Слободан Антонић: Чији Коча?

Ко је био Коча Поповић и зашто би требало деконструисати његову сакрализацију која почива на неистинама Друге Србије?

Када је Коча Поповић напустио политику (1972), имао сам 13 година. Моја мајка је умела да каже: „Коча је био господин. А Ранковић ми је увек личио на пацова“.

Моја мајка, Љиљана (р. Лукачевић, 1937), није се баш разумела у политику, нити се за њу занимала. Само је изражавала расположење ситног престоничког грађанства, према ослободиоцима. Лека је био њихов. Коча, некако, наш.

Када је Ранковић умро (1983), сахрана се претворила у масовну политичку манифестацију, која је затресла поредак. Када је, пак, Коча умро (1992), кремиран је, по сопственој жељи, у тишини, „без почасти, говора, венаца и окупљања“.

Његова смрт, у сред рата у БиХ, није примећена. Данас се памти тек по једној бизарности. Када је у капели за кремације требало да се сандук спусти, покварио се лифт, па је гробљански службеник кратко рекао породици: „Сахрана је завршена” (овде 251). Пријатељи и породица су, збуњени, напустили капелу, док је на одру, иза њих, и даље лежало Кочино тело.

Данас, међутим, у редовима млађих, селебрити левичара, икона је Коча, не Ранковић. Чак је и Тито на нижем рангу од Коче.

Када Кишјухас пребацује Србима што носе мајице с Дражиним ликом, он не каже „ставите Тита“, већ „ставите Кочу“. Када се Лука Божовић хвали свој0м антифашистичком тетоважом, на његовој десној мишици не видимо tatoo Тита, већ Коче. Када Владимир Миловановић напише „идеал човека“, испод није серија Титових, већ Кочиних фотографија. Када Златко Црногорац каже како бисмо „данас били нормално друштво, у европској породици народа, само да последње три деценије нисмо славили Дражу Михајловића већ…“ – он даље не каже „да смо славили Тита“, него – „да смо славили Кочу“.

Коча је cool за нашу фeнси левицу зато што је дете са Сењака, а не из неке загорске или црногорске селендре; зато што се од четврте године школовао на француском и свирао клавир, а не чувао свиње или враћао овце по стрњици; зато што је студирао филозофију на Сорбони, а није стајао за стругом или ишао за плугом…

Доживљавају га као свог комсалонца, као НВО-левичара 20. века, и радо цитирају његово одбацивање Милошевићевог национализма:

– „Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли“ (запис из дневника Коче Поповића, „с краја осамдесетих и почетком деведесетих година“, наведен овде 251).

– „Ви знате да сам ја рођени Београђанин, али нисам великосрбин. Ја сам космополита. Кад се 1971. није могло писати Југословен, ја сам у рубрици националност написао: Србин по рођењу. … Милошевић је обичан банкарски пацов, због њега ће бити крви до колена“ (интервју дат Гојку Берићу, 7. марта 1989, за сарајевско Ослобођење; пренето овде).

– „Рођен сам у Србији, али више се не сматрам Србином. Зашто бих се тако осећао кад у Београду данас (1991. – С. А) командују наследници четника против којих смо се борили током целог рата? Срби су остали на цивилизацијском и културном нивоу од пре сто година. Словенци и Хрвати су отишли даље од Срба и зато је праведно да наставе својим путем. Имају право да се одвоје“ (интервју дат Дину Фрескобалдију, за додатак Il Venerdì листа la Repubblica, 11. јануара 1991, пренето у: С. А., „Кочино мишљење о Србима“, Политика, 16. јануар 1991, и овде).

Посебни допринос хагиографији Коче Поповића, међ другосрбијанском левицом, дала је Латинка Перовић. Она га у књизи Доминантна и нежељена елита (2015) приказује као део елите коју је одбацила примитвна и радикалска Србија. „Наш народ, можда, није престао да заслужује људе као што су били Коча Поповић, Милентије Поповић, Марко Никезић. Али, на људе њиховог интелектуалног формата, државништва и племенитости, мораће, упркос свему, а након свега, да причека“ (овде 258).

Срби су, дакле, данас, можда престали да заслужују Кочу, Милентија, Марка (и Латинку, наравно). Можда јесу, а можда и нису, видећемо – великодушна је мајка Друге Србије. Али, такве људе, кори нас Латинка, скоро нећете имати.

