Н. Бабић: Шта су заправо потписали Путин и Ердоган?

Упркос Ердогановој агресивној реторици и нападима Турске на Европу уз помоћ избеглица, превладао је прагматизам и Ердоган је одлучио да не следи најрадикалније присталице

На преговорима између руског предсједника Владимира Путина и турског предсједника Реџепа Тајипа Ердогана Москва и Анкара су се договориле:

1. Од поноћи шестог марта би непријатељства требала престати.
2. Ауто-пут М5 остаје под контролом Дамаска.
3. Ауто-путем М4 ће заједнички патролирати руска и турска војска. Безбедносна тампон зона сјеверно и јужно од ауто-пута ће бити шест километара.
4. Турска задржава право реаговати у случају напада на турске снаге у покрајини од стране сиријске војске.

Већ овдје можемо видјети да су трећа и четврта ставка врло упитне у смислу спровођења. Али покушајмо боље разумјети  политичке резултате преговора у Москви између Путина и Ердогана.

Као резултат вишесатних преговора предсједника Русије и Турске је у провинцији Идлиб склопљено примирје, што нагло смањује степен напетости који је пријетио гадним сценаријима који нису искључили ни директни сукоб оружаних снага Русије и Турске. Упркос Ердогановој агресивној и алармантној реторици и нападима Турске на Европу уз помоћ избјеглица, превладао је прагматизам и Ердоган је одлучио не слиједити најрадикалније присталице који су захтијевали напад на Алеп и Дамаск, не бојећи се рата с Русијом и Ираном.

Ердоган и други званичници стално су изјављивали како немају проблема с Русијом и желе избјећи директни сукоб с Русијом. Због тога су отишли у Москву с прилично тешким позицијама и никаквим адутима. Наиме, Русија је одбила престати подржавати Дамаск, а Иран је директно запријетио нападом на турску војску ако Турска настави нападати проиранске борце. Европа је за кризу с избјеглицама окривила Турску, а не Русију и Сирију, а САД су одбиле пружити директну подршку Ердогану, изражавајући жељу само да помогну у муницији и „размишљају“ о пријеносу неколико система противваздушне обране Патриот.

Блицкриг у Идлибу није успио, сиријска војска се, уз подршку Русије и Ирана, а посебно Хезболаха, опоравила од удара турских оружаних снага и чак је била у стању кренути у контраофензиву, поновно ослобађајући Саракиб и неколико села сјеверно и западно од града. Ситуација у Либији озбиљно се погоршава, гдје Турска трпи значајне губитке у људству и опреми, а сама Турска је директно оптужена да подржава тероризам у Либији.

Ердоганов рејтинг у земљи пада и мање од трећине Турака одобрава рат у Сирији. Турска лира и дионице турских компанија су након избијања непријатељстава почели падати, посебно у позадини гласина о могућности увођења нових санкција Русије против парадјза, грађевинске индустрије и туризма.

Због тога је Ердоган у Москву стигао с врло сумњивим међународним положајем Турске, домаћим проблемима и недостатком значајног напретка у Идлибу. Могао је или тражити компромис који ће му омогућити да спаси „образ“ или повећати улог, пријетећи Русији ратом или барем блокирајући Босфор, што би упропастило односе Турске с Русијом и Ираном. Москва и Техеран јасно су дали до знања да нису против сарадње с њим, али само ако се Ердоган врати у стварност и одустане од намјерно нереалних захтјева које је изнио, пријетећи Дамаску ратом ако не повуче своје трупе на линију из времена склапања споразума у Сочију. Тако је у преговорима у Москви Ердоган морао направити значајне уступке како би изашао из ситуације новог статуса кво на линији фронта, уз свакодневне губитке људи и опреме, а посебно дронова које турска војска има у ограниченим количинама. Иако је данима то понављао, граница из Сочија је ствар прошлости и ауто-пут М-5, иако се то директно није спомињало, остаје Асаду, а Турска је присиљена да прихвати реалност на терену.

Овдје долази најзанимљивија ствар, јер се Турска опет на нешто обвезује, а то мора договорити с терористичким групама на терену. Ердоган се обвезује да ће деблокирати ауто-пут М4 до 15. марта. Ово је један од услова споразума из Сочија којег Турска није испунила. Сада има тачан рок. Уз то би требао осигурати безбедносну заштитну зону сјеверно и јужно од ауто-пута шест километара. Тада би дуж ауто-пута требале почети заједничке руско-турске патроле, попут оних које стално виђамо у сјевероисточној Сирији.

