Ž. Jovanović: Ne može biti rešenja za KiM bez Rusije i Kine

Moramo razumeti da je pitanje KiM geopolitičko i ništa manje važno danas nego što su Sudeti bili geopolitičko pitanje 1938.

Živadin Jovanović, ministar spoljnih poslova SRJ (na tribini Reintegracija ili razgraničenje – razgovori o budućnosti Kosova i Metohije)

Odmah da kažem da danas ne postoje geopolitički uslovi za mirno, pravedno i održivo rešenje pitanja statusa Kosova i Metohije. Pogotovu ne postoje takvi uslovi da se to pitanje reši u formatu briselskih pregovora.

Svet je suočen sa najdubljim tektonskim promenama, dosad nepoznatim. Lava geopolitike se valja. Amerika nije završila jedne izbore, a sprema se da krajem ove godine održi i druge izbore. EU se suočava sa teškim posledicama Bregzita koji je samo vrh ledenog brega stanja sistema koji prestaje da isporučuje rešenja. Dok su SAD i EU, ta dva neuporedivo različita ali globalna faktora, nestabilni i nisu izvoznici stabilnosti pitanje je koja to mala tačka na globusu može da se reši na stabilan, održiv i pravedan način. I to još uz učešće ta dva globalna faktora, koji imaju velike muke sa unutrašnjim podelama, rastućim podelama i sukobljavanjima kojima se ne vidi kraj.

Da li je uopšte moguće razmišljati o mirnom, stabilnom i održivom rešenju za pitanje statusa KiM kada su glavni činioci pregovaračkog procesa jedni u formalnom smislu, a drugi silom osvojene pozicije – nestabilni? Ko može biti garant bilo kojem rešenju za koje se oni zalažu!? U koga Srbija i na osnovu čega bi mogla da ima poverenja, pa da nešto potpiše, zvalo se ovako ili onako? Pre ili kasnije, nerešeno pitanje statusa mora da se vrati i u krajnjoj liniji će se vratiti u okvire Saveta bezbednosti UN. Upravo će Savet bezbednosti i Ujedinjene nacije morati da odigraju ključnu ulogu u rešavanju tog pitanja. Zamene za to nema.

Ni za jednu vlast u Srbiji ne možemo reći da ona mora to da reši. A mandati se menjaju. Niko ne treba da smatra da je dužan da za svog mandata reši pitanje Kosova i Metohije, jer onda to biva gore nego kad Vašington i Bela kuća nameću ili ne nameću rokove. Ako nastojimo da odbijemo sva vremenska ograničenja sa strane ni sami ne smemo sebi nametati obaveze da to rešimo u jednom, dva ili pet mandata. Srbija će svakako rešavati to pitanje, ali ne znači u jednom mandatu.

Zabrinut sam što se u rešavanje jednog takvog sudbinskog pitanja umešala trgovina. Što se u proces umešao merkantilizam. Što, kad se pomene pitanje KiM, pregovori i mirno rešavanje, sledi priča o investicijama, zapošljavanju, boljem životu i o nekoj svetloj ružičastoj budućnosti. Za mene to nije spojivo. To nisu uparene vrednosti! Strane investicije, pa ni ekonomski razvoj i pitanje sudbine srpske države i srpske nacije! To zaista nisu uparene vrednosti! To nije za ozbiljnu politiku.

Mnogo se eksploatiše ekonomsko-socijalno zaostajanje Srbije i osiromašenje nacije, jer se računa da je nacija prijemčivija za ponude boljeg života, zapošljavanja i investicije, makar se u pozadini računalo na trampu. Sličnu ovoj koju predsednik Tramp nudi Palestincima sada: bolji život za teritoriju. Nešto slično se i nama nudi.

Zabrinut sam i što je srpska intelektualna elita umrežena u merkantilizam i što ona zarad svojih privremenih boljitaka i očuvanja svojih pozicija, lansira priče koje treba da ubiju ono malo nade u srpskom narodu da smo mali, nemoćni, nikakvi, da živimo u prošlosti, mitovima u oblacima, da treba da se spustimo na zemlju i živimo umesto da, zaboga, ginemo.

Ko se uopšte zalaže za ratove, sukobe ili poginuće? Kakav je to način da nekome s kim se ne slažeš, pripišeš neku izmišljenu tezu i onda udaraš po njemu koliko je `skrenuo sa pravog puta`! To je za duboko razmišljanje. Kako je moguće da naša intelektualna elita ostane skrajnuta ili imobilisana od ovoga? Ili, ako treba da se pokaže aktivnost elite, onda se uzmu marginalni aspekti problema. Tobože smo zauzeti suštinskim problemima, a u stvari nismo! Dakle, ja se zalažem za nešto što kao mehanizam garantuje veću zaštitu srpskih interesa, srpskih prava i srpske države u celini.

