Шизофренија савременог прогресивизма

Свако има право да верује у шта хоће, укључујући хороскоп и кристалне кугле, али када нерационалност утиче на јавну политику онда она постаје претња друштву

Чувени дечији ТВ лик, Бранко коцкица, за најмлађе је испевао песмицу која почиње поруком: „У свету постоји једно царство, у њему царује другарство. У њему је све лепо, у њему је све нежно, у њему се свет радује.“ Глобалисти су за одрасле раширили сличан дискурс о свету у коме живимо. У њему људско биће не пуши, вежба и не једе масно али има разумевање за лаке дроге (богати и за кокаин), има осећај за идентитетска права али прихвата легализацију проституције (богати и трговину децом), пази на политички коректан говор али не мари за права радника и агресије на суверене државе, располаже са пуно информација али некритички прихвата приче које шире медији…

Тај свет тражи новог човека, умногоме налик детету, чијим животним обрасцем царују модерност и прогрес. Тај образац захтева личност која брине о себи, другоме, и околини. Ново доба, међутим, одликују политике које те добре намере настоје да универзализују. Универзализација, уколико се сведе на управљање, остаје прихватљивија форма хегемоније.

НАМЕТАЊЕ ДОБРИХ НАМЕРА
Савремени човек треба да настоји да смањи негативан утицај на животну средину: да смањи потрошњу струје и воде, и употребу амбалаже за једнократну употребу. Ови мали кораци, ако се обједине, могу заиста допринети том циљу. Они се, међутим, представљају као израз свесне „борбе“ против нарушавања природне равнотеже која доприноси промени климе. Ако је тако како се представља, није јасно зашто се истовремено, са истим циљем, подстиче органска пољопривреда која, како показују научне студије, није ефикасна у потрошњи воде и коришћењу обрадивог земљишта, зато што некритички одбацује нове технологије и начине узгоја. Крајњи резултат, због ниских приноса и угрожености штеточинама и болестима, још теже погађа сиромашне државе. Тако чак и жељено дејство смислених доприноса модерног човека постаје жртва универзализације добрих намера.

Несклад између еколошки свесног управљања и технолошких иновација није једини пример ирационалности универзализације симболичког идеализма модерности и прогреса. Исто је и са другим концептима доприноса очувању животне средине и борби против климатских промена. Коришћење угља као енергента, на пример, заиста захтева нови приступ, али кампања против угља и прописи којима се његова примена потискује немају много смисла. Наиме, како показују научни налази, чак и да се затворе све термоелектране не би било видљивог утицаја на климатске промене, а угаљ на тржишту, иначе, потискује јефтинији и еколошки нешкодљиви природни гас. Као спасоносно решење се помињу и коришћење снаге ветра или Сунца, али се ћути о трошковима и загађењу везано за изградњу енергана, као и о негативним дејствима производње масивних батерија које су потребне да би овај облик напајања могао да задовољи потражњу и дистрибуцију који потиру стварну дугорочну корист ове технолошке помодарије.

Прогресом се данас представља и могућност рециклирања отпада, а модерна епоха намеће императив да свако допринесе том процесу. Међутим, у канте се баца превише смећа које се не може прерадити, тако да велики део отпада и даље завршава на депонијама. Компаније за прераду се кажњавају ако је рециклирани материјал загађен изнад одређеног процента, што повећава трошкове рециклаже који се пребацују на потрошаче. Као у случају одрживог управљања земљиштем, ни концепт рециклирања не може да издржи озбиљну критику. Неке студије доказују да је најбоље решење за управљање отпадом спаљивање. Оно не захтева разврставање и мање штети околини јер нема отпадних вода од прања смећа. Савремене спалионице производе електричну енергију и сакупљају пепео који не улази у атмосферу, због чега се може правилно одлагати. Доњи пепео се може прерадити да би се извукли метали, а тиме се такође убијају штетне бактерије и своди емисија многих загађивача на безбедан ниво, како се то ради у модерним електранама на угаљ. Прерађени пепео заузима мање простора и безбеднији је за околину, али се упркос томе води  кампања против концепта спаљивања смећа. Резултат су и даље растуће депоније и последично спаљивање на отвореном, без контроле загађења.[1]

Спалионица отпада у Ослу (Фото: Brian Cliff Olguin/The New York Times)
Спалионица отпада у Ослу (Фото: Brian Cliff Olguin/The New York Times)