Још једна важна ствар, све осматрачнице које су смјештене у позадини Асадових трупа за сада остају тамо. О њиховој деблокади по уговору се уопште и не расправља. Или ће сједити беспослени и набављати залихе уз помоћ Русије, или ће се након неког времена тихо повући и отићи. Вриједи подсјетити да је протеклог дана Ердоган запријетио да ће силом деблокирати све те пунктове. Да, Турска је такође задржала право напада на Асадову војску ако она прва нападне турске снаге, али у пракси смо видјели да Сиријци никада нису први напали, а Асад је рекао да нема проблема с Турском, већ с Ердоганом.

С друге стране, Ердоган није дао посебна обећања што се тиче раздвајања “умјерених” и “радикалних” милитаната, што значи да присутност терористичких банди у Идлибу задржава висок потенцијал за ескалацију, како уз знање Турске, тако и на обичан захтјев појединачних теренских команданата. Турска је помоћу своје оружане интервенције успјела спасити милитанте Идлиба, иако су изгубили већи дио покрајине, јер би без интервенције турске војске Асад до љета ослободио читав Идлиб и лишио Ердогана вриједне преговарачке имовине. Тако је Ердоган још увијек у игри и задржао је важан преговарачки улог, иако га је све то коштало много новца и политичких бодова у самој Турској.

Русија је овим споразумима уствари очувала све успјехе Асада на терену, које је сиријска војска платила релативно великим жртвама. Пуно мањим од оних када је губила цијеле покрајине у почетку рата, али за једну обучену и добро наоружану војску с ратним искуством прилично великим. У суштини, Ердоган може рећи да се није предао и поклекнуо пред Асадом. Дакле, ако примирје заиста успије, може се рећи да је зимска кампања, која је започела средином децембра у Идлибу, формално „завршила петог марта“. Ослобођене су велике територије провинција Идлиб, Алеп и Хама. Терористи у Идлибу сада контролишу мање од половине покрајине, а Асад је успио обновити комуникацију између Дамаска ​​и Алепа, што ће помоћи јачању Сирије.

Уопштено говорећи, Асад је постигао велике војне успјехе током зиме. Милитанти у Идлибу претрпјели су још један стратешки пораз у биткама за ауто-пут М5, а чак им ни подршка једне од најјачих НАТО сила није помогла да побједе. Русија је успјела одбранити Асадове војне успјехе и присилила је Ердогана да се поново врати умањеној верзији Споразума из Сочија.

Наравно, кључно је питање хоће ли данашњи споразуми јамчити дугорочну стабилизацију фронта до краја рата и формирања послијератне Сирије или ћемо након неког времена видјети „римејк“ догађаја у којима ће се Ердоган поновно сјетити да има Ел Голанија и сиријску Ал каиду и његове пријатеље из осталих терористичких фракција, које би под земљу требао смјестити он, или ће то учинити најбољи офталмолог Блиског истока, након што надокнади губитке у људству и опреми након зимске кампање, претходно оформивши јаку групу противваздушне одбране како би копнене јединице дјеловале без бојазни од удара турских дронова.

Уопштено говорећи, имамо други договор у којем је сватко пронашао своју корист, али Ердоган је овога пута морао дјеловати са слабих позиција, иако се трудио бити храбар у штампи, приказујући се као господар ситуације. Ипак, у Москви су га присилили да се врати у стварни свијет, што је на крају омогућило избјегавање ситуације која се могла претворити у велики рат с непредвидивим посљедицама.

Што се тиче Асадове побједе, од средине децембра до петог марта је сиријска војска отела Ердогану и Ал каиди 1.900 квадртних километара, укључујући градове Марат ел Нуман, Саракиб, Кафр Набл, Ал Еис, Расхидин-4, Икарда, Ел Караси и плато Анадан. Ердоган је за готово два дана отвореног рата против сиријске војске успио вратити контролу над 13 села јужно од магистрале М4 у сјеверозападној Хами, те Наираб с неколико околних села.

ТУЖНИ КОМЕНТАР “ЏИХАДИ ЈУЛИЈАНА” ИЗ БИЛДА
Њемачки новинар Јулијан Репке из Билда, познатији као “Џихади Јулијан”, коментарисао је московски споразум  између Путина и Ердогана и оно што је процурило до њега.

