Velika nepoznanica

Kakvi su bili rezultati obraćanja Aleksandra Vučića na godišnjem skupu AIPAC-a i čemu Srbija može da se nada od njegovog boravka u Vašingtonu?

Kada su se, 2016. godine, bližili predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama, predsednik Srbije Aleksandar Vučić napravio je pogrešnu procenu – uostalom, i bilo je prirodnije da više poverenja pokloni Njujork tajmsu ili Vašington postu nego, na primer, Pečatu koji je jeretički ukazivao da se Njujork tajms i Vašington post varaju u proceni da je pobeda Hilari Klinton neizbežna – i, u pokušaju da stekne neki pozitivan poen u budućoj administraciji, govorio je pored Bila Klintona na debati „Balkan – 20 godina posle“ koju je organizovala njegova (i njena) fondacija „Klinton globalna inicijativa“. Četiri godine i prvi predsednički mandat Donalda Trampa kasnije, Vučić je pokazao da ume da uči na svojim greškama kada to hoće i kada mu se za to ukaže prilika.

Ta prilika ukazala mu se – a nije mogla da se ukaže sama od sebe, i svaka čast, bez imalo ironije, svima koji su na tome radili – ovih dana u Vašingtonu, kada se predsednik Srbije obratio godišnjem skupu AIPAC-a, Američko-izraelskog komiteta za javne poslove. Za razliku od 2016. godine, ovo je zaista sigurna opklada, koliko god može to da bude; jer, ne samo što je AIPAC jedna od najmoćnijih i najuticajnijih lobističkih grupa u Sjedinjenim Američkim Državama, i ne samo što poseduje izrazit uticaj na administraciju aktuelnog predsednika SAD koji ima ozbiljnu šansu da bude reizabran trećeg novembra na još četiri godine, već i zato što postoji obilje upečatljivih dokaza AIPAC-ove moći u obema relevantnim partijama u Americi.

Bila je ovo, elem, i te kako dobra prilika za lobiranje za našu stvar u samom, takoreći, srcu tame u Vašingtonu. Utoliko bolja što Izrael – kao što je poznato – nije priznao samoproglašenu nezavisnost Kosova i Metohije pa je, uzgred budi rečeno, utoliko neobičnije što ovu priliku da se javno obrati AIPAC-u Vučić nije iskoristio, iako priliku jeste iskoristio da ishvali odnose Srbije i Izraela, i da od srca zahvali Izraelu na ovoj činjenici. U svakom slučaju, iako je Vučićev nastup na skupu AIPAC-a bio dobar već i zato što ne može da nam škodi, a pride možda može da nam donese i poneku korist, unapred je jasno da moć našeg lobiranja ne treba precenjivati. Naročito ako to naše lobiranje ide nasuprot njihovim namerama.

NESPORNE ČINjENICE
Ali njihove namere – jedna sasvim nova i otuda osvežavajuća okolnost – danas nije tako lako rastumačiti kao što je bilo donedavno, kada nismo imali ama baš nikakvog razloga da se od njih nadamo ičemu pozitivnom. Ne znači to ni da je sada mnogo drugačije, ali hajde da složimo sve poznate a nesporne činjenice kako bismo iz njih izvukli nekakav zaključak o onome što nam se dešava i kuda bi to moglo da nas odvede.

Prva nesporna činjenica: Amerika je intenzivirala svoje učešće u procesu. O tome svedoči i čitavo angažovanje Ričarda Grenela, i to što se u Beloj kući Aleksandar Vučić sastao i s Grenelom i s Trampovim zetom Džaredom Kušnerom i sa savetnikom za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Robertom O’Brajenom, a uz njih i s državnim sekretarom Majkom Pompeom, najzad, i to što je Vučićev boravak u Vašingtonu iskorišćen i da mu se upriliči susret s predsednikom samozvanog Kosova Hašimom Tačijem.

Druga nesporna činjenica, koja deluje kao logični nastavak prethodne: Amerika traži neodložno i potpuno ukidanje prištinskih taksi jer su one glavna prepreka za nastavak dijaloga s Beogradom. Nimalo suptilno, a još manje diplomatski, Grenel je tvitovao nakon što je prištinski premijer Aljbin Kurti najavio delimično, a uz to i uslovno ukidanje ovih taksi: „Ne podržavamo polumere premijera Kurtija. Naša pozicija je sasvim jasna: takse moraju da budu ukinute u potpunosti. G. Kurti pravi ozbiljnu grešku – i to je jasno stavljeno do znanja predsedniku Tačiju u Beloj kući.“

Ričard Grenel (Foto: Sean Gallup/Getty Images)
Specijalni izaslanik predsednika SAD za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel (Foto: Sean Gallup/Getty Images)

Štaviše, Vučić će otkriti i da „Sjedinjene Države nisu tražile nikakav ustupak od Srbije u zamenu za ukidanje taksi Prištine“ – što se već može shvatiti i kao ozbiljna promena stava SAD, budući da je donedavno Vašington od nas zauzvrat tražio da prekinemo s lobiranjem protiv nezavisnosti Kosova – a kao svojevrsna potvrda ovih reči može da se shvati i Grenelovo retvitovanje poruke bivšeg šefa kosovske diplomatije Bedžeta Pacolija, koji je zatražio „momentalno ukidanje trgovinskih taksi, bez preduslova ili rokova“.