Латинка приказује Кочу не само као апсолутног космополиту и Југословена, већ и као великог западњака и атлантистичког левичара: „Кочино опредељење за комунизам није произашло из идеологије руског социјализма која је изнедрила бољшевизам. Богаташки син, школован у Француској, он је по дефиницији сматран човеком западноевропске цивилизације“ (овде 247).

Као западњак, који нема везе с Русијом, Коча је – у Латинкиној интерпретацији историје – свесрдно подржавао њу и Марка Никезића. Иако су се ретко виђали или договарали, Коча и Латинка срели су се на степеништу Белог двора (1972). Коча је управо поднео оставку Титу, а Латинка је, с Марком, кренула да то исто уради (овде 250). И тако је, на том степеништу, у погледима који су све говорили, зацементирана веза између Коче, Латинке и Друге Србије. Веза којој је генерал Константин Поповић остао до смрти веран.

Одлучио сам да напишем овај чланак када сам прочитао да су двојица „левичара“, Владимир Манигода и Данило Лучић, безобзирно плагирајући туђе преводе Камија, једног од тобожњих „преводилаца“ с француског назвали Константин Поповић.

„Стварно су претерали“, помислио сам. „Коча сад мора да се преврће у гробу када види ко се све на њега позива. Требало би га ишчупати из њихових канџи“.

Заправо, требало би деконструисати сакрализацију Коче која почива на мисинтерпретацијама и неистинама Друге Србије. Јер, као што Доситеј и Пекић нису њихови, није ни Коча њихова имовина.

А у једној важној ствари рекао бих да је Коча пре био наш.

* * *

У великом огледу о Латинкиној Нежељеној елити, Ломпар уочава две црте важне за деконструкцију другосрбијанског култа о Кочи.

Прво, иза „стварања читаве једне митологије око Коче Поповића“, упозорава Ломпар (овде 163), стоји одбрана идеологије титоизма, идеологије која се може окарактерисати као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој“ (159). Коча се узима не само као српски симбол тог кретања, него и као већи титоиста од Тита. Остарели Тито, наиме, издао је сам себе, отеравши Кочу и Латинку. Али, Титово дело, у најдубљем смислу, настављају Латинка и Друга Србија.

Тако се сакрализацијом Коче, примећује Ломпар, „брани садашња колонизација наше јавне свести“ (164), односно обезбеђује „продужетак титоизма колонијалним средствима“ (165).

Друго што Ломпар уочава у Нежељеној елити јесу бројне фактографске нетачности, недопустиве за историчара. Читави пасуси у Ломпаровом есеју састоје се од реченица које почињу са није тачно (126-7). Није тачно да је књига Добрице Ћосића Моћ и стрепње изашла 1969. године, јер је она објављена и забрањена 1971; није тачно да је Душан Недељковић био на Филозофском факултету до удаљавања Михаила Марковића, већ је он изгубио професуру две деценије пре тога, итд. Такође, није тачно да је Иван Ђурић „добио у Војводини више гласова од Слободана Милошевића“ (Нежељена елита, 327), јер је у Војводини Милошевић добио 707.674 гласова, а Иван Ђурић 196.117 гласова (2,5 пута мање).

Сличне, типично хагиографске грешке – када треба додатно узвисити неког од припадника „нежељене елите“ – Латинка прави и када је реч о Кочи. Рецимо, она каже: „Коча Поповић завршава студије филозофије у Паризу (1932). То га разликује од српских државних стипендиста, `несвршених ђака`, како их је називао историчар Слободан Јовановић, који су револуцију претпоставили знању“ (овде 244).

Но, „завршити студије“, у предболоњском систему, значи дипломирати. То, се рецимо, за Кочу подразумева на српској страници Википедије, када се каже: „на париској Сорбони студира филозофију и дипломира 1932. године“; а на енглеској интернет страници Кочиног легата у Архиву Београда стоји: „graduated from the Sorbonne University“.