Brisel je brisani prostor gde jedino sankcije, pretnje i uslovljavanja igraju neku ulogu. Mi smo prihvatili da igramo utakmicu na igralištu koje nije obeleženo ničim. U Briselu niti postoje pravila procedure, niti postoje markeri za orijentaciju. Gde su orijentiri: gde je u Briselu Ustav, gde je Rezolucija 1244, gde su nekakva pravila? Da li se Srbija zaista oseća tako moćnom da može bez pravila i procedure da ide sa Amerikom, Solanom, Eštonovom i sa svim drugim prošlim i budućim komesarima? Da li smo svesni da smo tamo na vetrometini, bez ikakvog oslonca?

Tamo jednostavno ne postoji ne volja nego mehanizam! On ima “genetsku grešku” i ne može da isporuči rešenje koje je održivo. Taj mehanizam i taj okvir je tako koncipiran da može i hoće da isporuči samo takvo rešenje koje odgovara geopolitici NATO-a i politici SAD. Tamo nema nikakve nade za bilo šta drugo. Jer, zašto su uopšte pobegli iz UN? To je Eštonova izmislila, a oni nisu poznati kao početnici u geopolitici. Kao, uostalom, ni Nemci ni Amerikanci. Da bi došlo do uravnoteženog, pravednog i održivog rešenja za pitanje statusa KiM, mora mehanizam da ima takve elemente koji takvo rešenje obezbeđuju.

Nema rešenja za KiM dok se u proces direktno ne umešaju i Rusija i Kina. Neko bi rekao da ovo govori neki rusofil. Ne! Mi ovde, kao i 99 odsto građana Srbije smo srbofili. Želimo da razgovaramo i da razmišljamo samo o onome što je dobro za Srbiju. Drugi neka razmišljaju o svojim interesima i da onda u susretu jednih i drugih tražimo kompromis. Ali, ne da igramo utakmicu na neobeleženom terenu bez orijentira jer tu neminovno gubimo i sebe i za Srbiju.

Ja sam optimista. Duboke geopolitičke promene u rasporedu snaga na planetarnom planu ne dozvoljavaju nikome da se ponaša na stari način pa ni Srbiji! Ma koliko govorila da nije velika politika za nju, nego smo mi tu negde, mali i neugledni i moramo da gledamo svoja posla (pitanje je samo na koji način!?), Srbiju će razvoj oko nas, sve što jako udara kao na najveća zvona poremećaji i promene u globalnim odnosima obavezati da razmišlja da li je taj put koji je izabrala put koji obećava ili je ćorsokak.

EU ne zna šta će sa sobom i od sebe. Tek predstoje mukotrpni pregovori oko aranžmana između Velike Britanije i Brisela. Optimisti kažu da će to trajati preko godinu dana, a realisti govore da će biti dobro ako se ti pregovori završe za dve ili tri godine. Hoće li ona, dok brine sopstvenu brigu, imati kapaciteta i volje da se konstruktivno angažuje oko Kosova i Metohije?

Negde u srpskim zemljama postoji izreka: “Dabogda se sobom bavio”! Sad se Zapad duboko bavi sobom. Mi nismo radi zbog toga. Mi bismo bili radi da se oni bave napretkom savremene civilizacije, napretkom čovečanstva, partnerstvom i dijalogom sa svima pa i sa Srbijom. Ali, teško je odreći se privilegija koje su sticane vekovima, teško je odreći se nekih međunarodnih mehanizama koji su pravljeni po njihovoj meri i njihovim interesima. I, tu je uzrok opasnosti!

Mi imamo veliki problem napad na SPC u Crnoj Gori. Ali, imamo i tekući problem napada na Dejtonski sporazum i pokušaj reuspostavljanja unitarne BiH pod dominacijom islamskog faktora. Imamo ne samo reviziju Dejtona nego i ignorisanje Rezolucije 1244! Suočeni smo u Crnoj Gori sa pokušajem revizije odluka Podgoričke skupštine. Slične revizije vidimo i na Istoku i na drugim stranama. Vidimo da je samoproklamovana autokefalna crkva Ukrajine. Da li je moguće da su to odvojene stvari i potpuno nezavisne jedna od drugih?

Reč je o geopolitici! I, ja sam duboko uveren ništa od događanja u ovom delu Evrope, pa ni u celoj Evropi i svetu, uključujući Balkan, nije od pada Berlinskog zida do danas slobodno od geopolitike dominacije. Da li će me zbog ovoga neko okarakterisati kao zagovornika teorije zavere, ne zavisi od mene, ali ja hoću da vam neke činjenice predočim. Politika ekspanzije NATO na istok je javno proklamovana odmah u vreme pada Berlinskog zida i to je išlo nezadrživo. Drugi aspekat je ekspanzija vojnih baza, počev od Bondstila, četiri nove baze u Bugarskoj, isto četiri u Rumuniji, Poljskoj, baltičkim republikama.