Испоставља се да се укупно загађење није смањило откад су западне земље почеле да извозе смеће, већ се само преселило у Африку и југоисточну Азију. За рециклирање су потребне огромне количине воде, што ствара пуно отпадних вода које се морају прерадити пре него што се испусте. Зато данас Кина која је куповала већину отпадне пластике више неће то да чини, а увоз рециклажних материјала ограничавају и Вијетнам, Малезија и неке афричке државе.[2] Данашњи концепт рециклирања, у пракси, почива на томе да сам отпад за рециклажу унапред треба да буде чист, што није лако спроводиво. Он, уз то, није ни делотворан, јер чак и након чишћења пуно врста пластике и стакла нису подобни за рециклирање. Организације за заштиту животне средине шире причу о мрљама смећа у океанима, али то није извор загађења, него отпадне воде. Никако да се призна да актуелни концепт рециклирања не функционише.[3]

ИДЕОЛОШКИ СИМБОЛИЗАМ
Тежња ка савремености и напретку, ипак, иманентна је људском бићу. Међутим, модернизам и прогресивизам, како се данас намећу, подређују здрав разум и рационалност универзализацији симболичког идеализма. Узмимо, на пример, одијум који изазове неко ко за жену у свом окружењу приватно употреби непристојну дисквалификацију која алудира на њен изглед или карактер. Тај начин говора о другима у необавезним разговорима користе многи, па и саме жене, из примитивизма или зависти, па није логично очекивати да се то не чини само за један пол, зато што тако намеће политички дискурс. Жене по традицији уживају пажњу мушкараца; некада је злоупотребљавају, као што постоје мушкарци који злоупотребљавају физичку снагу. Људска бића су једнака и обавеза је државе да обезбеде поштовање једнакости и недискриминацију. Искрено, жена-мајка за свој допринос људском роду заслужује плату и пензију, али зашто би оне имале привилегије у борби за власт или у пословању? Пословање и власт подразумевају конкуренцију, па и за жене. Уосталом, да ли би у рату било дозвољено пуцати на жену војника непријатељске силе?

Поента је да се отворено намеће симболички идеализам и, намерно или случајно, све подређује идентитетским политикама, које почивају на томе да су људи једнаки не само пред законом, него и по урођеним одликама. Ово мишљење не прихвата разликовање људи према постигнућима уколико не одражава расну, полну, сексуалну, етничку или другу димензију кроз коју се сви могу категорисати. Свака премало заступљена група у овим политичким категоризацијама се проглашава жртвом, а систем, због тога, сексистички, хомофобни, националистички итд. Идеал једнакости по свим одликама нема упориште у стварном свету, па чему онда искривљавање политике да би се тежило постизању немогућег док истовремено нема политичких кампања против насилног свргавања влада широм света или илегалних санкција које погађају читаве народе. Уместо тога, умишљене идеје глобално доминирају као симбол врлине, без обзира на њихову неутемељеност.

Неолиберални глобалисти су успели да родитељима наметну представу како су разочарање или повређена осећања нешто чега би њихова деца требало да буду поштеђена. Али то игнорише потребу да свако дете мора у неком тренутку да научи да не може увек да добије све, односно да нема заштите од сваке врсте повреде самопоштовања. Ово је довело до развијања награђивања учешћа, заштите од микроагресије и спискова речи које су непожељне, а коначно и до закључка да појединац има „право” да се не осећа непријатно. Ово „право“ највише доприноси усвајању политика заснованих на осећајима, чиме се сузбија рационална валидација. Кад се расправа утемељена на чињеницама више не сматра потребном, већ су довољни страст и добре намере, онда се нежељене чињенице могу занемарити или поништити.

Свако има право да верује у шта хоће, укључујући хороскопе и кристалне кугле, али када нерационалност утиче на јавну политику онда она постаје претња друштву. Из тог разлога је важно разумети границу непрактичног размишљања. Ако се настави толерисање доминације идејног пуританства и „добрих“ намера над разумом, пред човечанством ће остати несмањен ризик финансијског пута за нигде. Не занемарујући основну противречност света који производи неправичност у којој један одсто људи контролише огромну већину новчаног тока, или у којем богати могу да плате како не би одговарали за своја недела, за свакодневни живот новог човека од значаја је то да су субјективност, тежње и понашања све више везани за финансијске структуре и логику.

