Moć pravde

Oligarhija se uspešno brani i od napada zdesna i od napada sleva. Problem za nju nastaje tek kada se ova dva bunta povežu u prirodni savez

U jednom nedavno objavljenom tekstu Slavoj Žižek je ustanovio da se u američkoj politici uz ogromna trvenja pojavljuju četiri politička bloka. Do toga dolazi cepanjem dosadašnja dva pola američke politike: Republikanske i Demokratske stranke. Po Žižeku, republikanci se tako dele na republikanski establišment (,,centar”) i desne populiste (Tramp), dok je kod demokrata prisutna podela na demokratski establišment (,,centar” – Klintonovi i njihovi derivati) i demokratske socijaliste (Sanders).

Reč ,,centar” sam u prethodnoj rečenici stavio pod navodnike zato što se radi o jednoj političkoj manipulaciji, budući da kada demokratski i republikanski establišment sebe naziva ,,centrom” onda se time sugeriše da njihovu političku poziciju karakteriše nekakva uravnoteženost, razboritost, racionalnost, nasuprot ,,ekstremnoj” levici i desnici, koja je razume, ,,ekstemna”, ,,fundamentalistička”, ,,iracionalna” i sl. U stvarnosti, pozicija republikanskog i demokratskog establišmenta je pozicija nadnacionalne oligarhije koja danas dominira zemljama Zapada, pretvarajući ih u ono što sam u svojim knjigama Crnjanski Megalopolis i Književnost i komentari nazvao Megalopolisom.

NESLOBODA KAO CENA „USPEHA“
Šta je Megalopolis? Ukratko, to je sistem na čijem se čelu nalazi oligarhijska manjina koja raspolaže sa enormnim materijalnim bogatstvom. Ona je suprotstavljena većini koja siromaši. Između oligarhije i većine stanovništva nalazi se tanki sloj oligarhijskog činovništva koji živi ,,normalno” (tj ima nešto veći standard od većine), ali je u paničnom strahu, jer zna da takav status duguje samo i jedino milosti oligarhije i njenoj potrebi za ljudskom bafer zonom koja će je deliti od osiromašene i ponižene većine. Upravo zato, takvo oligarhijsko činovništvo nije nikakva samostalna srednja klasa koja je ranije relaksirala opoziciju između ekstremno bogatih i siromašnih. Radi se, prosto, o grupi ljudi preko kojih oligarhija vlada i upravlja većinom: ona je svoju neslobodu zamenila ,,uspehom”.

Da bi oligarhijska manjina vladala većinom, potrebno je ispuniti nekoliko uslova: prvo, treba nekadašnjeg građanina polisa/države pretvoriti u kentaura koji će istovremeno biti i rob i potrošač: rob zato što će raditi onoliko dugo koliko mu se kaže, i to ne samo jedan posao, već i dva ako treba, da bi u slobodnom vremenu sve što zaradi trošio na robu i uživanja. Da bi se izvelo ovo pretvaranje potrebno je uništiti proces obrazovanja, i to tako što će se smanjiti ili ukinuti oni predmeti koji razvijaju osećanje za celinu i veštinu kritičkog suđenja, da bi se na njihovo mesto postavala funkcionalna znanja (tzv. ,,praksa”) odnosno predmeti u kojima će robovi učiti da obožavaju idole oligahijskog društva, dakle bogate & poznate.

Konkretno: u Švedskoj je predloženo da se u školama prekine sa predavanjem istorije pre 1800. godine; na jednom američkom koledžu je ukinut je kurs iz istorije (zapadne) umetnosti, ali se zato rutinski drže kursevi posvećeni zvezdama šou biznisa; kod nas, deca slušaju najmanji broj časova maternjeg jezika i književnosti u celoj Evropi, ali će zato uskoro od trećeg razreda osnovne škole učiti da programiraju. Verovatno zato da bi se u srednjim školama i na fakultetima lakše isprogramirala.

Deca u osnovnoj školi u Singapuru na času programiranja, mart 2016.