Међутим, у Кочиној књизи Белешке уз ратовање (1988), у напомени о писцу пише: „Студирао је право (у Београду – С. А) свега годину дана, јер му се та наука није свидела, након чега одлази у Париз да на Сорбони студира филозофију“. И то је све о школовању у Паризу. А у књизи Народни хероји Југославије (т. 2, 1975), стоји: „Филозофију је студирао на Сорбони, а апсолвирао на Филозофском факултету у Паризу, 1932. године“.

Суштински, није било потребе додавати Кочиној биографији и диплому са Сорбоне. Он је био одлично образован и за наше време, а поготово за његово доба – нарочито за партизански покрет. Али, требало је конфабулирати како се он, ето, разликује од осталих Срба-револуционара, који су, мож`те мислити, „револуцију претпоставили знању“.

Међутим, било је управо обрнуто. Када прича о приступању комунистима у Паризу, Коча изричито каже да су му били досадили филозофија и надреализам, те да је хтео акцију:

Зашто сте Ви уопште постали комуниста?
 Објашњење је врло просто. Бавио сам се, као. што знате књижевношћу и увидео сам да је то лук и вода. Закључио сам врло брзо: једино што би још вредело покушати јесте да се човек директно судари с непријатељем. Стога одлучујем: борићу се, нема друге; све напуштам и крећем. (…) Нема више смисла да пискарам некакве полуразумљиве песме, морам да се покренем. (…) Могао бих за себе рећи да сам био једна врста кондотијера (condottiero – у преносном значењу: пустолов; С. А).

У ком смислу?
Знате, с овог одстојања, морам рећи да у целом том подухвату, у нашем покрету, бар кад је реч о интелектуалцима, посебно мојим надреалистима, има и авантуризма. Да ли сте свесни тога? Хоћу да кажем: није нас носила само идеја, још мање само слепа вера. Било је доста и младалачког бунта…“. „Ми смо сви били мало ударени. Били смо авантуристи“.

Коча не жели да буде салонски левичар, који пише „полуразумљиве песме“ и импресионира жене романтичним фантазијама о револуцији. Он преко Пиринеја одлази у Шпанију, да се с непријатељем лично „бори на живот и смрт“ (Kampf auf Leben und Tod). Пошто је, после матуре, у Сарајеву завршио школу за резервне официре, а од 1932. имао чин артиљеријског поручника, Коча у Шпанији, у двогодишњим борбама, задобија и чин поручника републиканске армије.

Наши данашњи престонички левичари – познати по јуначким јуришима на Роза Луксембург фондове, а који су „у својој егзистенцији, највећи напор уложили у скраћивање прстију на рукавицама како би се ухватили за мегафон“ – не само да су миљама далеко од Кочине храбрости и мушкости. Они уопште не виде Кочу као антиимперијалистичког ратника, као неког ко ставља главу у торбу и иде да се туче с мрачном империјом, најјачом у Европи, која хоће да пороби и сатре друге народе.

Коча одлази у партизане, јула 1941, и бори се, најпре, као обичан војник – јер је уочи рата избачен из партије. Бори се против империје која је окупирала његову земљу, показујући војничку вештину и храброст. Тиме осваја све нове чинове у партизанској војсци – од водника, до генерал-пуковника.

* * *

Кочу 1941-1945, заправо, треба посматрати као део оне епске традииције српских официра-интелектуалаца, ратника-уметника, какви су, у ратовима 1912-1918, били Драгиша Васић, Станислав Краков или Станислав Винавер.

Но, Коча их је све могао надмашити у војничкој вештини. Јер, био је трупни официр у герилској војсци, у којој генералштаб није о свему одлучивао. Зато су његова храброст и његова војничка надареност могли потпуније да дођу до изражаја.

Бити трупни официр у герилском рату значило је у дугим маршевима трпети глад, жеђ и неспавање, а у борбама се гледати преко нишана с непријатељем. Коча пише (1942) о „потпуној изнемоглости, изгладнелости целог нашег људства“ (Прве пролетерске бригаде); затим бележи: „Глад! Борци готово изнемогли“; „људство је великим делом потпуно изнемогло (истакао К. П.) због непрестаних маршева, неуредне и слабе исхране. Батаљони, уз које је био штаб Прве бригаде, имали су за шест дана три ноћна марша  (трајали целу ноћ)“; У 1943. пише: „Ноћ смо проспавали у житу, на ивици шуме. (…) Идемо брзим кораком (…) Из неких кућа нас гледају неке сељанке. Кад би било млека!“ .

