Н. Кецмановић: Како је друг Раиф стигао надомак политичких позиција Изетбеговића

Анализа кратког интервјуа друга Раифа открива како је један партизански резервиста стигао надомак политичких позиција Изетбеговића и њиховог бошњаштва

Када неко, као Раиф Диздаревић, живи 94 године, онда му није лако да се баш увијек успјешно јавно прилагоди околностима које су се током безмало читавог стољећа више пута мијењале. Не може се рећи да се друг Раиф није трудио и увелико успијевао -захваљујући камелеонским способностима које је задржао из ране младости, те захваљући забораву „детаља“ из властите биографије који природно долази у позним годинама.

Ни у једној службеној биографији не пише шта је друг Раиф од школе завршио, јер изгледа није стигао ни комплетан мејтеф. У даљем школовању омело га је укључивање у НОБ тек крајем 1943, али није јасно да ли је чекао пад Италије, или није знао за Бошка Буху па је мислио да мора да наврши пуних осамнаест да би га примили у партизане. Тако му је једино преостало да буде „професионални револуционар“ – звање које је иначе било резервисано за предратне комунисте и илегалце и првоборце носиоце Партизанске споменице.

„Импозантна“ биографија није му, међутим, сметала да постане вјероватно најтрофејнији политичар Друге Југославије. Био је предсједник СФРЈ и предсједник СР БиХ, предсједник Савезне скупштине и Републичког синдиката, министар спољних послова и амбасадор и ко зна шта још. Не би изненадио да је, с обзиром на виталност и започети мејтеф, на недавним изборима у Исламској заједници постао реису-ул-улема. Посљедњих петнаестак година друг Раиф је пред бошњачком публиком прао своју предратну биографију од неколико за муслиманско-бошњачко национално-вјерску јавност екстремно компромитантних чињеница.

У вријеме афере „Агрокомерц“ друг Раиф је био једини од свих тада водећих политичара у БиХ кога је волшебно мимоишла смјена, па се основано сумња да је био један од режисера представе. Штавише, каријерно је профитирао од политичког краха „партијски првооптуженог“ Хамдије Поздерца: замијенио га је у пола мандата на мјесту предсједника државе Југославије. Муслимани/Бошњаци и данас листом вјерују да је „Агрокомерц“ био миниран даљинским из Београда, а да је Хамдија, као што су раније и Мехмед Спахо и Џемал Биједић, настрадао као борац за афирмацију муслиманске нације и равноправну БиХ контра великосрпском хегемонизму. Испало је да је друг Раиф био на страни егзекутора Босне и њеног релативно већинског народа.

Што је још много горе, друг Раиф је одлично сарађивао са за Бошњаке злогласним Слободаном Милошевићем. Овјековјечено је тв камером како друг Слоба у друштву друга Раифа пред Савезном скупштином најављује „биће и хапшења“. Азем Власи, иначе бошњачки зет, због имунитета савезног функционера није могао ни бити ухапшен без амина друга Раифа у својству шефа СФРЈ. Колико је друг Раиф и након истека мандата желио да остане на највишем положају у држави, толико је и Милошевић био рад да га задржи. „Муслиман ал’ просрпски!“ Послао је у Сарајево генерала Љубичића да пренесе поруку да, иако је по националном кључу био ред да БиХ у Предсједништво СФРЈ пошаље Србина, Србија нема ништа против да то опет буде Раиф.

Перући се од тих за Бошњаке смртних гријеха, друг Раиф је послије рата у мноштву ауторских чланака, новинских интервјуа и ТВ дебата толико нападно истицао своје заслуге у борби против Милошевића и великосрпске хегемоније, те одбрани Босне од српског унитаризма и централизма, да му је Нијаз Дураковић, као саговорник у студију, у томе пружио циничну подршку. Присјетио се да га је друг Раиф, „иако се сам није изјаснио за конгресном говорницом, у писоару клозета Сава центра дискретно храбрио да СК БиХ напусти СКЈ. Изгледа да је друг Раиф закључио да се најзад довољно опрао па је кренуо да свој бошњаклук демонстрира и на савременијим темама.

