Степске империје и Ердоганови снови

Нико у Москви више не верује ни у једну једину Ердоганову реч, обећање или додворавање. У позадини његових потеза стоји историјска мегаломанија

Најновија епизода бесконачне сиријске трагедије би могла да се опише речима – Грчка је за длаку блокирала „инвазију“ сиријских избеглица на Европу. Председник Ердоган је запредио инвазијом још док је одбијао „бедну понуду ЕУ“ да подмити Турску са свега милијарду евра. Међутим, ствари су много компликованије од тога. Оно што Ердоган заправо претвара у сопствено оружје су углавном економски мигранти – од Авганистана до Сахела – а не сиријске избеглице.

Информисани посматрачи у Бриселу знају да су међусобно испреплетане мафије – ирачка, авганска, египатска, тунижанска, мароканска – активне већ дуже време у кријумчарењу лица из Сахела преко Турске, пошто је грчка рута ка „Светом Гралу“ Европске уније много безбеднија од Централног Медитерана. То што ЕУ у „минут до дванаест“ шаље емисара у Анкару неће резултовати променама на терену – иако неки унутар Брисела настављају да душебрижнички упозоравају на потенцијално дуплирање милион „избеглица“ које покушавају да напусте Идлиб и то како ће наводно доћи до „масакра“ уколико Турска не отвори своје границе са Сиријом.

Они који у Бриселу спинују причу под насловом „Турска је жртва“ наводе три услова за могуће решење. Први је прекид ватре – који је заправо већ на снази захваљујући споразуму из Сочија, али га Турска не поштује. Други је „политички процес“ – који, опет, постоји: то је Астана процес у којем учествују Русија, Турска и Иран. А трећи је „хуманитарна помоћ“ – еуфемизам који у ствари значи НАТО интервенцију у стилу „хуманитарног империјализма“ какав смо видели у случају Либије.

Како ствари стоје, две чињенице су непорециве. Прва: грчка војска није у стању да изађе на крај са планом Анкаре да „избеглице“ претвори у сопствено оружје.  Друга је нешто што НАТО фанатицима тера пену на уста: од османске опсаде Беча, ово је први пут у последња четири века да „муслиманску инвазију“ на Европу спречава, нико други – до Русија.

КРАЈ СТРПЉЕЊА ЗА СУЛТАНА
Прошле недеље, Анкара је покренула још једну војну авантуру у стилу Пентагона, крштену као „Пролећни штит“. Све одлуке централизовано доноси тријумвират: Ердоган, министар одбране Хулуси Акар и директор MIT (турске обавештајне службе) Хакан Фидан. Џон Хелмер их је сликовито назвао SUV (Sultan and the Ugly Viziers – „Султан и гадни везири“).

Бехлул Озкан са Универзитета у Мармарису, угледни кемалистички академик, читаву трагедију објашњава као процес који се одвија од 1980-их, а сада је поново у првом плану са много већим димензијама откако је отпочело сиријско поглавље тзв. „Арапског пролећа“ из 2011. године.

(Слева надесно) Турски министар одбране Хулуси Акар, турски председник Реџеп Тајип Ердоган и директор турске обавештајне службе Хакан Фидан
(Слева надесно) Турски министар одбране Хулуси Акар, турски председник Реџеп Тајип Ердоган и директор турске обавештајне службе Хакан Фидан

Озкан оптужује Ердогана да је „пет групација које није требало да буду фундаменталистичке претворио у освајачке трупе“ и потом „те оружане групе назвао по османским султанима“, тврдећи да представљају неку врсту армије националног спаса. Али овог пута, тврди Озкан, резултати су много гори – од милиона избеглица, преко ужасног уништења Сирије, до „стварања политичких и војних структура унутар Турске које на опасан начин утичу на нашу националну безбедност“.

Рећи да је руском генералштабу апсолутно дозлогрдило са глупостима SUV екипе је тотални еуфемизам. То је позадина састанка Путина и Ердогана у Москви, планираног за овај четвртак. Методично, Руси подривају турске операције до тачке неодрживости – у распону од обновљене ваздушне подршке Сиријској арапској армији до електронских контрамера које тотално разбијају турске дронове.

Руски дипломатски извори потврђују тезу да нико у Москви више не верује ни у једну једину Ердоганову реч, обећање или додворавање. Тако да је бескорисно затражити од њега да испоштује споразум из Сочија. Замислите сун-цуовски састанак на којем руска страна демонстрира оличење уздржаности док процењује колико патње Ердоган може да поднесе пре него што одлучи да се повуче из своје авантуре у Идлибу.