Došli smo dotle da se ovih dana spremaju najveći vojni manevri Zapada na granicama Rusije. Na Baltiku oko Kalinjingrada na sto milja od Sankt Peterburga NATO (pre svega SAD) dovodi više od 45 000 vojnika. Vojna tehnika je već nagomilana, ali pristiže dalje. Evropa nikad u svojoj istoriji, čak ni kad je Hladni rat bio na vrhuncu, nije imala toliko stranih trupa, strane vojne tehnike i stranih vojnih baza koliko ima danas. Čemu? Ko ugrožava demokratiju i multinacionalni korporativni liberalni kapitalizam? Ko ga ugrožava? Koga ta sila treba da brane i od čega?

Mikro plan je geopolitika u vezi sa Kosovom i Metohijom. KiM je integralni deo geopolitike vojne ekspanzije NATO-a na istok i ništa na Balkanu ne može da se objasni igrom regionalnih, lokalnih političkih faktora. Pogotovo pojedinaca! Da li je ovaj lider mogao da uradi ovo ili ono ili bolje da je to potpisano u Rambujeu, ili… Sve su to lepa zamajavanja masa neupućenih ljudi! Dok mi tražimo krivce i odgovorne među nama, krivce u Srbiji i srpskom narodu, oni koji su protiv Srbije i protiv srpskog naroda kao političkog faktora na Balkanu, trljaju ruke od zadovoljstva. Dok mi govorimo raspala se Jugoslavija, oni opet trljaju ruke.

Pa, zar nije Solana odvojio Crnu Goru i kumovao otcepljenju? Dakle, moramo razumeti da je pitanje KiM geopolitičko i ništa manje važno danas nego što su Sudeti bili geopolitičko pitanje 1938. Tada je Čemberlen na aerodromu Hitrou mahao pred novinarima pravno obavezujućim ugovorom, uz reči “mir je spasen”. Znamo da je to bilo širom otvaranje vrata Drugom svetskom ratu.

Smatram da je pitanje statusa KiM sudbinsko pitanje ne samo za srpski narod nego i za Evropu. Od toga kako će se to rešiti da li po Rezoluciji 1244 ili u Briselu bez ikakvih principa, rezolucija i ikakvog prava zavisiće kuda ide Evropa i kuda ide svet. Da li idu dalje u jačanje konfrontacije, da li i dalje srljaju u pripremanje globalnog sukoba ili će se ipak opametiti i prihvatiti dijalog, partnerstvo, razgovore, spuštanje tenzija i prihvatanje principa ravnopravnosti i tako malih i beznačajnih zemalja kao što je Srbija.

U tome je i šansa koju treba da vidimo i ništa niko ne treba da uradi na brzinu što bi prejudiciralo ulogu onih koji posle nas mogu doći i rešiti problem na pravedan način. Mi želimo rešenje, ali ne želimo ga po svaku cenu. Mi želimo rešenje koje ne može biti u geopolitičkom interesu samo jedne strane u globalnom rasporedu snaga.

Dozvolite da kažem i zašto smatram da je Rezolucija 1244 SB UN značajna. Prvo, to je dokumenat Saveta bezbednosti jedinog ovlašćenog svetskog organa za pitanja mira i bezbednosti i to opšteobavezujući dokumenat za sve bili oni članovi EU, NATO ili vojno neutralni kao Srbija. To je dokumenat, kako to pravnici kažu, a i ja sam pravnik po obrazovanju imperativnog značaja!

Tu nikome nije serviran “švedski sto”, pa da bira šta hoće, a šta neće. To je integralni deo međunarodnog pravnog ili svetskog sistema. To je integralni deo sistema mira i bezbednosti u Evropi. Ako se iz tog sistema mira i bezbednosti u Evropi, koji je zasnovan na finalnom dokumentu iz Helsinkija iz 1975, izvuče tako važan stub koji se zove suverena ravnopravnost i nepovredivost međunarodno priznatih granica, šta ostaje i na čemu će arhitektura mira i bezbednosti u Evropi počivati? Ili u svetu? Ako se iz Povelje UN uzme takav princip i izvuče kao nevažan, može li opstati ta građevina da nekima drugima služi?

Važno je izdržati na poštovanju Rezolucije 1244 kao trajno vrednog dokumenta za Srbiju. Važno je odoleti svim pritiscima da se Srbija odrekne toga. Rezolucija SB UN je značajna zbog toga što je to najvredniji, najmoćniji pravni akt u svetskom poretku na kome se uzastopno nekoliko puta, na tih šest-sedam stranica teksta ponavlja suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje.