До сада обично интервјуисан поводом јубилеја из социјалистичке прошлости, сада се у Дневном авазу огласио поводом Дана независности БиХ, да би се послије дистанцирања од Милошевићеве Србије, окомио на Додикову Републику Српску. „Је ли ово Босна за коју се борило деведесетих?“ – упитала га је поводом празника првог марта, Нермина Ајнаџић новинарка Аваза, а друг Раиф ће у славу референдума против Срба и сецесије БиХ од Југославије … – „Нажалост, није. Не, ово није БиХ коју смо пожељели када смо прогласили независност, а поготово није БиХ какву је успоставио ЗАВНОБиХ, који ју је утемељио као равноправну заједницу људи који живе у заједништву и остварују заједничке интересе заједничким напорима.“

Прије свега, ЗАВНОБиХ је успоставио Босну која „није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него је и српска и хрватска и муслиманска“, а не неку апстрактну заједницу људи, што се ваљда подразумијевало, а поготово не ексклузивно муслиманску републику. Зато се у тексту закључака ЗАВНОБиХ-а инсистира на равноправности три народа.

Даље, друг Раиф истиче да „ово није БиХ какву смо жељели када смо прогласили независност“, и при томе користи прво лице множине, из чега видимо да је и он био тај који је и пожелио и прогласио независност. При томе је заборавио да каже да је то изведено против воље једног од три конститутивна народа и да је тако и почела ратна и поратна будућност Босне, какву сада живимо и над којом се друг Раиф вајка, са мјешавином поноса и разочарања. Индикативно је да друг Раиф, као уосталом ни било који други Муслиман, ни тада није дигао глас против дискриминације српског народа, нити данас критички размишља о тој суицидној одлуци.

Србима је послата недвосмислена порука да ће и убудуће свака одлука о Босни и у Босни, коју не прихвате милом убјеђивања, бити доношена силом прегласавања. А да је исти механизам злоупотребе већине, остао омиљени алат бошњачке политичке стратегије свједоче избори у ФБиХ гдје бошњачки гласачи бирају представнике Хрвата. Избјегавајући да се суоче са јасним одговором, Нермина Ајнаџић новинарка Аваза се, заједно за другом Раифом, прави невјешта: „Шта се то заправо дешава. Живимо у том зачараном кругу трзавица, уцјена, жеља за отцјепљење…“

– „Политика Милорада Додика већ је годинама авантуристичко-сецесионистичка и шовинистичка. Та политика перманентно уништава било какав напредак. Како је могуће да неко носи једну од највиших државних функција у БиХ, а годинама, деценијама, чини све што може да нашкоди тој БиХ, да је уруши, да упорно проповиједа отцјепљење? Знате шта, то се у свакој земљи зове издаја, кад тако поступате, издајете интересе те земље и њених грађана. А управо то чини Додик, када је ријеч о интересима и српског и бошњачког и хрватског и осталих народа.“

Друг Раиф се читав радни вијек премјештао са високих функција на још више, а ни на једну није дошао ни демократским изборима нити избором на конкурсу. И сада још има образа да дијели лекције људима које је њихов народ више пута заредом изабрао на слободним вишестраначким изборима. Бирали су их пунољетни „радни људи и грађани“ који су истовремено Срби, Бошњаци или Хрвати, и то без ћоравих кутија, и без само једног кандидата на листи. А што се тиче Додикове авантуристичко-сецесионистичке и шовинистичке политике, друг Раиф, као и сви добри комунисти, мијеша национализам и шовинизам.

Да ли је могуће да друг Раиф озбиљно мисли да његов представник Бакир није националиста, него интернационалиста или космополита, па зато њега и не спомиње? За Изетбеговића млађег могло би се чак рећи и да је шовиниста, јер покушава да настави Алијину политику доминације над друга два народа у БиХ. „Додиков сецесионизам!?“ Додик једино тражи да се поштује оригинал текста Дејтонског споразума, што подрзумијева да се Српској врате отете надлежности, те упозорава да ће све нови и нови бошњачки покушаји даље ревизије Дејтона натјерати Српску на сецесију.

Стварну сецесију, међутим, извео је Алија уз помоћ Хрвата и тзв. међународне заједнице референдумом првог марта ’92. а друг Раиф се тиме поноси. Елем, Алија ефендија има право да изврши сецесију и друг Раиф да је слави, а Додик не смије ни да је помене.
Има у том одговору друга Раифа још којекаквих оптужби на рачун српског лидера. Додик уништава напредак БиХ?! Бакир се непрестано хвали како кантон Сарајево има већи БДП од цијеле РС, што јасно показује да Федерација сваки дан у сваком погледу све више напредује, упркос антибосанском штеточинству Милорада Додика.

Додик на челу БиХ урушава и издаје БиХ!? Српски члан Предсједништва БиХ у Сарајеву представља Републику Српску, илити безмало половину БиХ, те са друга два члана усаглашава оно што би могло да буде заједнички интерес сва три народа. Но, друг Раиф са својим сународницима дијели фантазију о некој босанској синтези, о идеји Босне која постоји изван и изнад воље три народа, о метафизичкој јединственој Босни, које реално никада није ни било, а нема је ни у Дејтонском споразуму који је Алија Изетбеговић поптисао у Паризу.

