Šizofrenija savremenog progresivizma

Svako ima pravo da veruje u šta hoće, uključujući horoskop i kristalne kugle, ali kada neracionalnost utiče na javnu politiku onda ona postaje pretnja društvu

Čuveni dečiji TV lik, Branko kockica, za najmlađe je ispevao pesmicu koja počinje porukom: „U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. U njemu je sve lepo, u njemu je sve nežno, u njemu se svet raduje.“ Globalisti su za odrasle raširili sličan diskurs o svetu u kome živimo. U njemu ljudsko biće ne puši, vežba i ne jede masno ali ima razumevanje za lake droge (bogati i za kokain), ima osećaj za identitetska prava ali prihvata legalizaciju prostitucije (bogati i trgovinu decom), pazi na politički korektan govor ali ne mari za prava radnika i agresije na suverene države, raspolaže sa puno informacija ali nekritički prihvata priče koje šire mediji…

Taj svet traži novog čoveka, umnogome nalik detetu, čijim životnim obrascem caruju modernost i progres. Taj obrazac zahteva ličnost koja brine o sebi, drugome, i okolini. Novo doba, međutim, odlikuju politike koje te dobre namere nastoje da univerzalizuju. Univerzalizacija, ukoliko se svede na upravljanje, ostaje prihvatljivija forma hegemonije.

NAMETANjE DOBRIH NAMERA
Savremeni čovek treba da nastoji da smanji negativan uticaj na životnu sredinu: da smanji potrošnju struje i vode, i upotrebu ambalaže za jednokratnu upotrebu. Ovi mali koraci, ako se objedine, mogu zaista doprineti tom cilju. Oni se, međutim, predstavljaju kao izraz svesne „borbe“ protiv narušavanja prirodne ravnoteže koja doprinosi promeni klime. Ako je tako kako se predstavlja, nije jasno zašto se istovremeno, sa istim ciljem, podstiče organska poljoprivreda koja, kako pokazuju naučne studije, nije efikasna u potrošnji vode i korišćenju obradivog zemljišta, zato što nekritički odbacuje nove tehnologije i načine uzgoja. Krajnji rezultat, zbog niskih prinosa i ugroženosti štetočinama i bolestima, još teže pogađa siromašne države. Tako čak i željeno dejstvo smislenih doprinosa modernog čoveka postaje žrtva univerzalizacije dobrih namera.

Nesklad između ekološki svesnog upravljanja i tehnoloških inovacija nije jedini primer iracionalnosti univerzalizacije simboličkog idealizma modernosti i progresa. Isto je i sa drugim konceptima doprinosa očuvanju životne sredine i borbi protiv klimatskih promena. Korišćenje uglja kao energenta, na primer, zaista zahteva novi pristup, ali kampanja protiv uglja i propisi kojima se njegova primena potiskuje nemaju mnogo smisla. Naime, kako pokazuju naučni nalazi, čak i da se zatvore sve termoelektrane ne bi bilo vidljivog uticaja na klimatske promene, a ugalj na tržištu, inače, potiskuje jeftiniji i ekološki neškodljivi prirodni gas. Kao spasonosno rešenje se pominju i korišćenje snage vetra ili Sunca, ali se ćuti o troškovima i zagađenju vezano za izgradnju energana, kao i o negativnim dejstvima proizvodnje masivnih baterija koje su potrebne da bi ovaj oblik napajanja mogao da zadovolji potražnju i distribuciju koji potiru stvarnu dugoročnu korist ove tehnološke pomodarije.

