Od Idliba do Kosmeta, Erdogan sebe smatra „domaćinom”

Erdoganova izjava da Turska u Siriji nije gost nego „domaćin” nije iznenađujuća ako uzmemo u obzir da je slično govorio i o Libiji, Kosovu, BiH...

Zaoštravanje sukoba u sirijskoj provinciji Idlib donelo je novo osvedočenje u to da je, bez obzira na mimikrijske forme i promenljivi intenzitet ispoljavanja, neoosmanizam dubinska konstanta turske spoljne politike i imanentna strategijska doktrina ukupnog državnog nastupanja Turske.

Interesno „zbližavanje“ sa Rusijom, „svađa“ sa Amerikom, ublažavanje neoosmanističke retorike u odnosu na Balkan i svestrani razvoj privrednih i kulturnih odnosa sa Srbijom, činioci su koji su doprineli stvaranju predstave u javnosti, a i kod nekih spoljnopolitičkih analitičara, o nekakvom velikom zaokretu Erdoganove politike.

Paralelno s tim, obnovljene su sumnje u održivost teze o neoosmanizmu kao ideološkoj i vrednosnoj vertikali turske spoljne i ukupne politike, čemu su doprineli i ozbiljni simptomi komplikovanja i slabljenja Erdoganove pozicije na domaćem terenu, relativni neuspeh na izborima, bolan gubitak Istanbula i Ankare, kao i to da je glavni teoretičar neoosmanističke „strategijske dubine“, bivši ministar spoljnih poslova i premijer Ahmet Davutoglu napustio „sultana“ i osnovao sopstvenu političku stranku.

Rezon je bio sledeći: Ako se pragmatični Erdogan razišao sa profesorskim zanesenjakom Davutogluom, verovatno je shvatio da se njegova „strategijska dubina“ pokazala plitkom u spoljnopolitičkoj operacionalizaciji, pa namerava da koriguje kurs državne lađe u nemirnim međunarodnim vodama. Valja priznati da ovakav smer rasuđivanja deluje logično, odnosno bio bi logičan da je reč o nekoj drugoj zemlji, a ne Turskoj.

DAVUTOGLU JE OTIŠAO, NEOOSMANIZAM NIJE
Premda se ovde ne možemo upuštati u iscrpniju analizu kretanja na turskoj političkoj sceni i ulaziti u splet razloga koji su doveli do razlaza između „sultana“ i „velikog vezira“, jasno je da je nesporazum bio politički, taktički i personalni, a nikako bazično ideološki.

Nisu svi veziri zadovoljni time da zauvek ostanu veziri, a samim tim i da mogu sultanovom odlukom u svakom trenutku prestati to da budu… Uostalom, dovoljno je pratiti nastupe i izjave sadašnjeg najuticajnijeg Erdoganovog savetnika Ibrahima Kalina, kao i prelistati njegovu opsežnu studiju o istoriji odnosa između islama i Zapada „Ja, drugi i ostalo“ (2016), pa se uveriti u nepromenjenost temeljnih idejnih i ideoloških polazišta.

Kao što je to već u više navrata ubedljivo i jasno učinio, najjače argumente zastupnicima, uslovno rečeno, „neoosmanističke teze“, ponudio je sâm Erdogan. Da ne bude nejasnoća, nešto i ovom prilikom treba dodatno razjasniti. Nije uopšte bitno da li će se neoosmanizam baš tako nazivati, a pogotovo je nebitno i besmisleno neko politikološko nadgornjavanje među onima koji predlažu to pojmovno-terminološko rešenje za njegovo određivanje. Bitno je jedino to da pojmovni sadržaj koji se pod neoosmanizom podrazumeva realno postoji i da se, na ovaj ili onaj način, konstantno manifestuje u turskoj spoljnoj politici.

Redžep Tajip Erdogan i Ahmet Davutoglu

To što se ispoljava u kombinaciji sa drugim faktorima ili, tačnije, u konkretnim postupcima koji su konjunkturno uslovljeni datim spletom okolnosti, a u kojima neoosmanistička dimenzija biva potisnuta ili bledi u pojavnom sagledavanju događaja i procesa, ne bi trebalo da navede na zaključak da je neoosmanistička strategija napuštena ili bitno izmenjena. Ovo tim pre što stalno dobijamo potvrde da nije tako.

