciplini, a to je „kontejnerizacija“ u kojoj je za istih četrdesetak godina postala ubedljivo prva sila na svetu. Koristeći već dokazanu strategiju kolonijalnih osvajača iz prethodnih nekoliko vekova, planeri kineske modernizacije su duž njihovih uhodanih kopnenih i pomorskih koridora razvili vlastitu mrežu transporta roba uz pomoć čijeg prometa je trebalo da preuzmu ulogu svojih nekadašnjih tlačitelja, a trenutnih učitelja. Nije isključeno da su i potomci nekadašnjih transportnih pionira uključeni u tu predstavu „rimejka“ kolonijalne ekspanzije, ovog puta u suprotnom smeru, od istoka prema zapadu.

Srž te nove discipline po imenu kontejnerizacija čini takozvani TEU (Twenty-foot equivalent unit), što bi se moglo prevesti sa: kontejnerska jedinica dužine 20 stopa (6.1 metar). Međutim, ta obračunska jedinica u međunarodnom kontejnerskom sistemu, koja bi uskoro mogla da zameni posustali i ozloglašeni dolar, nije jedina. Postoji i FEU (Forty-foot equivalent unit), pa čak i jedinice dužine 48 i 54 stope. Ali ono što taj sistem čini univerzalnim i fleksibilnim je da sve jedinice bez obzira na dužinu imaju istu širinu i visinu, a to je osam stopa. Ta karakteristika omogućuje laku primenljivost TEU-FEU sistema kako u kopnenom, to jest drumskom i železničkom, tako i pomorskom saobraćaju, i to na svim planetarnim meridijanima i uporednicima. Uzevši sve ovo u obzir, taj sistem neodoljivo liči na onaj monetarni, dolarski.

Kontejneri stacionirani u luci u Šangaju (Foto: Reuters)
Kontejneri stacionirani u luci u Šangaju (Foto: Reuters)

Da bi se shvatila ta nova dimenzija kapitalizma koja se diskretno pomalja na horizontu, a koja je osmišljena u Centralnom komitetu Komunističke partije Kine, potrebno je baciti pogled iz ptičije perspektive na neku od kineskih luka za kontejnerski pretovar koje su se nanizale na rivijeri duž obale Istočnog kineskog mora. Za opšti utisak svakako da je nezaobilazna činjenica da je na listi 10 najvećih svetskih luka po godišnjem obimu pretovarenih TEU jedinica čak sedam kineskih. Ubedljivo na prvom mestu je luka smeštena u blizini najvećeg kineskog megalopolisa Šangaja na čijih 125 brodskih sidrišta smeštenih na dokovima dužine preko 20 kilometara se godišnje pretovari 42 miliona TEU jedinica. Za ilustraciju dramatičnosti tog kolonijalnog preokreta koji je u toku i čiji krajnji ishod je još uvek teško saglediv može elegantno poslužiti još jedan podatak: najveća luka utemeljivača modernog kolonijalizma – Velike Britanije, nalazi se trenutno tek na 43. mestu svetske rang liste sa skoro zanemarljivih 3,85 miliona pretovarenih TEU jedinica 2018. godine.

S obzirom da prekomorski kontejnerski saobraćaj čini krvotok globalne potrošačke ekonomije, čija je stalna ekspanzija vrhovni imperativ, da bi se održavale takozvane zdrave stope rasta flota kontejnerskih brodova mora da prati taj rast, i to kako brojem brodova, tako i njihovom veličinom. Zbog toga, brodogradilišta nanizana duž iste one rivijere rade danonoćno da bi sa njihovih dokova u pravilnim intervalima mogli da silaze sve brži, i naravno sve veći brodovi. Tako da ne predstavlja nikakvo iznenađenje činjenica da je prošlog leta u vode Istočnog kineskog mora svečano porinut brod MSC Gulsun rekordnih i do sada neviđenih dimenzija, podrazumeva se i kapaciteta. Taj brod dužine 399,9 metara, a širine 61,5 metar može da primi 23,756 TEU. Već nakon nekoliko dana, natovaren do maksimalne nosivosti, uputio se na svoje prvo putovanje ka evropskim lukama – Roterdamu, Gdanjsku i Kalinjingradu. Pošto će se porinuća takvih, a uskoro i još većih brodova nastaviti u bližoj i daljoj budućnosti, u toku je opsežan građevinski poduhvat globalnih razmera kojim je potrebno povećati dubinu morskih prilaza pažljivo odabranih evropskih, afričkih, južno i severnoameričkih luka kako bi mogli da prime te „džambo“ nosače kontejnera.

