Stepske imperije i Erdoganovi snovi

Niko u Moskvi više ne veruje ni u jednu jedinu Erdoganovu reč, obećanje ili dodvoravanje. U pozadini njegovih poteza stoji istorijska megalomanija

Najnovija epizoda beskonačne sirijske tragedije bi mogla da se opiše rečima – Grčka je za dlaku blokirala „invaziju“ sirijskih izbeglica na Evropu. Predsednik Erdogan je zapredio invazijom još dok je odbijao „bednu ponudu EU“ da podmiti Tursku sa svega milijardu evra. Međutim, stvari su mnogo komplikovanije od toga. Ono što Erdogan zapravo pretvara u sopstveno oružje su uglavnom ekonomski migranti – od Avganistana do Sahela – a ne sirijske izbeglice.

Informisani posmatrači u Briselu znaju da su međusobno isprepletane mafije – iračka, avganska, egipatska, tunižanska, marokanska – aktivne već duže vreme u krijumčarenju lica iz Sahela preko Turske, pošto je grčka ruta ka „Svetom Gralu“ Evropske unije mnogo bezbednija od Centralnog Mediterana. To što EU u „minut do dvanaest“ šalje emisara u Ankaru neće rezultovati promenama na terenu – iako neki unutar Brisela nastavljaju da dušebrižnički upozoravaju na potencijalno dupliranje milion „izbeglica“ koje pokušavaju da napuste Idlib i to kako će navodno doći do „masakra“ ukoliko Turska ne otvori svoje granice sa Sirijom.

Oni koji u Briselu spinuju priču pod naslovom „Turska je žrtva“ navode tri uslova za moguće rešenje. Prvi je prekid vatre – koji je zapravo već na snazi zahvaljujući sporazumu iz Sočija, ali ga Turska ne poštuje. Drugi je „politički proces“ – koji, opet, postoji: to je Astana proces u kojem učestvuju Rusija, Turska i Iran. A treći je „humanitarna pomoć“ – eufemizam koji u stvari znači NATO intervenciju u stilu „humanitarnog imperijalizma“ kakav smo videli u slučaju Libije.

Kako stvari stoje, dve činjenice su neporecive. Prva: grčka vojska nije u stanju da izađe na kraj sa planom Ankare da „izbeglice“ pretvori u sopstveno oružje.  Druga je nešto što NATO fanaticima tera penu na usta: od osmanske opsade Beča, ovo je prvi put u poslednja četiri veka da „muslimansku invaziju“ na Evropu sprečava, niko drugi – do Rusija.

KRAJ STRPLjENjA ZA SULTANA
Prošle nedelje, Ankara je pokrenula još jednu vojnu avanturu u stilu Pentagona, krštenu kao „Prolećni štit“. Sve odluke centralizovano donosi trijumvirat: Erdogan, ministar odbrane Hulusi Akar i direktor MIT (turske obaveštajne službe) Hakan Fidan. Džon Helmer ih je slikovito nazvao SUV (Sultan and the Ugly Viziers – „Sultan i gadni veziri“).

Behlul Ozkan sa Univerziteta u Marmarisu, ugledni kemalistički akademik, čitavu tragediju objašnjava kao proces koji se odvija od 1980-ih, a sada je ponovo u prvom planu sa mnogo većim dimenzijama otkako je otpočelo sirijsko poglavlje tzv. „Arapskog proleća“ iz 2011. godine.

(Sleva nadesno) Turski ministar odbrane Hulusi Akar, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i direktor turske obaveštajne službe Hakan Fidan
(Sleva nadesno) Turski ministar odbrane Hulusi Akar, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i direktor turske obaveštajne službe Hakan Fidan

Ozkan optužuje Erdogana da je „pet grupacija koje nije trebalo da budu fundamentalističke pretvorio u osvajačke trupe“ i potom „te oružane grupe nazvao po osmanskim sultanima“, tvrdeći da predstavljaju neku vrstu armije nacionalnog spasa. Ali ovog puta, tvrdi Ozkan, rezultati su mnogo gori – od miliona izbeglica, preko užasnog uništenja Sirije, do „stvaranja političkih i vojnih struktura unutar Turske koje na opasan način utiču na našu nacionalnu bezbednost“.

Reći da je ruskom generalštabu apsolutno dozlogrdilo sa glupostima SUV ekipe je totalni eufemizam. To je pozadina sastanka Putina i Erdogana u Moskvi, planiranog za ovaj četvrtak. Metodično, Rusi podrivaju turske operacije do tačke neodrživosti – u rasponu od obnovljene vazdušne podrške Sirijskoj arapskoj armiji do elektronskih kontramera koje totalno razbijaju turske dronove.

Ruski diplomatski izvori potvrđuju tezu da niko u Moskvi više ne veruje ni u jednu jedinu Erdoganovu reč, obećanje ili dodvoravanje. Tako da je beskorisno zatražiti od njega da ispoštuje sporazum iz Sočija. Zamislite sun-cuovski sastanak na kojem ruska strana demonstrira oličenje uzdržanosti dok procenjuje koliko patnje Erdogan može da podnese pre nego što odluči da se povuče iz svoje avanture u Idlibu.

PROTO-MONGOLSKA GLUPOST
Koji duhovi prošlosti obuzimaju Erdoganovu podsvest? Neka istorija bude naš vodič i zajašimo kroz imperije stepa. U petom veku, narod Juan Juan – proto-Mongoli onoliko koliko i njihovi rođaci Beli Huni (koji su živlei u današnjem Avganistanu) – bio je prvi koji je svojim prinčevima dodeljivao titulu „kan“ – što su kasnije koristili Turci i Mongoli.

