Од Конфучија, преко Сјаопинга, до Алибабе

Како је Кина путем контејнеризације постала светска сила, и какву је улогу у свему томе имала посета Денга Сјаопинга САД-у 1979.

Било посматрана као учитељица живота, или пак као наизглед неповезана мешавина догађаја, датума и личности историја је од памтивека представљала златни рудник у чијим мрачним тунелима је налазила неисцрпни извор материјала она исконска човекова потреба да све оно што се око њега дешава, и што се дешавало, не само у облику сведочанстава записује, него и тумачи. Онима којима падне на памет да се на било који од начина баве историјом задатак неће бити ни мало лак. Јер у мору свакојаких збивања што се у непрегледном низу одигравају на оној вечној позорници историје није нимало лако одвојити оне битне од небитних, а поготову уочити узрочно-последичну закономерност која неке од њих повезује.

Свакако да је неоспорно да се огромна већина тих збивања и кратких једночинки одиграва углавном случајно и без неке међусобне везе. Али исто тако има и оних који се одиграју по некој унапред написаној режији чија је сврха да утичу на све оно што ће се касније дешавати на позорници. Има, наравно, и оних случајних догађаја чији утицај се на недокучив начин протегне на оне наредне чинове представе, остављајући дубоке трагове у ближој и даљој будућности. Тек уочавањем тих, не баш лако приметних, суптилности историја се од неповезане мешавине догађаја, датума и личности претвара у учитељицу.

АЛИСА У АМЕРИЧКОЈ ЗЕМЉИ ЧУДА
Оно што се 29. јануара 1979. одиграло на травнатом дворишту Беле куће у Вашингтону представља управо један од оних догађаја који не само што масним словима бивају записани у историји, него и остају вечни изазов за њене квалификоване тумаче, али и оне обичне, успутне доколичне посматраче. Тог прохладног и леденог јануарског јутра, уз највише државне почасти, амерички председник Џими Картер је испред своје резиденције дочекао заменика кинеског премијера Денг Сјаопинга, чија титула је могла на први поглед да збуни само оне неупућене, јер је протокол који је био уприличен резервисан за посете само оних највиших функционера страних држава, што је Денг Сјаопинг у то време и био. Била је то прва званична посета једног кинеског државника Сједињеним Америчким Државама од победе комунистичке револуције и успостављања Народне Републике Кине. Сама чињеница да се та посета одиграла на њену тридесету годишњицу представљала је тек увод у свет симболике који ће наставити наредних деценија да својом магијом интригира машту.

Био је то један од оних политичких протоколарних спектакла који својом гламурозношћу и ефектима (циљаним да оставе дојам и импресионирају) толико опчине посматраче тако да им по правилу промакну неки на први поглед небитни детаљи, чија важност бива схваћена тек много година касније. Док су амерички маринци носили разапету велику кинеску црвену заставу, а двојица државника вршила свечану смотру постројене јединице, након чега се зачуо плотун из 19 оружја, мало ко од присутних је приметио да је само неколико десетина метара даље, одмах иза ограде која је раздвајала двориште Беле куће од градског тротоара, улицом полако, готово у свечарском маниру, прошло једно од оних јаркоцрвених доставних возила са натписом: „Coca-Cola“.

То је, међутим, био само почетак вешто осмишљене и вероватно са унапред добро утврђеним циљем испланиране посете, која ће потрајати све до шестог фебруара. Вицепремијер Сјаопинг ће наредних дана готово савршено играти тим планом намењену му улогу Алисе у „америчкој земљи чуда“. Већ наредног дана наћи ће се у Атланти, у једној од Фордових фабрика где ће му бити предочен податак да са тих производних линија сваки сат силази 50 готових аутомобила. Готово невероватан податак за првог човека у хијерархији власти земље у којој је читаве претходне године произведено тек 13.000 аутомобила. Затим ће се гост наћи у Хјустону где ће му бити представљена достигнућа америчког космичког програма. Искористиће прилику да се у Тексасу нађе на родеу, затим провоза дилижансом, наравно не скидајући онај велики каубојски шешир са главе. Трећег фебруара затекао се у Боинговим халама за производњу путничких авиона. По повратку на источну обалу искористио је прилику да се на кратко дружи са харлемским глобтротерима. Читаво то време радозналом седамдесетчетворогодишњем дечаку у улози Алисе није силазио са лица дечачки осмех.

