Britansko otkrivanje istine o Srebrenici

Nedavno objavljeni britanski dokumenti o Srebrenici pokazuju da smo sve vreme govorili istinu. To je važno kako bismo se odbranili od agresije u hibridnom ratu

Kada su početkom ove godine naši mediji objavili delove dokumenata iz Nacionalnog arhiva Velike Britanije koji sadrže prethodno neobjavljene činjenice o Srebrenici, isticalo se nekoliko ključnih delova. Na primer, u izveštaju Ministarstva odbrane Velike Britanije, od 11. jula 1995. godine, navodi se sledeće: „Nedavni napadi armije bosanskih Srba na Srebrenicu su izazvani konstantnim bosansko-hercegovačkim napadima u prethodna tri meseca na njihove rute snabdevanja južno od enklave. Napadi ove armije su gotovo sigurno pokrenuti od strane lokalnog komandanta i mi ne mislimo da su deo plana Pala da se pregazi enklava.“

Važnost ovog navoda leži u tome što on, između ostalog, predstavlja (još jedan) dokaz da, ne da nije bilo nikakvog plana za izvršavanje „genocida“ od strane Vojske Republike Srpske u Srebrenici, već nije bilo nikakvog prethodnog plana čak ni za zauzimanje čitave enklave. A ako nije bilo plana, onda nema dokaza namere da se počini genocid. Nećemo se sada baviti time da li je ono što se desilo u i oko Srebrenice u julu 1995. predstavljalo „genocid“ ili ne. Mi svi ovde znamo da ga nije bilo, i već je mnogo kvalitetnih radova na tu temu objavljeno. Ono što je korisno je da smo sada dobili još jedan argument u prilog tom našem stanovištu, posredstvom zvanične dokumentacije vlade Velike Britanije.

PREĆUTANA ISTINA
Još 2006. godine sam objavio kratku knjigu o dešavanjima vezanim za Srebrenicu u julu 1995, pod naslovom Zabranjena istina o Srebrenici: priručnik zasnovan isključivo na stranim izvorima. Da vidimo koliko se, prema njoj, ovo što je tek sad izašlo na svetlost dana poklapa sa onim što je, na primer, objavljeno u jednim važnim zapadnim novinama još 14. jula 1995. Ugledni vojni analitičar londonskog Tajmsa Majkl Evans piše sledeće: „Postoje izveštaji da je do 1.500 Srba učestvovalo u napadu na Srebrenicu, ali su obaveštajni izvori ocenili da je glavni napad izvelo oko 200 ljudi, sa pet tenkova. ‘Bila je to operacija prilično niskog nivoa, ali iz nekog nerazumljivog razloga, vojnici Vlade BiH nisu pružili preveliki otpor,’ rekao je jedan izvor“.

Nekoliko godina kasnije, 2002. godine, Holandski institut za ratnu dokumentaciju je objavio obimnu studiju vezanu za događanja u Srebrenici. Ovo je citat iz tog izveštaja: „Gledajući unazad, nema indicija da je povećana aktivnost VRS u istočnoj Bosni početkom jula 1995. bila usmerena na bilo šta drugo osim na neutralisanje srebreničke zaštićene zone i presecanje glavnog puta prema Žepi. Plan kampanje je sačinjen drugog jula. Napad je započeo šestog jula. Bio je toliko uspešan i naišao je na toliko malo otpora da je uveče devetog jula odlučeno da se ide dalje i vidi da li je moguće zauzeti celu enklavu.“ Dakle, ove stvari što se sada objavljuju kao velika novost su se još tada, u vreme samih događaja ili malo posle toga, znale.

Znale su ne samo zapadne vlade i obaveštajne službe, već i ugledni masmediji, i to objavljivali – pre nego što je uspostavljena stroga cenzura. A ipak, uprkos tom početnom, istinitom izveštavanju nekih zapadnih medija, i uprkos ovim izveštajima koje tek sada čitamo, a koji su još tada bili poznati njihovim visokim zvaničnicima – Britanci i njihovi zapadni saveznici su se opet ponašali kao da ništa od toga ne znaju. I tako se ponašaju i dan-danas. Dakle, treba ponoviti, ako treba, milion puta srpskim ušima – naše neprijatelje istina apsolutno ne zanima. Kad nam oni nešto kažu, to nije komunikacija na način na koji je mi shvatamo, razmena informacija ili pokušaj dolaženja do neke istine. Kod njih su reči oružje, rat vođen drugim sredstvima. Kad prestanu oružana dejstva onda kreće retorika, izmišljeni narativi, verbalna agresija. I to se radi i dan-danas, od strane mnogih koji nam se predstavljaju kao prijatelji. I neće se skoro promeniti. Britanci su sve ovo znali, a 2015. godine su ipak pokušali da kroz Savet bezbednosti proguraju rezoluciju koja bi Srbe trajno obeležila kao genocidan narod.

