I. Miladinović: Kako se Tito obračunao sa srpskim liberalima

Kako je nastala ona čuvena kovanica „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ i zbog čega je Tito doživeo poraz na jednom glasanju oktobra 1972.

Mart 1971. godine. Agencija Tanjug javlja da je od 1963. do kraja 1970. kupovna moć jugoslovenskog dinara opala dva i po puta; da je za poslednje tri godine članstvo Saveza komunista u Hrvatskoj smanjeno za 20.500 ljudi; da četiri petine Jugoslovena u toku godine ne pročitaju nijednu knjigu. Predsedništvo SK Jugoslavije drugog marta prihvata referat Edvarda Kardelja o ustavnim promenama. On je doslovno rekao: “Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država. Za nas je to, na kraju krajeva, sasvim sporedno pitanje…”

Josip Broz u “četiri oka” 11. marta traži od Marka Nikezića, prvog čoveka SK Srbije, da smeni predsednika Skupštine Srbije Dražu Markovića jer je smetnja zamišljenim ustavnim promenama i “posebno nervira Kardelja”. Srbiju optužuje da pruža otpor ustavnim promenama i da dopušta rast nacionalizma. Nikezić mu odgovara da se tako ozbiljne stvari moraju raspraviti na forumima i upozorava: “Ako mislite da uvedete prinudnu upravu u Srbiji, biće loma”.

Tih dana u Titogradu Mika Tripalo, tokom večere sa rukovodstvom Crne Gore, lakonski kaže pred Veselinom Đuranovićem, Vidojem Žarkovićem, dr Žarkom Bulajićem i Veljkom Vlahovićem: “Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda”. O ovom događaju dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore, izveštava svog kolegu u Srbiji Milenka Bojanića, a ovaj to prenosi Marku Nikeziću. Na sastanku kod Tita, 14. marta 1971, Nikezić je otvoreno rekao šta se sprema Srbiji. Pored Marka bio je Veljko Vlahović, kojeg je, očigledno, izdalo “crnogorsko čojstvo” te je “kukavno ćutao”. I Tito je bio zbunjen, pa nije reč progovorio.

Na zajedničkoj sednici svih veća Savezna skupština 29. marta usvaja prednacrt ustavnih amandmana i upućuje ih na javnu raspravu. Osmog maja pred veče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik Savezne skupštine SFRJ Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji tadašnje države zauzimao drugo mesto, odmah iza Josipa Broza. Čim je stigao, pozvao je Mijalka Todorovića, člana Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije. Iz Sarajeva je nosio loše vesti. Našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, uspeo je da sagovorniku ispriča šta se sve desilo na kongresu samoupravljača i naglo mu je pozlilo. Život je okončao oko 22.30.

Priča Milentija Popovića, koju je rekao Todoroviću, započela je dva dana ranije, kada je Tito u Sarajevu, iznenada, zakazao sastanak Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Pozvao je sve članove, osim predstavnika Srbije. Tu su se našli Slovenac Edvard Kardelj, Hrvat Vladimir Bakarić, Makedonac Krste Crvenkovski, Crnogorac Veljko Vlahović i bosanski Srbin Cvijetin Mijatović. Kad su stigli, Tito im se nervoznim glasom požalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji Beograd pruža njemu. Većina je bila začuđena onim što je čula, a Vlahović je postavio pitanje može li se o tome razgovarati bez predstavnika Srbije. Tito je na to rekao: “Valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozivam koga hoću!”

Vlahović je nastavio da ga ubeđuje i Tito je nevoljno popustio, pa se uskoro pojavio Milentije Popović, koji je inače tih dana govorio kako se Tito ne ponaša prema njemu kao prema zameniku, već kao prema šefu protokola. Kada se Popović pojavio, Broz je bio još oštriji: “U Beogradu je centar kontrarevolucije!” Pominjao je “kontrarevolucionarne snage” na Beogradskom univerzitetu, tekstove u Studentu i Ježu. Otvoreno je rekao da penzionisani generali Rade Hamović i Miloje Milojević pripremaju zaveru protiv njega, i “izdao nalog za hapšenje ne samo Hamovića i Milojevića, već i bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića”. Rekao je da je odluku doneo posle izveštaja Kontraobaveštajne službe JNA da su se Ranković, Hamović i Milojević pre nekoliko dana sreli u Beogradu na jednom zavereničkom sastanku.

Već nekoliko časova kasnije ispostavilo se da je izveštaj Kontraobaveštajne službe JNA o održavanju ovog “urotničkog skupa” bio netačan. Demantovala ga je Služba državne bezbednosti Jugoslavije, koja je danonoćno pratila Rankovića i mogla je da tvrdi da on tih dana nije imao nikakav sastanak sa generalima Hamovićem i Milojevićem. Po završetku kongresa u Sarajevu, Tito je ostao u gradu na Miljacki, a čim je čuo za smrt Milentija Popovića, prekinuo je posetu BiH, došao u Beograd i posmrtno ga odlikovao Ordenom junaka socijalističkog rada. Poslednjeg dana juna te 1971. godine ustavni amandmani su usvojeni. Bilo je kako je bilo. Srpsko rukovodstvo nije uspelo da spreči ustavne promene koje će izroditi silna iscrpljivanja, ekonomsku nefunkcionalnost, razne oblike državnih kriza. I dovesti Srbiju u ponižavajući ustavnopravni položaj. Tad nastaje i ona čuvena premisa “slaba Srbija, jaka Jugoslavija”.

