Извештај из Санкт Петербурга (ФОТО)

Извештај са тродневног путовања у Санкт Петербург у оквиру којег смо посетили четврти Међународни форум рада и Санктпетербуршки државни универзитет

Пред одлазак у Санкт Петербург тешко је спутати велика очекивања. Реч је о месту где је рођена савремена Русија, у којем су столовали многи њени императори, граду који се и данас рутински назива „културном престоницом” земље. Ове године је у њему организован четврти по реду Међународни форум рада, којем је аутор овог текста имао част да присуствује у оквиру позива који је упућен неколицини балканских новинара.

Уколико долазите авионом, још из птичје песпективе вам постаје јасно да је реч о граду који је одбио да поклекне пред императивом који налаже да савремена метропола део ширег центра мора уступити облакодерима. Томе није одолео Париз, томе није одолела ни Москва са својим „Ситијем”, томе не одолева ни Београд у којем на обалама Саве попут печурки после кише ничу најсавременије вишеспратнице. Али није случајност што Санкт Петербург зову и „град-музеј”; он је успоредив само са урбаним центрима попут Рима и Јерусалима, у којима практично свака зграда у својим зидинама носи високу историјску, културну или естетску вредност.

Тријумфална капија старе зграде Генералштаба, 1829, арх. Карло Роси (Фото: Нови Стандард)

Да надимци „културна престоница” и „град музеј” нису производ локал-патриотске гордости житеља овог града јасно вам је чим крочите на његово тле. Историјска околност која је оставила најдубљи отисак свакако је занесењачка заљубљеност његовог оснивача Петра Великог у европску културу. За разлику од Москве и њене помало застрашујуће поседнутости грандиозношћу каква се не може срести у другим европским градовима, Санкт Петербруг у себи синкретички спаја различите наносе европских културних искустава. Нигде се оваj принцип није материјализовао тако јасно као у архитектури Казањске саборне цркве која је, упркос противљењу Руске православне цркве, изграђена по узору на католичку Базилику Светог Петра (велика бронзана врата урађена су у неороманском стилу, по узору на Фирентинску крстионицу).

Казањска саборна црква (Фото: Нови Стандард)

Генерално, већину важнијих грађевина у граду радили су европски мајстори, најчешће Италијани или Французи, па је тако цео град у архитектонском смислу један велики омаж идеји Петра Великог о европеизацији Русије. Али Санкт Петербург због тога није мање руски, напротив, готово свака бразда и прелом из претходних три века руске историје као да су остали заувек уклесани у његовим улицама и булеварима, толико широким да је саобраћајна гужва непознат појам у овој петомилионској агломерацији.

За разлику од Петрових реформи чији утицај се директно оспољио у архитектури руске „северне престонице”, историјски жиг Октобарске револуције која се збила на њеним улицама није сасвим видљив на први поглед. Владимир Путин је једном приликом рекао да је Лењин 1917. године поставио атомску бомбу под темеље руске државе, а утисак је да су идеолошки одјеци детонације која је уследила и данас уочљиви. То потврђује судбина Исакијевског сабора, највећег православног храма у Санкт Петербургу који је у царској Русији имао статус главног верског симбола целе земље, да би у време совјетске епохе био претворен у музеј. Године 2017. донета је одлука да се храм врати Руској православној цркви, али су потом у граду избили масовни протести након којих је одлука повучена. У идеолошкој структури грађана Санкт-Петербурга доминирају три групе: монархисти, либерали и комунисти, при чему последње две лако нађу консензус по питању односа према Цркви.

Исакијевски сабор (Фото: Нови Стандард)

Још један историјски догађај који је дубоко урастао у колективно памћење становника овог града јесте сурова нацистичка опсада која је трајала 872 дана и однела око милион живота. Велики светлећи натписи „Лењинград – град херој” могу се видети на многим местима, од аеродрома „Пулково” до зграде у предворју Невског проспекта, највећег и најпознатијег градског булевара. Грандиозност соцреалистичке споменичке архитектуре којом Санкт Петербург чува памћење на Велики отаџбински рат чини да споменици којима су се руски вајари одужили генералима царске Русије одају утисак отмене сведености и ненаметљивости.

