А. Апостоловски: Предизборна мапа ума

Ко ће изаћи на изборе и с којим разлогом, ко су нови, а ко стари актери у изборној трци, и да ли је ово све већ виђено?

Шта Палму одређује као константу српске политике и тера сваког вођу и амбасадора да буду његови гости. Најпре се прекрсте, одгледају традиционално прскање крви кик-боксера, а потом оду у музеј где посматрају како их је Драган Марковић Палма направио од воска. Као типски пример локалног кнеза, Јагодинац на изборе излази са својим ЈС-ом, коалиционим партнером социјалиста и напредњака, чиме у свом микро кик-бокс космосу ремети договор о засебним листама вучићеваца и дачићеваца. Непрскани таленат српске политике одлично зна да мора да сачува своју тврђаву из које црпи и националну моћ.

Није градоначелнику Шапца Небојши Зеленовићу и газди Параћина Саши Пауновићу, управницима две опозиционе базе у Србији, морао да падне Палма на главу како би размишљали о политичкој гравитацији у Срба. Ако предају Шабац и Параћин без борбе, треснуће о земљу. Ако не бојкотују изборе, треснуће свакако, али с великим изгледима да тај пад буде удобан и смести их тамо где су били – у фотеље. Бојкотујући бојкот, председник Заједно за Србију Зеленовић, виђен и за лидера на националном нивоу, уз нешто мање експонираног али борбеног потпредседника демократа Пауновића, извео је неочекивани пуч у Савезу за Србију, јер је Зеленовић, готово на свим главним одборима ДС-а, говорио и пре шефа Зорана Лутовца, убеђујући жуте у бојкот, с паролом: ако можемо ми, зашто не можете и ви. Слично је агитовао и Пауновић. Зашто су обојица потрчала на изборе, отказујући лојалност Драгану Ђиласу? Како се већ годинама налазе у напредњачком обручу и опстају борећи се на дневном нивоу, мање је вероватна опција да им је Вучић шапнуо како ће им будућа судбина личити на житије некада непослушног градоначелника Зајечара Бошка Ничића, кога је, после копрцања, превео на своју страну. Много је логичнија верзија да су схватили како се Вучић може начети само ако му се откида део по део власти, општина по општина, град по град, уместо да му се Шабац и Параћин предају на послужавнику, заједно с њима као десертом.

После Зеленовићевог и Пауновићевог пуча, Ђилас, Вук и Бошко су, уместо стратегије делегитимизације Вучића, ушли и фазу делегитимизације бојкота, тако да се испоставља да је Драгољуб Мићуновић био врач када је упозоравао на такву могућност политичког суицида. Побуна посланика ДС-а није започела због амбиције Гордане Чомић да постане Роза Луксембург, већ нејасног плана какве ће потезе СзС повлачити после избора. Када је Ђинђић бојкотовао парламентарне изборе 1997. године имао је барем неколико јасних идеја које је саопштавао својима: власт у 40 општина, политичку елиминацију Вука Драшковића и, оно најважније, снажну међународну подршку.

Сада грађанисти, проевропљани и сви они који искрено желе да Вучић коначно прилегне и одмори се, али што даље од виле „Бокељка”, а то је у основи бирачко тело демократа, чекају ко ће их коначно преузети и шармирати. Зоран Лутовац је, преузимајући странку од Драгана Шутановца, наставио сагу о расцепкавању странке, показујући да је стварни власник како дугова тако и идеологије ДС-а њен некадашњи председник Драган Ђилас. Истовремено, кампања у којој вечно живи Вучић увелико се захуктава, док Лутовац из недеље у недељу одлаже Главни одбор.

Може ли „Србија 21”, странка која је изненада атерирала у српски политички циркус, где сви носе маске кловнова, како им се не би препознала стварна лица, окупити гласаче прозападне оријентације, спремне да изађу на изборе и надоместе жал за ДС-ом? Њихов највероватнији шеф биће Марко Ђуришић, доскора најближи сарадник Бориса Тадића кога је неочекивано напустио, што је остало готово потпуно незапажено у политичким играма, окупивши око себе некадашње отпораше Ненада Константиновића и изненада васкрслу Миљу Јовановић која је, после пада Слобе, на додели награде Ем-Ти-Вија уграбила признање „Ослободи свој ум”. Вучић би их вероватно у парламенту гледао благонаклоно и нежно, готово као Шешеља, како би попунио парламент прозападном опозицијом, али је у томе највећа опасност за ову тек порођену групацију. До избора је преостало мало времена, а они ће га потрошити бранећи се како нису Вучићеви тројанци. Сличан изазов чека и Татјану Мацуру из Модерне Србије. Цртала је мапе ума, али ако није успела да скенира ток мисли Марјана Ристичевића, како ће хипнотисати бираче?

Тај проблем неће имати Воја Шешељ. Војвода је мајстор кампања, иако су му укинули „твитер” због говора мржње. Али то је он и желео. Да је говорио као Снежана, која је прошла нетакнута поред седам патуљака, одавно би нестао, наслаган на гомилу својих књига. Вучићу је Воја потребан као трбухозборац и страшило за странце, а телевизије с националним фреквенцијама су му отворене и за евентуални случај да тамо може да преспава. Око цензуса се, поред војводе, мота и Александар Шапић, са својим Спасом. Препознатљив је у Београду, али никако не треба потцењивати ватерполисту који је одлучивао светска финала у последњим секундама, док су џиновски Мађари покушавали да га удаве.

Хоће ли после избора главу изнад воде, односно, изнад цензуса, држати евроскептични ДСС Милоша Јовановића с „Метлом” и Чеда Јовановић с покретом еврофанатика Звоно? Сувише ризично прекрштавање. Док Срби схвате да Чеда звони, а Милош чисти, звона могу звонити за обојицу. Ненад Чанак ће већ нешто смислити. Када је требало, стилизовао се као Јасер Арафат. За цензус од три одсто рваће се у блату са Шешељем. И обојица ће се осећати као да пију шампањац у базену Жељка Митровића!

Ко се, уосталом, сећа да су „Један од пет милиона”, ваљда им се изненада указало, одлучили да, изласком на изборе, уводе бојкот у парламент, много пре Зеленовића и Пауновића. Ако у игру уђе и Бели Прелетачевић, а Вучић га све чешће помиње, некако сетно, и ови избори ће протећи као репризе. Већ виђено!

 

Аутор Александар Апостоловски

 

Насловна фотографија: Танјуг/Зоран Жестић

 

Извор Политика, 02. март 2020.