 Инвестициони банкари на Њујоршкој берзи, на Волстриту (Фото: REUTERS/Lucas Jackson)
Инвестициони банкари на Њујоршкој берзи (Фото: REUTERS/Lucas Jackson)

Како у оксфордском уџбенику економске географије објашњава Керен Лаи, дискурс преузимања ризика и управљања собом је обликовао формирање финансијских субјеката, односно финансијализацију индивидуе.[4] Ову промену је почетком 21. века констатовао Ренди Мартин, наводећи да је настала из промена у култури, али и из нових приоритета политике који пре свега наглашвају раст.[5] Ширење финансијских дискурса промовише нови субјективитет оријентисан првенствено на финансијску рационалност. Тако се постојећи односи, временска структура и рационалност свакодневног живота ревалоризују у складу са финансијском логиком.[6] Ово ирационално поимање мерне јединице као стварне вредности неолиберални дискурс подводи под концепте тежње ка модернизму и прогресу, а све у интересу раста.

РИЗИК И ИЗГЛЕДИ
Актуелну фазу модернизма и прогресивизма, како их намеће неолиберални симболички идеализам, прецизно описује цитат Михаила Булгакова из сатире Псеће срце: „Изгледа да ће ускоро толеранција да стигне до тог нивоа да ће паметнима бити забрањено да размишљају зато што то понижава осећања глупих.“ Ова подударност требало би да забрине, јер се ради о делу написаном половином двадесетих година 20. века, на тему накарадног покушаја да се створи нови човек у тоталитарном друштву, какво је било совјетско тог доба.

Чувени астроном Карл Сеган је половином деведесетих уочио битну аномалију савременог друштва: „Држећи се кристала и религиозно се саветујући са хороскопом, критичним факултетима у наглом паду…, клизимо, готово не примећујући, у сујеверје и мрак“. Ризик таквог друштва, које би да изгради новог човека, финансијализованог, политички коректног, подложног умишљеним концептима који му се намећу, недавно је описао британски есејиста Дик Таверн: „У медицинској пракси, популарном приступу пољопривреди и храни… и многим другим практичним питањима, постоји тачка ирационалности која прети напретку који зависи од науке, па чак и цивилизацијској основи демократије“. Управо тај симболички идеализам данас је афирмисан у модернизму и прогресивизму, који прикривају дубоко первертирану унутрашњу структуру, високо елитистичку, неправичну и тоталитарну.

Није спорно да се традиционално западно друштво и култура тренутно урушавају, под јармом неолибералног симболичког идеализма. Тешко је очекивати да ће елита олако препустити свет у коме је упрегла институције, државе и глобалне системе да делују у њиховом интересу, те није извесно да ће урушавање брзо престати. Они су, попут старих Римљана у периоду декаденције, свет подвргли хедонизму и забави, а процесе контролишу томе уподобљени политичари, који су више професионални глумци него државници и законодавци. У таквом окружењу, достојанствени политичари делују наивно и нису медијски атрактивни.

Чини се да у свету успостављеном на лажи последња линија одбране остаје васпитавање деце као достојанствених људи и честитих грађана који ће бити свесни свог идентитета и културе и тежити слободи, правичности и напретку. Обавеза да спасу свест будућих генерација и човечности људског бића, насупрот данашњици у којој постоје само индивидуе као произвођачи и потрошачи, спала је на родитеље. Неолиберални глобалисти их саботирају пласирањем наратива да је одгајање детета одговорност заједнице, као и етикетирањем свакога ко покуша да задржи виши стандард традиционалних вредности као расисте, мрзитеља и/или затуцаног.

Родитељи у шетњи са дететом (Фото: Ted S. Warren/AP)
Родитељи у шетњи са дететом (Фото: Ted S. Warren/AP)

Данас, када се као напредак представља све што доказано деградира цивилизацију, новим генерацијама се мора показати да истински напредак подразумева доброту, неконформизам и слободу личности. Тај пут захтева усклађивање са истином и реалношћу, под условом да желимо да изградимо свет по мери људског бића бар за нашу децу, кад је већ нама таква могућност ускраћена.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Академији за националну безбедност у Београду и Правном факултету Универзитета Мегатренд. Екслузивно за Нови Стандард

_____________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.thegwpf.org/content/uploads/2018/06/Save-the-oceans.pdf
[2] https://www.academia.edu/38956524/Analysis_of_Greenpeaces_business_model_and_philosophy
[3] https://www.thegwpf.org/content/uploads/2019/05/Paunio-Baselagreement.pdf
[4] Погледати у: Lai Karen, Financialization of Everyday Life, in: The New Oxford Handbook of Economic Geography, 2018
[5] Погледати у: Martin Randy, Financialization Of Daily Life, Temple University Press, 2003.
[6] Погледати у: Pellandini-Simányi Léna, Hammer Ferenc, Vargha Zsuzsanna, The Financialization of Everyday life or the Domestication of Finance?, Cultural Studies 29/2015.

 

Насловна фотографија: Jacek Dylag/Unsplash

 

Извор Нови Стандард