Н. Бабић: Криза у Идлибу је била тренутак истине

Што се тиче Американаца, парадоксално је, али с друге стране добро што су коначно скинули маске, баш као Турци, и рекли да су у Сирији како би крали туђу и нафту

Иако ће некима звучати сулудо, добро је да је Турска интервенисала у Идлибу и добро је да САД признају да су у Сирији ида се баве „заштитом сиријске нафте“. Зашто? Зато што је током недавне ескалације већина европских медија коначно признала да у Идлибу већину територија држе терористи сиријске Ал каиде и да су се Оружане снаге Републике Турске у савезу с признатом међународном терористичком групом бориле против сиријске војске, која је одједном престала бити „режимска“. Још увијек има неколицина новинара, попут Јулијана Репкеа из Билда или свих испостава катарске Ал Џазире, укључујући балканску, које се и даље држе наратива из 2012. и 2013. године, али их је све мање.

Занимљив је и недостатак маште у медијима, због чега јавно мњење Европе све мање вјерује овим извјештајима, као код Ал Џазире, чија је балканска испостава рециклирала причу о „тајним подземним болницама у Идлибу, чије локације нико не зна, како не би биле бомбардоване“. Прича је снимљена прије више од двије године, али је сада мао дорађена и објављена на Фејсбук профилу АЏ Балкан.

Наравно, читатељи који прате ову медијску кућу, највише у БиХ, огорчени су „геноцидним склоностима диктатора Асада“ и „крволока Путина“, што би им се могло опростити због неупућености и непознавања ситуације, као и због чињенице да не знају да је напредни руски шпијунски авион  Ту-214Р неколико пута „скенирао“ цијели Идлиб и знају се све подземне локације, чак и испод рушевина дубине 10 до 20 метара, чему служе и ко у њима борави, тако је немогуће сакрити се и замијенити болницу за заповједни центар или складиште оружја Ал каиде.

Што се тиче Американаца, парадоксално је, али с друге стране добро што су коначно скинули маске, баш као Турци, и рекли да су у Сирији како би крали туђу и нафту. Тако је једна ипак велика нација, економска и војна велесила, ма каква год била, признала да се понаша као друмски разбојник што раније није био случај. До сиријског преседана су се америчке управе ипак трудиле да дају привид легитимитета планираној будућој пљачки, па су организовали и проводили државне ударе, обојене револуције и агресије под изговором уклањања диктатора, након чега би постављали марионетске владе и доводили америчке компаније да потписују „легалне пословне уговоре“.

Сада је „увертира“ прескочена и без свргавања Асада се одмах прешло на пљачку сиријских ресурса, по чему се САД ни по чему не разликују од терориста „Исламске државе“, од којих су наслиједили криминални посао у сјеверној Сирији. Осим тога, ни изјаве о повлачењу из арапске земље не треба узимати за озбиљно, јер је систематско повлачење које је најавио Трамп одложено, али да би ствар била занимљивија, протеклог дана Американци су послали додатне трупе у сјевер Сирије. Истина, они говоре о пребацивању америчке војске из једног дијела земље у други. Вашингтон као да жели рећи: “Ми, као, нисмо овдје, али у ствари јесмо”. Трамп је прије отприлике годину дана најавио потпуно повлачење америчких снага из сиријске конфликтне зоне. Тада је већ било сумњи да те изјаве нису ништа више од бацања прашине у очи. Нису спремни признати пораз, због чега је Конгрес спријечио повлачење америчких трупа са сиријско-турске границе. Врх Представничког дома је осудио изјаве Доналда Трампа, који је рекао да би Сједињене Државе требале завршити сиријску авантуру.

Сада говоре о наводно педесетак америчких војника у источној провинцији земље, али је та бројка дефинитивно потцијењена. Узимајући у обзир да у Сирији још увијек постоје најмање двије америчке базе, врло је тешко вјеровати да у свакој од њих постоји само двадесетак америчких војника. Тако је већ при изношењу бројева јасно да је ово још један амерички блеф. Међутим, поновно покренута тема о повлачењу америчких трупа је још један разлог да међународна заједница постави два темељна питања. Прво је шта америчке трупе уопште раде у Сирији? Друго, је ли могуће физички некако контролисати или провјерити јесу ли повукли своју војску или не? Коме је у начелу тај процес повјерен?

