М. Баздуљ: Црној Гори више шкоди антисрпство него наводно уплитање Србије

„Стварном прогресу Црне Горе више смета фолклорно антисрпство него уплитање Србије у тамошњу политику о каквом се фантазира у Апелу 88“

Књижевност и култура у Србији тек су ситна жртва већих политичких и друштвених подела. Нажалост, данас је по средини српског друштва ископан фронт, кланови се гледају преко нишана, а нема чак ни кантине на фронту где би припадници кланова, за време примирја, барем заједно попили пиће.

Пре неколико година било је нормално да колумне дан за даном у Политици пишу Тодор Куљић и Миша Ђурковић, а у културној рубрици “Времена”, велики интервјуи су прављени и са Сашом Илићем и са Владимиром Кецмановићем. Данас то делује као фантазија. Данас чак и они који су стварали услове за овакве поделе виде да је нешто озбиљно отишло к врагу. Оно, као у вицу, операција успела, пацијент умро.

Овако, у затишју рововске размене ватре на српској културној сцени, говори писац Мухарем Баздуљ, аутор романа Последњи мушкарац који је био део ширег избора за НИН-ову награду и један од потписника “бојкоташке” петиције којом се оспоравају избор и састав његовог жирија. Баздуљ је ових дана отворио још један књижевни фронт, оптуживши челне људе издавачке куће “Контраст” да су у својим издањима класика светске књижевности плагирали старе хрватске преводе и приписали их измишљеној личности.

Они који вам нису склони тврде да се иза петиције и преводилачке “афере” ваљају неки други интереси, помиње се и једна велика издавачка кућа?
То су две сасвим различите ствари, мада ми је јасно да их неки, због временске коинциденције и чињенице да је прошле године власник “Контраста” био НИН-ова личност године, повезују. “Контрастове” плагијате открио сам још прошле године, али ми је требало времена да склопим текст. Иницијатива о бојкоту се појавила касније, и ту сам тек један од 18 потписника који су се сложили једино око тог доста кратког текста. У том смислу, нити ја нужно стојим иза разних изјава које дају остали потписници, нити они морају да се сложе са оним што ја говорим изван самог текста обавештења о бојкоту.

Мој највећи проблем са НИН-овом наградом је лажно представљање. Она се зове “награда критике”, а жири јој не чине активни критичари домаће прозе. У овом саставу једини који се уклапа у дефиницију жирија критике је његов председник. Далеко од тога да остали чланови жирија, нарочито неки, нису важне личности на културној сцени – неки, попут Бранка Кукића, чак и легендарне, али ми се чини да би у жирију критике, у најмању руку, критичари требало да чине већину. И да, мој мотив у обе ствари је посве принципијелан, без икаквог уплива великих издавачких кућа или било кога другог.

У међувремену, стигао је одговор из “Контраста” на ваше тврдње…
Из “Контраста” су признали да ни Дејан Закић ни Константин Поповић не постоје, а чини се да чак нису једини фиктивни преводиоци из њиховог каталога.

Власник “Контраста” Владимир Манигода после вашег текста је на “Фејсбуку” написао: “Интелектуалци без идентитета су најопаснија врста”, у чему су многи препознали одговор вама.
Нисам чуо за ту реакцију и не знам шта би требали бити интелектуалци без идентитета. Искрен да будем, нешто и не претендујем на ту излизану етикету интелектуалца, а кад је о идентитету реч, мој идентитет је комплексан, ја сам и рођени Травничанин, и натурализовани Београђанин, и фан Тома Вејтса, и партизановац; волим јака црна вина и добру јагњетину и још свашта нешто.

Прикривено вам се спочитава да сте издали сопствени бошњачки идентитет тиме што сте постали део српске културне сцене. Готово да вас проглашавају за српског националисту?
Заиста бих волео да неко нађе неку моју реченицу, исказ или текст који ме разоткрива као српског националисту. Мој живот у Србији и партиципација на српској културној сцени сигурно јесу важне компоненте мог идентитета, али идентитет је, како рекох, комплексна ствар. Једноставни, а нарочито претпостављени идентитети, на каквим инсистирају Манигода и слични, заправо долазе из националистичког менталног склопа. То је оно Сартрово: Јевреј није човек који се осећа као Јевреј него онај кога други сматрају Јеврејом.

У једном тексту посвећеном НИН-овој награди говорите о “регионалцима” и њиховом “кич југословенству”. Шта су и ко су “регионалци”?
То су вам они који су против сваке реалне Југославије, колико год била и бивша и необновљива, јер је таква за њих увек тек еуфемизам за велику Србију, али им је супер да профитирају на сталном перпетуирању политички коректних и курентних фраза о “регионалној сарадњи”.

Да ли су то они којима се приписује аутошовинизам? Да ли заиста постоји такав феномен?
Тај појам је у јавност први увео Зоран Ћирјаковић, па многи људи који су се спорили са њим отписују појам више у контексту онога који га је сковао и у контексту спретно или неспретно начињене конструкције него у контексту суштине. Ако мене питате, мени се више допада појам “инверзног национализма” који је сковао Душан Кецмановић, а који описује исту ствар: феномен људи који према свим национализмима осим српског имају барем начелно разумевање и проналазе за њих олакшавајуће околности, а српски национализам гледају као неко метафизичко зло, изван политике и идеологије, и препознају га малтене и у климатским појавама.

Идентитетска питања су у центру пажње и данас, 30 године након краха СФРЈ. Како ви видите оно што се дешава у Црној Гори?
Црна Гора би од Аустрије требало да научи да политичка независност не мора и не треба да значи посвемашњу одбојност према већој земљи с којом се дели језик и велики део културне традиције. Стварном прогресу Црне Горе више смета фолклорно антисрпство него уплитање Србије у тамошњу политику о каквом се фантазира у фамозном Апелу 88.

ПРЕВОЂЕЊЕ КАО ЦИРКУС
Дотакли сте се у једном тексту превода Великићевог романа на хрватски. Да ли су нам потребни преводи са “наших” језика?
Ма наравно да су такви преводи будалаштина. Кад Ирвин Велш напише Трејнспотинг на локалном шкотском дијалекту, то је хит и у Лондону, и у Њујорку, и у Сиднеју, а веће су разлике у односу на све наше варијанте. Све је то обични циркус.

“МЕША” КАО ЛЕПА САТИСФАКЦИЈА
Шта мислите о књигама из најужег НИН-овог избора?

Нисам читао све. На неком завичајно-генерацијском нивоу допада ми се роман Стеве Грабовца, било би ми драго да је он добио награду, њему би то био велики подстрек. Океј ми је и Бодирогићев роман, само је превише у Бернхардовој орбити, готово као стилска вежба или пастиш. Остале или нисам читао или ме дијагонално читање одбило од жеље да их заиста прочитам.

У избору за награду “Меша Селимовић”, коју додељују Новости ваш роман Последњи мушкарац нашао се у самом врху?
Чињеница да је мој Последњи мушкарац међу три-четири романа који су добили највећи број гласова за награду “Меша Селимовић” је лепа сатисфакција у контексту целе ове гунгуле око НИН-а. Има нечег индикативног у супротстављености селекције Илић-Бодирогић-Тишма насупрот Маројевић-Аћин-Баздуљ.

 

Аутор Вук Мијатовић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Вечерње новости, 01. март 2020.