B. Mitrinović: Ništa lično, samo posao

Erdogan u međuvremenu traži reviziju sporazuma sa EU, dok mu iz nemačke prestonice poručuju da svoje nezadovoljstvo ne sme da rešava preko „leđa” migranata

Pjosle nepunih šest sati razgovora Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana, od čega su tri sata proveli u „četiri oka” u Kremlju, pred novinarima je ostalo previše neizgovorenih reči, a šta se tek krije iza šturog teksta sporazuma o primirju i obezbeđenju auto-puta u Siriji – teško je i pretpostaviti?! Jasno je da je ovaj dogovor samo jedan deo slagalice u komplikovanoj ratnoj geostrateškoj priči.

Primirje se za sada poštuje, a kada se ne puca u Siriji, Erdogan ne bi trebalo da šalje migrante sa svoje teritorije u EU. Iako je ovog puta za vreme operacije „Prolećni štit” na granicu sa Grčkom poslao uglavnom izbeglice iz Avganistana, Pakistana i Maroka. Dakle, EU bi trebalo malo da odahne, barem dok se poštuje primirje, čak i ako ne isplaćuje redovno novac Turskoj da bi ona opsluživala i zadržavala oko tri i po miliona migranata.

STARE VARALICE
EU bi zbog ovog primirja trebalo da bude zadovoljna. Ali nije! „Ražalovana” Anegret Kramp Karenbauer kaže da joj je uvek bilo jasno da sporazum između Turske i Rusije ne može biti održivo rešenje. Drugim rečima, ne može od Putinovih pregovora s Erdoganom da zavisi koliko će se migranata pojaviti na grčko–turskoj granici. A Rusija je „stari neprijatelj” i „pretnja” Evropskoj uniji – tako je ocenio španski diplomata Đuzep Borelj, zadužen za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, koja je upravo obnovila šestomesečne sankcije Rusiji. On je najavio da će ubrzo morati u Moskvu kako bi poboljšao odnose s Rusijom. Za to putovanje najplodonosniji put je preko Ukrajine, kako bi evropski izaslanik video treba li šta da se „pritegne”. EU nema druge instrumente da utiče na Rusiju, zato ne može da postane čak ni regionalni politički igrač.

Ali EU smatra veoma ciničnim to što je Erdogan samo tokom prošlog vikenda na njenu spoljnu granicu organizovano dopremio desetine hiljada izbeglica, toplo obučenih zahvaljujući novcu evropskih poreskih obveznika, koji su te 2016. godine, kada je dogovor postignut, smatrali dobrom pogodbom da plaćaju Turskoj da ona zadrži izbeglice iz Sirije. Kasnije su se opustili pa su se te uplate proredile, ako je verovati Turcima. Ispostavilo se da u tom višemilionskom broju nesrećnika koji u EU vide bolji život nisu samo Sirijci, nego da ima mnogo i onih koji su „kolateralne štete” drugih zapadnih ratnih poduhvata na istoku.

DVOSTRUKI IGRAČ
Jedino što je Ankara trenutno uspela da postigne u Siriji je popravljanje odnosa s NATO-om, za čiji račun je ušla u očuvanje Idliba, sada već na smanjenoj teritoriji. Naravno, u prvom redu su njeni interesi, jer Idlib, koji se našao na udaru sirijske vojske, kontrolišu opozicione snage, a neke od njih podržava Turska.

Za nekog ko je uoči pregovora s Putinom tražio povlačenje Rusije iz Sirije, kako bi mogla da obezbedi pojas uz svoju granicu – Turska je za sada malo dobila. Pošto njena moćna armija nije postigla veliki uspeh a pretrpela je velike žrtve, Erdogan nije zadovoljan sporazumom koji se odnosi na prava na teritoriji tuđe države. Asad reče da jeste zadovoljan sporazumom o primirju i zonom od 12 kilometara koju će nadgledati rusko-turske patrole – u njegovoj državi!

Održavanju primirja sigurno neće pomoći najava generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga da su spremni da pošalju municiju u Siriju. Ili će upravo te isporuke napraviti ravnotežu straha između „umerene opozicije u Idlibu” i sirijskih snaga koje podržavaju Iranci i Rusi.

LAJF KOUČING
Erdogan u međuvremenu traži reviziju sporazuma sa EU, dok mu iz nemačke prestonice poručuju da svoje nezadovoljstvo ne sme da rešava preko „leđa” migranata. Krilatica „trenera” koji danas podučavaju kako da se uhvatite u koštac s modernim dobom glasi: ne treba ništa shvatati lično – sve je samo posao. To je omot u koji treba zaviti poraz da bi se lakše progutao. Zato izbeglice ne smeju da trpe, izuzev kada beže na traktorima umesto da ih do granice dovoze klimatizovanim autobusima. „Obaveze moraju da se ispunjavaju”, što bi rekao ministar spoljnih poslova Nemačke Hajko Mas – „čak i ako vidimo da je težak teret koji Turska nosi”.

Ali, sistem se raspadne kada natrčite na neke „čvornovate” ljude koji ne priznaju da je život „samo posao”. I koji sasvim lično shvate kada im neko razori kuću i otme zemlju, i ne budu zadovoljni ni kada ih obuku i daju im nešto keša za poneti. Na prvoj prepreci oni počnu da bacaju drvlje i kamenje, a uvek se nađe neko da im doturi i nešto ubojitije.

Što se tiče sporne teritorije Idliba, sada na Zapadu postavljaju pitanje da li su stanovništvo i „interno raseljeni”, kako ih jedni zovu, ili teroristi, kako na njih gledaju iz Damaska i Moskve – uopšte voljni da se nađu na teritoriji koju bi kontrolisao Asadov „režim”. Ako nisu, a čini se da nisu, onda neko mora da im oformi neku „sigurnu kuću”, po mogućnosti na tuđoj teritoriji, gde bi bivši ratnici sa svojim familijama mogli da vode miran život. Jer, dok je sve samo posao, ništa nije lično.

 

Autor Biljana Mitrinović

 

Naslovna fotografija: AA Photo

 

Izvor Politika, 08. mart 2020.