Migrantska kriza i trijumf „fašističke” politike

EU je 2015. migracije posmatrala kao humanitarno pitanje, a danas ih posmatra kao bezbednosnu pretnju. To je trijumf politike zbog koje je Orban nazivan fašistom

Evropske države se od pre nekoliko dana ponovo suočavaju sa migrantskom krizom u razmerama koje su vladale pre pet godina. Članstvo u EU pomaže u tehničkom i organizacionom smislu, ali ne garantuje da Brisel neće ponovo doneti pogrešnu odluku koju će onda plaćati sve evropske zemlje, bez obzira jesu li u Uniji ili još ne. U aktuelnoj migrantskoj krizi istorija je pobedila samu sebe i vratila se na 2015.

Od kraja februara Evropa se u celini našla u fokusu masovne neograničene vanevropske migracije. S obzirom na to da još nijedan migrant nije sa uspehom prošao kroz aktuelnu „kapiju Evrope” na reci Marici, koja markira kopneno razdvajanje između Turske i Grčke, ta konstatacija izgleda preterana, ali samo zato što EU ovog puta tretira migrantsku krizu kao vojnu operaciju.

Između kraja avgusta i početka septembra 2015. nemačka kancelarka Angela Merkel je kompleksnu političku dijagnozu rata u Siriji redukovala na humanitarnu dramu, nju proglasila izbegličkom krizom i u nepredviđenoj posledici izazvala migracione tokove masovnih razmera. Sve spoljne EU granice na jugu i istoku su tada funkcionisale kao „kapije Evrope”. Ne samo to, kapije su se geografskim imperativom nastavljale i kroz zemlje nečlanice, kao Srbiju, još dramatičnije Bosnu i Hercegovinu.

Sada postoji samo jedna „evropska kapija” skoncentrisana na mali kopneni prelaz između turskog Karagača i grčkog Kastaniesa i ona se s evropske strane brani kao tvrđava. U pet godina, EU je prošla put od tretmana migracije kao humanitarnog pitanja, do dijagnoze migracija kao bezbednosne krize. Od asocijacije vrednosnih uverenja došlo se do vojske, specijalnih policijskih snaga, suzavca, uskoro i pucanja na mase koje nadiru ka obećanoj zemlji Evropi.

Da li je EU u stanju da izdrži „ružne slike” koje stižu sa granične fortifikacije između Istočne i Zapadne Trakije?

„BEZ RUŽNIH SLIKA NEĆE IĆI”
Autor političke kovanice o ružnim slikama je austrijski kancelar Kurc, ne sada, već u jesen 2015, tada još kao ministar spoljnih poslova. U širem smislu u ružne slike su se računali i izveštaji kad izbeglice i migranti bez otpora probijaju kordone austrijske policije na Šentilju, ili kad je Mađarska počela da podiže ograde od bodljikave žice na granici sa Srbijom i Hrvatskom, ili kad se jednog momenta zaoštrila situacija između Beograda i Zagreba, kao da već nije bila dovoljno očajna!

Ali Sebastijan Kurc nije političar šireg smisla. Njegov jezik je jasan, precizan, bez nijansi i prenosnog smisla. On je virtuozni anti-semantičar, izvrstan govornik koji žonglira svedenim vokabularom od 200 reči. Kad je pre nekoliko dana rekao da je „Turska napala Evropu i Grčku”, Kurc nije mislio metaforički. Kad je pre pet godina govorio o ružnim slikama, mislio je na medijske slike „nulte migracije” sa utvrđenih spoljnih EU granica.

Migranti na tursko-grčkoj granici, 2. mart 2020. (Foto: AP)

Njegova tačna formuacije je bila „ranije ili kasnije nećemo moći bez ružnih slika”. Ranije ili kasnije će evropske javnosti otvoriti novine, sajtove, uključiti televizijske vesti i susresti se sa slikama izgladnele, promrzle dece i iscrpljenih žena koje evropska policija gura s granice u blato izbegličkih logora, ili muškaraca koji se mlate s graničnom policijom. Ranije ili kasnije, čuvari granica će pucati na nadiruće migracione mase.

Sporadično prisutne pre pet godina, takve slike su prošle sedmice postale stvarnost. Koliko dugo se EU može suprotstavljati moći ružnih slika pre nego što se definitivno slomi kao politička asocijacija i svaka nacionalna država pošalje vojsku na vlastite granice? Ako nemačka službena politika u međuvremenu ne razvije refleks samoodržanja, ni do kraja marta.

