П. Ћеранић: Бијељина је доказ да је СНСД прерастао у свенародни покрет

Прерастање једне политичке партије у покрет догађа се у времену када народ осети велику опасност и стога потребу да се сврста уз једну политику (и једног лидера)

Након што је током скупштинском засједања Милорад Додик саопштио да ће Мићо Мићић, актуелни градоначелник Бијељине и један од првака СДС, бити кандидат СНСД за градоначелника на предстојећим локалним изборима, услиједио је и конкретан потез – потписивање споразума о сарадњи према којем ће Мићић бити кандидат за градоначелника Бијељине испред коалиције коју ће подржати и СНСД. Тако је након Добоја талас СНСД запљуснуо и Бијељину, још једно традиционално јако упориште СДС. Како ствари стоје, ускоро ће се у СНСД водама окупати и Источно Сарајево јер се преговори са Милованом Бјелицом одвијају у истом смјеру.

Реакција предсједника СДС, Мирка Шаровића, пред надолазећом „Додиковом плимом“ била је очекивана, али на питање које одзвања у табору СДС: „Шта нам се дешава?“, још се нико није потрудио дати одговор. А истина, од које многи окрећу главу, гласи: СНСД је постао народни покрет. Прерастање једне политичке партије у покрет догађа се у времену када народ осјети велику опасност и стога потребу да се сврста уз једну политику (и једног лидера). Коначно, и СДС је деведесетих година из партије прерастао у покрет у који су се Срби сврстали, иако је на политичкој сцени било више партија за које су на изборима гласали. Тако је Одбрамбено-отаџбински рат идејно протекао под окриљем једне партије (СДС) којој лидерску позицију ни Милошевић није могао преотети, иако је било покушаја у том смјеру.

Тако је и данас, када се борба Срба за опстанак не води пушкама него политичким средствима, прорадио осјећај да је неопходна једна политичка идеја водиља уз коју би се сви сврстали. Зато СНСД осваја „врхове“ који су за ову партију деценијама били неосвојиви – Добој, Бијељину … Једноставно, СНСД је прерастао у свенародни покрет. Управо тај осјећај опасности и увјерење да је Додик тај који може пружити заштиту био је пресудан да његова партија и кандидати за које се опредијелио добију подршку на више узастопних избора. А ових дана осјећај да је опасност пред вратима, јачи је него икад. Зато су сви покушаји дискредитације Милорада Додика унапријед осуђени на пропаст.

Његови политички опоненти могу говорити и писати шта хоће, до миле воље га оптуживати за корупцију и непотизам, за издају и превару, потписивање АНП, увлачење у НАТО – узалуд. Ипак, и у политичкој борби постоје границе, а позив на убиство Милорада Додика који се у програму уживо могао чути са БН телевизије кап је која је прелила чашу. Иако су се и водитељка и њен гост оградили од гледаоца који је у директном укључивању поставио за њега једноставно и логично питање – зашто се Милорад Додик не може ликвидирати као што је ликвидиран Кенеди – горак укус у устима остаје због два разлога.

Није први пут да се на овом медију постављају слична питања (раније се то дешавало на порталу ове телевизије) а друго – ради се о перманентном стварању атмосфере да је Република Српска „црна рупа“ у којој се током дана нико није насмијао, већ се дешавају само лоше ствари, а одговоран и кривац за све је управо Додик. Одатле и проистиче закључак очајника и неурачунљивих људи да се ствари могу поправити Додиковом ликвидацијом, што није нимало безазлена ствар када се пусти у етар.

Све у свему, како ствари стоје, након локалних избора планираних за октобар, у Републици Српској ће се вјероватно успоставити „једнопартијски систем“, јер је за очекивати да партија Милорада Додика и њени коалициони партнери однесу побједу у већини општина и у свим градовима Српске. Непознаница је једино Бањалука. Не треба заборавити да су Мектић и Станивуковић на општим изборима освојили значајан дио бирачког тијела у овој изборној јединици, нити се смије пренебрегнути резултат који је постигао Вукота Говедарица као кандидат за предсједника Српске.

Иако се Драшко Станивуковић јавно већ самокандидовао за мјесто градоначелника, неколико узастопних гафова, попут недавног гостовања на Фејс Телевизији, у приличној мјери су га дисквалификовали, те много више изгледа да буде кандидат удружене опозиције за градоначелника Бањалуке има Младен Иванић. Ни Иванићев резултат у Бањалуци на општим изборима не смије се потцијенити. Зашто толико говоримо о изборима у Бањалуци? Зато што је то најважнија битка за оба политичка блока у Српској. Ако опозиција побиједи у Бањалуци, и поред „великих губитака“ које ће, сасвим сигурно, имати широм Српске, добиће јак „вјетар у леђа“ за опште изборе и прилику да у „дворишту СНСД“ ради шта хоће.

Да је предизборна кампања почела говори нам понашање појединих посланика СДС и ПДП у Народној скупштини, које више личи на перформансе него на озбиљан политички рад. За исте од свега су важнији избори за Бањалуку, пред тим приоритетом и пресуде Уставног суда БиХ одлазе у други план. Да је тајно снимање у БиХ и даље употребљив политички метод свједочи снимак који је јавности објелоданио један од лидера СДА, Семир Ефендић. Ради се о „игри на мале голове“, односно о интерним изборима СДА за мјесто предсједника Кантоналног одбора Сарајево током којих су Фикрет Превљак и поменути Ефендић били противкандидати.

Према оном што се чује на тајно сачињеном аудио снимку, радило се о куповини гласова. Е сад, све смо то у Републици Српској видјели кроз тзв. аферу „Два папка“. Шта је важније – оно што је забиљежено „на траци“ или чињеница да се користи тајно аудио снимање, у сваком кривичном закону дефинисано као кривично дјело – биће предмет медијских натписа и чаршијског поговарања све док први мигрантски таласи из „турског тока“ не запљусну БиХ. Као што је познато, Ердоган је одврнуо тај вентил. Тада ћемо, бар на кратко, постати свјесни да имамо заједничких проблема који би требало да су нам важнији од тога ко је шта рекао и ко је кога снимао.

О мигрантима у БиХ нема ко да брине, односно, они треба да буду брига локалних заједница, закључак је који се стиче након дописа који је локалним заједницама упутио министар безбједности БиХ, Фахрудин Радончић. Слично стоје ствари и са корона вирусом. У БиХ није забиљежен ниједан случај обољења па нас се то изгледа не тиче. И Бакиру Изетбеговићу пресуде Уставног суда више служе за „убирање поена“ на локалној сцени. Преузимање власти у Кантону Сарајево, протежирање кандидата „по вољи“ у страначке органе – то су приоритети. А брига о БиХ је изгледа прича „за рају“. Тако да ни о БиХ, као ни о мигрантима, нема ко да брине.

 

Аутор Предраг Ћеранић

 

Насловна фотографија: Твитер

 

Извор Sveosrpskoj.com, 07. март 2020.