Mape Četvrtog svetskog rata

Na novim mapama svetskog rata, ne postoji „Evropa“: Postoji Amerika, koja želi da dominira svetom, i postoji Rusija koja želi multipolarni svet

Treći svetski rat bio je takozvani Hladni rat. Četvrti svetski rat je usledio odmah potom: čim su Sjedinjene Američke Države pobedile u Hladnom ratu, započele su Četvrti svetski rat. Nastupila je epoha neokolonijalnih ratova Zapada koja traje sve do danas. Nova „univerzalna monarhija“ objavila je tada rat svima u svetu koji ne prihvataju njenu dominaciju. Svi ovi ratovi zajedno, koji se vode još od 1989, počev od Panamskog rata i posebno od rata protiv Iraka 1991, predstavljaju „unutarnje tkivo Četvrtog svetskog rata“, smatra Dijego Fuzaro, a ta očigledna istina, koja objašnjava mnogo toga u poslednjih tridesetak godina, za sada je, nažalost, poznata samo malom broju ljudi.

Četvrti svetski rat se vodi po uvek istoj, predvidljivoj logici. To je, u stvari, „loša komedija“ kojoj bismo se smejali „da zbog nje ne moramo da plačemo“. Glavnu ulogu u toj komediji ima „izabrani diktator sa brkovima, predstavljen kao novi Hitler, prema formuli koju je Levi Štros nazvao „Reductio ad Hitlerum“. Taj okrutni diktator se može zvati Sadam, Milošević, Gadafi ili Asad – ili „Hitlerošević“, prema dosetci „hiperatlantističkog“ italijanskog magazina Espreso, koji je 1999. godine, u jeku ilegalnog NATO-rata protiv SR Jugoslavije, objavio naslovnicu s fotomontažom na kojoj su Slobodanu Miloševiću dodati hitlerovski brčići, i preko svega, krupnim slovima, ispisano navedeno ime: upravo tako, „Hitlerošević“, s metom iscrtanom na čelu. „Ne postoje granice nakaznosti“, konstatuje tim povodom Fuzaro, „i ta naslovna strana je to široko dokazala“.

MODERNA MEDIJSKA BAJKA
Zlom i svirepom diktatoru, pomenutom „Hitleroševiću“, u ovoj modernoj medijskoj bajci za odrasle suprotstavlja se „narod“. Ali taj „medijski narod“ je odviše slab da porazi beskrupuloznog tiranina. Okrutnosti i zločini se množe. Dokazuju ih izveštaji „slobodnih zapadnih medija“, potvrđeni podacima s lica mesta: optužbe za upotrebu hemijskog oružja, za genocid, za masakr nad nedužnim civilima… Ovi izveštaji nisu podložni proveri, o njihovoj verodostojnosti se ne diskutuje, niti se u pristojnom društvu dovode u pitanje (osporavaju ih „negacionisti“). Ti izveštaji izazivaju sućut, duboku konsternaciju, suze, zatim pravedan, osvetnički gnev.

„Potom dolazi šlag na tortu, dolazi američka intervencija (obavezno na zahtev revoltirane javnosti), uvek u ime ljudskih prava, (tog) velikog lista fikusa koji treba da prikrije najgore osobine američke imperije…“ Diktator je oboren (obešen, streljan na nepoznatoj lokaciji, silovan i dokusuren udarcima u potiljak, ili, u boljem slučaju, poslat na sud čija je presuda svima unapred poznata). „Dolarska imperija“ ponovo slavi svoj moralni trijumf. Prizore masovnih patnji, „dokazanih zločina“, zamenjuju prizori ekstatične radosti. Narod, oslobođen straha, izlazi na ulice iz podruma, još ne shvatajući šta ga je snašlo. Borci za demokratiju, s automatskim puškama u rukama – „heroji slobode“ još nisu stigli da maskirne uniforme zamene skupim poslovnim odelima – grle se pred TV kamerama.