Progresom se danas predstavlja i mogućnost recikliranja otpada, a moderna epoha nameće imperativ da svako doprinese tom procesu. Međutim, u kante se baca previše smeća koje se ne može preraditi, tako da veliki deo otpada i dalje završava na deponijama. Kompanije za preradu se kažnjavaju ako je reciklirani materijal zagađen iznad određenog procenta, što povećava troškove reciklaže koji se prebacuju na potrošače. Kao u slučaju održivog upravljanja zemljištem, ni koncept recikliranja ne može da izdrži ozbiljnu kritiku. Neke studije dokazuju da je najbolje rešenje za upravljanje otpadom spaljivanje. Ono ne zahteva razvrstavanje i manje šteti okolini jer nema otpadnih voda od pranja smeća. Savremene spalionice proizvode električnu energiju i sakupljaju pepeo koji ne ulazi u atmosferu, zbog čega se može pravilno odlagati. Donji pepeo se može preraditi da bi se izvukli metali, a time se takođe ubijaju štetne bakterije i svodi emisija mnogih zagađivača na bezbedan nivo, kako se to radi u modernim elektranama na ugalj. Prerađeni pepeo zauzima manje prostora i bezbedniji je za okolinu, ali se uprkos tome vodi  kampanja protiv koncepta spaljivanja smeća. Rezultat su i dalje rastuće deponije i posledično spaljivanje na otvorenom, bez kontrole zagađenja.[1]

Spalionica otpada u Oslu (Foto: Brian Cliff Olguin/The New York Times)
Spalionica otpada u Oslu (Foto: Brian Cliff Olguin/The New York Times)

Ispostavlja se da se ukupno zagađenje nije smanjilo otkad su zapadne zemlje počele da izvoze smeće, već se samo preselilo u Afriku i jugoistočnu Aziju. Za recikliranje su potrebne ogromne količine vode, što stvara puno otpadnih voda koje se moraju preraditi pre nego što se ispuste. Zato danas Kina koja je kupovala većinu otpadne plastike više neće to da čini, a uvoz reciklažnih materijala ograničavaju i Vijetnam, Malezija i neke afričke države.[2] Današnji koncept recikliranja, u praksi, počiva na tome da sam otpad za reciklažu unapred treba da bude čist, što nije lako sprovodivo. On, uz to, nije ni delotvoran, jer čak i nakon čišćenja puno vrsta plastike i stakla nisu podobni za recikliranje. Organizacije za zaštitu životne sredine šire priču o mrljama smeća u okeanima, ali to nije izvor zagađenja, nego otpadne vode. Nikako da se prizna da aktuelni koncept recikliranja ne funkcioniše.[3]

IDEOLOŠKI SIMBOLIZAM
Težnja ka savremenosti i napretku, ipak, imanentna je ljudskom biću. Međutim, modernizam i progresivizam, kako se danas nameću, podređuju zdrav razum i racionalnost univerzalizaciji simboličkog idealizma. Uzmimo, na primer, odijum koji izazove neko ko za ženu u svom okruženju privatno upotrebi nepristojnu diskvalifikaciju koja aludira na njen izgled ili karakter. Taj način govora o drugima u neobaveznim razgovorima koriste mnogi, pa i same žene, iz primitivizma ili zavisti, pa nije logično očekivati da se to ne čini samo za jedan pol, zato što tako nameće politički diskurs. Žene po tradiciji uživaju pažnju muškaraca; nekada je zloupotrebljavaju, kao što postoje muškarci koji zloupotrebljavaju fizičku snagu. Ljudska bića su jednaka i obaveza je države da obezbede poštovanje jednakosti i nediskriminaciju. Iskreno, žena-majka za svoj doprinos ljudskom rodu zaslužuje platu i penziju, ali zašto bi one imale privilegije u borbi za vlast ili u poslovanju? Poslovanje i vlast podrazumevaju konkurenciju, pa i za žene. Uostalom, da li bi u ratu bilo dozvoljeno pucati na ženu vojnika neprijateljske sile?

