M. Bazdulj: Crnoj Gori više škodi antisrpstvo nego navodno uplitanje Srbije

„Stvarnom progresu Crne Gore više smeta folklorno antisrpstvo nego uplitanje Srbije u tamošnju politiku o kakvom se fantazira u Apelu 88“

Književnost i kultura u Srbiji tek su sitna žrtva većih političkih i društvenih podela. Nažalost, danas je po sredini srpskog društva iskopan front, klanovi se gledaju preko nišana, a nema čak ni kantine na frontu gde bi pripadnici klanova, za vreme primirja, barem zajedno popili piće.

Pre nekoliko godina bilo je normalno da kolumne dan za danom u Politici pišu Todor Kuljić i Miša Đurković, a u kulturnoj rubrici “Vremena”, veliki intervjui su pravljeni i sa Sašom Ilićem i sa Vladimirom Kecmanovićem. Danas to deluje kao fantazija. Danas čak i oni koji su stvarali uslove za ovakve podele vide da je nešto ozbiljno otišlo k vragu. Ono, kao u vicu, operacija uspela, pacijent umro.

Ovako, u zatišju rovovske razmene vatre na srpskoj kulturnoj sceni, govori pisac Muharem Bazdulj, autor romana Poslednji muškarac koji je bio deo šireg izbora za NIN-ovu nagradu i jedan od potpisnika “bojkotaške” peticije kojom se osporavaju izbor i sastav njegovog žirija. Bazdulj je ovih dana otvorio još jedan književni front, optuživši čelne ljude izdavačke kuće “Kontrast” da su u svojim izdanjima klasika svetske književnosti plagirali stare hrvatske prevode i pripisali ih izmišljenoj ličnosti.

Oni koji vam nisu skloni tvrde da se iza peticije i prevodilačke “afere” valjaju neki drugi interesi, pominje se i jedna velika izdavačka kuća?
To su dve sasvim različite stvari, mada mi je jasno da ih neki, zbog vremenske koincidencije i činjenice da je prošle godine vlasnik “Kontrasta” bio NIN-ova ličnost godine, povezuju. “Kontrastove” plagijate otkrio sam još prošle godine, ali mi je trebalo vremena da sklopim tekst. Inicijativa o bojkotu se pojavila kasnije, i tu sam tek jedan od 18 potpisnika koji su se složili jedino oko tog dosta kratkog teksta. U tom smislu, niti ja nužno stojim iza raznih izjava koje daju ostali potpisnici, niti oni moraju da se slože sa onim što ja govorim izvan samog teksta obaveštenja o bojkotu.

Moj najveći problem sa NIN-ovom nagradom je lažno predstavljanje. Ona se zove “nagrada kritike”, a žiri joj ne čine aktivni kritičari domaće proze. U ovom sastavu jedini koji se uklapa u definiciju žirija kritike je njegov predsednik. Daleko od toga da ostali članovi žirija, naročito neki, nisu važne ličnosti na kulturnoj sceni – neki, poput Branka Kukića, čak i legendarne, ali mi se čini da bi u žiriju kritike, u najmanju ruku, kritičari trebalo da čine većinu. I da, moj motiv u obe stvari je posve principijelan, bez ikakvog upliva velikih izdavačkih kuća ili bilo koga drugog.

U međuvremenu, stigao je odgovor iz “Kontrasta” na vaše tvrdnje…
Iz “Kontrasta” su priznali da ni Dejan Zakić ni Konstantin Popović ne postoje, a čini se da čak nisu jedini fiktivni prevodioci iz njihovog kataloga.

Vlasnik “Kontrasta” Vladimir Manigoda posle vašeg teksta je na “Fejsbuku” napisao: “Intelektualci bez identiteta su najopasnija vrsta”, u čemu su mnogi prepoznali odgovor vama.
Nisam čuo za tu reakciju i ne znam šta bi trebali biti intelektualci bez identiteta. Iskren da budem, nešto i ne pretendujem na tu izlizanu etiketu intelektualca, a kad je o identitetu reč, moj identitet je kompleksan, ja sam i rođeni Travničanin, i naturalizovani Beograđanin, i fan Toma Vejtsa, i partizanovac; volim jaka crna vina i dobru jagnjetinu i još svašta nešto.