U odabranu zemlju spremno se „uvozi demokratija, odnosno neoliberalni sistem američkog tipa“. Srećno doba prosperiteta i demokratije „za sve“ najzad može da počne. Na ovom mestu, epizoda loše komedije se naprasno prekida, ekran se zatamnjuje, i tako ostajemo uskraćeni za nastavak: šta se, posle „oslobođenja“, zaista dešava u toj zemlji (na primer u Libiji). Naravno, osim ako nismo te sreće da u jednoj takvoj zemlji, oslobođenoj nesebičnom „humanitarnom intervencijom“, i sami živimo, te da sve to iskusimo skupom metodom sopstvene kože.

Dijego Fuzaro je italijanski mislilac, rođen 1983. u Torinu, u Italiji. Njegova knjiga, treća koja je do sada objavljena u Srbiji, nosi naslov Četvrti svetski rat protiv Srbije (prva ima takođe rečiti naslov: Evropa ne postoji). U njoj su sabrani tekstovi koje je Fuzaro od 2013. do 2019. objavljivao u beogradskom nedeljniku Pečat. Fuzaro je filozof, marksista koji na svoj, „jeretički“ način tumači Marksa, uvodničar torinskog dnevnog lista La Stampa i rimskog Il Fatto Quotidiano, i kolumnista Pečata. Ali pre svega, kako ističe prevodilac Dragan Mraović, on je „izuzetno mlad čovek neverovatno visokog obrazovanja i poimanja realnog sveta“.

Dijego Fuzaro, italijanski mislilac (Foto: thevision.com)
Dijego Fuzaro, italijanski mislilac (Foto: thevision.com)

Fuzaro govori neposredno i „kristalno jasno“, a taj govor se dijametralno razlikuje od uvijenog „politički korektnog diskursa“ savremenog „intelektualnog klera“, u Evropi a i kod nas. Fuzaro, pri tom, raspolaže retkim talentom: „da s filozofskog stanovišta tumači i aktuelne i realne događaje, nepogrešivo detektujući zlo u slatkorečivosti neoliberalnih krugova“. Iza slatkorečivosti „klera“ krije se stvarno zlo našeg vremena, želja za porobljavanjem čovečanstva. U mondijalističkom novogovoru, rat znači mir, a sloboda je ropstvo. Od Jugoslavije do Iraka, i od Sirije do Ekvadora, „dolarska imperija“ na krilima svojih bombardera ne donosi slobodu nego ropstvo, bedu i smrt milionima ljudi.

PRELOMNI TRENUTAK
Na ovom mestu, trebalo bi otvoriti jednu zagradu. Zašto se ovako mlad čovek, filozof, temeljno obrazovan i, uz to, marksista, neko ko tumači Hegela, Marksa i Hajdegera, uopšte bavi Srbijom? Čime ova zaostala zemlja na periferiji zaslužuje toliku pažnju? NATO napad na Srbiju, u kome je učestvovala i Italija, „jer je bila kolonija Vašingtona“, dogodio se 1999, kada je Fuzaro imao svega šesnaest godina. Prelomni trenutak za Fuzara nastupio je nešto kasnije – u vreme studija na Univerzitetu u Torinu, zahvaljujući lektiri studije svog učitelja Kostanca Prevea, „koji je 2000. napisao veličanstvenu knjigu Etičko bombardovanje“.

Za mladog Fuzara, bio je to trenutak prosvetljenja. Ova lektira je u njemu trenutačno probudila „bes i uznemirenost“: „Iza zvučnih – i orvelijanskih – pojmova ‘ljudskih prava’ i ‘mirovnih misija’ stajalo je mefistofelsko lice američkog imperijalizma ili, kako je Preve napisao, ‘etičkog bombardovanja’ i ‘očigledne laži’“.

Kako tim povodom primećuje Fuzaro, komunizam, koji je sahranjen 1989. ispod ruševina Berlinskog zida, po drugi put je simbolično umro u Italiji, s bivšim komunistom Masimom d’ Alemom, kada su „ljudi levice izašli na ulice kako bi demonstrirali u korist humanitarnog intervencionizma NATO-a. Po prvi put komunistički narod nije demonstrirao protiv imperijalizma već u korist imperijalizma“. Trenutak koji je u svakom pogledu bio odlučujući: „Trenutak kafkijanske metamorfoze levica koje su iz crvene prešle u narandžastu boju, a s plemenitih čekića i srpova u dugine boje individualističkog konzumerizma“.