Ogromni evroazijski turkijsko-mongolski lingvistički spektar – koji su detaljno izučili vrhunski francuski eksperti poput Ž.P. Rua (J.P. Roux) – razvio se putem osvajačkih migracija, manje ili više efemernih imperijalnih država i akumuliranja raznovrsnih etničkih grupa oko rivalskih turskih i mongolskih dinastija. Možemo govoriti o evroazijskom turskom prostoru od Centralne Azije do Mediterana u trajanju ne manjem od milenijuma i po, ali – što je ključno – od svega 900 godina u Maloj Aziji, tj. današnjoj Anadoliji.

Ovo su bila visoko hijerarhizovana i militarizovana društva, nestabilna ali i dalje sposobna da u adekvatnim uslovima – poput pojave harizmatične ličnosti – preduzmu snažan kolektivni poduhvat u političkom smislu. Tako posmatrano, mentalni sklop harizmatičnog Erdogan-kana nije toliko različit od onoga što se događalo vekovima unazad.

Napuštena pećinska skrovišta u Kapadokiji, Anadolija (Foto: tinzabo/Fotolia)
Napuštena pećinska skrovišta u Kapadokiji, Anadolija (Foto: tinzabo/Fotolia)

Prvi oblik ove socio-kulturne tradicije se pojavio još i pre konverzije u islam – do koje je došlo nakon bitke kod Talasa 751. godine, u kojoj su Arapi potukli Kineze. Ipak, glavni deo toga kristalizovao se u Centralnoj Aziji od 10. i 11. veka nadalje. Za razliku od Grčke na Egeju, Indije ili Han Kine, ovde nikada nije postojao centralni fokus u smislu kulturnog usidrenja ili vrhovnog identiteta koji rukovodi celim procesom. Danas ovu ulogu u Turskoj ima Anadolija – no to je fenomen 20. veka.

Istorija je stvorila evroazijsku osovinu koja se kroz stepu proteže od istoka ka zapadu – od Centralne Azije do Anadolije – duž koje su nomadska plemena, turska i turkmenska, a potom i osmanski Turci, migrirali i napredovali kao osvajači u dugom periodu od 7. do 17. veka. To je čitav milenijum izgradnje niza sultanata, emirata i imperija. Nije ni čudo što turski predsednik sebe zamišlja kao Erdogan-kana ili sultana Erdogana.

„IDLIB JE MOJ“
Prema tome, postoji veza između turkofonih plemena Centralne Azije iz petog i šestog veka i sadašnje turske nacije. U periodu od šestog do 11. veka postojali su kao konfederacija velikih plemena. Potom, krećući se jugozapadno, osnivali su države. Kineski izvori beleže prve „turkute“ (turska carstva) u obliku Istočnih Turaka u Mongoliji i Zapadnih Turaka u Turkestanu. Za njima su sledila manje ili više efemerna carstva stepa poput ujgurskog iz osmog veka (Ujguri su, inače, izvorno bili budisti). Interesantno je kako je ova izvorna prošlost Turaka u Centralnoj Aziji, ona koja je prethodila islamu, od strane kemalista uzdignuta do maltene mitskog statusa.

Ovaj univerzum oduvek su obogaćivali spoljni elementi – poput arapsko-persijskog islama i njegovih institucija nasleđenih od Sasanida, ili Vizantijskog carstva, čije su strukturne elemente usvojile Osmanlije. Kraj Osmanske imperije i brojne trzavice koje su usledile (Balkanski ratovi, Prvi svetski rat, Grčko-turski rat) u završnici su doveli do turske nacionalne države koncentrisane u Maloj Aziji (odnosno Anatoliji) i istočnoj Trakiji. To je nacionalna teritorija koja je isključivo turska i poriče prisustvo bilo kojoj manjini koja nije sunitska ili turkofona.

Očigledno da to nije dovoljno Erdogan-kanu. Čak i provincija Hataj, koja se priključila Turskoj 1939, nije dovoljna. Kao ishodište istorijskog Antioha i Aleksandrete, Hataj je preimenovan u Antakiju i Iskenderun. Lozanskim mirom, Hataj je bio uključen u francuske posede u Siriji i Libanu. Turska verzija istorije kaže da je Hataj proglasio nezavisnost 1938. – dok je Ataturk još bio živ – i potom se odlučio na ujedinjenje sa Turskom. Sirijska verzija kaže da je Hataj preuzet nameštenim referendumom u francuskoj režiji, kako bi se zaobišao sporazum iz Lozane.

Deca iz provincije Hataj sa turskim zastavama pozdravljaju turski vojni konvoj na putu ka osmatračnicama u Idlibu, 07. februar 2020. (Foto: Cem Genco/Anadolu Agency)
Deca iz provincije Hataj sa turskim zastavama pozdravljaju turski vojni konvoj na putu ka osmatračnicama u Idlibu, 07. februar 2020. (Foto: Cem Genco/Anadolu Agency)

Erdogan-kan je saopštio: „Idlib je moj!“ Sirija i Rusija odgovaraju – „ne, nije“. Prošli su dani kad su turkofona stepska carstva prosto mogla da gaze i osvajaju teritorije…

 

Naslovna fotografija: Turkish Presidential Palace via Reuters/Cem Oksuz

 

Izvor Asia Times