Šta Palmu određuje kao konstantu srpske politike i tera svakog vođu i ambasadora da budu njegovi gosti. Najpre se prekrste, odgledaju tradicionalno prskanje krvi kik-boksera, a potom odu u muzej gde posmatraju kako ih je Dragan Marković Palma napravio od voska. Kao tipski primer lokalnog kneza, Jagodinac na izbore izlazi sa svojim JS-om, koalicionim partnerom socijalista i naprednjaka, čime u svom mikro kik-boks kosmosu remeti dogovor o zasebnim listama vučićevaca i dačićevaca. Neprskani talenat srpske politike odlično zna da mora da sačuva svoju tvrđavu iz koje crpi i nacionalnu moć.
Nije gradonačelniku Šapca Nebojši Zelenoviću i gazdi Paraćina Saši Paunoviću, upravnicima dve opozicione baze u Srbiji, morao da padne Palma na glavu kako bi razmišljali o političkoj gravitaciji u Srba. Ako predaju Šabac i Paraćin bez borbe, tresnuće o zemlju. Ako ne bojkotuju izbore, tresnuće svakako, ali s velikim izgledima da taj pad bude udoban i smesti ih tamo gde su bili – u fotelje. Bojkotujući bojkot, predsednik Zajedno za Srbiju Zelenović, viđen i za lidera na nacionalnom nivou, uz nešto manje eksponiranog ali borbenog potpredsednika demokrata Paunovića, izveo je neočekivani puč u Savezu za Srbiju, jer je Zelenović, gotovo na svim glavnim odborima DS-a, govorio i pre šefa Zorana Lutovca, ubeđujući žute u bojkot, s parolom: ako možemo mi, zašto ne možete i vi. Slično je agitovao i Paunović. Zašto su obojica potrčala na izbore, otkazujući lojalnost Draganu Đilasu? Kako se već godinama nalaze u naprednjačkom obruču i opstaju boreći se na dnevnom nivou, manje je verovatna opcija da im je Vučić šapnuo kako će im buduća sudbina ličiti na žitije nekada neposlušnog gradonačelnika Zaječara Boška Ničića, koga je, posle koprcanja, preveo na svoju stranu. Mnogo je logičnija verzija da su shvatili kako se Vučić može načeti samo ako mu se otkida deo po deo vlasti, opština po opština, grad po grad, umesto da mu se Šabac i Paraćin predaju na poslužavniku, zajedno s njima kao desertom.
Posle Zelenovićevog i Paunovićevog puča, Đilas, Vuk i Boško su, umesto strategije delegitimizacije Vučića, ušli i fazu delegitimizacije bojkota, tako da se ispostavlja da je Dragoljub Mićunović bio vrač kada je upozoravao na takvu mogućnost političkog suicida. Pobuna poslanika DS-a nije započela zbog ambicije Gordane Čomić da postane Roza Luksemburg, već nejasnog plana kakve će poteze SzS povlačiti posle izbora. Kada je Đinđić bojkotovao parlamentarne izbore 1997. godine imao je barem nekoliko jasnih ideja koje je saopštavao svojima: vlast u 40 opština, političku eliminaciju Vuka Draškovića i, ono najvažnije, snažnu međunarodnu podršku.
Sada građanisti, proevropljani i svi oni koji iskreno žele da Vučić konačno prilegne i odmori se, ali što dalje od vile „Bokeljka”, a to je u osnovi biračko telo demokrata, čekaju ko će ih konačno preuzeti i šarmirati. Zoran Lutovac je, preuzimajući stranku od Dragana Šutanovca, nastavio sagu o rascepkavanju stranke, pokazujući da je stvarni vlasnik kako dugova tako i ideologije DS-a njen nekadašnji predsednik Dragan Đilas. Istovremeno, kampanja u kojoj večno živi Vučić uveliko se zahuktava, dok Lutovac iz nedelje u nedelju odlaže Glavni odbor.
Može li „Srbija 21”, stranka koja je iznenada aterirala u srpski politički cirkus, gde svi nose maske klovnova, kako im se ne bi prepoznala stvarna lica, okupiti glasače prozapadne orijentacije, spremne da izađu na izbore i nadomeste žal za DS-om? Njihov najverovatniji šef biće Marko Đurišić, doskora najbliži saradnik Borisa Tadića koga je neočekivano napustio, što je ostalo gotovo potpuno nezapaženo u političkim igrama, okupivši oko sebe nekadašnje otporaše Nenada Konstantinovića i iznenada vaskrslu Milju Jovanović koja je, posle pada Slobe, na dodeli nagrade Em-Ti-Vija ugrabila priznanje „Oslobodi svoj um”. Vučić bi ih verovatno u parlamentu gledao blagonaklono i nežno, gotovo kao Šešelja, kako bi popunio parlament prozapadnom opozicijom, ali je u tome najveća opasnost za ovu tek porođenu grupaciju. Do izbora je preostalo malo vremena, a oni će ga potrošiti braneći se kako nisu Vučićevi trojanci. Sličan izazov čeka i Tatjanu Macuru iz Moderne Srbije. Crtala je mape uma, ali ako nije uspela da skenira tok misli Marjana Rističevića, kako će hipnotisati birače?
Taj problem neće imati Voja Šešelj. Vojvoda je majstor kampanja, iako su mu ukinuli „tviter” zbog govora mržnje. Ali to je on i želeo. Da je govorio kao Snežana, koja je prošla netaknuta pored sedam patuljaka, odavno bi nestao, naslagan na gomilu svojih knjiga. Vučiću je Voja potreban kao trbuhozborac i strašilo za strance, a televizije s nacionalnim frekvencijama su mu otvorene i za eventualni slučaj da tamo može da prespava. Oko cenzusa se, pored vojvode, mota i Aleksandar Šapić, sa svojim Spasom. Prepoznatljiv je u Beogradu, ali nikako ne treba potcenjivati vaterpolistu koji je odlučivao svetska finala u poslednjim sekundama, dok su džinovski Mađari pokušavali da ga udave.
Hoće li posle izbora glavu iznad vode, odnosno, iznad cenzusa, držati evroskeptični DSS Miloša Jovanovića s „Metlom” i Čeda Jovanović s pokretom evrofanatika Zvono? Suviše rizično prekrštavanje. Dok Srbi shvate da Čeda zvoni, a Miloš čisti, zvona mogu zvoniti za obojicu. Nenad Čanak će već nešto smisliti. Kada je trebalo, stilizovao se kao Jaser Arafat. Za cenzus od tri odsto rvaće se u blatu sa Šešeljem. I obojica će se osećati kao da piju šampanjac u bazenu Željka Mitrovića!
Ko se, uostalom, seća da su „Jedan od pet miliona”, valjda im se iznenada ukazalo, odlučili da, izlaskom na izbore, uvode bojkot u parlament, mnogo pre Zelenovića i Paunovića. Ako u igru uđe i Beli Preletačević, a Vučić ga sve češće pominje, nekako setno, i ovi izbori će proteći kao reprize. Već viđeno!
Autor Aleksandar Apostolovski
Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić
Izvor Politika, 02. mart 2020.
