Šta je moralna spoljna politika?

Liderstvo SAD u svetu uvek je bilo u skladu sa politikom „Amerika na prvom mestu“, ali počiva na širem razumevanju tog termina u odnosu na Trampovo tumačenje

Mnogi Amerikanci kažu da žele moralnu spoljnu politiku, ali se ne slažu oko toga šta ona znači. Korišćenje trodimenzionalne sheme moglo bi nam pomoći da izbegavamo pojednostavljene odgovore i sagledamo motive, sredstva i posledice delovanja američkih predsednika.

Razmotrite, na primer, predsednikovanja Ronalda Regana i dva Džordža Buša. Kada ljudi zahtevaju vođenje „reganovske spoljne politike“, oni ukazuju na jasnoću njegove retorike u predstavljanju vrednosti. Jasno navedeni ciljevi pomogli su da se domaća i međunarodna javnost informiše i motiviše. Ali to je bio samo jedan aspekt Reganove spoljne politike. Uspeh njegovog moralnog liderstva se takođe oslanjao na specifične metode pregovaranja i postizanja kompromisa. Ključno pitanje je da li je bio oprezan u balansiranju između svojih ciljeva i rizika u pokušaju da ih ostvari.

Reganova retorika u njegovom prvom mandatu dovela je do opasnog podizanja tenzija i nepoverenja između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, povećavajući rizik od pogrešnih procena ili incidenata koji bi doveli do rata. Ali je takođe i stvorila podsticaj za pregovaranje, što je Regan kasnije dobro iskoristio kada je Mihail Gorbačov došao na vlast u Sovjetskom Savezu. Regan je unapredio američke nacionalne interese, a to je učinio na način koji nije pogodovao isključivo interesima Amerike.

SPOLjNA POLITIKA BUŠOVIH
Suprotno tome, Džordž Buš stariji, po sopstvenom priznanju, na kraju Hladnog rata nije zagovarao transformaciju spoljnopolitičkih prioriteta. Njegov cilj je bio da izbegne katastrofu tokom perioda brzih i dalekosežnih geopolitičkih promena. Iako je pominjao „novi svetski poredak“, on nikada nije precizirao kako bi on izgledao. Suočavajući se sa okolnostima koje najvećim delom nisu mogli da kontrolišu, Buš i njegov tim su postavili ciljeve nastojeći da ostvare ravnotežu između novih mogućnosti i potrebe da se bude oprezan.

Buš je zauzdao svoje kratkoročne ciljeve kako bi održao dugoročnu stabilnost, zbog čega su mu neki kritičari prigovarali da njegovi ciljevi nisu bili dovoljno ambiciozni. Bio je oprezan u turbulentnim vremenima, uspevajući da američke ciljeve ostaruje na način koji nije bio previše uskogrud, nanoseći minimalnu štetu interesima spoljnih aktera. Pazio je da ne ponizi Gorbačova i da upravlja dolaskom Borisa Jeljcina na vlast u Rusiji.

Uz bolje komunikacione veštine, Buš je mogao bolje informisati američku javnost o tome kakva je priroda sveta sa kojim se Sjedinjene Države suočavaju nakon Hladnog rata. Ali uzevši u obzir neizvesnost istorije i potencijal za katastrofu nakon završetka Hladnog rata, Buš je imao jednu od najboljih spoljnih politika u periodu nakon 1945. godine. Omogućio je Sjedinjenim Državama da uberu plodove pobede u Hladnom ratu, istovremeno izbegavajući katastrofu.

Džordž Buš stariji u Ovalnom kabinetu, u Beloj kući (Foto: BARRY THUMMA/ASSOCIATED PRESS)
Džordž Buš stariji u Ovalnom kabinetu Bele kuće (Foto: BARRY THUMMA/ASSOCIATED PRESS)

Njegov sin, Džordž Buš mlađi, započeo je svoj prvi mandat sa ograničenim interesovanjem za spoljnu poltiku, ali su se njegovi ciljevi promenili nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Usredsredio se na nacionalnu bezbednost, ali je prigrlio demokratsku retoriku kako bi okupio svoje pristalice u doba krize. Njegova strategija nacionalne bezbednosti iz 2002. godine, koja se nazivala i „Bušovom doktrinom“, proklamovala je da će Sjedinjene Države „identifikovati i eliminisati teroriste gde god da se nalaze, zajedno sa režimima koji ih podržavaju“.

