В. Првуловић: Јермени нам могу бити инспирација у одбрани кутурне баштине

Јермени могу да нам послуже као пример како се новим нараштајима усађује понос на своју историју и баштину, како се чува идентитет и помаже матична земља

Јермени, блиски народ старији од Срба, имали су, као и ми, тешку судбину, од патње до поноса. Старији по прихватању хришћанства, већ 301. године нове ере, десет година пре него што је император Галерије дозволио слободу хришћанима у Риму и по првим црквама саграђеним у том веку, од којих су неке и данас активне. Старији по Краљевини Јерменији, основаној 190. године пре нове ере. Сматрају се древноисточним хришћанским народом. На њиховом тлу се налазила библијска планина висока 5.165 метара – Арарат – на којој се, по предању, после великог потопа зауставила Нојева барка с двојним примерцима свих земаљских живих врста. Тужна је истина да се древни Арарат, као симбол опстанка човека и живог света, данас налази на територији муслиманске земље и историјског непријатеља – Турске. Блиски су нам народ по вери коју су примили, преко светог Григорија Просветитеља, епископа који је 321. године крстио јерменског краља Тиридата Трећег Великог. Хришћанство је постало прва државна вера. Јерменска апостолска црква је оријентално-православна, монофизитска (Христ само Бог, не и човек), најсличнија Коптској, с око девет милиона верника.

Слични су нам по патњама и катаклизмама које су храбро и достојанствено преживели, с тешким ожиљцима. Братски по геноциду који су доживели од Турака 1915–1917. с око 1,5 милиона страдалих, а Срби у геноциду од Независне државе Хрватске и Немачке у Другом светском рату између 900.000 и 1,2 милиона жртава. Такође, по преживљеном етничком чишћењу 1990, када је из Бакуа протерано око 200.000 Јермена. Присилно су напуштали своје домове у околним земљама: Турској, Азербејџану, Ирану, Русији, Сирији и другим државама. Срби су, током распада СФРЈ, из Хрватске (око 380.000) и Федерације БиХ (више од 415.000) присилно напуштали своје домове и бежали у матицу Србију и Републику Српску. Слични смо Јерменији по дијаспори од око осам милиона људи (Русија 2,3 милиона, САД 1,5), бројчано већој од 3.262.200 становника у матици, али бољој од наше по међусобној солидарности.

Сродни смо по поноситом чувању своје националне, верске и културне баштине, у чему су бољи од Срба. Јермени живе у 14 земаља на свим континентима, диче се својим пореклом, везују се за удружења сународника, помажу својима у матици и боре се за међународно признање геноцида због кога су се исељавали. Све је већи и број повратника у матичну земљу. Данашња територија Јерменије мања је од трећине њихове првобитне државе. Остали су џепови насељени Јерменима у суседним земљама, где су морали да се декларишу као грађани тих земаља да би опстали. Језик и писмо, који спадају у најстарије на свету, сачували су. Препознају се по националним симболима – нару, као воћки индивидуалне снаге у чврстој кори, са црвеним лековитим соком и с много унутрашњих зрна која симболизују мноштво у једном, голубу – симболу мира, и виновој лози – симболу опстанка и чувања вере у Бога. По Старом завету, Ноје је у подножју Арарата прво засадио винову лозу. У јерменској пећини Арени један пронађена је најстарија винарија на свету, која датира од 4000. године пре нове ере.

Јермени су нам блиски и по туђинском покушају насилног одузимања дела територије са споменицима, културном баштином и наслеђем, црквама и манастирима, који су историјском неправдом припали другој земљи муслиманске вере. Нагорно Карабах је за Јермене оно што је Косово и Метохија за Србе – историјска и света земља са светињама, црквама и манастирима, коју покушавају да одузму српском народу. У крвавом рату 1993–1994. с Азербејџанцима, уз војну подршку Русије, Јермени су успели да опстану у Нагорно Карабаху као издвојена, аутономна и затворена средина у не баш пријатељском окружењу. У рату за опстанак Нагорно Карабаха погинуло је око 30.000 Јермена.

Зато Јермени могу да нам буду инспирација како се чува национална и културна баштина по цену великих жртава и одрицања. Јермени могу да нам послуже као пример како се новим нараштајима усађује понос на своју историју и баштину, како се чува идентитет и помаже матична земља. Али Србија би могла да послужи Јерменима својом историјом и поносом јер је у Нишу рођен Свети цар Константин и живела његова мајка Света Јелена, који су успели да одбране хришћане од римског прогона, приме хришћанску веру и сачувају је. Да није било хришћанске вере, не би било ни Нојеве барке, ни Арарата. Судбина нам је, дакле, заједничка и хришћанска. Од патње до поноса.

 

Аутор Владимир Првуловић

 

Насловна фотографија: ERIC THAYER/REUTERS

 

Извор Политика, 09. март 2020.