FRIDRIH MERC: KRIV JE PUTIN
Ako se pogleda nemački govorni prostor, dijagnoze stanja se razlikuju. Nemački političari problem migracija vide kao posledicu ruske bliskoistočne politike, dok je kod austrijskih mahom proradio istorijski atavizam turske opasnosti. Horst Zehofer i Hajko Mas, prvi ministar unutrašnjih, drugi spoljnih poslova Nemačke, već su zahtevali prihvat novih migranata u Nemačku, pre svega dece i mladih „ako se nađu druge EU zemlje koje će ih prihvatiti”.Formulacija – primićemo ako drugi preuzmu – pokazuje da je Berlin očito i dalje spreman na jezičke igre bez granica.

Fridrih Merc, aspirant na mesto šefa CDU/CSU i kancelarsku funkciju, kaže da „sve treba napraviti onako kao što Kurc traži. Evropa mora smognuti snage da ljudima na tursko-grčkoj granici uputi poruku – dotle ste došli i nijedan korak dalje!” (intervju za Di Prese, 5. mart). Po pitanju migracija, Merc je praktičar kao i austrijski kancelar. Oba su sklona izjavi „zna se kako se čuvaju granice”, to jest kako se, ako dođe do haosa, neselektivno mlati po masi koja probija barikade, a da sam postupak svejedno ostane upakovan u fini tehnički eufemizam.

Ali, tu prestaju sličnosti. Aktuelni problem je kreirala Rusija, a ne Turska, smatra Merc. „Putin trenutno na svetskoj sceni radi šta hoće. Niko mu se ne suprotstavlja. On je suodgovoran za sirijsku ratnu katastrofu. Bez ikakve moralne kočnice Putin bombarduje bolnice, škole i gradove. Putin je odgovoran za izbegličku krizu u Idlibu. Ali to očito nije zajedničko uverenje svih Evropoljana”, kazao je Merc.

Ako Merc preuzme partiju i zemlju, Nemačka će dodatno zaoštriti odnose sa Rusijom, a kako je EU sistem spojenih sudova, onda i čitava Unija. I Merc kao političar koji možda dolazi, i ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer kao političarka koja sigurno odlazi, zahtevaju pooštrenje režima sankcija protiv Moskve. Gledano sa strane, Berlin izgleda kao da, dok reaguje na jednu realnu situaciju, ustvari lovi u starijim istorijskim vodama.

Kad se paralelno pročita desetak izjava nemačkih političara i uporedi isto toliko medijskih analiza, gde se niko ozbiljno ne pita šta turska vojska radi u Siriji, kog su ideološkog profila snage koje Ankara štiti u Idlibu, dolazi se do samo jednog logički smislenog objašnjenja: Berlin pokušava da reši neke stare račune s Moskvom, koji očito sežu mnogo dalje u prošlost od Krimske krize 2014.

Fridrih Merc

Drugačije je nemoguće razumeti nemačko ponašanje – najpre žilavi otpor kancelarke Merkel proglašenju sankcija protiv Rusije 2014, a onda postepeno pretvaranje Berlina u najmoćnijeg evropskog zagovornika njihovog proširenja, što na Mercovu žalost „očito nije zajedničko uverenje svih Evropoljana”. Korak po korak, Nemačka je u ovih šest godina izgubila svaku razumnu meru inhibicije u odnosima s Moskvom, i to je izrazito loša vest.

Oguglali na ružne slike, Evropljani će zaustaviti pritisak migranata na spoljnim granicama. Kako se čuvaju granice kad jednom donesu odluku, to Evropljani znaju, ali kako se zaustavlja Nemačka kad jednom oseti vlastitu snagu, to nikad nisu savladali.

LOV NA NOVU VEĆINU
U Austriji vlada, kao što se zna, koalicija Konzervativaca i Zelenih. Narodna partija ima kancelara plus deset ministara plus jednog državnog sekretara; Zeleni imaju vicekancelara plus tri ministra plus Ulrike Lunaček. Ali, u potpisani Koalicioni sporazum je Kurc ubacio jednu klauzulu koja po potrebi parcijalno poništava koaliciju, ali ne ruši vladu.

Ako dođe do migrantske krize u razmerama od pre pet godina, kancelar i njegovi ministri imaju pravo da u parlamentu traže ad hok većinu. Konkretno, da preglasaju ministre Zelenih, da ih totalno ignorišu, a da im se ne zameri kako je to nefer.