Zapravo je katastrofa – istinska „geopolitička tragedija“ XX veka – smatra Fuzaro, nastupila 1989, padom Berlinskog zida. U tom času nije trijumfovala „univerzalna sloboda“, već banalna „kapitalistička sprega vlasti, fleksibilne radne snage, privremenog rada i prinudnog ukidanja socijalnih prava“. Nastupalo je doba novog ropstva apsolutnog kapitalizma. Za razliku od „potkupljenih intelektualaca“, koji su s razlogom „proslavljali kraj Zida i Weltdualismus-a“, zato što su se već nalazili „na platnom spisku gospodara“, ostali su samo „budalasto učestvovali u proslavama“, oduševljavajući se sopstvenim lancima, nesvesni svog (novog) ropstva.

VODIČ ZA ZBUNjENE
Oslobođen „sovjetske kočnice“– „komunističkog katehona“ – svet kapitala je nesmetano mogao da „organizuje svoje orgije“; poslednja socijalna prava su nestala, obrisana gumicom apsolutnog kapitalizma. Svet blokovskih podela svakako nije bio idealan, niti je Sovjetski Savez bio raj. Njegove protivurečnosti bile su ogromne, dodaje italijanski mislilac, i besmisleno ih je poricati. Ipak, „gori svet od onog podeljenog Berlinskim zidom mogao je biti samo ono što je došlo kasnije“. Za one koji i dalje ostaju skeptični povodom ovakvih tvrdnji, „postoji jedan aspekt koji može da posluži kao ‘Vodič za zbunjene’: to je opsesivna baražna vatra na kojoj su insistirali, u poslednje vreme, medijski cirkus i fabrika glasova slaveći ‘godišnjicu pada Berlinskog zida’.

Buldožeri i kranovi iz Istočne Nemačke ruše Berlinski zid, 12. novembar 1989. (Foto: Reuters)
Buldožeri i kranovi iz Istočne Nemačke ruše Berlinski zid, 12. novembar 1989. (Foto: Reuters)

Ministarstvo istine orvelijanskog tipa je sveprisutno krijumčarilo ideju po kojoj bi kraj (doduše neslavni) istorijskih komunizama XX veka trebalo da bude trijumf slobode nad konačno poraženim totalitarizmom“. Ništa novo pod suncem, uostalom: još od 1992. Frensis Fukujama – u stvari: dominantna ideologija „kraja istorije“ – „zatupljuje umove nesrećnih društvenih atoma koji su preživeli taj kratki vek“. „Kraj istorije“, između ostalog, znači da ne postoji alternativa postojećem poretku ma koliko on bio nepravedan, i da vas sama ideja da je promena moguća svrstava u klub otvorenih neprijatelja „dolarske monarhije“: među „fašiste“ i „teroriste“, one s kojim se, kao što je poznato, „ne pregovara“.

Tako je stvoren „najbolji od svih svetova“, u čiju izvrsnost nije dozvoljeno sumnjati: svet u kome uvek pobeđuje gvozdeni zakon kapitala. „Feudalni kapitalizam se strukturirao, u periodu između 1989. i sadašnjosti, kao kapilarni sistem apsolutne kontrole nad fragmentiranom i izrovanom teritorijom, u nekoj vrsti ‘Svetog Rimskog carstva finansija’, gde sve bezuslovno zavisi od volje tržišta i gde novi feudalci – ekonomske oligarhije i magnati finansija – imaju sve veću moć, na štetu novog plebsa i novih slugu, sve brojnijih, eksploatisanijih i siromašnijih.“

Kapital koji je domašio svoj zenit postaje apsolutan i neupitan, još i više, „on se konfiguriše kao Deus mortalis u obliku idolopokloničkog monoteizma tržišta. On zauzima upražnjeno mesto teologije, teži da sruši svaku preostalu religiju (uključujući i islam i hrišćanstvo) – odmah je identifikuje sa fanatizmom, sa terorizmom i sa sujeverjem – i nameće sebe kao ekonomsku teologiju“.