„Било ми је најтеже то што нисам имао довољно времена за спавање“, доцније је причао. „Глад ми никад није била проблем, могао сам данима да трпим, али ако не одспавам не могу да се опустим и сталожено размишљам. Зато ми је од свега важније било да уграбим макар петнаестак минута – а могао сам да заспим за тили час“.

Као герилски трупни официр, Коча је више пута гледао смрти у очи. Кад описује „пакао на Сутјесци“, он прича како су борци гинули „свега неколико метара од мене, а мене није ни окрзнуло, имао сам среће“. Шалио се, при крају рата,  да „њега метак није хтео четири године“. И то није нетачно, будући да су, у најтежим борбама, као на Сутјесци, његова наређења јединицима по правилу гласила: „кад ја будем освојио ову или ону коту, ви крећите у овом или оном правцу“.

Његов легендарни потез био је самоиницијативан пробој обруча, у бици на Сутјесци (јуни 1943). Тада је, захваљујући официрској смелости и одлучности, направио неочекивану брешу – кроз коју су, затим, изашли Врховни штаб и главнина партизанских снага.

Војнички таленат Коче Поповића, али и његов снажни карактер – укључив и аристократски понос и oфицирску оштроумност – лепо је описао Вилијем Дикин, заменик шефа енглеске војне мисије (доцније професор историје на Оксфорду):

„Уредан, напет, промишљено контролисан осетљивим и дисциплинованим умом и снагом воље, Поповић је био интелектуалац, војник изванредне даровитости, што је можда било и туђе његовој унутрашњој природи. Билингвалан, говорио је саркастичним углађеним француским језиком и у његова ментална утврђења није се могло продрети. Као командант Прве дивизије, са својим сигурним инстинктом и муњевитим схватањем ситуације, Коча Поповић је одједном осетио слабу тачку у обручу немачког окружења северно од Сутјеске и непосредно је допринео нашем спасавању. Био је усамљен вук, али је имао примесе војног генија и мржње према рату. Хладно и промишљено неустрашив и загонетан по природи, био је идол јединица, али га је мало људи познавало.” (овде 130-131; енг. орг. овде).

И сад таквог трупног официра који се шест година тукао с империјом зла, официра који је јуришао, гладовао и маршовао са својим борцима („није им одговарало кад ја идем на челу колоне: знали су да кад наиђемо на неки извор, нећу стати ако смо у журби“), официра „даровитог“ и „с примесама војног генија“, наочитог мушкарца-ратника који је, попут других партизанских команданата, могао да има гомилу љубавница (Ниче: „жена је одмор ратнику“; овде 69), а ипак је остао чврст у верности својој супрузи – сада присвајају наши суши левичари, док пролетерски хитају на свој јутарњи starbucks, „опуштено ручкају по ресторанима у Милешевској и околним енклавама“, или пак жустро расправљају о „очувању влажних станишта на отоцима Средоземља“ и о „менструацији као озбиљном политичком питању“?

Пазите само да вам неко у публици не умре од смеха.

* * *

А сад о контроверзама.

Оно о чему Латинка и фенси левичари никада не причају, а на чему Кочини критичари инсистирају, јесу:

1. Кочини налози да се бомбардује Лесковац (јули-август 1944; овде, овде или овде);
2. Кочина (командна) одговорност за Блајбург/Кочевски рог (мај 1945; овде; в. овде 118);
3. Кочина са-одговорност за послератна стрељања по Србији (1944-1946) и за Голи Оток (1949-1956; овде 12; овде).

Да видимо за шта би могао да буде крив, а за шта не.

Ad 1. Историчари за Лесковац објашњавају да је „Коча Поповић тих дана с јединицама био набачен на планинске венце и стиснут акцијама и с косовске и с моравске стране“, те да је, у стратешкој изнудици, „тражио бомбардовање места на југу Србије како би релаксирао положај својих јединица“. Није се, међутим, очекивало да ће град толико пострадати. И Фицрој Маклин, посматрач у Кочином штабу, сматрао је да је савезничка команда послала на варошицу претерану армаду од педесет тешких бомбардера:

„Потврђено је присуство јаке концентрације оклопних снага и моторних возила свих врста у Лесковцу и стога је одлучено да се пошаљу тешки бомбардери – јединица од педесет тврђава. Нисмо очекивали напад таквих размера. Изгледало је као да се користи ковачки чекић како би се скрцао (тек један) орах. Угледали смо на великој висини, низ за низом, бомбардере како лете. Тврђаве су биле над својим циљем кад нам се учини да се читав Лесковац просто диже у ваздух у торнаду прашине, дима и крша. Оно што је преостало од Лесковца било је обухваћено димом. Чак су и партизани били потиштени“.