Poenta je da se otvoreno nameće simbolički idealizam i, namerno ili slučajno, sve podređuje identitetskim politikama, koje počivaju na tome da su ljudi jednaki ne samo pred zakonom, nego i po urođenim odlikama. Ovo mišljenje ne prihvata razlikovanje ljudi prema postignućima ukoliko ne odražava rasnu, polnu, seksualnu, etničku ili drugu dimenziju kroz koju se svi mogu kategorisati. Svaka premalo zastupljena grupa u ovim političkim kategorizacijama se proglašava žrtvom, a sistem, zbog toga, seksistički, homofobni, nacionalistički itd. Ideal jednakosti po svim odlikama nema uporište u stvarnom svetu, pa čemu onda iskrivljavanje politike da bi se težilo postizanju nemogućeg dok istovremeno nema političkih kampanja protiv nasilnog svrgavanja vlada širom sveta ili ilegalnih sankcija koje pogađaju čitave narode. Umesto toga, umišljene ideje globalno dominiraju kao simbol vrline, bez obzira na njihovu neutemeljenost.

Neoliberalni globalisti su uspeli da roditeljima nametnu predstavu kako su razočaranje ili povređena osećanja nešto čega bi njihova deca trebalo da budu pošteđena. Ali to ignoriše potrebu da svako dete mora u nekom trenutku da nauči da ne može uvek da dobije sve, odnosno da nema zaštite od svake vrste povrede samopoštovanja. Ovo je dovelo do razvijanja nagrađivanja učešća, zaštite od mikroagresije i spiskova reči koje su nepoželjne, a konačno i do zaključka da pojedinac ima „pravo” da se ne oseća neprijatno. Ovo „pravo“ najviše doprinosi usvajanju politika zasnovanih na osećajima, čime se suzbija racionalna validacija. Kad se rasprava utemeljena na činjenicama više ne smatra potrebnom, već su dovoljni strast i dobre namere, onda se neželjene činjenice mogu zanemariti ili poništiti.

Svako ima pravo da veruje u šta hoće, uključujući horoskope i kristalne kugle, ali kada neracionalnost utiče na javnu politiku onda ona postaje pretnja društvu. Iz tog razloga je važno razumeti granicu nepraktičnog razmišljanja. Ako se nastavi tolerisanje dominacije idejnog puritanstva i „dobrih“ namera nad razumom, pred čovečanstvom će ostati nesmanjen rizik finansijskog puta za nigde. Ne zanemarujući osnovnu protivrečnost sveta koji proizvodi nepravičnost u kojoj jedan odsto ljudi kontroliše ogromnu većinu novčanog toka, ili u kojem bogati mogu da plate kako ne bi odgovarali za svoja nedela, za svakodnevni život novog čoveka od značaja je to da su subjektivnost, težnje i ponašanja sve više vezani za finansijske strukture i logiku.

 Investicioni bankari na Njujorškoj berzi, na Volstritu (Foto: REUTERS/Lucas Jackson)
Investicioni bankari na Njujorškoj berzi (Foto: REUTERS/Lucas Jackson)

Kako u oksfordskom udžbeniku ekonomske geografije objašnjava Keren Lai, diskurs preuzimanja rizika i upravljanja sobom je oblikovao formiranje finansijskih subjekata, odnosno finansijalizaciju individue.[4] Ovu promenu je početkom 21. veka konstatovao Rendi Martin, navodeći da je nastala iz promena u kulturi, ali i iz novih prioriteta politike koji pre svega naglašvaju rast.[5] Širenje finansijskih diskursa promoviše novi subjektivitet orijentisan prvenstveno na finansijsku racionalnost. Tako se postojeći odnosi, vremenska struktura i racionalnost svakodnevnog života revalorizuju u skladu sa finansijskom logikom.[6] Ovo iracionalno poimanje merne jedinice kao stvarne vrednosti neoliberalni diskurs podvodi pod koncepte težnje ka modernizmu i progresu, a sve u interesu rasta.

RIZIK I IZGLEDI
Aktuelnu fazu modernizma i progresivizma, kako ih nameće neoliberalni simbolički idealizam, precizno opisuje citat Mihaila Bulgakova iz satire Pseće srce: „Izgleda da će uskoro tolerancija da stigne do tog nivoa da će pametnima biti zabranjeno da razmišljaju zato što to ponižava osećanja glupih.“ Ova podudarnost trebalo bi da zabrine, jer se radi o delu napisanom polovinom dvadesetih godina 20. veka, na temu nakaradnog pokušaja da se stvori novi čovek u totalitarnom društvu, kakvo je bilo sovjetsko tog doba.