Totalitarizam nije pobeđen 1989, već je tada nametnut jedan mnogo gori. Taj animalni poredak potrebno je santifikovati kao najbolji i jedino moguć, i abolirati ga unapred od svake kritike koja teži da ga promeni ili odbaci. Tome služi takozvani savremeni intelektualni kler: „Današnji intelektualci su konformistička klasa: kreću se kao ribe u jatima, prateći struje političke korektnosti i jedino dozvoljene misli“. Intelektualci su u tom orvelijanskom svetu potpuno i bez ostatka potčinjeni vladajućoj klasi. Oni u tom svetu igraju sramnu ulogu „sveštenika razočarenja“: „Prvi put u celoj zapadnoj istoriji, znanje i kultura su organski deo vlasti, široko potčinjeni njenoj logici“.

IZUZETAN PODVIG
U tom svetu „biti (i ostati) normalan“ predstavlja izuzetan podvig. Jedan primer je (pametnom) dovoljan: „Devojka na Univerzitetu u Parmi doji bebu. Gest nežne humanosti prirodnog života. A šta se dešava? Devojka je udaljena iz zgrade: ‘Može da uznemiri studente.’ To je nadrealno obrazloženje (taman i da studenti imaju deset godina). Ali podrazumeva se da su homoseksualne lakrdije dobrodošle. Ne da se tolerišu već da su dobrodošle: i pozdravljene su kao suštinski emancipatorne.“

Prvo i osnovno u tom vrlom novom svetu je iskorenjivanje i iskorenjenost, kao tajni, skriveni kod tehnokapitalizma. Sveopšta ekonomizacija života ima za posledicu rastvaranje naroda, njihovog nasleđa i tradicije, pa i same ideje naroda, kojeg zamenjuje bezoblično mnoštvo, sačinjeno od ravnodušnih, međusobno neprijateljski nastrojenih individua bez svesti (pogotovu one klasne) i „bez ikakvog osećanja solidarnosti i pripadnosti, koje se međusobno povezuju prema logici bellum omniam contra omnes (rat svih protiv svih), zato što je to idealan prostor za stvaranje Roba i nesmetane vladavine Gospodara“. „Masovna imigracija“, koju diktira logika apsolutnog kapitala, zapravo je uznapredovali „proces pretvaranja Evrope u Treći svet“ putem masovnih deportacija, nimalo dobrovoljnih, „novog afričkog roblja“ u Evropu.

Migranti na austrijsko-nemačkoj granici čekaju da uđu u Nemačku, 28. oktobar 2015. (Foto: AP Photo/Kerstin Joensson)
Migranti na austrijsko-nemačkoj granici čekaju da uđu u Nemačku, 28. oktobar 2015. (Foto: AP Photo/Kerstin Joensson)

Ta jeftina, upravo bagatelna, ropska radna snaga danas zamenjuje evropskog radnika, ostavljajući ga bez posla i egzistencije, i temeljno, do samog dna, razara evropsku civilizaciju i kulturu. Međutim, stvarni neprijatelj nisu izbeglice, prinuđene na ropski rad jednako kao i obespravljeni evropski proletarijat, već oni koji upravljaju ovom Novom Velikom seobom, uništavajući ogromne predele zemaljske kugle, poput Bliskog istoka ili severa Afrike. U pitanju je, u stvari, novo, „masovno migracijsko oružje“ protiv već klonule i posustale Evrope, Evrope bez ideje, koje razara i samu ideju civilizacije, opet u korist apsolutnog kapitala i hegemonije „dolarske monarhije“.

Kada se u ovom distopijskom svetu govori o „slobodi“, ne misli se na slobodu plebsa, tog „novog roblja“, već isključivo na slobodu kapitala. Za 99 odsto svetske populacije svet nastao nakon 1989. godine je svet ekstremne neslobode – prava „noćna mora nejednakosti i siromaštva“. Ovaj svet je neopozivo podeljen na „masu prokletih“, besprizornu masu gubitnika takozvane tranzicije i globalizacije, i na malobrojnu vladajuću kastu, liberalnu „aristokratiju novca“. U tom svetu svega „osmoro supermilijardera – koje Forbs pedantno navodi – drži isto bogatstvo koje je uspela da sakupi polovina najsiromašnijih ljudi na planeti, odnosno 3,6 milijardi ljudi. Dakle, jedan procenat ljudi je akumulirao u 2016. ekvivalent onoga što je u džepovima preostalih 99 odsto“. A tih 3,6 odsto svetske populacije nisu nikakvi neradnici već upravo oni čijim je radom stvoreno to svetsko bogatstvo.