Денг Сјаопинг и амерички председник Џими Картер са супругама позирају на фотографисању у Белој кући, Вашингтон, 31. јануар 1979. (Фото: STF/AFP/Getty Images)
Денг Сјаопинг и амерички председник Џими Картер са супругама позирају на фотографисању у Белој кући, Вашингтон, 31. јануар 1979. (Фото: STF/AFP/Getty Images)

Денг је био толико импресиониран утисцима са те готово холивудске представе, чији је био главни протагониста, да је напуштајући Америку био чврсто уверен да је све то што је видео управо оно што треба и његовој земљи, а сходно томе и опредељен да то и покуша да оствари чим се врати. С обзиром да је Кина у то време била једна од најсиромашнијих земаља света, једва успевајући да прехрани својих скоро милијарду становника, није искључено да су у писању сценарија за Денгову посету коришћени и окултни елементи друге велике америчке бајке: Чаробњак из Оза. Томе у прилог иде и она његова чувена изрека из тог времена, која ће веома брзо постати део кинеске духовне баштине, а која гласи: „Није важно које је боје мачка, важно је да лови мишеве“.

КИНЕСКА ЧУДА
За наставак је, како то у сличним приликама бива, можда најбоље употребити ону помало отрцану реч: историја. А та историја се, с обзиром на почетне околности, одвијала запрепашћујуће брзо. Започела је, као што се могло наслутити из оног тешко приметног детаља са почетка, са „кокаколизацијом“ последњег дела планете на којем се у то време није могло уживати у благодетима најздравијег и најјефтинијег освежавајућег напитка званог Coca-Cola. Јер, није на одмет напоменути, да је уговор који је насмејани Денг за време боравка у Џорџији потписао са том тада највећом глобалном корпорацијом био само један од многих који ће представљати окидач за процесе модернизације о којима је он дечачки сањао много пре него што се запутио ка Вашингтону. А оно црвено доставно возило које се дискретно појавило на авенији Пенсилванија за време испаљивања почасних салви је тај почетак кинеске модернизације симболички најавило.

Она мачка неолибералне боје показала се тако ефикасном у ловљењу мишева да се Денгова Кина за само четрдесет година од земље сељака и нешто мало фабричких радника претворила у најмоћнију привредну машину на планети са армијом од скоро 600 милиона припадника такозване средње класе, који су преко ноћи заборавили оне отрцане марксистичке фразе, посветивши се фанатично, и што је још важније кинески дисциплиновано, новој идеологији конзумеризма. И док је она такозвана Западна хемисфера била заокупљена рушењем Берлинског зида, распиривањем локалних ратова и осталим геополитичким тривијалностима, капиталистичка неман преобучена у ону Денгову мачку невиног лица је радила свој обртнички посао извлачећи, на само себи својствен начин, велику ћар из кинеске модернизације, мешајући се у геостратешке игре једино ако би из њих имала прилику да извуче профит.

Далеко од очију такозваних „мејнстрим“ медија, широм Кине никло је, као печурке после кише, на десетине милионских градова чије контуре су неодољиво подсећале на онај букет затамњеним стаклима обложених вишеспратница њујоршког Менхетна,  дојучерашњег симбола америчке недодирљивости. Кинеска пространства испресецале су такозване брзе пруге по којима су возови футуристичких облика јурили доскора незамисливим брзинама.

Оних аутомобила, људској сујети најдражих симбола модернизације, 2019. је произведено 21,5 милиона, или 2.450 сваког сата. А кинески сељаци, којих је за време оне Денгове посете Америци било на стотине милиона, и који су за време сушних година једва преживљавали, потпуно су нестали не само са непрепознатљивог хоризонта, већ и из сећања нових генерација опседнутих чаролијом конзумеризма, који је пуштао све дубље корене. Због свега тога, кинески експеримент модернизације неодољиво подсећа на онај јапански, од којег га дели тачно сто десет година.