Takvu zaglupljenu većinu potom treba izdeliti na međusobno zavađene grupice: žene je potrebno suprotstaviti muškarcima, decu roditeljima, unuke dekama i bakama (fenomen tzv. gerantološko nasilje), homoseksualce heteroseksualcima itd. U Srbiji imamo podelu na tzv. Prvu i Drugu Srbiju gde ovu drugu, sem manjine lokalnih plaćenika (kojima se honorari peru kroz književne nagrade) čini i jedan zaveden svet, koji još uvek veruje da se pokornost na kraju isplati: na kraju se međutim, dogodi to da decu poslušno pošalju u inostranstvo, a oni završe u staračkim domovima u otadžbini koju ne podnose.

Opisana taktika oligarhije nije nimalo originalna: oni se samo drže Aristotelovog recepta za održavanje tiranije po kome ,,treba učiniti sve da ljudi što manje upoznaju jedni druge, jer međusobno poznavanje rađa međusobno poverenje.” Najkraće rečeno, umesto povezivanja, ljude treba udaljavati jedne od drugih.

Oslonac Polisa, odnosno države, čine politički samosvesni građani tj. srednja klasa koja onemogućava najbogatije da svoju ekonomsku moć pretoče u političku (tj da postanu oligarsi). Kada se to ipak dogodi, dobijamo Megalopolis koji građane pretvara, manjim delom, u svoje pokorne, uplašene službenike, a većim delom u osiromašene, međusobno zavađene robove-potrošače. Megalopolis, to je, dakle, pozicija oligarhijskog establišmenta.

Ponižena većina oseća kako gubi dostojanstvo, prvo zato što naslućuje da je lišena prava odlučivanja, iako izlazi na izbore (fenomen ,,postdemokratije”), a potom i zato što shvata da bogati postaju sve bogatiji, a da ona siromaši. Ukratko: ona oseća nepravdu.

BUNT PROTIV MEGALOPOLISA
Bunt protiv Megalopolisa grana se u dva odvojena smera upravo zato što se dostojanstvo gubi na dva načina: politički i ekonomski. Zato i postoje ,,desni” i ,,levi” bunt. Takozvani desni bunt ili ,,populistički” kako ga zovu, navodi ljude da traže obnovu važnosti nacionalnog identiteta, jer veruju da će im nacionalna država povratiti dostojanstvo tj. da će njihov identitet ponovo imati važnost. Tako dobijamo Trampov moto America First. Takozvani levi, socijalni bunt, traži preraspodelu društvenog bogatstva, traži socijalnu pravdu, traži ekonomsko dostojantvo. (To je Sandersova pozicija u Americi).

Oligarhija se protiv ,,desnog” bunta brani standardnim sredstvima: optužbom za ,,nacionalizam”, ,,homofobiju”, ,,mizoginiju”, ,,fašizam” itd, a kada se radi o stranim zemljama koje žele da održe svoj suverenitet, metode variraju od vojne akcije do sankcija: treba, naime, građanima tih zemalja pokazati da se sloboda ne isplati. Protiv ,,levog” bunta, brani se psihologizacijom siromaštva, preko tzv. ,,industrije samopomoći” koja svoje nesrećne korisnike uči da se svet deli na ,,uspešne” i ,,gubitnike”: prvi su to zato što su verovali u svoje snove i naporno radili; drugi su to zato što nisu sledili svoje snove i nisu naporno radili. Ovim i sličnim budalaštinama, žele da vas uvere da je problem u vama, a ne u sistemu (Megalopolisu).

Mora se priznati, oligarhija se uspešno brani i protiv napada sa ,,desna” i napada sa ,,leva”, budući da uvek može da ih usmerava i jedne protiv drugih. Tako nikoga ne treba da začudi da neke kvazi-komunističke sajtove u Srbiji finansiraju neoliberalnim novcem: na taj način se takozvana ,,levica” pre svega usmerava protiv nacionalnog identiteta. Klasna borba će, navodno, na red stići kasnije (dakle, nikada, jer to neće imati ko da finansira).