Posmatrajući mehanizam funkcionisanja potrošačke civilizacije nije teško uočiti da kontejnerizacija sama po sebi nije dovoljna, već da ona predstavlja tek jednu kariku u lancu razvoja masovne potrošnje kao jedine svrhe postojanja. Poslednju i najvažniju kariku tog lanca predstavlja prodaja, to jest pronalaženje načina da se sve veća količina raznorazne robe, koja cirkuliše tim globalnim krvotokom, nađe u rukama krajnjeg korisnika, to jest kupca, osnovnog gradivnog bloka čitavog sistema. Stratezi tog sistema su već odavno svesni da klasična prodaja putem sve većeg broja prodavnica sa sve dužim radnim vremenom nije dovoljna da zadovolji njegovu nezajažljivu potrebu za beskonačnim rastom.

ALIBABA I DILIVERIZACIJA
Taj problem bi ostao teško rešiv da se ljudska civilizacija nije obrela u digitalnoj eri zahvaljujući čijim čudesima je kupovina do te mere olakšana da se svela na onaj nečujni „klik“ uz pomoć miša na ekranima kompjutera i laptopova, a kasnije samo dodira prsta na onoj magičnoj spravi zvanoj pametni telefon. Na neodoljivoj lakoći pritiska na dugme: „dodaj u korpu“ razvila se još jedna u nizu novih industrija u kojoj se godišnje obrću stotine milijardi dolara, a na čijem čelu je Amazon, po kojem bi se to novo poglavlje konzumerizma moglo nazvati „amazonizacija“. Naravno da „neoliberali“ iz kineskog centralnog komiteta nisu sedeli skrštenih ruku. Tek što je Amazon započeo osvajanje sveta, u kineskom internetskom etru se pojavio Alibaba, ovaj puta bez hajduka, jer kome je još u ovom vremenu, iz kojeg je romantika nestala bez traga, stalo do viteštva.

I u slučaju Alibabe vrlo brzo se pokazalo da su promoteri Dengove modernizacije sposobni da za kratko vreme nadmaše svoje zapadne uzore u bilo kojoj disciplini kapitalističke utakmice. Zahvaljujući vešto osmišljenoj poslovnoj strategiji, ali i neiscrpnom potrošačkom potencijalu svojih mušterija, Alibaba je na putu da uskoro u svim ekonomskim pokazateljima nadmaši svog američkog konkurenta Amazon. O tom potencijalu na najbolji način govore dolarski rezultati sa najskorijih jednodnevnih elektronskih potrošačkih bahanalija. Alibaba je na svoj „11.11.“ (11. novembar), globalni šoping festival, za samo 24 časa uknjižio prodaju vrednu 38,3 milijarde dolara, dostigavši pri tome prvu milijardu za nešto više od minuta. Za poređenje, Amazon je za svoj „crni petak“ uknjižio svega 7,16 milijardi dolara. (Za drugo poređenje, BDP države Srbije za 2018. iznosio je 47 milijardi dolara).

Radnici razvrstavaju naručene pošiljke na pokretnoj traci tokom „Dana samaca (11. novembar)“, Vendžou (Foto: ChinaFotoPress via Getty Images)
Radnici razvrstavaju naručene pošiljke na pokretnoj traci tokom „Dana samaca (11. novembar)“, Vendžou (Foto: ChinaFotoPress via Getty Images)

Za Alibabu se može reći da predstavlja sinonim i simbol virtualizacije ne samo potrošnje, nego i života uopšte. Svojim poslovnim modelom, bitno različitim od Amazona, takoreći bez ikakve infrastrukture, postojeći isključivo u „sajber prostoru“, Alibaba je postao slika i prilika načina na koji funkcioniše život savremenog homo konzumensa, sveden na beskonačnu upotrebu i zavisnost od softverskih aplikacija ugrađenih u napravu zvanu pametni telefon, bez koje mu život više nije moguć, i u koji se sam neprimetno pretvorio. Jedina njegova veza sa realnošću predstavlja trenutak kada mu se na vratima pojavi dostavljač sa paketom u kojem se nalazi proizvod za koji se možda neće ni setiti da li ga je, i kada, uopšte poručio nehotičnim pritiskom na ono dugme: „dodaj u korpu“.

Nije na kraju na odmet napomenuti da je zahvaljujući eksponencijalnom rastu elektronske prodaje putem tog dugmeta na biznis pozornici čovečanstva inaugurisana nova industrija koja se bavi isporukom tih silnih elektronskih narudžbi, a koja, to se naravno podrazumeva, pravi stotine milijardi dolara godišnjeg prometa. Koristeći nezaobilazni engleski jezik, ta najnovija, možda i poslednja, faza u razvoju civilizacije kojoj pripadamo mogla bi se krstiti sa „diliverizacija“ (delivery – isporuka). Dostavna vozila tih „diliveri“ kompanija preplavila su ionako zakrčene ulice velikih gradova širom sveta, doprinoseći na sve manje zanemarljiv način onom famoznom ugljeničnom otisku (carbon footprint), na koji su borci za spas planete tako osetljivi. A kada je o tim borcima reč nekako se samo po sebi nameće pitanje: šta bi na to rekla mala Greta, ako već nije rekla?  A i da je rekla, njen glas se ne bi čuo. Jer ona je ionako za jednokratnu upotrebu, kao i sve ono što se nalazi u onim milionima kontejnera što krstare svetskim morima ka svom konačnom odredištu, a to je na kraju krajeva đubrište.