U ovoj novoj igri bilo je malo pravila i slabo se obraćala pažnja na sredstva kojima će se provoditi spoljna politika. Bušovo rešenje za terorističku pretnju bilo je širenje demokratije, a „agenda slobode“ je tako postala osnova njegove Strategije nacionalne bezbednosti iz 2006. godine. Ali, nedostajla su mu sredstava da demokratizuje Irak. Uklanjanje Sadama Huseina nije ispunilo misiju, a neadekvatno razumevanje konteksta, zajedno sa lošim planiranjem i upravljanjem, osujetilo je Bušove velike ciljeve. Rezultat je bio sektaški građanski rat u Iraku i jačanje terorističkih grupa koje su na kraju prerasle u Islamsku državu (ISIS).

OPREZNOST KAO VRLINA
Stalni problem u američkoj spoljnoj politici je složenost konteksta, koja povećava verovatnoću nenadanih posledica. Uzdržanost se ponekad kritikuje kao vođenje računa isključivo o sopstvenim interesima, ali u spoljnoj politici to može biti vrlina. Nepažljiva procena i nesmotreno preuzimanje rizika često vode do nemoralnih posledica, odnosno do onoga što se u pravnom smislu naziva „krivica kao posledica nemara“. Uzdržanost takođe zahteva sposobnost upravljanja sopstvenim emocijama. Kako god okrenete, odbacivanje obaveštajnih podataka i oslanjanje na televizijske izvore predsednika Donalda Trampa postavljaju ozbiljna moralna i praktična pitanja o njegovoj spoljnoj politici.

To nas dovodi do pitanja o ulozi institucija i tome koliko uopšte predsednik definiše američki nacionalni interes. Predsednikova spoljna politika zavisi ne samo od konkretnih akcija, već i od toga kako obrazac njegovog delovanja oblikuje međunarodnu politiku. Liderstvo najmoćnije države na svetu u snabdevanju globalnim javnim dobrima je u skladu sa politikom „Amerika na prvom mestu“, ali počiva na širem razumevanju tog termina u odnosu na Trampovo tumačenje. Kao što je Henri Kisindžer rekao, „kalkulacije moći bez moralne dimenzije će svako neslaganje pretvoriti u test snage… Sa druge strane, moralistički pristup koji ne mari za ravnotežu na kraju rezultuje ili krstaškim ratovima, ili impotentnom politikom, ili ekstremnim rizicima koji ugrožavaju koherentnost samog međunarodnog poretka“.

Uzdržanost je neophodna vrlina za dobru spoljnu politiku, ali nije dovoljna. Američki predsednici su uvek bivali uzdržani kada je trebalo da prihvate širu institucionalnu viziju. U budućnosti će biti važan osećaj za viziju i strategiju koje ispravno razumeju i reaguju na nove tehnološke promene i promene u životnoj sredini – kao što su sajber pretnje, veštačka inteligencija, klimatske promene, i pandemije.

Zamišljeni Donald Tramp ispred američkih zastava (Foto: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images)
Donald Tramp ispred američkih zastava u Beloj kući (Foto: Brendan Smialowski/AFP/Getty Images)

Moralna spoljna politika ne samo što Amerikance čini bezbednijim, već takođe čini svet boljim mestom. O moralnoj politici prosuđujemo gledajući tri stvari: ponašanje i rad institucija, ono što je učinjeno, i ono što nije učinjeno, kao i sve tri dimenzije motiva, sredstava i posledica. Čak i tada, priroda spoljne politike – sa mnogim njenim nepredviđenim situacijama – takva je da često nećemo moći da postignemo saglasnost oko konačne presude.

 

Džozef Naj je profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga Da li je američki vek završen? i Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Project Syndicate