Споменик Михаилу Кутузову и у позадини Казањска саборна црква у којој је сахрањен (Фото: Нови Стандард)

Али сви утисци као да избледе оног тренутка кад уђете у Ермитаж, други највећи музеј у свету. Његова пространост и импресивна колекција уметничких драгоцености које су вековима ревносно прикупљане широм света стављају страног посетиоца пред проблем неминовног недостатка времена. Чак и уколико одлучите да посетите само оне собе које су у водичу издвојене као најважније, количина снажних утиска и емотивних сензација толико ће вас ментално исцрпети да ћете у највећем броју експоната моћи да уживате само површински, готово у пролазу.

Застава Руске Федерације над улазом у Ермитаж (Фото: Нови Стандард)

Другог дана нашег боравка одржан је Међународни форум рада, који се ни по чему осим по ултра-модерној згради у којој је одржан не разликује од великих дебатних форума у Србији и остатку света. У настојању да ослободи креативне потенцијале свог друштва, Русија у ширем смислу полако почиње да се демократизује, због чега се циљано ставља акценат на развој културе дијалога. Један од говорника на поменутом форуму је чак рекао да се западњаци често чуде због чега Руси имају толико дебатних форума, потом закључивши да дебата о важним друштвеним проблемима у најбољем случају води до решења, у најгорем не води никуда, али да се нико због ње није горко покајао.

Портрет Александра I на чеоном зиду Собе сећања на Отаџбински рат (1812) у Ермитажу (Фото: Нови Стандард)

За разлику од протоколарних говора који су се могли чути на форуму, посета Санктпетербуршком државном универзитету била је крајње аутентично искуство. Тешко је описати количину поноса коју грађани овог града осећају према свом 296 година старом универзитету, који је свету подарио великане попут полихистора Дмитрија Мендељејева, писца Николаја Гогоља, песника Александра Блока, сликара Николаја Рериха и других. Занимљиво је да су великани руске науке и културе који су свој живот везали за Универзитет често имали међусобно испреплетене судбине (нпр. Блок је оженио Мендељејевљеву ћерку), делимично и због универзитетског правила да ректори, истакнути професори и њихове породице добијају доживотно право становања у једној од неколико зграда које чине универзитетски комплекс.

Радна соба и библиотека Дмитрија Мендељејева у згради Ректората Санктпетербуршког државног универзитета (Фото: Нови Стандард)

У једној од њих се налази и соба првог Врховног суда Руске империје који је основао Петар Велики. Сваки детаљ у овој просторији је уметничко дело врхунске вредности. На зидовима се налази шест слика, свака специјално насликана од стране најбољих сликара свог времена са циљем да симболизује једну од врлина које морају поседовати судије Врховног суда (правдољубивост, истинољубивост, поштење…). Плафоном доминира седма и највећа слика која симболизује најважнију врлину – љубав према отаџбини.

Соба у згради Ректората у којој се налазио први Врховни суд Русије у доба Петра Великог. (Фото: Нови Стандард)

Нарочито је занимљива била посета ректору Николају Михајловичу Кропачеву, живописном човеку који по много чему одудара од обрасца бирократизованог управника важне просветне институције. Мимо протокола, разговор са групом знатижељних новинара са Балкана продужио је за сат времена. На питање о опасностима латинизације руског писма и културе одговорио је тако што је позвао помоћницу и замолио је да целој групи подели његова два уџбеника у којима се детаљно позабавио тим проблемом, што не би било тако необично да је реч о филологу, а не о професору права.

Ректор Николај Михајлович Кропачев у разговору са новинарима (Фото: Душан Ивковић)

Све у свему, три дана је мало времена да се обиђу све знаменитости руске „Венеције севера”, а камоли да им се посвети дужна пажња коју завређују. Санкт Петербург је један од оних градова који посетиоца терају да им се враћа изнова и изнова, откривајући му себе на кашичицу. Нама ова прва кашичица није утолила глад, већ додатно отворила апетит.

 

Извор Нови Стандард