Čuveni astronom Karl Segan je polovinom devedesetih uočio bitnu anomaliju savremenog društva: „Držeći se kristala i religiozno se savetujući sa horoskopom, kritičnim fakultetima u naglom padu…, klizimo, gotovo ne primećujući, u sujeverje i mrak“. Rizik takvog društva, koje bi da izgradi novog čoveka, finansijalizovanog, politički korektnog, podložnog umišljenim konceptima koji mu se nameću, nedavno je opisao britanski esejista Dik Tavern: „U medicinskoj praksi, popularnom pristupu poljoprivredi i hrani… i mnogim drugim praktičnim pitanjima, postoji tačka iracionalnosti koja preti napretku koji zavisi od nauke, pa čak i civilizacijskoj osnovi demokratije“. Upravo taj simbolički idealizam danas je afirmisan u modernizmu i progresivizmu, koji prikrivaju duboko pervertiranu unutrašnju strukturu, visoko elitističku, nepravičnu i totalitarnu.

Nije sporno da se tradicionalno zapadno društvo i kultura trenutno urušavaju, pod jarmom neoliberalnog simboličkog idealizma. Teško je očekivati da će elita olako prepustiti svet u kome je upregla institucije, države i globalne sisteme da deluju u njihovom interesu, te nije izvesno da će urušavanje brzo prestati. Oni su, poput starih Rimljana u periodu dekadencije, svet podvrgli hedonizmu i zabavi, a procese kontrolišu tome upodobljeni političari, koji su više profesionalni glumci nego državnici i zakonodavci. U takvom okruženju, dostojanstveni političari deluju naivno i nisu medijski atraktivni.

Čini se da u svetu uspostavljenom na laži poslednja linija odbrane ostaje vaspitavanje dece kao dostojanstvenih ljudi i čestitih građana koji će biti svesni svog identiteta i kulture i težiti slobodi, pravičnosti i napretku. Obaveza da spasu svest budućih generacija i čovečnosti ljudskog bića, nasuprot današnjici u kojoj postoje samo individue kao proizvođači i potrošači, spala je na roditelje. Neoliberalni globalisti ih sabotiraju plasiranjem narativa da je odgajanje deteta odgovornost zajednice, kao i etiketiranjem svakoga ko pokuša da zadrži viši standard tradicionalnih vrednosti kao rasiste, mrzitelja i/ili zatucanog.

Roditelji u šetnji sa detetom (Foto: Ted S. Warren/AP)
Roditelji u šetnji sa detetom (Foto: Ted S. Warren/AP)

Danas, kada se kao napredak predstavlja sve što dokazano degradira civilizaciju, novim generacijama se mora pokazati da istinski napredak podrazumeva dobrotu, nekonformizam i slobodu ličnosti. Taj put zahteva usklađivanje sa istinom i realnošću, pod uslovom da želimo da izgradimo svet po meri ljudskog bića bar za našu decu, kad je već nama takva mogućnost uskraćena.

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu i Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend. Eksluzivno za Novi Standard

_____________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] https://www.thegwpf.org/content/uploads/2018/06/Save-the-oceans.pdf
[2] https://www.academia.edu/38956524/Analysis_of_Greenpeaces_business_model_and_philosophy
[3] https://www.thegwpf.org/content/uploads/2019/05/Paunio-Baselagreement.pdf
[4] Pogledati u: Lai Karen, Financialization of Everyday Life, in: The New Oxford Handbook of Economic Geography, 2018
[5] Pogledati u: Martin Randy, Financialization Of Daily Life, Temple University Press, 2003.
[6] Pogledati u: Pellandini-Simányi Léna, Hammer Ferenc, Vargha Zsuzsanna, The Financialization of Everyday life or the Domestication of Finance?, Cultural Studies 29/2015.

 

Naslovna fotografija: Jacek Dylag/Unsplash

 

Izvor Novi Standard