Додик ради против интереса српског народа?! Друг Раиф би требало да схвати да о интересу српског народа више не одлучују он или Хамдија и Бранко, као „авангарда која види даље и боље осталог обичног свијета“, него сами Срби, а да ли Додик тај интерес умије да препозна и заступа, провјерава се на изборима сваке четири године. Шта је онда спас за БиХ? Видите ли га Ви? – пита га на крају интервјуа Нермина. – „Просто сам зачуђен колика је стрпљивост овог народа, колико дуго може да трпи једно стање у коме не види никакво свјетло изласка из тунела у који нас је увукао овај режим с одговорностима свих. Оне нису истовјетне, али нису ни пуно различите.“

Друг Раиф би претходно требало да се упита како је народ имао „стрпљења“ да готово пола вијека „трпи“ друга Раифа и братију која је уништила своју државу и на првим демократским изборима изгубила власт, а као предсједник у претпосљедњем колективном шефу СФРЈ има и нарочите заслуге. За њега се не може рећи да је уништио оно што је и створио, јер је у вријеме АВНОЈ-а, док су је други правили, он је још био у мејтефу или у ћенифи писао пријаву за партизане.

Друг Раиф је један од оних који су „национално питање у Југославији ријешили најбоље на свијету“, и у „БиХ изградили суживот и заједништво“. Полицијском репресијом гурали су под тепих све националне разлика, подјеле и сукобе, и ширили илузију о босанској комшијској идили, а када се прича завршила у крвавом грађанском рату на национално–вјерској основи, повукли се у мировину. И, послије свега друг Раиф се осјећа позван да покаже гдје је налази „свјетло на крају тунела“.

Елем Додик треба само да га упита шта треба да ради, а Бакиру је као не само физички најближем, очигледно, већ све шануо на пријему поводом првог марта. У „Ко је ко у Бошњака“, у издању „Вијећа конгреса бошњачких интелектуалаца“, под уредништвом Атифа Пуриватре, прочитао сам да Раиф Диздаревић станује у Сарајеву у улици Патриотске лиге бр. 28. За оног ко не зна: „Патриотска лига“ је илегална паравојна муслиманска организације коју је СДА, наоружала још у марту ’91. да се бори за независну БиХ. Један од вођа те страначке милиције илити војног крила СДА, Рамиз Делалић је прије него што је рат и почео,по сопственом признању, убио српског свата Гардовића пред Старом православном црквом на Башчаршији.

Шта би другу Раифу и вриједило да се пресели у сусједну улицу – „Зелених беретки“, јер то су опет они што су бацали Србе у јаму Казани. Да се пресели изван центра нашао би се у улици Деде Ћишића, правог правцатог усташе преживјелог из Другог свјетског рата, који је ’92-’95. држао приватни затвор за Србе у хотелу „Загреб“. „Патриоте“, „Зелени“ и Дедо су се почетком рата интегрисали у Армију БиХ као њена комесарска и оперативна инфраструктура за одбрану тековина референдума од првог марта ’92. Али, какве друг Раиф има везе са терором муслиманских паравојски над сарајевским Србима? Нема формално никакве, баш као ни са именом улице у којој станује. Та нисмо у Хагу, нема „удруженог злочиначког подухвата“, није друг Раиф Србин. Али, ипак у свему томе има неке ружне симболике, која не само Додику, него и великој већини Срба, које представља, смета да прихвате јединствену БиХ и Сарајево као њену пријестоницу.

Све у свему, анализа кратког интервјуа укрштена са животописом друга Раифа открива како је један полазник мејтефа, партизански резервиста, љубитељ ЗАВНОБиХ-а, Брозов насљедник на челу СФРЈ, политички пријатељ Слободана Милошевића и заговоник антисрпске сецесије БиХ, стигао надомак политичких позиција Изетбеговића, оца и сина, њиховог муслиманства, бошњаштва и босанства. Сам Алија је тај изгледа колективно–психолошки феномен народски просто формулисао: „Прије подне ми се чини овако, послијеподне онако, а навече нешто треће“. Ако се за коју годину Раиф ефендији на сабаху причини нешто четврто – као, рецимо, да је Додик постао боснољуб – требало би да добро протрља очи прије него што оде до Фахре да му да интервју за Аваз.

 

Аутор Ненад Кецмановић 

 

Насловна фотографија: Анадолија

 

Извор sveosrpskoj.com, 05. март 2020.