U novoobjavljenim britanskim dokumentima postoje još neke važne pojedinosti koje su dobile manje publiciteta. Na primer, imamo nedvosmislena priznanja britanskih vladinih zvaničnika da Srebrenica nije bila demilitarizovana, iako je po sporazumu iz maja 1993. godine bila dogovorena i potpisana demilitarizacija Srebrenice. I čak je tada postojalo jedno razmišljanje u Ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije, izrečeno u njihovim internim diskusijama na dan oslobađanja Srebrenice 11. jula 1995 godine, da srpskoj strani treba ponuditi demilitarizaciju Srebrenice u zamenu za povlačenje snaga VRS. Drugim rečima, ponudili bi nešto što je trebalo da urade već odavno, pre dve godine, a nisu, u punom očekivanju da će im srpska strana ovog puta poverovati i odreći se već dobijenog, u zamenu za novo obećanje strane koja nije ispunila ni svoja prethodna obećanja.

Ljudi posmatraju prolazak tenka UN-a ulicama Srebrenice, jul 1995. (Foto: sveosrpskoj.com)
Oklopno vozilo Ujedinjenih nacija na ulicama Srebrenice, jul 1995. (Foto: sveosrpskoj.com)

Znamo još i to, kada je od strane UNPROFOR-a sprovedena izvorna, nazovi demilitarizacija 1993, da se „zažmurilo na jedno oko“ i dozvolilo lokalnim muslimanskim snagama da predaju samo zastarelo i neupotrebljivo oružje a da bez problema zadrže ono pravo. Kao što se znalo u to vreme, a što je kasnije objavljeno u sarajevskim medijima u svedočenju ratnog šefa policije u Srebrenici, Hakije Meholjića, da je Aliji Izetbegoviću još u aprilu 1993. Bil Klinton radi izazivanja NATO intervencije nudio da „četničke snage“ uđu u Srebrenicu i izvrše pokolj pet hiljada muslimana. Dakle, ako neko traži plan – evo ga. Izetbegović je to kasnije demantovao – ali je opšte poznato koliko je njegova reč vredela.

Uostalom, na terenu je delovalo da se sve odvija upravo u skladu sa takvim scenarijom, tj. planom. Između ostalog, to objašnjava zašto su se superiorne snage Armije BiH povukle pred pet tenkova – kako izveštava londonski Tajms – odnosno četiri tenka, kako se navodi u novoobjavljenim britanskim papirima, i jednom četom VRS. Oko tri-četiri puta su bile jače muslimanske snage, a ipak su se, iako i superiorno naoružane, povukle, pritom ostavljajući svoju nejač „genocidnim“ Srbima. Dakle, sve se znalo još pre skoro 25 godina. Ipak, ne treba tvrditi da su novoobjavljeni britanski dokumenti nevažni.

ČINjENICE KAO KONTRAARGUMENTI
Nama su uvek potrebne sve moguće činjenice kao kontraargumenti, odbrana od diplomatsko-političke i informativne agresije koja se prema nama vrši i dan-danas. Odluka ustavnog suda BiH o faktičkom oduzimanju oko 3,5 odsto teritorije Republici Srpskoj je samo još jedan vid agresije, rata vođenog drugim, naizgled pravnim, a u suštini političkim sredstvima. Sve se danas instrumentalizuje: od ljudskih, građanskih i ustavnih parava, do međunarodnog prava. Sve je dozvoljeno u današnjoj verziji totalnog rata, koji se sada popularno naziva hibridnim.

Bitan preduslov za uspešnu odbranu od hibridnih agresija je ovladavanje informacijama i njihovo pravilno korišćenje. Teže je odupreti se pritiscima na diplomatskim sastancima i forumima ako ne raspolažemo svim činjenicama koje su nam na raspolaganju i ne libimo se da ih koristimo, i iza zatvorenih vrata i javno, utičući na javno mnjenje, koje opet vrši uticaj na politiku. Uz to, mi još uvek nedovoljno koristimo mogućnost da u medijima prijateljskih zemalja, od kojih su neke među vodećim svetskim silama današnjice, plasiramo činjenice. Čak ne ni propagandu, samo činjenice koje nam idu na ruku – jer, da ne idu, ne bi se toliko protiv nas lagalo. I da na osnovu tih činjenica doprinesemo izgradnji novog, istinitog narativa o prošlosti, najpre onoj bližoj, na osnovu kog se može izgraditi nova, legitimnija politika vodećih svetskih sila prema nama i našem regionu.