Ad 2. Коча не само да није лично наредио или учествовао у масакрима код Блајбурга или Кочевског рога, већ није на тим местима чак имао ни командну одговорност. Он је командовао Другом армијом, док је масакр у Кочевском рогу извршила изабрана чета 11. далматинске ударне бригаде, која је била део 26. дивизије 8. далматинског корпуса Четврте армије (овде 278-394; овде 120); заробљенике код Блајбурга, пак, преузела је 51. војвођанска дивизија, а опкољавање и разоружавање свих осталих у том реону извршиле су 12, 16, 17, и 36. дивизија, све у саставу Треће армије (овде 362; овде 211-213; овде 51).

Ad 3. За Голи оток Коча каже:
„Нећете ми веровати, нисам знао за Голи оток.

Зар је могућно?
Могућно је. Мислим да то ни многи други високи функционери нису знали. Претпостављам да се о томе одлучивало у врло уском кругу.

Нисте знали за одлуку о оснивању логора на Голом отоку, али касније? 
Ни касније. Ништа о свему томе нисам знао. Обављао сам своје војне послове као начелник Генералштаба (15. 9. 1945. – 27. 1. 1953; С. А). Нико ме није обавештавао шта се тамо догађало нити сам тако нешто слутио.

А војна обавештајна служба?
Није баш много сарађивала са мном. Била је везана за Политичку управу, за Гошњака“.

Кроз логор на Голом отоку прошло је 3.908 официра (овде 12), међу њима и команданти бригада и дивизија, пуковници и генерали… „Немогуће је да се начелник Генералштаба не запита шта је с тим људима, где су, каква је њихова судбина?“, сумњичав је Душан Чкребић, иначе аутор књиге Коча Поповић – дубока људска тајна (2011).

Владислав Бајац у документарном роману Хроника сумње (2016) – у коме је Коча Поповић, као један од тројице главних јунака (уз писца и његовог оца), представљен у најлепшем светлу – такође је неповерљив: „Не зна се да ли је Коча знао за овај политички срам. Иако тај прогон није био под ингеренцијом армије, чудно би било да је могао остати полицијска тајна“ (овде 173).

Горан Марковић у, иначе одличном, роману Београдски трио (2018; имао сам идеолошке предрасуде, али књига је збиља вешто написана) приказује Кочу као неког ко, још почетком 1951, доиста не зна за Голи оток: „Деловао је изненађено: `Концентрациони логори? О томе не знам ништа`. (…) Он ме је уверавао како то не може бити истина. (…) `Мораћу да питам Капу` (Јову Капичића – С. А), рекао је на крају“ (овде 131; слично и 144).

Међутим, пар месеци доцније, пошто се распитао, Коча је већ све знао о логору и о тамошњим методима преваспитавања. „П. је због тога огорчен. Уверава ме како о томе доскора није знао ништа. Сада му је јасно и како је све изведено уз знање поглавице (Тита – С. А) и најужег круга људи око њега. Он сам је овим сазнањем згађен и размишља како да се извуче из ситуације у којој се налази. Оставка на функцију у генералштабу би га коштала много, могуће и живота. Зато сада ради на томе да пређе у дипломатију“ (150-151).

Марковић сам каже да, уз сву (псеудо)документарност, роман ипак почива на фикцијама, укључив и наведену епизоду у којој Коча о Голом отоку први пут сазнаје од Лоренса Дарела, 1951. Међутим, свакако да није фикција тадашњи општи страх високих функционера да би и они, уколико би показали и најмањи знак колебљивости, могли бити одведени у непознатом правцу.

Наравно да Коча није могао да не примети масовни нестанак официра „по линији ИБ“. Али, није немогуће да се уздржавао од распитивања где их тачно воде, а поготово шта с њима тамо раде. Он који је у рату гледао смрти у очи, сада је окретао главу на другу страну.