КОНТЕЈНЕРИЗАЦИЈА
Међутим, та два модела се разликују по једној битној карактеристици. Док је главни мотор јапанске модернизације била убрзана милитаризација, захваљујући којој је за мање од 40 година Јапан постао друга поморска сила на свету, за Кину се може рећи да је своју модернизацију засновала на потпуно новој дисциплини, а то је „контејнеризација“ у којој је за истих четрдесетак година постала убедљиво прва сила на свету. Користећи већ доказану стратегију колонијалних освајача из претходних неколико векова, планери кинеске модернизације су дуж њихових уходаних копнених и поморских коридора развили властиту мрежу транспорта роба уз помоћ чијег промета је требало да преузму улогу својих некадашњих тлачитеља, а тренутних учитеља. Није искључено да су и потомци некадашњих транспортних пионира укључени у ту представу „римејка“ колонијалне експанзије, овог пута у супротном смеру, од истока према западу.

Срж те нове дисциплине по имену контејнеризација чини такозвани TEU (Twenty-foot equivalent unit), што би се могло превести са: контејнерска јединица дужине 20 стопа (6.1 метар). Међутим, та обрачунска јединица у међународном контејнерском систему, која би ускоро могла да замени посустали и озлоглашени долар, није једина. Постоји и FEU (Forty-foot equivalent unit), па чак и јединице дужине 48 и 54 стопе. Али оно што тај систем чини универзалним и флексибилним је да све јединице без обзира на дужину имају исту ширину и висину, а то је осам стопа. Та карактеристика омогућује лаку применљивост TEU-FEU система како у копненом, то јест друмском и железничком, тако и поморском саобраћају, и то на свим планетарним меридијанима и упоредницима. Узевши све ово у обзир, тај систем неодољиво личи на онај монетарни, доларски.

Контејнери стационирани у луци у Шангају (Фото: Reuters)
Контејнери стационирани у луци у Шангају (Фото: Reuters)

Да би се схватила та нова димензија капитализма која се дискретно помаља на хоризонту, а која је осмишљена у Централном комитету Комунистичке партије Кине, потребно је бацити поглед из птичије перспективе на неку од кинеских лука за контејнерски претовар које су се нанизале на ривијери дуж обале Источног кинеског мора. За општи утисак свакако да је незаобилазна чињеница да је на листи 10 највећих светских лука по годишњем обиму претоварених TEU јединица чак седам кинеских. Убедљиво на првом месту је лука смештена у близини највећег кинеског мегалополиса Шангаја на чијих 125 бродских сидришта смештених на доковима дужине преко 20 километара се годишње претовари 42 милиона TEU јединица. За илустрацију драматичности тог колонијалног преокрета који је у току и чији крајњи исход је још увек тешко сагледив може елегантно послужити још један податак: највећа лука утемељивача модерног колонијализма – Велике Британије, налази се тренутно тек на 43. месту светске ранг листе са скоро занемарљивих 3,85 милиона претоварених TEU јединица 2018. године.

С обзиром да прекоморски контејнерски саобраћај чини крвоток глобалне потрошачке економије, чија је стална експанзија врховни императив, да би се одржавале такозване здраве стопе раста флота контејнерских бродова мора да прати тај раст, и то како бројем бродова, тако и њиховом величином. Због тога, бродоградилишта нанизана дуж исте оне ривијере раде даноноћно да би са њихових докова у правилним интервалима могли да силазе све бржи, и наравно све већи бродови. Тако да не представља никакво изненађење чињеница да је прошлог лета у воде Источног кинеског мора свечано поринут брод MSC Gulsun рекордних и до сада невиђених димензија, подразумева се и капацитета. Тај брод дужине 399,9 метара, а ширине 61,5 метар може да прими 23,756 TEU. Већ након неколико дана, натоварен до максималне носивости, упутио се на своје прво путовање ка европским лукама – Ротердаму, Гдањску и Калињинграду. Пошто ће се поринућа таквих, а ускоро и још већих бродова наставити у ближој и даљој будућности, у току је опсежан грађевински подухват глобалних размера којим је потребно повећати дубину морских прилаза пажљиво одабраних европских, афричких, јужно и северноамеричких лука како би могли да приме те „џамбо“ носаче контејнера.