У ствари, све што је повезано с америчком војном присутношћу у Сирији је незаконито. Према законима Сирије и међународном праву. Без обзира колико се Американци трудили, ова земља је и даље суверена држава и има све релевантне политичке институције, од  предсједника до владе и парламента. И ниједна од ових институција није позвала америчке војнике у Сирију. За разлику од, рецимо, руског контингента или истих Иранаца, заједно с Хезболахом, који се тамо боре на захтјев службених сиријских власти. Исто тако нико није звао ни Турке, нити их је овластио да се у подручјима Сирије користе турском лиром, а поготово не да одвуку читава фабричка постројења из Алепа у Турску. Осим савеза с терористима, што си Американци ипак нису дозволили и пазили су да не улете у исти кадар с милитантима Ал каиде, Турке и Американце повезује пљачка сиријских постројења и ресурса.

Сјевероисток Сирије је пустиња и граница с Ираком је једноставно номинална. То конкретно значи да Американци, који још увијек имају велики контингент у Ираку, могу без икаквог ометања пребацивати своје трупе из једног дијела пустиње у други, без да се труде око прописа преласка државне границе било које земље. То значи да САД у сваком тренутку, упркос свим политичким и јавним изјавама Вашингтона, у Сирији могу имати онолико војника колико им треба или онолико колико желе. То је још један аргумент у ризници теза да прича о повлачењу трупа није ништа друго до манипулација.

И на крају, не можете говорити о америчкој војсци у Сирији без спомињања курдских снага, за које је заправо задужена америчка војска. Конкретно, говоримо о групи “Сиријских демократских снага”. Трамп је већ рекао да САД неће престати подржавати сиријске Курде, оружјем и новцем. Међутим, постоје велике сумње у искреност Вашингтона и њихову жељу да  изравно подрже одређене курдске „демократске тежње“. За САД је курдски  „отпор“ обични алат за пљачку сиријских природних ресурса, прије свега из нафтних поља.

Напокон, нафта се у Сирији црпи управо у источним провинцијама Хасака и Деир ез Зор и управо су тамо размјештене главне америчке базе. С гледишта производње нафте, ово је, наравно, феноменална регија, јер тамо црно злато дословно цури из земље. Наиме, огромна лежишта нафте су на дубини од тек неколико метара у пијеску. У овој ситуацији су „Сиријске демократске снаге“ и Курди за Американце приватна компанија за заштиту природних ресурса које су отели у наводној “борби против ИСИЛ-а” и које Вашингтон једноставно не намјерава предати Дамаску. Дакле, не узимајте олако изјаве о повлачењу америчких трупа из ове регије. Заправо, ово није ништа друго него још једна пљачка на амерички начин. Али кога САД желе преварити? Ниједан озбиљан геополитички актер на Блиском истоку одавно не пада на ту реторику.

С друге стране, за 30 милиона долара мјесечно, колико се процјењује америчка зарада на украденој нафти, САД су саме себе претвориле у међународну криминалну организацију. На да то нису биле и прије, као што је случај с Турском, али су се барем трудили да то не буде тако евидентно. Сада је, изгледа, дошао тренутак истине и нико неће погријешити ако напише да су Турци савезници Ал каиде, што значи да би против Турске требало провести међународну војну интервенцију као против талибана 2001. у Авганистану. И нико неће погријешити ако напише да је америчка управа „купола“ међународне криминалне организације која се у Авганистану бави трговином дрогом, а у Сирији пљачком нафте, док се они који покушавају омести криминалне послове ликвидирају као у обрачуну кланова на Сицилији, али су САД ипак нешто моћније па у ту сврху користе нападачке дронове, као у Багдаду, а не скраћене двоцијевке или сону киселину, као њихова „конкуренција“ из Коза ностре.

 

Аутор Небојша Бабић

 

Насловна фотографија: DELIL SOULEIMAN/AFP/GETTY IMAGES

 

Извор logicno.com, 09. март 2020.