„Slobodna igra snaga u parlamentu” je samo lepa floskula. U stvarnosti bi parlamentarna podrška za konzervativce mogla da dođe samo sa klupa na kojima sede slobodnjaci. Oni su, istina, nešto posvađani i među sobom i sa narodnjacima, ali kad bi došlo do konkretnih vladinih mera za „nultu migraciju”, glasali bi kao jedan za kancelara. Neformalna koalicija bi nadglasala formalnu.

Zelene stranke su ekološku agendu svuda gurnule u drugi plan, a odbranu prava na azil proglasile bazičnom obavezom. U tom svom po neposrednosti i urgentnosti centralnom političkom sektoru, austrijski Zeleni su marginalizovani pre nego što su i krenuli u bitku za omogućavanje svežih migracija. Vicekancelar Kogler je početkom prošle sedmice, paralelno sa Masom i Zehoferom u Nemačkoj, tražio da se organizuje dolazak dece i mladih migranata s grčko-turske granice, ali se dan posle korigovao uz objašnjenje da je to njegovo privatno mišljenje.

Vicekancelar je dobio podršku od austrijskog predsednika Aleksandra van der Belena, koji se nije povukao. Kancelar nema ustavnih i koalicionih mehanizama da i njega disciplinuje kao Koglera. Austrijska koalicija se za sada drži, jer ako se partneri ne slažu oko migracije, slažu se da je za njih kriva Turska. Istorijsko iskustvo je moćna sila – tamo gde će se Nemci složiti protiv Rusije, Austrijanci će se složiti protiv Turske.

OD PRVIH PETLOVA SE PRAVI GULAŠ
Evropa je objektivno u šizofrenoj situaciji: Mora da pokaže meko srce prema migrantima s Bliskog istoka, Hindukuša, severne i centralne Afrike, i to tako što će ih tvrda srca odbiti još na kapiji.

Austrijski Di Prese, prošlog utorka, komentar Kristijana Ulča: „Politički je stvar jasna: nekontrolisana masovna migracija kao 2015. nalikovala bi divovskoj konjukturi za desne populiste. Još samo malo nove propale multi-kulti integracije i poješće nas desničari!” „Viktor Orban je bio u pravu – i zaslužio je izvinjenje”, piše drugi poznati novinar Kristijan Ortner u svojoj kolumni za Di Prese prošlog petka.

Ortner:  „Pre pet godina je Orban govorio da Grčka ima ne samo pravo, već i obavezu da policijom i vojskom štiti svoje granice od masovne neregularne migiracije. Zbog toga je Orban uzduž i popreko Evrope nazvan fašistom, nacistom i radikalnim šovinistom. Danas je to što je tražio Orban samorazumljiva politička mudrost koju kao mantru ponavljaju sve parlamentarne snage, čak i socijaldemokrate i Zeleni”.

Bivši austrijski kancelar Fajman, koga je s funkcije pomela migraciona kriza u maju 2016, javno je nazvao Orbana fašistom koji „kao nekad Ajhman za Jevreje, koristi vozove za izbeglice, azilante i migrante”. Ortner: „Kancelarka Merkel je arogantno otpisivala Orbana jer on pojma nema da granice u današnjem svetu tehnički ne mogu da se zatvore, a sad je među prvima podržala robusnu odbranu spoljnih EU granica. Fajman i Merkel nisu jedini koji bi trebalo da se izvine Orbanu. Tu je i notorni socijaldemokrata iz Luksemburga Žan Aselborn, koji je tražio da se Mađarska izbaci iz EU”.

Viktor Orban sa knjigom Daglasa Mareja „Čudna smrt Evrope”

I na kraju porazna dijagnoza trenutnog stanja: „Da je Evropa 2015. pod vođstvom Nemačke radila ono što i Orban, u EU ne bi došlo do porasta desnih stranaka, na desetine džihadistikih terorističkih napada po Evropi se ne bi dogodili, vrtoglavi troškovi prevashodno neuspele integracije bi bili izbegnuti, a društvena kohezija ne bi pucala gde god se baci pogled. Bila je to groteskna kriva procena, za koju se njeni akteri nikada neće izviniti”.

Za Beograd je ovog puta matematika jasna – ako i koliko migranata propusti na granici sa Severnom Makedonijom, toliko će ih ostati u Srbiji. Beograd čak ne bi imao pravo da se žali bilo kome, jer je upozoren onog momenta kad je EU nove masovne migracije krstila kao „turski napad na Evropu i Grčku”.

Istina, to je tako otvoreno rekao samo Kurc. I Orban 2015, ali to je bilo tako davno, pre najmanje sto godina.

 

Naslovna fotografija: AP

 

Izvor RTS