Посматрајући механизам функционисања потрошачке цивилизације није тешко уочити да контејнеризација сама по себи није довољна, већ да она представља тек једну карику у ланцу развоја масовне потрошње као једине сврхе постојања. Последњу и најважнију карику тог ланца представља продаја, то јест проналажење начина да се све већа количина разноразне робе, која циркулише тим глобалним крвотоком, нађе у рукама крајњег корисника, то јест купца, основног градивног блока читавог система. Стратези тог система су већ одавно свесни да класична продаја путем све већег броја продавница са све дужим радним временом није довољна да задовољи његову незајажљиву потребу за бесконачним растом.

АЛИБАБА И ДИЛИВЕРИЗАЦИЈА
Тај проблем би остао тешко решив да се људска цивилизација није обрела у дигиталној ери захваљујући чијим чудесима је куповина до те мере олакшана да се свела на онај нечујни „клик“ уз помоћ миша на екранима компјутера и лаптопова, а касније само додира прста на оној магичној справи званој паметни телефон. На неодољивој лакоћи притиска на дугме: „додај у корпу“ развила се још једна у низу нових индустрија у којој се годишње обрћу стотине милијарди долара, а на чијем челу је Амазон, по којем би се то ново поглавље конзумеризма могло назвати „амазонизација“. Наравно да „неолиберали“ из кинеског централног комитета нису седели скрштених руку. Тек што је Амазон започео освајање света, у кинеском интернетском етру се појавио Алибаба, овај пута без хајдука, јер коме је још у овом времену, из којег је романтика нестала без трага, стало до витештва.

И у случају Алибабе врло брзо се показало да су промотери Денгове модернизације способни да за кратко време надмаше своје западне узоре у било којој дисциплини капиталистичке утакмице. Захваљујући вешто осмишљеној пословној стратегији, али и неисцрпном потрошачком потенцијалу својих муштерија, Алибаба је на путу да ускоро у свим економским показатељима надмаши свог америчког конкурента Амазон. О том потенцијалу на најбољи начин говоре доларски резултати са најскоријих једнодневних електронских потрошачких баханалија. Алибаба је на свој „11.11.“ (11. новембар), глобални шопинг фестивал, за само 24 часа укњижио продају вредну 38,3 милијарде долара, достигавши при томе прву милијарду за нешто више од минута. За поређење, Амазон је за свој „црни петак“ укњижио свега 7,16 милијарди долара. (За друго поређење, БДП државе Србије за 2018. износио је 47 милијарди долара).

Радници разврставају наручене пошиљке на покретној траци током „Дана самаца (11. новембар)“, Венџоу (Фото: ChinaFotoPress via Getty Images)
Радници разврставају наручене пошиљке на покретној траци током „Дана самаца (11. новембар)“, Венџоу (Фото: ChinaFotoPress via Getty Images)

За Алибабу се може рећи да представља синоним и симбол виртуализације не само потрошње, него и живота уопште. Својим пословним моделом, битно различитим од Амазона, такорећи без икакве инфраструктуре, постојећи искључиво у „сајбер простору“, Алибаба је постао слика и прилика начина на који функционише живот савременог хомо конзуменса, сведен на бесконачну употребу и зависност од софтверских апликација уграђених у направу звану паметни телефон, без које му живот више није могућ, и у који се сам неприметно претворио. Једина његова веза са реалношћу представља тренутак када му се на вратима појави достављач са пакетом у којем се налази производ за који се можда неће ни сетити да ли га је, и када, уопште поручио нехотичним притиском на оно дугме: „додај у корпу“.

Није на крају на одмет напоменути да је захваљујући експоненцијалном расту електронске продаје путем тог дугмета на бизнис позорници човечанства инаугурисана нова индустрија која се бави испоруком тих силних електронских наруџби, а која, то се наравно подразумева, прави стотине милијарди долара годишњег промета. Користећи незаобилазни енглески језик, та најновија, можда и последња, фаза у развоју цивилизације којој припадамо могла би се крстити са „диливеризација“ (delivery – испорука). Доставна возила тих „диливери“ компанија преплавила су ионако закрчене улице великих градова широм света, доприносећи на све мање занемарљив начин оном фамозном угљеничном отиску (carbon footprint), на који су борци за спас планете тако осетљиви. А када је о тим борцима реч некако се само по себи намеће питање: шта би на то рекла мала Грета, ако већ није рекла?  А и да је рекла, њен глас се не би чуо. Јер она је ионако за једнократну употребу, као и све оно што се налази у оним милионима контејнера што крстаре светским морима ка свом коначном одредишту, а то је на крају крајева ђубриште.