Oktobar 1972. godine. Meteorološki izveštaji pokazuju da je Beograd bio obasjan jesenjim suncem. Pravo miholjsko leto. Narod je u letnjoj garderobi. Vrelina se oseća na ulicama jugoslovenske prestonice. Vrelo je i u političkim forumima. U Palati federacije u Beogradu, danas Palata “Srbija”, Tito razgovara sa političkim aktivom Srbije. Bio je to najduži sastanak u njegovoj karijeri, trajao je četiri dana, od ponedeljka do četvrtka, odnosno od devetog do 12. oktobra 1972. To je trebalo da bude obračun “liberala” i “antiliberala”. Onih koji su za rukovodstvo na čelu sa Markom Nikezićem, i onih koji su za Tita. Četiri dana su se ređali govornici, a 12. oktobra, pred veče, iscrpljena je lista prijavljenih. Rezultat je bio porazan po Broza. Od 80 učesnika, podržalo ga je 15, tek svaki šesti. Taj poraz je dugo pamtio…

Bio je iznenađen tokom rasprave. Trećeg dana videlo se da strepi za ishod svog planiranog puča u Srbiji. Plašio se reakcije CK Srbije, koji je listom bio za Nikezića i njegovu politiku: – Već smo ustajali – zapisaće docnije Latinka Perović – kad nam je doviknuo: “Nemojte sazivati CK Srbije!” Kad su mu odgovorili da to neće uraditi, odahnuo je, ali ni dalje nije znao kako će izbeći poraz. Odlučio se za solomonsko rešenje: čak za tri dana odložio je svoju završnu reč koju je zapravo saopštio preko ekrana TV Beograda!? Dva dana kasnije, Marko Nikezić i Latinka Perović su se poslednji put sreli sa Titom u Belom dvoru u Beogradu. Tada mu je Nikezić rekao: “Posle vašeg govora, ostalo je da se osnaži naša već najavljena ostavka.”

CK Srbije upoznat je sa ostavkama Marka Nikezića i Latinke Perović 21. oktobra, a javnost, preko Tanjuga o tome saznaje 26. oktobra! Trebalo je naći njihove naslednike, a to bez Broza nije moglo da se uradi. A predsednik države i vrhovni komandant je otišao da prati vojne manevre Ratne mornarice JNA. Daleko od centra zbivanja. Članovi Sekretarijata CK Srbije putovali su u Split. Išli su po “svoje mišljenje”, koga da izaberu za predsednika i sekretara srpske partije. Pred početak sednice CK Srbije saznalo se da je Tito predložio Mirka Čanadanovića, predsednika Pokrajinskog komiteta SKS za Vojvodinu, da zameni Nikezića na mestu predsednika. O tim događajima svedoči Mirko Stamenković, tadašnji glavni urednik Večernjih novosti i član CK:

“Na dan kada smo bili pozvani na sastanak da glasamo za novog predsednika, čekajući početak sednice, sedeo sam za istim stolom sa Čanadanovićem. I čestitao mu na budućoj funkciji. Prolazili su sati, sastanak nikako da počne, a onda odjednom – Čanadanovića pozivaju na sastanak Sekretarijata. Ni njega nema satima. Kada se vratio, samo mi je dobacio – čestitaj Vasiljeviću!

Međutim, u tih nekoliko sati, odigravala se drama. Marković i Stambolić nisu bili zadovoljni izborom Čanadanovića. I uspeli su kod Broza da izdejstvuju da kandidat bude Živan Vasiljević. Dešava se tada novi obrt. Kada je sednica počela, na opšte iznenađenje, saopšteno je da se za predsednika predlaže profesor dr Tihomir Vlaškalić, a za sekretara Nikola Petronić. I sam Tihomir Vlaškalić je bio iznenađen. Dugo nije mogao da shvati otkud on u priči. Bio je čovek koji se bavio naukom i malo, ili nimalo, politikom. Bio je profesor Ekonomskog fakulteta, poreklom iz Vojvodine, i nije bio član nijednog vojvođanskog foruma. Još jednom se Tito pokazao u pravom svetlu – stavio je do znanja Stamboliću i Markoviću da spuste loptu i da vode računa da se previše ne osile, kada je reč o poslušnosti prema njemu – Brozu!

AMANDMANI – POSLEDNjA RASKRSNICA
Na Pravnom fakultetu u Beogradu, 22. marta, u raspravi o amandmanima na Ustav iz 1963, profesor Istorije političkih teorija, Opšte sociologije i Metodologije društvenih nauka Mihailo Đurić rekao je:

– Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Profimedia

 

Izvor Večernje novosti, 08. mart 2020.