„Ahtisari plus plus“ – stari plan, isti cilj

Vraćati se sada, posle svega, Ahtisarijevom planu, bio on sa jednim ili dva plusa, potpuno je besmisleno. Šta se time može postići? Kome će to poslužiti?

Ahtisari plus: o tom planu sa „jednim plus“ govorilo se i pre decenije. Neposredno nakon jednostranog koraka Albanaca. Bezbeli, pristaće Srbi da „priznaju“, samo da im se još malo ponudi. Nakon toga je došao Išingerov predlog. Da se razmišlja o novom planu, sa „dva plusa“, nedavno je pomenuo predsednik Srbije. Nije izvesno šta taj plan podrazumeva, ali prateći dosadašnji rad raznih međunarodnih predstavnika, može se pretpostaviti kako će to biti nekakav „prošireni Išingerov predlog.“ Obrni, okreni, vraćamo se na isto. Cilj je da se lažna država kosovsko-metohijskih Albanaca ugura u UN. Ostalo je manje važno. To ostalo će se ionako ticati garancija i obećanja. Ništa ih ne košta.

Postoji izreka: Kada uđeš u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne. Marti Ahtisari je pošao od dve loše pretpostavke. Prvo, od teze kako je „Srbija izgubila pravo da upravlja Kosovom.“ To je i otvoreno rekao članovima srpskog pregovaračkog tima tokom razgovora u Beču 2006, a zatim i ponovio u intervjuu 2012. godine: „Kada su se određene stvari dogodile, Srbija je izgubila pravo da upravlja Kosovom“. Ne treba uopšte podsećati šta on podrazumeva pod „određenim stvarima.“ Drugo, verovao je kako će obećano članstvo u EU biti dovoljan razlog da se promeni mišljenje Srba o „kosovskom pitanju“. Stav kako je „nedoraslim narodima“, a Srbi u tu grupu zbog „činjenja određenih stvari“ svakako spadaju, dovoljno „zamahati šargarepom“ pa da se odreknu svega što se od njih traži, opšte je mesto u nastupu čitavog niza zapadnih eksperata. Zbog toga Ahtisari nije ni ozbiljno računao sa pregovorima kojima je rukovodio.

VREME JE DEMANTOVALO AHTISARIJA
Vratimo se na njegov intervju iz 2012. godine: „Nakon sastanka u Londonu 31. januara 2006. zamolio sam članice Kontakt grupe da proslede privatne poruke Beogradu, Prištini i kosovskim Srbima. Prva tačka tih osam privatnih poruka je bila veoma jasna: U svetlu onoga što se dogodilo na Kosovu, zbog akcija Srbije, povratak Kosova unutar Srbije nije održiva opcija”. Logično, shvatajući poruke kao obećanje da će „dobiti nezavisnu državu“, Albanci uopšte nisu imali motiv za iskrene pregovore. Beograd je nudio proširenu samoupravu, više od autonomije manje od nezavisnosti, pravo na delimično međunarodno predstavljanje. Avaj, ništa od toga im nije bilo interesantno.

Što se Ahtisarija tiče, braneći svoju poziciju, izrekao je i jednu krupnu neistinu: „Tokom pregovora dok je plan pravljen nije bilo nikakve saradnje sa Srbijom, srpskim profesionalcima je bilo zaprećeno da će izgubiti svoje poslove, ukoliko budu sarađivali.“ Istina je drugačija. Samo je Srbija u celom tom procesu pokazivala kooperativnost, želju da se pronađe originalno rešenje koje može trajati i otvore vrata za dugoročno obnavljanje odnosa sa Albancima. Kooperativnost, u prevodu na „Ahtisarijeva pravila“ značilo je da su mu trebali sagovornici koji će pristati na njegove dve pretpostavke.

Takođe, vreme ga je demantovalo oko „pretnji srpskim profesionalcima“. Oni koji su mu se najviše suprotstavljali, nakon velikog pritiska Zapada, zbrisani su sa političke scene još 2008. godine. Uslovno rečeno, „izgubili su svoje poslove“. „Poslove“ su nastavili da vode nešto „kooperativniji“. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da se plan prihvati, a napisano sprovede u delo. Jer, i tu je vreme demantovalo Ahtisarija.