IDIOTI U SLUŽBI KAPITALA
U svetu nastalom posle 1989. ne postoji više nikakav društveni otpor, jer ne postoji društvena klasa koja bi mu se projektovano suprotstavljala. Ne postoji ni levica ni desnica, pošto i jedna i druga dele istu, „turbokapitalističku“ viziju sveta, koja počiva na temeljnoj dogmi kapitalističke religije: „Nećeš imati drugog društva do ovoga!“ Štaviše, ovo društvo ne poznaje ni filozofsku delegitimizaciju, zato što, uz samo retke izuzetke, (manje-više) „svi“ prihvataju istu viziju „društva pod kapitalom koji je postao totalitet“, a taj totalitet „kapilarno zasićuje svaku ćeliju postojanja, proizvodnje i imaginarnog“, čineći nemogućom ne samo ideju, već i želju za stvaranjem nekog različitog i boljeg sveta.

Treba, najzad, reći nešto i o ulozi medija i novinarstva u tom distopijskom svetu turbokapitalizma: „Novinarstvo danas svojim jednosmernim pripovedanjem deluje tako da se porobljeni ne bune, već, naprotiv, ljube svoje lance“. Novinari su, opet uz samo retke i dragocene izuzetke, pretvoreni u apologete statusa kvo, ili, grublje rečeno, u „pse čuvare, sa dužim ili kraćim povocem“. Novinarska klasa je postala „ordinarno sveštenstvo“ kapitalističkom božanstvu, koje neprekidno peva svoj „hvalospevni monolog“ u prividnom pluralu glasova; sveštenstvo koje „svakodnevno osveštava svemoćne vrline novog boga idolopokloničkog, kosmopolitiski deregulisanog tržišta, bez državljanstva i bez granice“.

Onaj ko se drzne da dovede u pitanje „fanatizam ekonomije i prozu opredmećenog kapitala biće nasrtljivo proglašavan fašistom“ – ili „teroristom“. „To ne treba da nas brine“, smatra Fuzaro. Zapravo, mi upravo prolazimo kroz „vreme nastajanja i preobražaja“ (prema „srećnoj Hegelovoj formuli“), u kojem „stare kategorije više ne drže vodu“, a stare mape više nisu od pomoći, jer prolazimo „izmenjenom teritorijom“. Njih još uvek koriste jedino „idioti u službi kapitala“, ne primećujući da se „scenario promenio: oni su samo ‘prašina na čizmama istorije’ (opet Hegel), legija idiota koja, kao u vreme Mažino linije, vodi unapred izgubljeni rat jer ratuje na osnovu vojnih karti iz prethodnog sukoba (fašizam, antifašizam, antikomunizam itd.) ili na osnovu mapa koje im je neprijatelj nacrtao“.

Ulična tabla koja pokazuje na Volstrit ispred Njujorške berze (Foto: REUTERS/Lucas Jackson/File Photo)
Ulična tabla koja pokazuje na Volstrit ispred Njujorške berze (Foto: REUTERS/Lucas Jackson/File Photo)

Ova „legija idiota“ ipak može biti od pomoći. Ona nepogrešivo razotkriva ko je ko u toj borbi, na kojoj strani fronta se nalazi i pod čijom zastavom se u stvari bori. „Dobri“ su po logici stvari oni koji su kriminalizovani, ozloglašeni i satanizovani u medijskom poretku naopakosti: „Kao što je primetio (filozof) Kostanco Preve, ‘diplomatski i medijski bes zapadnog cirkusa prema Putinu informiše nas indirektno da je Putin dobar’“. U stvari, više nego ikada, danas imamo „potrebu za geopolitički jakom i vojno nezavisnom Rusijom, koja je u stanju da zaustavi američki imperijalizam, koja može da podrži sve države što se opiru, i može da zaustavi širenje kapitalističke ekonomije američkog tipa“.