Pravi problem za oligarhiju nastaje, onda kada se ,,levi” i ,,desni” bunt povežu kao prirodni saveznici. Kažem prirodni, a ne tek taktički ili mehanički. Naime, zaista nije teško zaključiti da su nacionalno/političko dostojantvo i ekonomsko dostojanstvo povezani. Ako suverenitet ima nekog smisla, ima ga zato da bi proizveo pravedno društvo, a to znači i društvo u kome vlada socijalna pravda. Ako neko želi da uživa u socijalnoj pravdi, onda mora da prizna da ona nije moguća u nesuverenom, neslobodnom društvu koje postoji samo zato da bi se nadnacionalna oligarhija još više bogatila.

Razume se, na ovo prirodno savezništvo između nacionalnog i ekonomskog dostojantva i pravde, Megalopolis će odgovoriti podsećanjem na nacional-socijalističku prirodu nacizma i na fakt da je Musolini počeo kao socijalista. Za budale, to će biti dovoljna argumentacija. Ali za ljude koji imaju pristojnije znanje nacionalne intelektualne tradicije ovo neće biti argumenti, već obična podmetanja. Naime, veza između nacionalnog i socijalnog dostojanstva ne mora biti nužno nacizam ili fašizam. To potvrđuje pozicija dvojice velikih srpskih intelektualaca, s početka i kraja 20. veka.

Prvi je Jovan Skelić, jedna od najprominentnijih figura Kraljevine Srbije pre Velikog rata. Skerlić je počeo sa kao socijalista, ali je onda prešao u redove Samostalnih radikala: njegova pozicija se opisivala, naoko paradoksalno, kao levičar na desnici i desničar na levici. Međutim, Skerlić je samo razumeo da je pravda, pa i socijalna, nemoguća bez države, koja je opet nemoguća bez patriotizma, kome pak preti opasnost da postane banalni šovinizam (mržnja) ukoliko se ne oplemeni voljom za pravdom. Pa tako i socijalnom pravdom. A Skerliću je bilo stalo do pravde.

Jovan Skerlić

Skerlić je umro neposredno pre početka Velikog rata i u toj činjenici ima neke simbolike. Srpsko građanstvo između Prvog i Drugog svetskog rata nije obratilo pažnju na socijalnu pravdu i nije je povezalo sa nacionalnom slobodom. Zato je jednim svojim delom nestalo, a drugim delom postalo pokorno stado JB Tita: ono je privremenu socijalnu pravdu platilo trajnom nacionalnom izdajom. Zato je jedan od srpskih komunista i mogao da prizna tužnu istinu: srpski komunisti su izdali srpski narod (kao što ga je izdalo i srpsko građanstvo između dva rata).

Do tog zaključka je došao i Borislav Pekić, drugi veliki srpski intelektualac, kada je sebe pred kraj života politički odredio kao desnog socijaldemokratu. U toj odrednici se ponovo spajaju briga za državu i naciju, sa brigom za pravdu, pa i socijalnu pravdu. Te dve stvari su za Pekića bile neodvojive, kao i za Skerlića. Za razliku od Hitlera i Musolonija koji su levicu i desnicu spojili da bi pojačali rasističko-imperijalističke ambicije Nemačke i Italije, Skerliću i Pekiću je spoj levice i desnice bio potreban samo zbog pravde. To je ono što nas razlikuje od njih.

Oligarhiju i Magalopolis zato treba napasti pravdom. Moć pravde je ono što oligarhiju najviše plaši, jer nije pravedno da manjina ima skoro sve, a većina skoro ništa. Čak ni svoje crkve i manastire. To se dobro vidi sada, u Crnoj Gori, gde lokalni vazal nadnacionalne oligarhije ima pred sobom narod koji zna da je pravda na njegovoj strani, isto tako dobro kao što zna kome pripada manastir Ostrog, ali i ostale bogomolje Srpske pravoslavne crkve. A to znaju i lokalni službenici pomenutog vazala, koji su dobro (naravno, za lokalna merila) plaćeni za svoju pokornost.

I sasvim sigurno, nije im prijatno zbog toga.

 

Izvor Pečat