Zabrinuti Marti Ahtisari (Foto: EPA/ALL OVER PRESS)
Zabrinuti Marti Ahtisari (Foto: EPA/ALL OVER PRESS)

Sa jedne strane, činjenice o „određenim događajima“ pokazale su da Ahtisarijeva perspektiva o ratnim i inim dešavanjima na Kosovu jednostavno nije tačna. Zato se otvara pitanje: kako su to Albanci „stekli pravo“ da upravljaju Kosovom? Trgovinom organima? Zločinima protiv civilnog stanovništva? Švercom narkotika? Likvidacijama „zaštićenih svedoka“? Etničkim čišćenjem? Pogromom marta 2004? Regrutovanjem džihadista za krvavi rat u Siriji?

Sa druge strane, Srbi su pokazali veliku upornost, nisu pristali na nepravdu, upoređivanje sa magracem i šargarepom nije pomoglo. Čak i kada je EU bila u boljoj kondiciji, u prvoj deceniji novog veka, obećanja o evroperspektivi nisu smanjivala opredeljenost javnog mnjenja da nema pristanka na Ahtisarijevu matricu. Danas, sa ovakvom EU, i sasvim novim rasporedom snaga u međunarodnim odnosima – izlišno je o tome i govoriti.

AHTISARIJEV POGREŠAN VOZ
Ahtisarijev plan je zasnovan na falsifikovanju istorije i nepravu, temeljnom kršenju pravila igre koja su ustanovljena još početkom raspada Jugoslavije i „virtuoznom zaobilaženju“ Rezolucije 1244. Jednostavno, što vreme više prolazi, sve je jasnije da su obrazloženja na kojima je utemeljen Ahtisarijev plan klimava i sporna. Još više je i klimavo i sporno jednostrano „proglašenje nezavisnosti“ iz februara 2008. godine. Stvoren je presedan.

Vraćati se sada, posle svega, Ahtisarijevom planu, bio on sa jednim ili dva plusa, potpuno je besmisleno. Šta se time može postići? Kome će to poslužiti? Ako na političkom Zapadu, koji ni izbliza nije jedinstven i monolitan kao tokom „aktivnog delovanja Ahtisarija“ ništa pametnije ne mogu smisliti, bolje da ne pokušavaju ni sa ovim.

Iz celog procesa će izaći suštinski poraženi, samim tim i još više frustrirani. Onda će, valjda, svoje frustracije lečiti na nama novim ucenama i oštrim političkim porukama. Delovaće im to neverovatno, ali najveća posledica će biti po njih same: izgubiće i ovu „mršavu podršku“ koju u Srbiji danas imaju. Kako bez Srba uopšte planirati bilo kakve dugoročne procese na (Zapadnom) Balkanu?

Centar Severne Kosovske Mitrovice okićen srpskim zastavama (Foto: Valerie Plesch/PRI)

Što se Zapada tiče, pristup se mora menjati. Da je Ahtisari prihvatio predloge Beograda 2006. godine, Srbija bi danas verovatno bila članica NATO. „Izabrali“ su Albance i „istorija je otišla“ drugim tokom. Sada se vreme ne može vratiti unazad. A u vremenu budućem, biće prilike da se razgovara, ne samo o Kosovu, već i o posledicama raspada Jugoslavije u celini. I da se traže rešenja. U kontekstu kontinentalne, ne samo regionalne bezbednosti. Iza kojih će stati svi ključni akteri međunarodnih odnosa. Kao što je to bilo sa Rezolucijom 1244. Jednostrani koraci ne doprinose stabilnosti regiona. Valjda se iz svih dešavanja poslednjih četvrt veka to moglo naučiti. Ahtisari je „ušao“ u pogrešan voz i sve nakon toga bilo je pogrešno.

 

Naslovna fotografija: Mikko Törmänen

 

Izvor Sputnjik