Evo samo jednog primera u kom pravcu treba menjati postojeće narative. Na primer, mi rat u BiH 1992-1995. često velikodušno kvalifikujemo kao građanski rat. Međutim, to je bio rat secesije. Muslimanski i hrvatski lideri su, uz pomoć spoljnih faktora i nelegalnog referenduma, uspeli da nasilno otcepe BiH od Jugoslavije. A ovih dana Komšić – koji Hrvate zapravo i ne predstavlja – i mlađi Izetbegović prete svakome ko čak i pomisli da otcepi i najmanji deo one iste BiH koju su oni, odnosno njihovi prethodnici, nasilno otcepili od Jugoslavije. Ne treba štedeti snage u pravilnom imenovanju njihove politike, i politike čiji su oni nastavljači. Jer, ni oni ne štede snagu u lažnom predstavljanju sebe kao žrtava, legalista i demokrata. A nisu ništa od toga.

Jasno je šta je cilj takve politike: da se Srbi svedu na najmanju moguću meru unutar avnojevskih enklava, da bi nas zatim polako ugušili na razne načine, čak i bez ratnih dejstava. Vidimo šta je sudbina Srba u Federaciji BiH. Tamo gde nema srpske države uskoro nestane i Srba, ili su svedeni na statističku grešku i potpuno obespravljeni. Kao i u Sloveniji, kojoj je Srbija velikodušno ustupila Komercijalnu banku ovih dana. Srbi su značajna manjina u Sloveniji, ali nikako ne mogu da dobiju status nacionalne manjine koji uživaju neke druge. A ipak se Slovenija uporno našoj javnosti predstavlja kao nekakav „prijatelj“. Dakle, možemo očekivati da se taj neprijateljski odnos prema Srbima, koji su jedini uspeli da naprave suverenu zajedničku državu na ovom prostoru, nastavi, pa i pojača.

Prema tome, svaki delić istine koji nam bude na raspolaganju, svaki dokument, poput ovih britanskih, koji pokazuje da smo sve vreme govorili istinu o događajima na ovim prostorima, pogotovo tokom poslednjih decenija, koristiće nam. Da možemo otvoreno, argumentovano da kažemo – ne možete više da nam prodajete rog za sveću, ne možete na osnovu svesnih laži da od nas iznudite nove ustupke. Dobro je što su ovi dokumenti objavljeni, bez obzira što nam ne donose ništa što se odavno nije znalo.

Nacionalni arhiv Velike Britanije (Foto: Nick Cooper/Wikipedia)
Nacionalni arhiv Velike Britanije (Foto: Nick Cooper/Wikipedia)

Neće njihovo objavljivanje promeniti ni jednu hašku presudu, naravno, jer to i nije pravi sud. Međutim, doći će i to vreme, kada će se preispitati i rad haškog tribunala – osim ako snage koje su ga osnovale ne izazovu opšti rat, čije je seme posejano upravo na našem prostoru 1990-ih. Doći će do istorijske revizije, osnovaće se, ako ne novi tribunali, a onda bar komisije, i sve će iznova biti stavljeno pod lupu. Ispitaće se, između ostalog, i čime je to Medlin Olbrajt u avgustu 1995. godine mahala u Savetu bezbednosti UN, tvrdeći da su to satelitski snimci koji dokazuju postojanje masovnih grobnica oko Srebrenice.

Šta je sa tim satelitskim snimcima? Oni su tada stavljeni pod ključ, za sledećih 30 do 50 godina. Zašto su i dalje pod ključem, ako je sve dokazano, ako su donesene presude da je bilo genocida u Srebrenici? Zašto celom svetu ne pokažu te snimke, da dokažu da su u pravu? Pisaće se tomovi o vremenu kada je laž ne samo pobedila istinu već postala i institucionalizovana. Da se tako nešto ne bi ponovilo. Da bi to vreme došlo, međutim, potrebno je da i mi uradimo svoj deo.

 

Pisana verzija izlaganja na tribini pod nazivom „Republika Srpska u svetlu novih činjenica o građanskom ratu u BiH“, održanoj 27. februara 2020. u Pres centru UNS-a u Beogradu.

 

Naslovna fotografija: Anadolija

 

Izvor Sveosrpskoj.com