Н. Бабић: Русија се наметнула као једина сила способна да реши ситуацију у Идлибу

Русија, бранећи Сирију, али и своје интересе, има сличан статус у региону Блиског истока, а то је она геополитичка слагалица коју треба сложити

Безбројне пријетње које су долазиле с од стране турског вођства након погибије 36 турских војника протеклог дана су очекивано биле празне приче. Ни објава рата Сирији, нити увођење ратног стања у Турској нису услиједиле никаквим конкретним корацима. Раскид односа с Русијом се такође није догодио. Прије него пријеђемо на ствар споменимо да је јутрос турско министарство одбране саопштило „како је турски авион Ф-16, нападнут од сиријског лаког авиона Л-39, оборио авион за обуку и борбена дјеловања сиријског режима“. Наравно да ову вијест нико разуман неће узети за озбиљно, јер не постоји пилот, осим у случају да је ИСИЛ имао ваздухопловство, који би са авионом Л-39 кренуо у директни сукоб на небу против борбеног авиона Ф-16. Убрзо се сазнало да је сиријски авион погођен пројектилом пријеносног система МАНПАД, вјероватно  „Стингером“ у регији Џабал ел Завија, западно од Марат ел Нумана.

Једнако тако можемо вјеровати Анкари, како тврди турска војска, да је у протеклих 24 сата оборен и дрон владиних снага, те да је уништено шест тенкова, пет самоходних топова, два система противваздушне одбране и да је убијено чак 327 војника и официра сиријских оружаних снага. У међувремену сиријска војска ослобађа недавно изгубљена села у јужном Идлибу и сада је већ на прилазу Наирабу и ускоро се очекује покретање копнене операције за поновно преузимање надзора над овим селом, из којег се отвара пут према Сармину и граду Идлибу.

Осим тога, сиријска војска послала је велики конвој с појачањем у провинцију Идлиб. Према локалним изворима, појачања сиријске војске дошла су у југоисток покрајине. Међу војном опремом распоређеном у зони борбених дјеловања су и додатни системи противваздушне одбране за борбу против беспилотних летјелица турских оружаних снага. У можда најважнијој борби, оној на сиријском небу, сиријске снаге, барем службено, обориле су два нападачка дрона само у посљедњих 12 сати. Један синоћ у покушају удара на подручје Саракиба, а други данас око поднева, на небу изнад Наираба, док се турски дрон приближавао сиријским положајима. С ова два оборена дрона се број уништених турских беспилотних авиона попео на 10. Подсјетимо да турска војска има ограничену количину нападачких дронова и ови губици су врло озбиљни.

Процјена даљег развоја ситуације, мјеста и улоге Русије је прилично сложен посао. Упркос бројним радикалним изјавама након најновије ескалације, Русија и даље одржава контакте с Турском, послије с том земљом, а руски бродови несметано плове Босфором до Тартуса. Осим тога, авиони руског војног транспортног авиона кроз турски ваздушни простор испоручују војну опрему и особље у базу Хмејим. И коначно, турски предсједник Ердоган ће петог марта доћи у Москву код Владимира Путина, а не обратно, како се најављивало. Међутим, не може се рећи да се срећа на бојном пољу смијешила „турским партнерима“ Русије. “Потомци великих освајача”, како турски новинари себе називају у турским медијима, успјели су се ставити на чело борбених формације терористичких скупина и зарадити директни погодак бомбом ФАБ-500, која је изненада пала из „неидентификованог авиона“. Турци су рекли да је био сиријски. Сјећате се.

Подаци о турским губицима у овој епизоди варирају. Службени податак Турске је да су погинуле 33 особе, а неслужбени више од 100. Број повређених може бити два до три пута већи од убијених. Осим тога, будући да говоримо о централној оперативној групи војне кампање која је била у току, сигурно је било виших официра међу страдалима. С обзиром на бројне жртве у претходним топовским и ваздушним ударима на турске снаге, може се процијенити да је подршка терористима у овом тренутку Турску коштала око двије стотине мртвих и неколико стотина рањених. И овдје говоримо о најмањем могућем броју жртава. Стога би укупни губитак могао досећи чак петсто људи. Осим тога, Турци и њихови терористи у Идлибу су изгубили неколико десетина оклопних возила.

Што се тиче губитака терориста, мора се узети у обзир да се ваздушни напади против њих интензивно спроводе већ мјесец дана и против њих дјелује готово сва расположива артиљерија сиријске војске. Фронтални напади терориста, који су се дословно гурали према линијама владиних снага под јаком ватром сиријске војске у регији Саракиб, довели су до огромних губитака у људству током посљедњих неколико дана, и то под турским вођством. Укупни губици терориста у борбама у фебруару би могли  досећи хиљаду људи, а и остали би, с тако успјешним вођством, могли завршити исто.