Treća činjenica, jer još smo u fazi sagledavanja ukupne situacije: U toku je ozbiljan sukob između SAD i Evropske unije koja je, za razliku od SAD, požurila da pozdravi Kurtijevu najavu kao „korak (koji) može da ima pozitivan efekat na obnavljanje regionalne trgovine i može da omogući obnavljanje dijaloga Beograda i Prištine čiji je posrednik Evropska unija“. I kao krajnje interesantno, zasad samo toliko, beležimo zapažanje da ovakva reakcija EU nije samo suštinski suprotna reakciji SAD već i Rusije, koja je, bezmalo grenelovskim rečnikom, Kurtijev potez odbacila kao „otvoreni pokušaj ucene i obezvređivanja“ u kome „reč uopšte nije o ’koraku napred’ koji bi poslužio da se deblokira proces dijaloga“.

I četvrta činjenica, valjda kao logična posledica prethodne: ovako demonstrirana nesloga između SAD i EU prelila se i na prištinsku političku scenu i u tamošnju vladu koja je trenutno podeljena na sastavne činioce, s Kurtijem na jednoj strani i Demokratskim savezom Kosova na drugoj, pri čemu Kurti insistira na svojoj meri koja ima podršku EU, dok DSK, saglasan s Vašingtonom, traži potpuno ukidanje taksi. A na sve ovo, dodajmo i to, dok je Vučić boravio u Vašingtonu, nadovezala se i lepa vest da je Sijera Leone povukla priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova.

ŠTA AMERIKA POKUŠAVA?
Šta se to, dakle, dešava? Kakva nam se to igra igra oko otadžbine i njenog najsvetijeg dela? Pojačano američko angažovanje trebalo bi da znači i njihovu želju da što pre dođu do planiranog cilja. Međutim, ako je tako, zašto se onda protive Kurtijevoj ideji umesto da je podrže, i time Beograd stave u neugodnu, defanzivnu situaciju da odbija ponudu koja je pred njega stavljena? I zašto Amerikanci ne nastupaju zajedno sa Evropskom unijom jer bi tako njihov pritisak na Srbiju bio jači umesto što je ovako oslabljen? Jed(i)no logično objašnjenje kaže da je reč o sukobu između EU i SAD oko inicijative na ovom području, no to objašnjenje i dalje ne osvetljava američku motivaciju za baš ovakvo postupanje.

Britanski novinar Tim Džuda ustvrdio je ovog utorka na Tviteru da se, posle susreta Vučića i Tačija u Vašingtonu, primičemo „prelomnoj tački u dijalogu“, te da „Trampovi ljudi žele da se brzo dođe do velikog dila“ u okviru koga bi došlo do razmene teritorija, ukidanja taksi bez reciprociteta i srpskog pristanka na ulazak „Kosova“ u Ujedinjene nacije bez uzajamnog priznanja. I zaista, postavlja se, jer ga je nemoguće izbeći, opravdano pitanje o čemu su sad razgovarali Vučić i Tači? Ovo tim pre što je i Vučić nedavno javno govorio da su već bili nadomak kompromisnog rešenja u kome je figurirala upravo ideja razgraničenja. Međutim, ubrzo posle serije Džudinih tvitova, tačku na spekulacije stavio je Grenel, njemu svojstvenim stilom: „Netačno. Nemaš pojma o čemu govoriš. Niko ne pokušava da ubrza proces i nema nikakvog velikog dila. Izmišljaš.“

Ričard Grenel i Aleksandar Vučić na zajedničkoj konferenciji za medije, Beograd, 24. januar 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Ričard Grenel i Aleksandar Vučić na zajedničkoj konferenciji za medije, Beograd, 24. januar 2020. (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Ali šta Amerika sad pokušava ako ne pokušava da ubrza proces, i ako zaista ne nudi bilo kakav veliki dil? Da proces uspori kako do velikog dila, kakvog Evropska unija priželjkuje u formi onog Ahtisari plus plus plana, ne bi ni došlo? S druge strane, decenije žalosnog iskustva govore nam da je uzaludno nadati se u američke namere koje bi nam iole bile prihvatljive. A opet, vremena se menjaju pred našim očima. Tako da, makar zabave radi, možda ipak treba potražiti višak značenja u činjenici da je Aleksandar Vučić bio pozvan da se obrati AIPAC-u, čime je ozbiljan publicitet udeljen i njemu i Srbiji, i kako onda od nje i od njega zatražiti da uradi ono što ni sam Izrael nije učinio…

 

Naslovna fotografija: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll

 

Izvor Pečat