Због тога је доцније прихватао део историјске одговорности: „Данас, кад размишљам о свему томе, са жаљењем схватам да ни ми који нисмо у то били умешани нећемо пред историјом и потомством остати сасвим недужни, самим тим што смо били у власти под којом су и таква насиља над људима била допуштена“.

* * *

Коначно, масовна осветничка стрељања свакако да су највећа мрља на партизанској борби. Само у Србији стрељано је, без суда, 35.000 људи, а укупан број жртава терора 1944-1945. прелази 60.000. То је била истинска трагедија, поготово имајући у виду да су и Немци, претходно, на територије Србије побили преко 60.000 људи (овде 116, 264).

Прво су дошли једни, па побили 60.000; онда су дошли други, па и они побили 60.000. Јадна Србија.

Део кривице за стрељања несумњиво носи и Коча Поповић. Колики тачно тешко је рећи.

Огромну већину од оних 35.000 стрељаних без суда побила је Озна. „Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Слична документација не постоји нигде у Европи. Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота…, подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна“.

Но стрељала је и војска, пре свега ратне заробљенике. „Ј. Б. Тито Главном штабу НПО за Црну Гору и Боку: `Све Италијане који се налазе код вас одмах стрељати. О овоме известити италијанску команду у Никшићу. Образложење стрељања: одговор за наше стрељане другове у Подгорици, Пљевљима и Чајничу. Скренути пажњу италијанској команди да се код нас налази још много италијанских заробљеника и да ћемо за сваког нашег друга стрељати по два Италијана. Ту сразмеру моћи ћемо увек остваривати“ (овде).

Стрељало се много, а како је рат потрајао стрељања је било све више. Коча пише да су партизани 1941. заробили код Крупња 400 немачких војника и да су их све ослободили кад су се повукли из Србије. „Ми тада још нисмо знали, веровали, да је цела немачка војска — војска злочинаца“, каже он (чланак у Новој Југославији, бр. 3, 1944; нав. овде).

Али, после Краљева, Крагујевца, а нарочито Сутјеске – где су Немци побили све рањенике – више није било милости. „Лајава, крвава руља“, пише о Вермахту 1944. Коча (исто). Он прави опсежне исписе из књижице Алексеја Толстоја Ја позивам на мржњу: „Снажна, трајна, одважна мржња… јарка, света мржња, која сједињава и узноси“, уредно уписује Коча у своју свешчицу.

Како се рат приближавао крају, мржње и освете бивало је све више. „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће“, објавио је Марко Ристић у Политици, 5. новембра 1944. (пренето овде 7), „без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић – обухвата освету, укључује освету“.

А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.

И тамо и овамо имамо рат. И тамо и овамо имамо претходне масовне злочине непријатеља, имамо његово заробљавање и, потом, осветничко стрељање – без суда и без утврђивања ко је и колико крив.

Не, немојте ми само рећи да то није исто. Јер, Коча је говорио француски и био комуниста, а Младић био официрчина и националиста?

Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде.

Не може Коча бити херој, а Ратко злочинац. И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго.

* * *

Да ли је Кочу гризла савест због стрељања?

Тешко је рећи. Он је огрубео још у Шпанији. „Нисам га могла препознати“, прича о Кочи после Шпаније Вера Бакотић, његова тадашња супруга. „Рат га је нагло уозбиљио“. „Идем у Шпанију, па у НОБ“, рећи ће доцније Коча, „што значи да постајем груб, силом прилика; као `војник револуције`“. 

Ипак, рад савести је чудо. У Белешкама уз ратовање, Коча записује шта се десило док се, после пада Ужица, преко четничке територије пребацивао у Босну. Равногорци су га пропустили, само су му одредили пратњу. „Пратио ме неки младић, четник. Покушавао сам да говорим с њим. Није ишло. Некако се дурио. Изгледа да је био командир страже. Одговарао је кратко и непријатељски. — Шта си по занимању? – питао сам га. – Ништа, пропали интелектуалац“.