BORBA ZA MULTIPOLARNOST
Na novim mapama svetskog rata, ne postoji „Evropa“: „Evropa danas postoji samo kao evro“. Postoji Amerika, dolarska monarhija, koja želi da dominira svetom i „više nego ikada zaziva krv u svetu“, i postoji Rusija koja želi multipolarni svet. Više nego ikada, postoji i potreba za suverenom i nezavisnom Rusijom: „Sa ruskom snagom, to je kao da se stilizovanom portretu američkog predsednika Obame prilepi tvrdnja yes, we can, a uz njega stavi slična slika Putina, uz koju je prilepljena tvrdnja no, you can’t’“.

Iz tih razloga se 2014. godine desio „pravi-pravcati paranacistički udar u Ukrajini“. Ovaj udar su, vredi se podsetiti, tada „podržali ekstremna desnica –Svoboda i Pravi sektor, kao i SAD, EU i naši patetični antifašisti, koji su antifašisti samo u odsustvu fašizma, zato što se ne usuđuju da budu antikapitalisti u prisustvu kapitalizma, a koji podržavaju fašizam kada stvarno postoji fašizam!“

Istina je, naravno, potpuno suprotna od toga: „Jedini pravi antifašista i antinacista bio je Putin, koji je za naš medijski cirkus… fašista! Velika tradicija Crvene armije, koja oslobađa Evropu od nacista, oživela je u Putinu 2014. godine“. Ta „velika tradicija“ ponovo oživljava u borbi za mutlipolarni svet, uz ekonomski, vojno i geopolitički ponovo osnaženu Kinu, i sve „države otpadnike“ koje, prema mapama one „legije idiota“, čine „osovinu zla“, navodnu pretnju onom jedinstvenom dolarskom carstvu porobljavanja i neslobode.

Spoznaja nakaznosti sistema lihvarske „univerzalne monarhije dolara“, sistema koji ona nameće čitavom čovečanstvu, vodi direktno spoznaji istine o tom svetu i pokazuje put kojim treba ići. „Slučaj Srbije“ je za Fuzara bio takav trenutak prosvetljenja. „Od tog trenutka postao sam pristalica Srbije i njenog naroda i uopšte svih vlada koje su se herojski odupirale američkom imperijalizmu i globalizaciji koja je drugo ime za kapitalistički imperijalizam: od Kube do Severne Koreje, od Srbije do Bolivije, od Irana do Rusije, od Venecuele do Ekvadora“.

„Globalizam je lažno multikulturan“, poručuje Fuzaro već u predgovoru ove knjige. „U stvarnosti, on teži da ubije sve kulture i identitete“. Iza prividnog šarenila globalističke duge krije se „sivilo sveta svedenog na robu i čoveka svedenog na apolidnog potrošača bez otadžbine, bez domovine, bez identiteta i bez kulturne dubine…“ Vreme „smrti Boga“, koje je proricao Niče, ostvaruje se danas, i to kao smrt identiteta, „u potpunom svođenju planete na jedinstveno tržište bez vrha i bez dna, bez dobra i zla, bez svetog i bez profanog“.

Zamišljeni Dijago Fuzaro (Foto: thevision.com)
Zamišljeni Dijago Fuzaro (Foto: thevision.com)

Ali Fuzaro ne spada u mislioce koji se ograničavaju na to da opisuju i promišljaju svet onakav kakav već jeste, kao da je „čvrsti kristal“, nepodložan našem delovanju. Fuzaro pripada onim misliocima koji pozivaju na akciju. Situacija je teška, ali nije beznadežna, osim za one koji su se već podredili i potčinili se u duši gvozdenoj logici apsolutnog kapitala i koji dobrovoljno prihvataju život u „gvozdenom kavezu“, „ljubeći svoje lance“. „Situacija je sigurno tragična, ali nije konačna; uznemiravajuća, ali ne i nepopravljiva. Ali samo ako se ono što postoji promišlja kao transformabilno (podložno promeni), jer ono što postoji nije sve“.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018)

 

Naslovna fotografija: Spencer Platt/Getty Images/AFP

 

Izvor Novi Standard