ПРОТО-МОНГОЛСКА ГЛУПОСТ
Који духови прошлости обузимају Ердоганову подсвест? Нека историја буде наш водич и зајашимо кроз империје степа. У петом веку, народ Јуан Јуан – прото-Монголи онолико колико и њихови рођаци Бели Хуни (који су живлеи у данашњем Авганистану) – био је први који је својим принчевима додељивао титулу „кан“ – што су касније користили Турци и Монголи.

Огромни евроазијски туркијско-монголски лингвистички спектар – који су детаљно изучили врхунски француски експерти попут Ж.П. Руа (J.P. Roux) – развио се путем освајачких миграција, мање или више ефемерних империјалних држава и акумулирања разноврсних етничких група око ривалских турских и монголских династија. Можемо говорити о евроазијском турском простору од Централне Азије до Медитерана у трајању не мањем од миленијума и по, али – што је кључно – од свега 900 година у Малој Азији, тј. данашњој Анадолији.

Ово су била високо хијерархизована и милитаризована друштва, нестабилна али и даље способна да у адекватним условима – попут појаве харизматичне личности – предузму снажан колективни подухват у политичком смислу. Тако посматрано, ментални склоп харизматичног Ердоган-кана није толико различит од онога што се догађало вековима уназад.

Напуштена пећинска скровишта у Кападокији, Анадолија (Фото: tinzabo/Fotolia)
Напуштена пећинска скровишта у Кападокији, Анадолија (Фото: tinzabo/Fotolia)

Први облик ове социо-културне традиције се појавио још и пре конверзије у ислам – до које је дошло након битке код Таласа 751. године, у којој су Арапи потукли Кинезе. Ипак, главни део тога кристализовао се у Централној Азији од 10. и 11. века надаље. За разлику од Грчке на Егеју, Индије или Хан Кине, овде никада није постојао централни фокус у смислу културног усидрења или врховног идентитета који руководи целим процесом. Данас ову улогу у Турској има Анадолија – но то је феномен 20. века.

Историја је створила евроазијску осовину која се кроз степу протеже од истока ка западу – од Централне Азије до Анадолије – дуж које су номадска племена, турска и туркменска, а потом и османски Турци, мигрирали и напредовали као освајачи у дугом периоду од 7. до 17. века. То је читав миленијум изградње низа султаната, емирата и империја. Није ни чудо што турски председник себе замишља као Ердоган-кана или султана Ердогана.

„ИДЛИБ ЈЕ МОЈ“
Према томе, постоји веза између туркофоних племена Централне Азије из петог и шестог века и садашње турске нације. У периоду од шестог до 11. века постојали су као конфедерација великих племена. Потом, крећући се југозападно, оснивали су државе. Кинески извори бележе прве „туркуте“ (турска царства) у облику Источних Турака у Монголији и Западних Турака у Туркестану. За њима су следила мање или више ефемерна царства степа попут ујгурског из осмог века (Ујгури су, иначе, изворно били будисти). Интересантно је како је ова изворна прошлост Турака у Централној Азији, она која је претходила исламу, од стране кемалиста уздигнута до малтене митског статуса.

Овај универзум одувек су обогаћивали спољни елементи – попут арапско-персијског ислама и његових институција наслеђених од Сасанида, или Византијског царства, чије су структурне елементе усвојиле Османлије. Крај Османске империје и бројне трзавице које су уследиле (Балкански ратови, Први светски рат, Грчко-турски рат) у завршници су довели до турске националне државе концентрисане у Малој Азији (односно Анатолији) и источној Тракији. То је национална територија која је искључиво турска и пориче присуство било којој мањини која није сунитска или туркофона.

Очигледно да то није довољно Ердоган-кану. Чак и провинција Хатај, која се прикључила Турској 1939, није довољна. Као исходиште историјског Антиоха и Александрете, Хатај је преименован у Антакију и Искендерун. Лозанским миром, Хатај је био укључен у француске поседе у Сирији и Либану. Турска верзија историје каже да је Хатај прогласио независност 1938. – док је Ататурк још био жив – и потом се одлучио на уједињење са Турском. Сиријска верзија каже да је Хатај преузет намештеним референдумом у француској режији, како би се заобишао споразум из Лозане.

Деца из провинције Хатај са турским заставама поздрављају турски војни конвој на путу ка осматрачницама у Идлибу, 07. фебруар 2020. (Фото: Cem Genco/Anadolu Agency)
Деца из провинције Хатај са турским заставама поздрављају турски војни конвој на путу ка осматрачницама у Идлибу, 07. фебруар 2020. (Фото: Cem Genco/Anadolu Agency)

Ердоган-кан је саопштио: „Идлиб је мој!“ Сирија и Русија одговарају – „не, није“. Прошли су дани кад су туркофона степска царства просто могла да газе и освајају територије…

 

Насловна фотографија: Turkish Presidential Palace via Reuters/Cem Oksuz

 

Извор Asia Times