После извесног времена тог „пропалог интелектуалца“ ухватила је Друга пролетерска бригада у Борикама. „Отишао сам да видим заробљенике. Одмах сам га познао иако је био пустио браду — густу, црну. Суд га је осудио на смрт. Молио је, плакао. Стрељан је!“

Међутим, у разговору с новинаром 45 година доцније, Коча истој епизоди додаје нове појединости.
„Да довршим причу о оном `несвршеном интелектуалцу`. После мог пребацивања преко Дрине, отприлике месец дана касније, ми смо напали Борике. Брзо смо сломили отпор а међу заробљенима се нашао и онај мој спроводник. Све заробљене четнике, па и њега, извели смо пред ратни суд чији сам члан, уз Цану Бабовић и друге, био и ја. Кад је `несвршени интелектуалац` дошао на ред, ја сам предложио да се скрати поступак. Рекао сам: `овога лично познајем као четника, нема потребе да га саслушавате`. Тако и буде, стрељан је.

Шта данас мислите о тој одлуци?
Ништа. Таква су била времена и ми у њима.

Ипак, тај четник је стрељан без саслушања. Не бисте тако нешто двапут учинили?
Зашто? У истој, ратној ситуацији вероватно бих поступио на исти начин. Рат има своје законе а ја сам се суочио с човеком који је, месец дана раније, спроводећи ме, само чекао наређење да ме убије. Уосталом, у целој тој ствари било је најважније обавештење да су управо ти исти четници неколико дана пре тога похватали и предали Немцима групу партизана, које су ови потом поубијали“.

Обратите пажњу да Коча сам прича о овом случају. Није га новинар питао за то, сам је започео причу. Сада признаје да је био део преког суда који је несрећног младића послао у смрт. Наводи и разлоге: 1. да је том младићу наређено, и он би Кочу убио; 2. младић је био у јединици која је предала партизане Немцима, а они су их ликвидирали.

Први разлог је бесмислен – не можеш некога убити само зато што је могао да уради нешто лоше, да му је наређено. Могао је, али није. Дакле, никакве кривице ту нема. Други разлог се своди на освету, али не личну, већ у складу с колективном одговорности. Само што одлуку о изручењу партизана јамачно није донела цела јединица гласањем, већ њен командант, или виша команда. Шта је несрећни младић крив ако се за то ништа није питао?

Ко зна колико је стрељања Коча наредио. Чак и својих. Када с јединицом, после ослобођења Србије 1944, прелази Дрину, он записује: „страх од Босне – много дезертерства (стрељања)“. Па ипак, кад год се поведе разговор о четницима, њему у памет дође овај младић, погубљен практично низашта. И Коча почиње да прича о њему.

Зашто се баш њега сећа? Јер је младић себе назвао „пропалим интелектуалцем“? Зато што је, чувши пресуду, несрећник молио и плакао? Или, можда, зато што Кочи савест говори да је младића, без јасне кривице, исувише олако осудио на смрт?

Рекао бих да је ипак ово друго посреди. Свако од нас зна када нешто лоше уради и само морални идиоти немају гриже савести. А Коча, ма колико да је огрубео у рату, тешко да је био морални идиот.

* * *

Сада смо упознали и тамну страну Коче. Био је добар командант, али и њега је носила освета, те је олако, по нашем данашњем моралном осећају, наређивао или допуштао стрељања. Вероватно би данас и он завршио у Хагу.

Био је, такође, храбар у рату, али после рата окретао је главу на другу страну – не само кад су у питању информбировци. Кочин зет, Војимир Поповић, био је службеник Аграрне банке и симпатизер равногораца. После рата „Озна га је одвела и не зна му се ни гроб“ („стрељан“). Кочи је породица замерала да ништа није учинио да га спаси.

Међутим, вероватно би се исто могло рећи и за неке друге значајне војнике у то тешко време, попут Жукова. Рат је једно, а живот и политика у тоталитарном режиму ипак нешто друго.

Коча је из војске, доцније, прешао у дипломатију (министар 1953-1965), а онда је, док се није повукао (1972), био политичар. Тако су га људи и запамтили првенствено као политичара. Као доброг пројугословенског и прозападног политичара – хоће да нам сугерише Латинкина школа.