ПОРУКЕ ЕЗРЕ И КАЛАЈИЋА
Перјаница антинеолибералног покрета отпора Пепе Ескобар је недавно ту „тоталну финансијализацију и потржишњење самог живота“ на елегантан начин одсликао цитирајући Езру Паунда: „Све ствари теку, како је мудри Хераклит рекао, али ће накинђурена јефтиноћа владати кроз све наше дане“. Са тим истим Езром Паундом имао је прилике да се дружи последњих година његовог живота које је провео у Италији, перјаница српског антинеолиберализма, Драгош Калајић. У једном од њихових последњих сусрета, према властитом сведочењу, Езра је био пророчански још убедљивији:

„Упозорили су ме да му се не обраћам јер се од ослобађања из њујоршке луднице затворио у тврђаву ћутања. Ипак, након ручка у вили заједничког пријатеља, опазивши како сам седи у троседу, на тераси, загледан у златна брда Умбрије, нисам одолео а да му не приђем и кажем, сав дрхтећи од треме: ‘Маестро, Ваш живот и Ваше дело дају ми снагу да живим и делам.’ Он се осмехнуо, дао ми је знак руком да седнем до њега, положио је своју огромну, чворновату ирску шаку на моје колено и узвратио: ‘Младићу, то што сте Ви сад мени рекли – мени даје снагу да живим и делам… То се зове традиција’.“

За разлику од Пепеа Ескобара, који је више него усхићен кинеским економским чудом, Драгош Калајић никада није веровао да би почетак препорода човечанства и са њим оног новог доба званог krita-yuga, у чијем центру почива традиција, могао кренути са истока. Ако се на то кинеско економско чудо баци поглед из нешто другачијег угла онда би се с правом могло поставити питање шта је остало, и шта ће на крају остати ако овим путем Кина настави, од оне њене хиљадама година старе традиције. Да ли се ико из те милионске војске кинеске верзије хомо конзуменса сећа Конфучија и Лао Цеа, док онако фанатично и дисциплиновано, учествујући у ритуалима конзумеризма и оних двадесетчетворочасовних шопинг маратона, стварају нови кинески мит о супериорности у дисциплинама од којих се Запад већ уморио и почео полако да пропада, како се многима чини.

Тај исти Запад клизи у пропаст, то је све очигледније, али би се можда требало чувати сценарија по којем би га од те пропасти привремено спасио Исток, и коначан крај одложио за још коју стотину година. Они исти који се отворено радују тој пропасти склони су да њен узрок виде не толико у конзумеризму, колико у ароганцији. Међутим, из небројених лекција оне мудре учитељице историје није тешко извући закључак да је ароганција незамислива без моћи, али и моћ без ароганције. Како каже песник: „смијешане најлакше се пију“.

Због свега тога намеће се закључак да можда не би требало превише журити са одушевљењем чињеницом да су многи овај 21. век прогласили веком Кине и Евроазије. Мала Грета, ако буде дуговечна као њени све старији сународници, могла би доживети крај тога века и бити у дубокој старости чак разочарана што њена вољена планета није изгорела од климатских промена узрокованих људском неодговорношћу, већ се угушила у ђубрету нагомиланом од оних силних индустријских производа не за једнократну употребу, већ дизајнираних, произведених и испоручених да никада не буду употребљени.

Младе Кинескиње замишљено гледају у паметне телефоне (Фото: Johannes Eisele/AFP)
Младе Кинескиње замишљено гледају у паметне телефоне (Фото: Johannes Eisele/AFP)

На крају би се поново могли сетити Денга, комунисте старог кова, склоног модернизму, и упитати да ли би се, посматрајући из гроба оне кинеске тинејџере хипнотисане својим паметним телефонима, са чијих лица је заувек нестао детињи осмех, још увек онако дечачки смејао, или можда превртао у њему.

 

Милован Шавија је публициста из Ванкувера. Аутор је више есеја и књига од којих је последња „Романтична повест ванкуверских Динараца“ (Београд, Албатрос плус, 2018.). Ексклузивно за Нови Стандард

 

Насловна фотографија: REUTERS/Kim Kyung-Hoon

 

Извор Нови Стандард