Једини успјех Турске је била операција, ограничена у опсегу, оријенталног  романтичног назива „Штит прољећа“. Локални напади на сиријске јединице проведени су од 28. до 29. фебруара користећи беспилотне летјелице, али се о томе увелико причало у турским медијима. Министар одбране Турске, генерал Хулуси Акар, дошао је координисати рад неколико авиона. Можда су зато ове акције постале релативно успјешне. Процијењено је да је турским ударима сиријска војска могла изгубити до 50 комада војне опреме и да је из строја избачено највише неколико стотина војника, укључујући рањене.

Успјех Турака био је краткотрајан. Првог марта сиријски системи противваздушне одбране су покренути дјелимично, јер системи противваздушне одбране С-300ПМУ-2 још нису коришћени. И већ су десетковали турске ваздушне снаге, односно дронове. Од првог марта до синоћ је оборено шест беспилотних авиона, четири Баyрактара ТБ2 и два најновија ударна авиона ТАИ Анка-С. То се догодило у прва 24 сата од објаве да сиријско небо више није сигурно за турско ваздухопловство. Касније су оборена још два нападачка дрона, посљедњи данас у подне, али још није саопштено којег типа.

Осим беспилотних летјелица, Турци су „затварања“ сиријског неба користили борбене авионе Ф-16, који су оборили два сиријска Су-24. Сиријци су истог тренутка прогласили зону забране лета над Идлибом, а Руси да њихове трупе не могу јамчити безбедност турским авионима над Сиријом. Та је изјава сигнал Турцима о могућем јачању сиријске противваздушне одбране на подручју Идлиба, као и да су турски авиони постали легитимна мета, будући да сиријски системи противваздушне одбране претходно нису коришћени против Турака. Дакле, упркос великим ријечима и гласним изјавама, турско вођство није предузело одлучне кораке. Зараћене стране, Турска и Сирија, размјењују нападе, али Ердоган свакодневно губи војнике у Идлибу. С тим у вези, ма како то цинично звучало, вријеме игра за Асада. Током дугих година рата су Сиријци навикли на жртве, а сада је рат постао национално-ослободилачког карактера и сиријски војници знају да се морају борити или ће Сирија бити окупирана.

Код Турака је ситуација потпуно супротна. Било који већи, чак и једнократни губици, турско друштво и водство воде у хистерију, због чега и чујемо свакакве изјаве из Анкаре. Турска нема стварне политичке циљеве у Сирији, а турски народ морално није спреман бескрајно крвљу плаћати жеље за османском величином Ердогана и његове свите. Русија се овдје представља као посредник, а не као страна у сукобу, што многи не разумију, иако руски авиони припремају терен за напредовање САА, руски и сиријски системи противваздушне одбране обарају турске дронове, иако су сиријски војни системи заправо бивши совјетски, сада модернизовани од стране Русије, а руски специјалци и војни савјетници са сиријским колегама воде копнену кампању у Идлибу.

Стога Турска и Русија и даље нису странке у сукобу, већ „партнери“. Тако се Русија наметнула као једина сила која је способна ријешити тренутну ситуацију. Због тога Ердоган и одлази у Москву. И све то се догађа у вријеме док можемо рећи да су Турска и Русија заправо у сукобу, стога је требала велика вјештина за играти ову тешку геополитичку партију. Најлакше би било, како неки тврде, да је Москва послала неколико Тупољева или лансирала десетине крстарећих пројектила, побила двије три хиљаде Турака и све би било готово. Што би било „готово“? Треба ли уопште одговарати на ово питање?

Дакле, иако је укључена у сукоб, баш као и Турска, Русија је успјела задржати улогу посредника с кредибилитетом. Готово сви сукоби на постсовјетском простору развијали су се по сличном сценарију и Русија и даље обавља посредничке функције у Придњестровљу, Карабагу и Донбасу. Оно што је ново у овој ситуацији јесте да Владимир Путин неће примити челника неке  постсовјетске државе који иде у Москву да ријеши своје војно-политичке проблеме, већ предсједника земље Блиског истока и чланице НАТО пакта с другом највећом војском савеза и становништвом од 83 милиона људи.

У постсовјетском простору је та улога Русији приписивана на природан начин као најмоћнијој државни од свих бивших совјетских република. Сада Русија, бранећи Сирију, али и своје интересе, има сличан статус у региону Блиског истока, а то је она геополитичка слагалица коју треба сложити, јер свака будала на челу државе оружаним снагама којима заповиједа може дати наредбу да сву расположиву силу употријебе против актера попут Ердогана. И шта онда…?

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: DELIL SOULEIMAN/AFP VIA GETTY IMAGES

 

Извор logicno.com, 04. март 2020.