Prikriveno vam se spočitava da ste izdali sopstveni bošnjački identitet time što ste postali deo srpske kulturne scene. Gotovo da vas proglašavaju za srpskog nacionalistu?
Zaista bih voleo da neko nađe neku moju rečenicu, iskaz ili tekst koji me razotkriva kao srpskog nacionalistu. Moj život u Srbiji i participacija na srpskoj kulturnoj sceni sigurno jesu važne komponente mog identiteta, ali identitet je, kako rekoh, kompleksna stvar. Jednostavni, a naročito pretpostavljeni identiteti, na kakvim insistiraju Manigoda i slični, zapravo dolaze iz nacionalističkog mentalnog sklopa. To je ono Sartrovo: Jevrej nije čovek koji se oseća kao Jevrej nego onaj koga drugi smatraju Jevrejom.

U jednom tekstu posvećenom NIN-ovoj nagradi govorite o “regionalcima” i njihovom “kič jugoslovenstvu”. Šta su i ko su “regionalci”?
To su vam oni koji su protiv svake realne Jugoslavije, koliko god bila i bivša i neobnovljiva, jer je takva za njih uvek tek eufemizam za veliku Srbiju, ali im je super da profitiraju na stalnom perpetuiranju politički korektnih i kurentnih fraza o “regionalnoj saradnji”.

Da li su to oni kojima se pripisuje autošovinizam? Da li zaista postoji takav fenomen?
Taj pojam je u javnost prvi uveo Zoran Ćirjaković, pa mnogi ljudi koji su se sporili sa njim otpisuju pojam više u kontekstu onoga koji ga je skovao i u kontekstu spretno ili nespretno načinjene konstrukcije nego u kontekstu suštine. Ako mene pitate, meni se više dopada pojam “inverznog nacionalizma” koji je skovao Dušan Kecmanović, a koji opisuje istu stvar: fenomen ljudi koji prema svim nacionalizmima osim srpskog imaju barem načelno razumevanje i pronalaze za njih olakšavajuće okolnosti, a srpski nacionalizam gledaju kao neko metafizičko zlo, izvan politike i ideologije, i prepoznaju ga maltene i u klimatskim pojavama.

Identitetska pitanja su u centru pažnje i danas, 30 godine nakon kraha SFRJ. Kako vi vidite ono što se dešava u Crnoj Gori?
Crna Gora bi od Austrije trebalo da nauči da politička nezavisnost ne mora i ne treba da znači posvemašnju odbojnost prema većoj zemlji s kojom se deli jezik i veliki deo kulturne tradicije. Stvarnom progresu Crne Gore više smeta folklorno antisrpstvo nego uplitanje Srbije u tamošnju politiku o kakvom se fantazira u famoznom Apelu 88.

PREVOĐENjE KAO CIRKUS
Dotakli ste se u jednom tekstu prevoda Velikićevog romana na hrvatski. Da li su nam potrebni prevodi sa “naših” jezika?
Ma naravno da su takvi prevodi budalaština. Kad Irvin Velš napiše Trejnspoting na lokalnom škotskom dijalektu, to je hit i u Londonu, i u Njujorku, i u Sidneju, a veće su razlike u odnosu na sve naše varijante. Sve je to obični cirkus.

“MEŠA” KAO LEPA SATISFAKCIJA
Šta mislite o knjigama iz najužeg NIN-ovog izbora?

Nisam čitao sve. Na nekom zavičajno-generacijskom nivou dopada mi se roman Steve Grabovca, bilo bi mi drago da je on dobio nagradu, njemu bi to bio veliki podstrek. Okej mi je i Bodirogićev roman, samo je previše u Bernhardovoj orbiti, gotovo kao stilska vežba ili pastiš. Ostale ili nisam čitao ili me dijagonalno čitanje odbilo od želje da ih zaista pročitam.

U izboru za nagradu “Meša Selimović”, koju dodeljuju Novosti vaš roman Poslednji muškarac našao se u samom vrhu?
Činjenica da je moj Poslednji muškarac među tri-četiri romana koji su dobili najveći broj glasova za nagradu “Meša Selimović” je lepa satisfakcija u kontekstu cele ove gungule oko NIN-a. Ima nečeg indikativnog u suprotstavljenosti selekcije Ilić-Bodirogić-Tišma nasuprot Marojević-Aćin-Bazdulj.

 

Autor Vuk Mijatović

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Večernje novosti, 01. mart 2020.