PORUKE EZRE I KALAJIĆA
Perjanica antineoliberalnog pokreta otpora Pepe Eskobar je nedavno tu „totalnu finansijalizaciju i potržišnjenje samog života“ na elegantan način odslikao citirajući Ezru Paunda: „Sve stvari teku, kako je mudri Heraklit rekao, ali će nakinđurena jeftinoća vladati kroz sve naše dane“. Sa tim istim Ezrom Paundom imao je prilike da se druži poslednjih godina njegovog života koje je proveo u Italiji, perjanica srpskog antineoliberalizma, Dragoš Kalajić. U jednom od njihovih poslednjih susreta, prema vlastitom svedočenju, Ezra je bio proročanski još ubedljiviji:

„Upozorili su me da mu se ne obraćam jer se od oslobađanja iz njujorške ludnice zatvorio u tvrđavu ćutanja. Ipak, nakon ručka u vili zajedničkog prijatelja, opazivši kako sam sedi u trosedu, na terasi, zagledan u zlatna brda Umbrije, nisam odoleo a da mu ne priđem i kažem, sav drhteći od treme: ‘Maestro, Vaš život i Vaše delo daju mi snagu da živim i delam.’ On se osmehnuo, dao mi je znak rukom da sednem do njega, položio je svoju ogromnu, čvornovatu irsku šaku na moje koleno i uzvratio: ‘Mladiću, to što ste Vi sad meni rekli – meni daje snagu da živim i delam… To se zove tradicija’.“

Za razliku od Pepea Eskobara, koji je više nego ushićen kineskim ekonomskim čudom, Dragoš Kalajić nikada nije verovao da bi početak preporoda čovečanstva i sa njim onog novog doba zvanog krita-yuga, u čijem centru počiva tradicija, mogao krenuti sa istoka. Ako se na to kinesko ekonomsko čudo baci pogled iz nešto drugačijeg ugla onda bi se s pravom moglo postaviti pitanje šta je ostalo, i šta će na kraju ostati ako ovim putem Kina nastavi, od one njene hiljadama godina stare tradicije. Da li se iko iz te milionske vojske kineske verzije homo konzumensa seća Konfučija i Lao Cea, dok onako fanatično i disciplinovano, učestvujući u ritualima konzumerizma i onih dvadesetčetvoročasovnih šoping maratona, stvaraju novi kineski mit o superiornosti u disciplinama od kojih se Zapad već umorio i počeo polako da propada, kako se mnogima čini.

Taj isti Zapad klizi u propast, to je sve očiglednije, ali bi se možda trebalo čuvati scenarija po kojem bi ga od te propasti privremeno spasio Istok, i konačan kraj odložio za još koju stotinu godina. Oni isti koji se otvoreno raduju toj propasti skloni su da njen uzrok vide ne toliko u konzumerizmu, koliko u aroganciji. Međutim, iz nebrojenih lekcija one mudre učiteljice istorije nije teško izvući zaključak da je arogancija nezamisliva bez moći, ali i moć bez arogancije. Kako kaže pesnik: „smiješane najlakše se piju“.

Zbog svega toga nameće se zaključak da možda ne bi trebalo previše žuriti sa oduševljenjem činjenicom da su mnogi ovaj 21. vek proglasili vekom Kine i Evroazije. Mala Greta, ako bude dugovečna kao njeni sve stariji sunarodnici, mogla bi doživeti kraj toga veka i biti u dubokoj starosti čak razočarana što njena voljena planeta nije izgorela od klimatskih promena uzrokovanih ljudskom neodgovornošću, već se ugušila u đubretu nagomilanom od onih silnih industrijskih proizvoda ne za jednokratnu upotrebu, već dizajniranih, proizvedenih i isporučenih da nikada ne budu upotrebljeni.

Mlade Kineskinje zamišljeno gledaju u pametne telefone (Foto: Johannes Eisele/AFP)
Mlade Kineskinje zamišljeno gledaju u pametne telefone (Foto: Johannes Eisele/AFP)

Na kraju bi se ponovo mogli setiti Denga, komuniste starog kova, sklonog modernizmu, i upitati da li bi se, posmatrajući iz groba one kineske tinejdžere hipnotisane svojim pametnim telefonima, sa čijih lica je zauvek nestao detinji osmeh, još uvek onako dečački smejao, ili možda prevrtao u njemu.

 

Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018.). Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: REUTERS/Kim Kyung-Hoon

 

Izvor Novi Standard