Doduše, i to da raščistimo, svakako se ne pominje Srbija, koja nije postojala kao subjekat međunarodnog prava 1999 godine, ali nemojte da se međusobno lažemo i da jedni druge obmanjujemo, pošto se ne pominje Srbija nego Jugoslavija, da to ne važi za Srbiju – jer, pobogu, čim mi sednemo sa nekim da pregovaramo, taj nas pita gde tu stoji Srbija.

Milo, ma kakav bio, i Crna Gora, ipak su priznali kontinuitet međunarodnopravnog subjektiviteta Srbije posle razbijanja SRJ. Nikome ne sme da se priča da je to sporno. Naš kontinuitet subjektiviteta. Osim toga, neobjašnjivo je zašto se mi u Srbiji ređe pozivamo na taj dokumenat koji je kristalno jasna pozicija i kristalno jasan pravni oslonac za naše interese, a pozivaju se predsednik Putin, predsednik Si Đinping , bivši grčki premijer Cipras, predsednik Kipra. Svi naši prijatelji dolaze kod nas i prvo što kažu da podržavaju rešenje u okviru rezolucije Saveta bezbednosti”, a neko doda i ” u okviru ustavno-pravnog sistema Srbije”.

Šta je to što nama smeta da mi to pričamo? Šta je to što nas goni ili ko je to ko nas goni da u rezoluciji, koja nije savršen dokumenat, nije srpski, nije ga Srbija pisala, pisale su ga velike sile i ima tu svakojakih odredaba ali, šta je to što nas tera da mi biramo i stavljamo svom narodu pred oči i uši samo ono što ne valja ili što nas ograničava? Te nije definisano ovo, ili ono. A zašto niko neće da pomene da tu stoji tri puta ponovljena garancija teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ, odnosno Srbije kao pravne naslednice? Šta je to što smeta u toj rezoluciji kad se Kosovo ne pominje ni u jednom drugom kontekstu osim kao autonomija? Zašto nama smeta to?

Važno je i što je Srbija sve svoje obaveze iz te rezolucije izvršila, a kad je izvršavala, niko nije rekao da to nije važno i da neće da se izvršava. Sve je izvršavala što je bilo međunarodno-pravno obaveza Srbije. Srbija je predvidiva država, svet to mora znati, i ona je sve svoje obaveze izvršila. I, opet, ništa od onog što je Srbiji u prilog nije izvršeno? Zašto je to važno? Zato što u rezoluciji stoji i to da 250.000 silom proteranih Srba i drugih nealbanaca imaju pravo na bezbedan i dostojanstven povratak na svoja imanja, u svoje domove.

Kako objasniti da nije bilo teško da se svi drugi vrate, a jedino je bilo teško, gotovo nemoguće, da se slobodno, bezbedno i dostojanstveno vrate 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca na Kosovo? U kuloarima postoje ovakva tumačenja: etničko čišćenje je za svaku osudu, ne može se odobriti, ali, znate kolega, može biti politički celishodno! Kome celishodno?! U kom smislu? Može li, drugim rečima, Srbija podmirivati račune velikih sila kao su Amerika, Nemačka, Velika Britanija? Možemo li mi uzeti to kao kriterijum, jer u SAD su u novembru izbori, pa nešto kao žurimo, to nam je tajm-limit (vremensko ograničenje).

Ili, možemo li mi i hoćemo li da EU olakšavamo problem nejedinstva koji pravi pet zemalja koje nisu priznale Kosovo pa daj da mi to potpišemo, taj pravno obavezujući sporazum, i onda će otpasti razlozi da pet uglednih članica EU oponiraju priznanju KiM. Jer, tada će biti Srbija je to učinila i mi nemamo više razloga da budemo na istim pozicijama, kada je Srbija svoju poziciju promenila. Srbija ne sme da promeni svoju poziciju! Ali, mora je uvek braniti, pa i u ovim uslovima kada Borel dolazi svaku drugu-treću nedelju, kao i Grenel. Oni se oslanjaju na prijemčivost naše publike i zagovaraju da se zarad boljeg života, zapošljavanja i investicija korak po korak odričemo svojih prava i interesa na Kosovu i Metohiji.

Sve u svemu, kao što je omalovažavanje Ustava mera shvatanja šta je država, tako i omalovažavanje onoga što je Rezolucija 1244 SBUN lično ne mogu drugačije da protumačim osim kao olakšavanje politike ekspanzije NATO na Istok. Rezolucija 1244 znači da je Kosovo i Metohija integralni deo Srbije. Mi se moramo boriti za Rezoluciju zato što je to direktni interes Srbije, ali ne smemo gubiti iz vida našu međunarodnu odgovornost to nije nešto što se tiče samo Srbije! Od rešenja statusa KiM zavise bezbednost i poredak u Evropi i svetu!

 

Priredila Diana Milošević

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Fakti, 25. februar 2020.