Но, мислим да Кочу пре треба памтити као доброг официра који се тукао с једном страшном империјом, борећи се и доцније за независност и пуну сувереност своје земље. Он је био истински патриота, „борац који је своју главу и срце давао на употребу домовини у најширем, најплеменитијем и најискренијем виду. (…) Чак је и интернационализам код њега имао елементе родољубља. Јер домовина сама по себи нема идеологију. Она је место које се воли. Такво какво јесте. Са жељом да буде боља“ (овде 43).

Коча је, и као војник и као политичар, желео за своју земљу истинску независност. Инсистирао је на пуном суверенитету и на одбијању колонијалног положаја у односу на сваку империјалну метрополу.

Латинкина школа га представља као прозападног политичара, првенствено зато што је критиковао Титово приближавање СССР-у после 1956. Међутим, заборавља се да је Коча једнако поступао и кад је Тито превише вукао на другу страну.

После 1948, наиме, Тито је био у паници да ће га Москва војно ликвидирати.
„Био је спреман да иде доста далеко.

У ком смислу?
Тада – према Западу. Приликом сусрета с Ги Молеом, тадашњим француским премијером, наговештавао је спремност да Југославија уђе у `европску одбрамбену заједницу` – да се отвори према западном војном савезу (НАТО – С. А). Ја сам тада интервенисао и успео да смекшам његову спремност“.

Коча није био „западњак“ – поготово не у данашњем смислу те речи у Србији („компрадор“). Није давао a priori предност ниједној империји. У пролеће 1951. срео се са Черчилом, који га је питао: „Господине Поповићу, Ви све знате о Русима. Колико Руси имају атомских бомби?“. Коча му је одговорио: „Не знам тачан број, али знам да имају једну више од Запада“.

Као патриота и суверениста, сумњам да би Коча, да је данас жив, прихватао колонијални положај Србије и владајућу компрадорску идеологију. Његова земља је била Југославија – живео је у њој, с прекидима, од своје 13. године (1921), све до смрти (1992) и разуме се да му се није допадало њено разбијање. Али, тешко да са својим образовањем и интелигенцијом не би уочио колонијалну функцију данашњег југославизма.

Коча није био ни део Латинкине екипе.
„Нисам увек био сагласан с њиховим гледиштима.

У чему, на пример?
Имао сам друкчије мишљење о томе како би требало реаговати на политику тадашњег хрватског руководства – (…) злослутне хрватске националистичке пометње. (…) Нисам био уверен да је исправна Никезићева теза о томе да оно што се тамо дешава треба превасходно да буде ствар хрватског СК. Биле су то разлике до којих је долазило и због положаја у коме сам се налазио.

На шта мислите?
Једно време, морам рећи, били су се истањили и моји контакти с тадашњим руководством у Србији.

Нису се консултовали с Вама?
Свакако знатно мање него раније. Не искључујем да им је могло сметати ако би се са мном наглашено идентификовали“.

Коча је био јахач за себе, и када је видео да Тито опет прави вештачку равнотежу – па после смене у Хрватској мора да уследи смена и у Србији – решио је да дигне руке и да се повуче.

Дакле, као и код сваке велике историјске личности, код Коче имамо много тога доброг и важног, али и много тога рђавог, па и оног што би најбоље било да се заборави.

Другој Србији слободно можемо да препустимо старачко Кочино гунђање, поготово пред смрт, на „српски национализам“. И многи млађи и далеко обавештенији од њега нису тада најбоље разумели шта се дешава. Ето им и Кочино окретање главе на другу страну, за Голи оток и друге репресије титоистичког режима, чији је и он део био. Ако баш воле да се самонадражују сликама Кочиних стрељања „четника“, нека им буде – највише што су ти танковрати „револуционари“ у стању да ураде јесте да чекају НАТО тенкове, па да им отрче у сусрет са списковима „националиста“.

Али, Коча који се на живот и смрт туче с империјалном аждајом – и побеђује је, Коча на коњу или у официрској униформи – наочит, с победничким осмехом у очима, такав Коча тешко да је њихов. Како сада ствари стоје, Србији ће, опет у једном тренутку затребати генерал и патриота.

Само овога пута – ваљда смо научили ту лекцију – без стрељања и Голог отока. Само светла страна генерала Поповића: храброст, родољубље и оштроумље.

Ако може.

 

Аутор Слободан Антонић

 

Насловна фотографија: Wikipedia

 

Извор Искра, 25. фебруар 2020.