Ne treba, naravno, očekivati da će turski zvaničnici, uključujući i samog Erdogana, izričito zastupati neoosmanističke stavove kao nit vodilju turske spoljne politike, ali se iz njihovih izjava, katkad i prilično jasno, može razumeti da je matrica „strategijske dubine“ podrazumeva. Evo šta je, pored ostalog, a povodom pogibije tridesetak turskih vojnika u Idlibu, rekao Redžep Tajip Erdogan pre nekoliko dana na sastanku parlamentarne grupe svoje Partije pravde i razvoja (AKP):

„Zahtevamo da se smesta prekinu napadi režimskih snaga i da se one povuku iza naših osmatračnica. Ističe rok koji smo dali onima koji drže u okruženju naša osmatračka mesta. Trenutno razmatramo plan kako da na ovaj ili onaj način oslobodimo naše osmatračnice. Mi nismo gosti na ovoj geografiji, već domaćini (kurziv – D.T.). Zbog toga u Idlibu nećemo učiniti nijedan korak unazad“.

Zatim je, kao domaćin, uputio ultimatum režimskim, tj. Asadovim snagama da se povuku i udalje od linije turskog osmatranja.

LIBIJA, KOSOVO, BOSNA…
Zanimljiv je i deo Erdoganovog izlaganja koji se odnosi na situaciju i tursko vojno prisustvo u Libiji, koje je deo opozicije oštro kritikovao: „Reči nekoga ko kaže da ne razume šta naša zemlja pokušava da uradi u Libiji ravne su kapi u moru. Kakvog je posla imao Gazi Mustafa Kemal u Tripoliju? Zašto je išao tamo? Mi nismo partija koja negira našu istoriju, već zajedno sa njom idemo u budućnost. U Libiji i danas ima turskih plemena“.

Prenoseći vest o ovoj Sultanovoj izjavi, mediji su kod nas uglavnom naveli da je on rekao kako su Turci u Ilibu „kod kuće“, što je u osnovi tačno. Međutim, izraz koji je upotrebio jeste „ev sahibi“, što znači „domaćin“. Reč „geografija“ u ovakvim kontekstima na turskom ima značenje „prostor“. Dakle, Turci su na prostoru Idliba, a to znači i u Siriji, prema Erdoganu, domaćini, što bi se reklo, svoji na svome.

Ako je to tako, postavlja se logično pitanje: šta su onda Bašar al-Asad i njegova armija? Uljezi, okupatori? Oni očigledno ne misle tako i ponašaju se u skladu sa svojim osećanjima. Na protest zbog napada sirijskih snaga na turske položaje u Idlibu, iz Generalštaba ruske armije kratko je odgovoreno da nije trebalo da Turci budu tamo gde su bili. Izgleda da ni do Moskve još uvek nije stiglo obaveštenje da su oni u Siriji, zapravo, domaćini.

O Turcima kao domaćinima svoje izdvojeno mišljenje imaju dakako i sirijski Kurdi… U vezi sa domaćim nerazumevanjem uloge turske vojske u Libiji, Erdogan podseća na odlazak tada mladog oficira Mustafe Kemala Ataturka i grupe dobrovoljaca 1911. godinu u ovu arapsku zemlju, u ono vreme nominalno osmanski posed, radi suprotstavljanja italijanskom osvajačkom nasrtaju.

U jednoj turskoj dečijoj enciklopediji na Internetu može se pročitati da je „Italija 29. septembra 1911. godina napala Tripolitaniju, jednu tursku zemlju u Severnoj Africi“. „Turska plemena“ u Libiji, koja Erdogan pominje, daleki su potomci osmanskih vojnika i gusara koji su tamo stvorili porodice, a među kojima ima možda i najmanje Turaka. Poznati su pod zajedničkim imenom Kuloglu (od pre izvesnog vremena više vole da se zovu Keroglu, jer Kuloglu podseća na to da potiču od sultanovih robova) i dele se na trinaest klanova.

Turski izvori smatraju da ih ima oko milion, što je teško poverovati, a još teže proveriti, ali su Erdoganu dobro došli, jer su, kako on tvrdi, pod pretnjom etničkog čišćenja. Sa neoosmanističke tačke gledišta, ova „turska plemena“ ovaploćenje su istorijske i geografske komponente strategijske dubine, a kad zatreba i sjajan pretekst za mešanje u politička i ratna zbivanja daleko od kuće.

Predsednik Stranke demokratske akcije BiH Bakir Izetbegović (prvi sleva) i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan (drugi sleva) tokom zajedničke molitve u predsedničkoj džamiji u Ankari, 15. jul 2019.

Nije li slična argumentacija iznošena devesedetih godina u vezi sa traumatičnim raspadom Jugoslavije i obavezom naslednice Osmanskog carstva da brine o sudbini balkanskih muslimanskih zajednica, kao svoje ljudske ostavštine u Rumeliji?

Još 2013. godine Erdogan je u Prizrenu govorio da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“, dok i dalje s vremena na vreme ponavlja da mu je Alija Izetbegović „ostavio u amanet Bosnu“.

 

Izvor Sveosrpskoj