“Ни ријечи о осам опкољених осматрачница Турске. Нити ријечи о изласку режима из било којег града. Опет “тампон зона”, као у раније у Астани, коју су Асад, Путин и Иран користили за заузимање већег дијела зоне. Ердоган се предао. То је лако, као и проклетих милион цивила присилно расељених Асадовом и Путиновом офанзивом од децембра, а овај ће споразум њихова расељена лица учинити деценијама или заувијек. Баш невјероватно.

У Идлибу су данас убијена још три турска војника. Њихова смрт је на Ердогану, јер они су сада узалуд умрли. Колико је пута Ердоган јавно обећао да ће деблокирати осматрачнице опкољене турске војске? Десет пута? Двадесет пута?! За то обећање је погинуло више од 60 турских војника. Немам појма како га Турци још могу подржавати. Људи тврде да сам желио видјети “рат” између Русије и Турске. Је ли неко од вас пратио конференције за новинаре?! Турска је убила стотине Асадових војника и уништила опрему испоручену од Русије вриједну неколико милиона долара. Ипак, Путин је обећао да неће улазити у сукоб с Турском и изразио је саучешће. Турска би била на путу побједе да је напокон одлучила употријебити стотине тенкова и хиљаде војника у Идлибу. И све то, а да не узрокује ништа озбиљно код Русије. Али не. Због опортунизма, кукавичлука и лошег вођства Ердоган је одлучио пустити Путина и Асада да побиједе”, написао је Јулијан Репке за Билд.

Видите, све захваљујући Ердогану. За обожаватеље милитаната је јуче био жалостан дан. Ал џазиру Балкан нисам хтио ни читати. Можда сутра направим компилацију изјава, можда и не. Није ни важно. Ко губи има се право љутити или бити тужан, или што му је већ воља. За њих су ово врло потресне ствари. Тако је, јер су Ердоганови уступци очигледни, а унутрашњи притисак у Турској га је подстакао на ову авантуру и раскидање споразума, а то је Турску довело у још горе услове, јер Ердоган ипак жели здраве односе с Руском Федерацијом и Ираном, а то не иде заједно с агресијом на Сирију. Стога је пристао на уступке. А ако након свега што се догодило прекрши и ово обећање, мало је вјероватно да ће након тога добити чак и овако нешто.

У том смислу вриједи цитирати коментар ратног репортера канала АННА њуз с мјеста догађаја. „Артиљерија не пуца, авиони не лете. Све се одбранило и све су странке послушале предсједнике и отишле на починак. Никоме није било лако, јер су сви претрпјели знатне губитке. По цијену десетине турских војника, Ердоган је спасио терористичке групе од коначног пораза, а чак је уложио додатни напор и отворено уцјењивао своје противнике, али турска страна није била у стању обранити ауто-пут М5. Контролишући њу, Сиријци ће моћи имати нови поглед на послијератну обнову земље.

Напокон, Алеп ће добити нормалан приступ тржиштима у Дамаску и обалним лукама. Град ће моћи започети стварну обнову својих сјеверних и западних индустријских зона, које су прије рата осигуравале огроман број радних мјеста. Не вјерујем у слободно путовање ауто-путем М4 ни у ком случају, све док је Џиср ел Шугур и даље неслужбена пријестоница терориста из бивших совјетских република. Наша филмска екипа сигурно неће користити овај пут. Боље је потрошити додатних сат или пола путујући сеоским подручјима, него се растати од живота на првокласном ауто-путу. За нашу филмску екипу ова је кампања била једна од најтежих. Прсти на рукама ми нису довољни за бројање критичних ситуација које су нам се догодиле током снимања. Можда ћемо касније писати о томе, али још увијек не разумијем како смо остали живи и здрави у тим околностима.

Наводно је некоме потребан наш рад. Сада радимо на пуно материјала из најновијих битака. Ако све пође добро, изаћи ће за неколико дана. Хвала свима који прате наш рад. Трудићемо се да не изневјеримо ваша очекивања“, коментаришући споразум Путина с Ердоганом пише ратни репортер канала АННА њуз Сергеј Шилов.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: Presidential Press Service via AP

 

Извор logicno.com, 06. март 2020.